Iz jučerašnjih vesti: “Predsednik Srbije poručio je Srbima u regionu da moraju da budu lojalni građani zemalja u kojima žive”. Sjajna rečenica, šteta što je predsednik Srbije nije izgovorio 1991. Naravno, onaj predsednik Srbije iz 1991. je jedno, a ovaj predsednik Srbije iz 2009. je drugo. Ovog predsednika smo birali, valjda, između ostalog, i zato što nam se nikako ne dopada nasleđe onog predsednika Srbije, onog koji nikako nije uspevao da izgovori ovu tako jednostavnu rečenicu.

Šta je bilo bilo je, bar je ta priča iza nas, i Srbija konačno može da se posveti sebi. Je li tako? Tako je! Hm. Hajdemo sada pažljivije, sa razumevanjem: je li tako?

Zapadno od “uže” Srbije, tamo iza druge obale reke Drine, nalazi se Bosna i Hercegovina. Složićemo se da je to međunarodno priznata država. Nećemo se sporiti oko toga da je to zemlja “u regionu”. Nema sumnje da u njoj živi brojno etnički srpsko stanovništvo. Iz svega navedenog, sasvim je bistro da se jasna i nedvosmislena poruka predsednika Srbije odnosi i na njih. Međutim, šta? U toj državi postoji stanoviti “srpski entitet” (mrzi me da ponavljam kako je uopšte nastao, to dobro znate), a u dotičnome stoluje jedan bahati delija, izvesni Dodik Mile, koji ništa na svetu ne voli toliko koliko voli da jalijaški iskompleksirano objašnjava koliko ne voli Bosnu i Hercegovinu, koliko mrzi Bosnu i Hercegovinu, koliko srdačno i srčano želi svaku moguću propast Bosne i Hercegovine, koliko uživa da saplete Bosnu i Hercegovinu gde god može, koliko Bosna i Hercegovina nije njegova zemlja, koliko vatreno navija protiv Bosne i Hercegovine i u sportu i van sporta.

Pa dobro, ima raznog sveta, i ni to ne bi bilo tako strašno da isti taj Dodik Mile nije najbolji politički drugar predsednika Srbije: viđaš ih zajedno i petkom i svetkom, međeđe se tapšu po leđima kao stare kajle, zajedno su na stadionskim tribinama kao kakvi nerazdvojni kvartovski veterani izgubljenih prvenstava, predsednik Srbije ga je čak vodio na upoznavanje sa Baćuškom iz opakog kremaljskog mraza, i uopšte, kako je krenulo, još malo pa nećeš moći da zamisliš da ih vidiš jednog bez drugog, kao Stanlija i Olija. E sad, nisam pametan kako se ova bizarna predsednička dodikmanija uklapa u onu izjavu s početka.

Ni dična spoljna politika Srbije – pod mudrim rukovodstvom mladog Jeremiću Vuče, bar dvesta godina mlađeg od svih svojih ideja – recimo, prema Crnoj Gori, nije bez čudnjikavih senki. Ako već ne može (ili neće) da bilo kako doprinese prevazilaženju stanovitog raskola koji postoji unutar crnogorskog društva, Srbija bi bar mogla da ga ni na koji način ne čačka i ne podstiče. Šta je Srbija u tom smislu radila za Koštuničinog vakta, dobro znamo, i stidimo se, ko ume. Jeremićevska je politika potuljenija, no tu i tamo se protne pravi biser, pa široko bljesne u javnosti, kao onomad, kada je ponosni ministarski omladinac ozareno objavio da će Srbija – u isto vreme dok zatvara predstavništva koekude po svetu – otvoriti bar jedno pet-šest konzularnih predstavništava u malenoj Crnoj Gori, neka se nađe! Šta će to Srbiji, i šta će to Crnogorcima, nije podrobnije objašnjeno (što?! jel’ za vize?!), a sve nešto slutim da se podrazumeva: ima da ih premrežimo sa svih strana, ima da terenski održavamo plamen Večnog Srpstva u Srpskoj Sparti, pa kad jednom padne zlo odnarođeno rukovodstvo, mi ćemo već biti tamo, sveprisutni, da pripomognemo braći… Ili je možda nešto od ovoga preterivanje, čak teorija zavere? Važi: ali, koji deo tačno?

I tako, predsednik je dao jednu Lepu Izjavu i svi smo srećni zbog toga, a zemaljski dani teku tako kako teku, i slabo je šta novo pod suncem.

 
Dnevni unos (039),

Peščanik.net, 10.12.2009.