Šta je zapravo politika, u iole ozbiljnom smislu reči? Kako dolazi do toga da neko sa normalnim etičkim i ostalim standardima poželi da se “bavi politikom”? Politika je kurva, kaže malograđanska kvazimudrost, a sa kurvama pošten svet valjda ipak nema posla, makar i zato što to nije higijenski. Međutim, šta to tačno znači, to da je politika baš kurva, a ne, recimo, svetica? Ponajčešće to znači da ta definicija pretpostavlja da se ljudi bave politikom iz nepolitičkih razloga i motiva, to jest, da se njihovi pravi motivi, sakriveni iza puke fasade Lepih Reči, uglavnom svode na ličnu korist. Koliko god često bivalo u praksi potvrđivano, to je mišljenje upravo nepodnošljivo banalno i plitko. Zato ne iznenađuje da uglavnom služi tome da ljudi koji ne žele da se mešaju u ono-što-ih-se-ne-tiče, a to je sve što prevazilazi horizont sopstvene guzice, imaju pred sobom nekakvo tobože mudro opravdanje.

Pre neki dan je, u senci godišnjice pada Zida, obeležen još jedan Dan borbe protiv fašizma, pa se okolo naveliko fraziralo o antifašizmu, o kojem danas mnogi govore, a malo ko nešto ume i da kaže. Antifašizam postao je mantra jedne strane i srpske i mnogo šire politike, i crvena krpa za onu drugu stranu. Ali, antifašizam nije zanatsko razvijanje leve fraze kao kore za pitu na kojekakvim fensi simpozijumima, nego je rizična, tvrda i ponekad nehigijenska borba za ljudskost i Dobro. To jest, čista politika.

Zašto (mi) je to tako važno, i zašto baš ovih dana, sa jubilejom ili bez njega? Možda zato što sam, sasvim slučajno, naišao na nešto za čim sam valjda podsvesno već dugo tragao: takoreći savršenu definiciju toga kada i kako čovek postaje političko biće, u najboljem smislu reči. Dakle, reč ima Zdenko Svete, stari hrvatski partizanski veteran, svojevremeno ambasador SFRJ u Vatikanu. Reagujući na nedopustivo cinculiranje kardinala Bozanića i Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj oko Jasenovca, pa i oko prirode NDH, Svete će poželeti da objasni i sopstveni credo, pa će reći i ovo: “Moj politički život počeo je 25. kolovoza (avgusta, op. T. P.) 1941., na srušenome mostu u Slavonskom Brodu, kad sam gledao kolonu od nekoliko tisuća Srba koje su ustaše vodili na pontonski most. Ubili su bar 300-400 ljudi, čija su tijela otplovila niza Savu. Moj otac je bio HSS-ovac i predratni gradonačelnik Bosanskog Broda, i tog dana mi je rekao: ‘Moramo braniti ovaj narod, moramo braniti Srbe’. I tako sam sa 17 godina postao skojevac, odmah drugi dan nakon pokolja” (Slobodna Dalmacija, 31. 10. – 1. 11. 2009).

Ove su reči fascinantne, svaki put me podiđu trnci kada ih pročitam. A zašto je to tako? Rekao bih, zato što Svete pogađa u nešto arhetipsko, i zato što promašuje sve ostalo – to jest, ono što i treba promašiti. Šta je, naime, politika danas, šta je njena potka, kako joj se ljudi utiču, i kakvi su to ljudi uopšte? Na jednoj strani, politikom drmaju japiji – na zapadu na jedan način, ispeglani, na tranzicionom istoku na drugi, brutalniji i bljutaviji. Ko su japiji u politici? Bazično, ljudi bez uverenja; negovatelji sopstvene guzice na veliko. Kao uvek iznova iznošena alternativa svetu japija nude nam se politički fanatici: to su ljudi koji imaju samo uverenja, i ništa drugo. Pamet i obzire ponajmanje. I za ta uverenja spremni su da učine bilo šta, ne pitajući za cenu (koju najčešće plaćaju Drugi). I sasvim je svejedno čine li ono što čine u ime obećanog religijskog spasa, ili mesijanske ideološke utopije, ili Rase i Nacije, ili neke druge apstrakcije s zavidnim razornim potencijalom.

Ne valja kada se definicija političkog određuje po japijima, još je gore kada se određuje po fanaticima. Politički angažman, koji ne može da ne bude i etički angažman, jeste ono čime je počeo politički život Zdenka Svetea, dalekog 25. avgusta 1941: spoznaja zla i nepravde, koju konkretni ljudi čine drugim konkretnim ljudima, u vremenu i prostoru koji te se najviše tiču, i za čiji si izgled, živeći sada i ovde, suštinski odgovoran, i aktivna borba protiv njih. Prostije rečeno, politika u časnom smislu reči jeste svaka vremenu i mestu primerena borba protiv kurvinih sinova. Utoliko pre ukoliko kurvini sinovi pretenduju da su nekako “tvoji”. Nije, dakle, politika kurva, niti su oni sinovi politike: njih majka nije rodila, oni su ispali pravo iz guzice, i razmazali se svetom.

 
Dnevni unos (021),

Peščanik.net, 16.11.2009.