- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

134. emisija

 
Radio emisija 10.05.2003, govore: Todor Kuljić, Jovan Teokarević, Dimitrije Boarov, Dušan Janjić, Omer Hadžiomerović i Borka Pavićević.

 
Svetlana Lukić: Prvo smo hteli da u današnjoj emisiji obeležimo Dan Evrope 9. maj, onda smo se dosetili da na taj praznik još ne polažemo legalno pravo jer nas ovi briselski baksuzi još uvek neće, onda nam je ostalo da 9. maj obeležimo kao dan kada je u Evropi slomljen fašizam. Tu bismo već nešto mogli da se pitamo ali stvar se komplikuje, gradonačelnica polaže venac u Jajincima a Vuk Drašković sa razoružanim četnicima – ne znam šta je s onim trešnjevim topom – danas na Ravnoj gori već tradicionalno opet poziva Srbe na ustanak, ovog puta protiv tiranske dosovske vlasti.

Kad na sve to dodate carinske stope, Bebu Popovića i Veslinova, ostaje vam samo da se od muke valjate u šećeru.

Britanski ambasador Kraford nas je ovih dana obavestio da se većina evropskih naroda ne bavi menjanjem svoje prošlosti nego budućnosti. Zalud jer istog dana svečano je završen Sabor srpske omladine koja je posle višednevnog rada u Studenici usvojila deklaraciju pod nazivom “Đurđevdansko pismo Haralampiju”.

Ova srpska mladež je priložila amandman na Dositejevo “Pismo ljubeznom Haralampiju”. Dositej nije Srbin dostojan dopisivanja. Postoji desetogodišnja zabluda srpskog roda o dve tradicije – svetog Save svetitelja i Dositeja prosvetitelja. Neka gospodin Haralampije zaboravi Dositeja koji je bio preteča svih pomodnih ideja stranih srpskom biću, kao što su pismenost ili pranje zuba.

Koga više zanimaju detalji iz ovog pisma, to jest ovog letka, on će biti večeras deljen na pobožnom koncertu sa Borom Čorbom, sviraće i Partibrejkersi. Koncert se zove “Sve što diše neka slavi Gospoda”. Aleluja.

A sad, braćo i sestre, da bismo ušli u Evropsku uniju moramo da ispišemo i potpišemo, ili šta li već, 5.000 nekih stranica ili ugovora i šta god da je. Da se ne lažemo, mi to nismo u stanju da napišemo i potpišemo sve i da nam neko diktira. Moraće da nam faksiraju što nas vraća na šećer i na gospodina Kostića koji se pokazao dalekovidim kada je kupio sve te faksove Demokratskoj stranci. Ali to nije kraj naših muka i troškova, neko će posle morati da prevodi premijeru.

Živković je inače, kao što znate, iz inata odbio da smeni gospodina Bebu a Veselinova neće da smeni jer, kako je rekao na lepom srpskom jeziku, “ne obazirem se na abrove iz javnosti”.

Još ćemo se vraćati na abrove o šećeru, na primer, ali prvo da vidimo zašto se godišnjice Titove smrti seti samo Jovanka Broz. Govori istoričar Todor Kuljić.

Todor Kuljić: Svakom kolektivnom sećanju je važnije pitanje ”ko se seća” nego ”čega se seća”. Prošlost uvek više govori o sadašnjosti nego o prošlosti. Kada je reč o Josipu Brozu Titu, do sada se to kolektivno javno mnjenje kolebalo između njegove glorifikacije i demonizacije. Izgleda da smo od pre neku godinu ušli u treću fazu odnosa prema Josipu Brozu a to je ignorisanje, neka vrsta organizovanog zaborava. Ovaj prostor je bio prostor permanentnog ratnog stanja. Taj režim je bio autoritaran ali je omogućio ovom prostoru skoro pola veka nezamislivog mira i to je bio poslednji balkanski Habzburg, kako ga je nazvao Alen Tejlor, britanski istoričar. Godine 1991. pokazalo se da je Gorbačov bio poslednji evropski Habzburg. Habzburg je sinonim za nadetničkog vladara, vladara koji je kadar da jednim šarolikim etničkim prostorom vlada na relativno beskonfliktan način. Dakle, Tito je bio taj poslednji Habzburg na Balkanu.

Na ovom prostoru su Srbi imali najrazvijeniju oslobodilačku političku kulturu, to znači veličanje junaka, ratnika kao oslobodioca, ali kada taj oslobodilac uspe u svojoj misiji, on polaže pravo na neograničenu poslušnost. Zbog svog osvedočenog ratnog učinka on smatra da ima pravo na doživotnu vlast, i to je bilo u ovoj sredini normalizovano. Gotovo niko to nije dovodio u pitanje. To je ona krilatica Saveza boraca – ono što je krvlju stečeno samo se krvlju može i predati. To je ono što se u srpskoj političkoj kulturi naziva solunašenje. Kasnije je taj sindrom političke kulture nazivan i partizanštinom. Tito je u potpunosti bio zatočenik te političke kulture. Čak se može reći da Tito više pripada srpskoj političkoj tradiciji nego bilo kojoj drugoj jer takvom oslobodilačkom političkom kulturom, sa mitovima počev od kosovskog, otpora hajduka protiv Turaka itd., raspolagala je najviše Srbija.

Fiksiranje nultog časa je trivijalnost svake politike. Josip Broz nije bio izuzetak. U domaćim udžbenicima i u nauci 1945. godina je bila nulti čas. Devedesetih godina neka vrsta nultog časa bila je Osma sednica, ili onaj gazimestanski skup. Dakle, od tada počinje autentična istorija. Sve pre toga je možda bila istorija ali ne autentična. I sada imamo najnoviji nulti čas da je to 2000. godina, da od tada počinje autentična istorija a da je prethodni period od 1945. do 2000. jedan jedinstven period. Ja ne delim to mišljenje. Mislim da se Miloševićev i Titov period u biti razlikuju. Milošević jeste bio levičar, međutim ključni stavovi njegove nacionalne politike su dijametralno suprotni od Titovih. Tito je bio boljševik. U boljševizmu još od Lenjina važi načelo – nacionalisti se bore protiv tuđeg a komunisti protiv svog nacionalizma. Dakle, to pravilo da srpski komunista treba da se bori protiv srpskog, hrvatski protiv hrvatskog uopšte nije formalno, ono je bilo ključno za integraciju ovoga prostora i za obezbeđenje socijalnog mira između različitih grupacija stanovništva koje su bile opterećene istorijskim sećanjem. Bojim se da nije bilo takvog dekretiranog sećanja i tog dekreta da svako treba da se bori protiv svog nacionalizma da bismo mi još pre doživeli ovo što smo doživeli 90-ih godina. Godina 1990. jeste bila krupna prekretnica i između Tita i Miloševića ne postoji suštinski kontinuitet.

Postoji jedna vrsta ideološkog kontinuiteta i ne može se reći da Milošević nije bio opsednut Titom. Tu su u pravu ovi koji smatraju da je to jedan period, međutim, za ovaj prostor je daleko važnija ova druga strana – da je nacionalna strategija bila potpuno oprečna. Osim toga, verovatno se i psihološki razlikuju Tito i Milošević. Milošević je bio autoritarniji od Tita. Ja se nisam bavio istraživanjem Miloševića jer taj čovek meni nije bio zanimljiv.

Svetlana Lukić: Što?

Todor Kuljić: Pa nije mi bio zanimljiv zbog toga što se na jednom moćnom upropastitelju ne može teorija oprobati koliko teorija može da pokaže neke svoje kvalitete i neke svoje objašnjavalačke mogućnosti na ličnosti koja je istorijski mnogo značajnija.

Ova naša domaća problematika se mora stavljati u što širi kontekst. Tek kada se dovoljno svestrano kontekst osvetli onda ćete videti da su neke naše stvari samo jedna vulgarizovana, trivijalna epizoda tog opšteg sklopa. Sa tim debatama, sa tim problemima se Nemci stalno suočavaju, uvek ih neko podseća da stid nije pravi način odnosa prema Aušvicu, da je stid nešto sasvim drugo od odgovornosti. Dakle, u našoj sredini sve dok se ne suočimo sa time da je Srebrenica potekla iz razjarenog nacionalnog bića a ne da su je počinili neki delinkventi i kriminalci, sve dotle mi nećemo otvoreno moći da se suočimo sa Srebrenicom. To važi i za Hrvate. E, to je već kultura sećanja.

Pitanje je koliko je ta kultura sećanja stvar sazrevanja a koliko je stvar i nekih vodećih odozgo nametanih pravaca. Ja sam vas zato i podsetio na ovo boljševičko načelo koje po meni nije anahrono i samoautoritarno, mada jeste bilo i autoritarno. Lenjin je upozoravao vlastite boljševike Ruse – kada god zagrebete ruskog boljševika iz njega iskoči velikoruski nacionalista.

Svetlana Vuković: Zato se nama kad kažemo ‘ajde da počistimo oko svog dvorišta’ jave slušaoci i viču ‘komunjaro’.

Umesto da budeš demokratski nacionalista. Neverovatan je spoj koji oni prave.

Todor Kuljić: Ne treba to vezivati isključivo za komunizam, tu je komunjara stigma, to je jedno dublje prosvetiteljsko načelo o jednakosti svega onoga što nosi ljudski lik koji je Francuska revolucija krajem XVIII veka intronizovala, koji je Napoleon na bajonetima proneo širom Evrope, osvajajući i paleći Evropu. Ali je proneo to načelo da su svi ljudi jednaki. Jedno krilo liberalizma takođe baštini tu internacionalističku struju iz prosvetiteljstva dok je druga struja liberalizma ova koju treba nazvati etnokratski liberalizam, ona je i kod nas prepoznatljiva, na primer kod Tuđmana, da ne pominjem ove naše. Demokratija da, višepartijski sitem da, nezavisno sudstvo da, ali samo za moj narod.

Imate debatu koja je vođena u Nemačkoj oko novog spomenika holokaustu u Berlinu, ta monumentalna građevina je već počela da se gradi i podelila je Nemačku na jedan manjinski, konzervativni deo koji smatra da je taj spomenik ubijenim Jevrejima monumentalizacija nemačke sramote. Druga struja, sa Habermasom koji prednjači u tom ustavnom patriotizmu – ja sam veran ne Nemačkoj kao naciji nego nemačkom ustavu – smatra da treba ići do kraja. I sad se tu otvorilo pitanje da li je suočavanje običnog Nemca sa Aušvicom dovoljno ako se konstatuje masovni stid, ako se konstatuje neka nelagoda zbog greha a mi u stvari nismo takvi, mi se stidimo nečega što je bio naš eksces. Ne, to nije bio eksces, podvlači ova druga struja. To je isteklo iz strukture nemačkog bića, te konzervativne romantičarske narodnjačke strukture koja je u jednom vrlo specifičnom istorijskom momentu evoluirala do istrebljivačkog antisemitizma. Da nije bilo tog momenta, verovatno bi to ostalo zapreteno ali je to u osnovi struktura.

Kada se odnosimo prema strukturi, tu nema stida, prihvatiti odgovornost, jasno izneti koja je ta struktura, koja je bila hazardna i koja je dovela do toga. Ja mislim da je jedna komponenta ove oslobodilačke političke kulture vrlo odgovorna za to. Mi smo bili na Kajmakčalanu, govorio je Puniša Rakčić Radiću 1928. godine u skupštini. Mi koji smo tamo bili, mi treba da odlučujemo o tome, a Radić mu je rekao iz prvog reda – pa, dobro, dosta već jednom s tim Kajmakčalanom, reci koliko si prolio krvi pa da platimo to pa da krenemo ispočetka. I onda je revolver proradio.

Treba otvoreno, dakle, izneti tu hazardnu unutrašnju strukturu razjarenog nacionalizma ne osvrćući se na to hoće li susedi to uraditi ili ne, jer ako bismo se osvrtali na to ko će prvi da počne, niko ne bi počeo. Neko treba u tome da prednjači i pođe s tim šta je to što je u genocidu, u tom etničkom čišćenju bilo trajnije od kriminala, od prolaznog trenutka, od slabosti nacije, šta je ono što je istorijski konstantno, što je u jednom vrlo nepovoljnom momentu eksplodiralo. To treba sasvim jasno definisati – i to znači suočiti se sa prošlošću.

Svetlana Lukić: Kako objašnjavate to da ta stvar ne sme da se dira toliko, kao da treba da se konzervira to inače trošno nacionalno biće koje je potpuno rastureno. Jednostavno, u ime života i u ime budućnosti treba to nekako konzervirati. To kao da je nagon za samoodržanjem, tako ga predstavljaju ponekad.

Todor Kuljić: To je po meni jedan iracionalni strah za identitet, da ćemo se mi izgubiti ako suviše blatimo vlastitu nacionalnu prošlost. Naprotiv, ja mislim da nacija postaje veća što se otvorenije suočava sa hazardnim implikacijama vlastitog nacionalnog bića. Ona postaje veća. Lako je velikom narodu kao što je nemački da se suoči sa Aušvicom i da kaže ”jeste, mi smo bili dobrovoljni dželati a ne prisilni” – ono što je Goldhagen govorio i što je dosta Nemaca podržalo, ali kako kod male nacije da se to javi, kod relativno manje nacije kao što je srpska, na primer.

Kad se kod male nacije javi kritičko suočavanje sa dubinskom strukturom vlastitog nacionalizma, onda taj narod postaje još veći. Naravno, imate i niz drugih pragmatičnih razloga i ne znam kojih drugih zbog čega se kritikuje takav način ophođenja prema nacionalnoj prošlosti od cehovskih akademija nauka, istoričara, partijskih – nacionalna partija bi izgubila rejting kod birača ukoliko bi počela da kritikuje vlastite nacionalne stranputice, pa do nekih ličnih identitetskih problema. Kada je nestao socijalizam – nisam više komunista, šta sam, nešto moram biti. Prvo moram biti Srbin i kako sad ja da osporavam tu neku dubinsku nacionalnu crtu ako je to okosnica mog identiteta.

Svetlana Lukić: Sada malo o Evropi. Demokratska stranka Srbije tvrdi da je već tamo. Oni su ovih dana ušli u članstvo desnih, odnosno, kako se to zove, narodnih partija, i time, kažu, dokazali svoju proevropsku orijentaciju. DOS-u je Evropa druga kuća, jedino još da se sastanemo sa Crnogorcima i sa onima sa kojima smo do juče ratovali pa ćemo onda svi zajedno u Brisel. A da je to moguće pokazali su i Francuzi i Nemci koji su samo pet godina posle Drugog svetskog rata napravili ekonomsku uniju. Oni su pošli od uglja i čelika i stigli do zajedničke vojske, zajedničke valute i zajedničkog televizijskog programa.

Najavljujući zajedničku proizvodnju čelika i uglja 9. maja 1950. godine, francuski ministar inostranih poslova Rober Šuman rekao je da je to na neki način i mirovni plan. Zajednička proizvodnja tih ratnih sirovina učiniće novi rat između Nemačke i Francuske nezamislivim.

A sada profesor Jovan Teokarević o našoj golgoti, odnosno o problemima na tom putu prema Evorpskoj uniji.

Jovan Teokarević: Svima je danas na ustima Evropa. To je veoma dobar izgovor, alibi za sve stvari koje možete da zamislite.

Skoro sam video jedan humoristički prilog iz mađarskih novina – pijani čovek u kasne noćne sate izlazi sa prijateljem iz kafane i kaže ‘moraću da kažem ženi da sam imao neka posla sa Evropskom unijom’. Mislim da motivacija više nije problem, čini mi se da je to razrešeno na nivou naše političke elite. Što se same političke elite tiče, nijedna se balkanska zemlja tu nešto mnogo nije usrećila, a taj je lični pečat inače veoma važan. Ja uvek dajem dobar primer i to ne sa Balkana, primer je Slovačka. Slovačka, koliko god je manje razvijena nego susedi, Češka, Mađarska, Poljska, nije imala neke suštinske razlike da toliko zaostaje u evroatlantskoj integraciji osim jednog jedinog koji je imao ime i prezime – Vladimir Mečijar koji je po mentalitetu i političkim metodama veoma mnogo podsećao na Slobodana Miloševića. Kada tog faktora više nije bilo, Slovačka je vrlo brzo krenula napred i u toku samo jedne godine dobila stranih investicija koliko je dobila u toku cele prethodne decenije.

Nama u stvari više od evropski orijentisanih i od Evrope treniranih najviših političara treba taj drugi i treći ešalon ljudi u administraciji i tu je problem. To se manifestuje tako što imate administraciju koja, po mom mišljenju, liči na neku vrstu dinosaurusa. Reč je o jednoj maloj aktivnoj glavi koju sačinjavaju vrhunski političari, ministri i njihovi savetnici, ali kada napišu neku naredbu koja treba da ide nadole kroz administraciju, to jednostavno negde zastane. Dakle, u odnosu na tu glavu, imate u stvari jedan ogroman trup koji je nepokretan, inertan, iz nekog drugog vremena, sa nekim drugim ambicijama i ponekad čak, i ako nema svih tih negativnih stvari, naprosto je uplašen i zbunjen.

Šest stotina i nešto ljudi u Bugarskoj prima platu iz budžeta da bi se bavilo evropskom integracijom. U okviru toga postoji čak cela stručna ekipa koja sedi u bugarskom parlamentu i pomaže poslanicima. A poslanici su opet drugi problem koji stoji pred nama. Čini mi se da bi tu i obrazovanje i jedan partijski bič morali da odigraju veliku ulogu. Ja sam imam dosta kontakata sa poslanicima. Interesovanje je tako malo da je to skandalozno.

Mi ćemo, recimo, imati vrlo brzo verovatno u parlamentu novi način usvajanja zakona. To je tzv. fast trek zakonodavstvo, dakle ono koje se rešava na brzi način. Naši parlamenti između ostalog malo rade. Ja sam dovodio ljude iz baltičkih republika, iz nekih zemalja srednje Evrope koji su mi govorili da oni u parlamentu svakoga dana provode po desetak sati. Pitajte nekog našeg poslanika, ponekad verovatno prođe mesec ili dva dana da on ne zađe uopšte u zgradu parlamenta.

Svetlana Lukić: Mi se u stvari ponašamo vrlo često, kao – dobro, mi smo doneli odluku da uđemo u Evropsku zajednicu, sad ćemo nešto sačekati, deset, petnaest godina, ali kao da nema posla. Ja znam da onaj kad potpisuje pristup Evropskoj uniji, to su hiljade stranica tamo.

Jovan Teokarević: U pitanju je bilo 5.000 stranica. Tu je posla preko glave i tu mora da se stvar preseče. Do sada je alibi bio ”nikako da donesemo ustavnu povelju”, sada alibija više nema.

Znam slučajno da jedan naš veliki dnevni list nije hteo da objavi dva pasusa vesti o tome da je Hrvatska podnela zvaničnu kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji pre dva meseca smatrajući da to nije važno. Ja, naprotiv, mislim da je to izuzetno važno, ne zbog Hrvatske nego zbog nas, da skinemo taj veo neke uobraženosti koja karakteriše mentalitet ljudi kod nas, da vidimo da neko radi bolje i brže od nas i da je stvar u tome da ga mi stignemo a ne da ga mrzimo ili zatvaramo oči pred tim.

Takođe, vrlo se malo zna da je i Albanija započela pregovore o Ugovoru o stabilizaciji i pridruživanju, dakle, nešto što će na dnevni red u našoj zemlji u optimističkoj varijanti možda doći krajem godine. Mi se, naime, nadamo da ćemo moći da izmolimo da Evropska unija posle samita u Solunu krajem juna 2003. započne izradu te Studije o izvodljivosti kako bi se onda u nekom periodu u narednih nekoliko meseci, pod uslovom da je zaključak Studije pozitivan, počeli pregovori. Za pregovore će biti sigurno potrebno više od šest meseci, godinu dana. Znači, pre kraja 2004. mi ne treba da se nadamo da ćemo se naći pred potpisivanjem tog prvog zvaničnog velikog ugovora koji će nas u stvari postaviti na neku vrstu šina ka Briselu. U isto vreme kada će naši susedi kao što je Mađarska ili bivši sused Slovenija već biti u Evropskoj uniji nekoliko meseci, mi ćemo tada otprilike početi da činimo prve ozbiljne korake.

Odlaganje ulaska u Evropsku uniju briše sve prednosti motivacije da se bilo šta uradi u toj oblasti. Zato je predlog da se izmeni model po kome zapadni Balkan ide u nju i da se on što više moguće približi modelu koji je bio važeći za zemlje koje su upravo potpisale svoju člansku kartu. To bi značilo da se na svakom koraku tog dugog, teškog i mukotrpnog puta može tačno identifikovati progres koji smo učinili i da se taj napredak meri nekom vrstom nadoknade, ako mogu tako da kažem, koju dobijamo od Brisela. Prema tome, ako se, na primer, domaći zadatak koji se zove Ugovor o stabilizaciji i pridruživanju obavi brzo i dobro mi dolazimo na Belu šengensku listu, možemo da putujemo u Zapadnu Evropu kao što, recimo, Hrvati mogu da putuju već odavno.

Takođe smo predložili da se poveća količina virtuelnog članstva u Evropskoj uniji. To je izraz koji je Romano Prodi upotrebio baš u Beogradu u novembru 2000. godine. Zašto ne bi naši studenti, a posle možda i učenici srednjih škola, učestvovali u programima obrazovanja Evropske unije, bili u stanju da recimo jednu godinu studija završe u Helsinkiju, ostale u Beogradu ili Nišu. Takođe je na dnevnom redu i omogućavanje da nam u goste na određeno vreme, šest meseci, godinu dana, u određenu našu instituciju dođe stručnjak iz takve iste institucije iz zemlje Evropske unije koji, plaćen od poreskih obveznika svoje zemlje, pomaže našoj zemlji. Eto, recimo, možda ne bi bilo skandala sa izvozom šećera da smo, na primer, dobili i iz ovog i iz mnogih drugih razloga takvu pomoć u carini. U stvari jedna kohorta menadžera je ono što nama treba i to treba da sami stvorimo uz, naravno, tuđu pomoć.

Stalno pokušavam kada se vidim s tim ljudima iz Brisela da otkrijem kako su se pisali Beogradski sporazum i Ustavna povelja, i oni se kunu da oni to nisu napisali nego da su ti dokumenti napisani u našoj zemlji. Mislim da je to informacija koja je dosta važna za našu javnost ako je tačna, a to ne znam. Očigledno je reč o najmanjem zajedničkom sadržitelju nečega do čega je moglo da se dođe, zato je to tako čudno, neuobičajeno, bez presedana.

Evo još jednom da reklamiram primer Kipra. Kiprani nisu uspeli, dakle Grci i Turci zajedno, da se sada dogovore pre atinskog sastanka u aprilu i da zemlja kao celina potpiše da se pridružuje Evropskoj uniji. Koliko sam ja shvatio Grke, bilo je važno u jednom trenutku da se učini ustupak njima da oni ne dozvole razne ustupke drugoj strani. Samim tim su, paradoksalno možda, otvorene mogućnosti i mnogo su veće mogućnosti sadašnjeg sklapanja aranžmana sa celom zemljom, a ako Srbi razumeju Beogradski sporazum i Ustavnu povelju kao vreme u kome su morali da daju mnogo koncesija Crnoj Gori, da budemo taoci, možda sada dolazi i drugačije vreme, i ako srpska vlada nastavi da insistira na reformama, ako budemo dobri đaci, ne verujem da će mogućnosti daljeg insistiranja ili ucenjivanja iz Podgorice biti neiscrpni. Kanal Beograd–Podgorica nije jedini na kojem se taj posao radi a kada budemo bliži Evropi, za dve ili tri godine, mislim da ni jedni ni drugi neće biti mnogo važna forma te zajednice.

Svetlana Lukić: Sada se vraćamo slatkim temama. Šećeru. Govori gospodin Dimitrije Boarov, novinar “Vremena”.

Dimitrije Boarov: Ja smatram da su u ovom konkretnom slučaju trgovci, šećerane u Srbiji, reagovali onako kako je trebalo reagovati. Nije dužnost trgovaca šećerom da brinu o političkim reperkusijama određene reakcije, to je dužnost političara i izvršne vlasti. Izvršna vlast koja je izboksovala, koja je dobila tu privilegiju, bila je dužna da vodi računa da se ta privilegija ne zloupotrebi, a ne ja kao trgovac šećerom da vodim računa o nekakvom državnom interesu i ugledu Srbije pred Evropom. To nije moja dužnost.

Moja dužnost je da u određenim propozicijama zaradim što više. Međutim, iza skandala sa šećerom krije se problem svojevrsne korupcije kojoj su izloženi funkcioneri izvršne vlasti – bila ona novčana, bila ona na izvestan način partijska. Jer problem je što se naše stranke finansiraju na jedan potpuno ilegalan, divlji način. Svaka politička stranka ima svoju grupu tih pohlepnih momaka na čijem valovu se nalaze naši političari, i ti političari onda gledaju da se ne zamere tom finansijskom lobiju. Isto tako imate poplavu reči o tome koji je veći reformski centar u Srbiji i Crnoj Gori, da li Beograd ili Podgorica, ali kada pogledate da je recimo Crna Gora uvezla 80.000 tona šećera, usudio bih se da kažem deset puta više od svoje potrošnje, i da se u toj Crnoj Gori 21 šleper, kao što pišu naše novine, carini sa 150 evra a u Srbiji se taj isti šleper carini sa 5.000 evra, onda ta priča o harmonizaciji carinskih sistema dobija nov rakurs.

One stranke koje su van vlade, mislim pre svega na DSS, oni sada kažu – evo, hohštapleri upropašćavaju Srbiju, koriste evropsku privilegiju koja je data kao pomoć da bi se lično obogatili – a istovremeno iz Demokratske stranke imate one što viču ‘drž’te lopova’ a zapravo kontrolišu sve te istrage, tako da mi nismo sigurni da su te istrage izvedene lege artis. Međutim izgleda da jesu jer komisija Evropske unije koja je suspendovala tu privilegiju stalno govori da ona ima dokaze ali ih ne daje. Ako ostavimo sva ta teorijska stanoviša kritike ovog ili onog, pošto u životu i u politici nikada ne možete tražiti odgovor na pitanje ko je Tom a ko je Džeri, mislim da u celoj ovoj stvari Srbija i Crna Gora moraju učiniti određene korake kako bi privremena suspenzija bila ukinuta, jer na talonu je sudbina sto hiljada ljudi, na talonu su interesi jednog širokog kruga seljaka koji su ovog puta zasejali repom sto hiljada hektara, još ako se osim suše nastavi ta suspenzija oni će nastradati, nastradaće radnici šećerana, nastradaće budžet a ovi ljudi koji su se učlanili u jedno udruženje onih koji uvek prolaze najbolje oni možda neće iduće godine imati profit od sto miliona, imaće pet miliona ali i s pet miliona se može preživeti.

Ja apsolutno ne osuđujem naše preduzetnike, šećerane, trgovce šećerom pa i razne hohštaplere koji se nikada nisu bavili šećerom, koji su uleteli u taj posao, jer to je privreda, to je tržišna ekonomija. A privilegija je bila znatna, to se može videti po tome što je, koliko ja znam, dosadašnji rekord bio 1985. godine kada je u Srbiji proizvedeno 650.000 tona šećera, proizvodnja je 2000. godine pala na 115.000 tona i kada je došla ova privilegija, ona je odmah skoro udvostručena u prvoj godini, skoro utrostručena u sledećoj godini. Da nije ove suše, bila bi učetvorostručena u ovoj godini. Ta evropska privilegija je oživela proizvodnju šećera koja je vrlo značajna u Srbiji, tu privilegiju su dobro iskoristili srpski trgovci – dobro smo zaradili, moguće da smo preterali, ali to nije problem onih koji su zaradili, to je problem države.

Miodrag Kostić je, kao što je poznato, bio direktor Demokratske stranke, on je bio navodno veoma blizak lično sa pokojnim premijerom Zoranom Đinđićem. Odavno je poznato da je on u kumovskim vezama sa predsednikom skupštine Vojvodine Nenadom Čankom, i to njih dvojica apsolutno ne kriju. Gospodin Kostić je od Demokratske stranke, pretpostavljam, ili od porodice dobio čak čast da bude u onoj grupi ljudi koji su bukvalno nosili sanduk. Gospodin Kostić istovremeno tvrdi da se odvojio od politike, da on nema nikakve privilegije zbog tih poznanstava. Čanak tvrdi da Kostić nikada nije ništa tražio a da je delio faks-aparate i šta ja znam, međutim to su priče za malu decu.

Svuda u svetu se smatra da kada neko ima tako bliske veze sa vodećim političarima, tražio on ili ne tražio, on je u poziciji da kapitališe takva poznanstva. Cela istorija svih privrednih i ekonomskih afera u Evropi povezana je sa kapitalizacijom poznanstava sa najmoćnijim ljudima. Prema tome, priča gospodina Kostića da je on preduzetnik koji se muči sa jednom nepravnom državom deluje dosta naivno. Dokle god finansiranje političkih stranaka u Srbiji ne bude apsolutno transparentno, dotle ćemo imati ove nejasne situacije i samo naivne možete ubediti da neko ko može nogom da otvori vrata premijera ili nekog drugog, da taj čovek nije u stanju da dobije određene unosne poslove povodom tih svojih ličnih kontakata.

I nije neobično što političke stranke koje imaju uticaj u Srbiji stalno oklevaju s tim Zakonom o finansiranju stranaka. Nije to često prljav novac, i u tim strankama ima troškova, ali ti budžeti moraju biti prikupljeni po jasnim propozicijama pa da znamo ko koga finansira da bismo mogli prepoznati eventualno kako se donacije vraćaju, otplaćuju određenim privilegijama i uslugama.

U šta smo ušli posle ukidanja vanrednog stanja? Nijedan od problema politike u Srbiji ne proističe ni iz vanrednog stanja ni iz ukidanja vanrednog stanja. Srbija se nalazi u jednom rasulu ideja.

One ideje koje su propale i dalje hodaju javnom scenom. Mislim da su te snage doživele jedan veliki poraz, to vojnici uvek govore – pobeda je tu da se iskoristi. I sada se radi o tome da se diskusija ne vrati na nekakvo predmartovsko stanje – čini mi se da se i centar oko Koštunice ponaša kao da pluta po nekoj melasi zločina, krađa, memoranduma raznih, suludih velikonacionalnih ideja, balkanske hegemonije. To još uvek probija u sloganu ”Srbija – lider na Balkanu”. Pa zašto Srbija da bude lider na Balkanu, ne treba da budemo lider, neka bude lider ko hoće. Mislim da je i taj tzv. blok oko Koštunice propala priča i vidim kod nekih političara, eto da istaknem svog prijatelja Mileta Isakova, da i neke druge manje političke stranke traže neko svoje novo mesto u nekom novom rasporedu gde nećemo imati dva klana koji se kolju oko vlasti i ubijaju jedan drugom lidere.

Meni se čini da je u tom tragičnom događaju na sahrani premijera Zorana Đinđića reformska strana Srbije dobila mandat od građanstva, to se prosto osećalo, i mislim da je ta vlada dobro krenula ali imam osećaj da polako gube dah, da nisu u stanju da učine dodatni korak, da se oslobodi taj vrh vlasti saradnje sa obogaćenim slojem, sa ratnim profiterima pre svega, jer onaj ko se obogatio u Miloševićevo vreme tako abnormalno kao što je određenih pet, šest, deset porodica u Srbiji, pa to se svuda u svetu zove ratni profiter, da se ne lažemo. Možda oni nisu ni loši ljudi, ali oni su ratni profiteri i država ima legitimno pravo da podeli taj profit s njima u ime onih koji su osiromašili i s čijih leđa je zapravo skinuto to bogatstvo. Te velike porodice nisu se obogatile iz vasione nego s leđa građana Srbije. Ja sam to probao gospodinu Bogoljubu Kariću da objasnim, da taj novac koji je on zaradio nije došao sa Meseca nego s leđa građana Srbije, ali on to ne može da shvati.

Mislim da je u interesu Srbije da se sama decentralizuje, da ne vodi toliku brigu o Vojvodini, da je ta briga o Vojvodini manje opterećuje. Neka pusti malo da se i Vojvodina muči sama, da sama nešto odlučuje, a ne da se nalazi u toj idiotskoj poziciji da i najbolje odluke mora da dobija iz Beograda. Beograd nema kapacitet i besmisleno je da ga pravi, da brine o celoj Srbiji. Ne treba da brine, jer to je na zlo Srbiji kada se s jednog mesta vodi briga o svemu. Nije interes Vojvodine da Srbija potone u bedu. Interes Vojvodine je da pomogne Srbiji i u penzionim i zdravstvenim i drugim fondovima, ali o tome se ona mora mnogo više pitati.

Vojvođanske stranke su bile sabijane pod zemlju, vojvođanska ideja je bila demonizovana 12 godina, Vojvodina je kolonizovana deset puta do sada. Poslednji talas je doneo 350.000 ljudi koji su ostali bez igde ikoga, koji su došli iz jednog drugog sveta, iz rata i od te države su navodno nešto dobili, oni stalno gledaju u ovu državu a država je u Beogradu. Ako se u Novom Sadu ne odlučuje o novcu, onda vi nemate uticaja a onda vam dođe neko iz Beograda pa kaže – vi ste slabi, vi nemate dovoljno uporišta u biračkom telu, pa ne možete vi odlučivati o Vojvodini. Prema tome, to nije tako jednostavna priča da vam ja kažem ko je Tom a ko je Džeri. Kad vam je stranka slaba, kad vam je ideja satanizovana, onda ne možete ni vi biti veliki političar. Da sam ja car, ja ne bih bio bolji od ovih koji sada predstavljaju Vojvodinu.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Novosađanin Dimitrije Boarov, a u Paviljonu Veljković održan je okrugli sto o nekim posledicama vanrednog stanja. Govorili su, između ostalih, Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose, Omer Hadžiomerović, predsednik Društva sudija Srbije i domaćica skupa Borka Pavićević.

Dušan Janjić: Ja spadam među one analitičare koje mnogi iz vlade ne vole zato što smo cele 2002. godine objašnjavali da je Srbija zemlja visokog rizika a naše analize koje su završene negde u decembru pokazale su da dolazi i period političkog terora. Slabost institucija.

Kada imate slabu državu, onda se zapravo red zavodi nasiljem izvan institucija. Drugo, slabost političkog vođstva, nekompetentnost, unutrašnja sukobljenost, gde je glavni faktor bio raspad onog primarnog DOS-a i sukob između DSS-a i DS-a. Treći faktor je ekstremizam u povlačenju, u gubitku. Kada imate ekstremističke ideologije koje gube, onda imate i pribegavanje terorizmu. Kada imamo prvu posledicu ili prvu lekciju vanrednog stanja, šta nama vlada stalno servira? Kriminal. Ona stalno vodi borbu protiv organizovanog kriminala u situaciji gde su tri faktora dovela do ubistva njenog premijera, i terorizam i ratni zločini.

Vlada je ubrzano požurila da pošalje Stanišića u Hag. Vladi nikako ne odgovara da Stanišić odgovara pred nacionalnim sudovima a Stanišić mora da odgovara pred nacionalnim sudovima jer je jednostavno on kreator sistema koji nas je doveo do ovog rasula, on je u stvari glavni tehnički izvođač ili menadžer pravljenja raznih važnih partija, kreiranja tajnih dosijea čak i za biznismene, ucenu političara i sadašnjih članova vlade putem dosijea, uopšte jedne političke kulture. To je prva stvar na kojoj je vlada sama sebi dala autogol, ona je zapravo izgubila šansu da institucionalno pod njenom kontrolom vodi tu raspravu. Ta će se rasprava sada voditi po aferama kao što je afera Isakov, i, naravno, mi koji smo bili u opozicionoj sceni znamo da skoro da nema dva ili tri političara u sadašnjoj vladi koji će moći da izbegnu aferu, sve će ostati u onoj kako se zove, Balkanski špijun – najgora moguća varijanta za stabilnost. Dakle, možemo da predvidimo dalju destabilizaciju političkog vođstva Srbije.

Druga stvar, i mislim da je to glavni minus političkog ponašanja vlade, što nije osmislila ratni zločin, nije se suočila s činjenicom da je porazila mašineriju ratnog zločina. Ona je potpuno nesvesna da je uništila, što je dobro za društvo, mašineriju SPS-a, radikala, JUL-a i sada sa Stanišićem i izvođače, međutim, to njoj očigledno nije bilo važno. Nekim ljudima iz vlade je bilo važno da reše svoje unutarvladine probleme i da raščiste preko granica svoje moći sa političkim protivnicima, DSS-om, budimo otvoreni – DSS-om koji daleko od toga da je nevin u proizvođenju razloga za vanredno stanje, daleko od toga. To je ono bitno političko prekoračenje koje je urađeno i koje nas je zapravo sada dovelo do jedne potpuno sulude situacije, ja ne bih želeo da budem sudija, ja sudijama želim sve najbolje, ali situacija u kojoj moraju da sude za neke sporove koji su već proglašeni političkim kao što su Bulatović i Tomić, za neke sporove gde nemaju glavne izvođače kao što su ubice premijera Đinđića, oni nemaju ni organizatore ni glavne ubice, to su stvarno krajnje nezahvalne situacije za pravosuđe koje navodno na tim sporovima mora da pokaže da je novo. Plašim se da idemo u jednu novu diskreditaciju pravosuđa.

Sledeća stvar je organizovan kriminal. Da li je on poražen, kakva se to borba vodila? Ja ne mogu da razumem kako oni misle da poraze, na primer, narko-mafiju a da ne prate njene tokove finansiranja, da nije ministar za privatizaciju izvršio reviziju svih privatizacija izvršenih u godinu dana u koju je ušao keš više od dva miliona evra, a ulazio je po 25 miliona evra. To je nešto što vam odmah govori da ćemo se, nažalost, suočavati sa drugom fazom borbe protiv organizovanog kriminala koja mora zahvatiti deo sadašnje vlade.

Omer Hadžiomerović: Ovde je strašno kada se ljudi pojavljuju u sredstvima informisanja, bilo da su to ministri ili bilo ko drugi, da sve nas ubeđuju da je to u redu. Ja sam iz nekih izjava shvatio da je Evropa bila oduševljena sa ovih 60 dana policijskog pritvora i da će verovatno svi da uvedu 60 dana. Nemojmo zaluđivati narod. Ministar pravde javno kaže – ove izmene zapravo je radilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, mi smo ga samo branili. Kako može MUP da radi zakon? Malo se izmešalo sto stvari. Hoću da kažem da se teži slabljenju institucije sudstva. Naprotiv, hajde da nađemo uzrok, zbog čega je sudstvo ako je imalo tolikih problema, a imalo ih je, ali opet tvrdim ne u ovoj meri u kojoj se to sada prikazuje, zašto je to dovelo do toga. Da li je to dovelo do toga što je sudstvo bilo isuviše nezavisno ili je bilo suviše zavisno. To je, otprilike, kao kada biste sada rekli – pošto su utvrđeni propusti u policiji i u vojsci, sad smo doneli meru da vojska i policija ne sme više da nosi oružje ili nećemo više da ih tehnički opremamo zato što su slabi, treba da ih ojačamo.

Mi moramo da ojačamo institucije. Pa 60 dana policijskog pritvora ovde se pravda – to je u borbi protiv organizovanog kriminala, da pospeši borbu. Ja tvrdim da bi tu borbu izuzetno pospešilo ako bismo dali ovlašćenje policiji, recimo, da tim osumnjičenima zabada eksere ispod noktiju ili, recimo, da nekome sme da iskopa oko. Ali nešto predstavlja neku civilizacijsku tekovinu, postoje neki standardi, to više nisu standardi Evrope, to je neka civilizacijska tekovina, zadržavanje ljudi u pritvoru. Dakle, apsolutno smatram da svi zakoni moraju ponovo da budu preispitani a posebno Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala.

Mi kažemo – sad imamo zakon, zbog tog zakona nismo mogli da se borimo protiv organizovanog kriminala, e sad imamo zakon, sad ćemo mi sve to da sredimo. To više nije dobar zakon. Ne kažem da on nije bio potreban.

Postoje mnoge stvari koje treba preispitati, počev od specijalnog tužioca. Moje mišljenje je da specijalni tužilac u stvari specijalno slab tužilac i da se zbog toga zove specijalni. Specijalni tužilac kao institucija mora da bude tako jak da sme da uđe kod predsednika Vrhovnog suda, kod predsednika vlade, kod svakog, i da kaže ‘daj mi momentalno te i te papire koje tražim’. A on nije takav. Specijalnog tužioca postavlja republički tužilac, specijalnog tužioca smenjuje republički tužilac bez ikakvog obrazloženja, specijalnom tužiocu republički tužilac delegira predmet da je to organizovani kriminal. Dakle, u čemu je on specijalan, ja zaista ne vidim u čemu je on specijalan s tim što on nema ni ovlašćenja zamenika.

Borka Pavićević: Bila sam na komemoraciji Ivana Stambolića u Vladi Srbije, svi ljudi koje ja poznajem toliko godina iz predpetooktobarskog vremena, mi smo svi stali u jednu sobu mnogo manju od ove. U vladi imate one jadne freske koje su toliko zapuštene da je to šteta pogledati, i ne znam zašto ovi koji švercuju šećer ne poprave te freske. Dakle, ja poznajem celu tu vladu, Čedu iz demonstracija – i dobar dan tetka Borka, zdravo Čedo, dete – stvarno ne znam šta bi čovek rekao, mi se svi znamo. Prema tome, u tom kontekstu ja sam mislila da će oni da to shvate, da treba da imaju sluha da nešto urade, odnosno besmisleno je svađati se na ovakav način u jednoj ovolišnoj zemlji sa tim tako oronulim slikama, sa tim tako pogrešno odevenim ljudima u tako pogrešno vreme.

Ja znam da je jedna epoha završena, ja pripadam definitivno epohi koja je otišla, ja nemam iste vrednosti sa tim ljudima, ja sam kao egipatska iskopina u odnosu na TV Pink, i kažem – dok oni sede na Pinku, nema nikakve pravde. Dok ih preslišava ona ženska što kaže ”a šta vi mislite o pomirenju, saznanju i ratnom zločinu” – dotle nema pomirenja.

Ja ne razumem kako ljudi ne razumeju o kom se javnom stilu radi. Mislim da su ta pitanja užasno povezana i mislim da je to svaljivanje na pravnike – oprostite, ja znam vašu važnost ali je potpuno jedna besmislena društvena rabota da su samo pravnici odgovorni za sprovođenje reda, pravde i zakona u jednom društvu. To je stvar koja je, čini mi se, degažiranje odgovornosti. Ako si nazočan u saobraćajnoj nesreći a javna si osoba i zoveš se tako i tako, imaš podneti ostavku. Ne moraš da ideš u zatvor, to je pravna stvar, ne znam ko je kriv ali i po toj posrnuloj Americi onaj čovek nije smeo onu ženu da pipa i gotovo. Dakle, postoje stvari koje se u politici ne rade. To, oprostite, ne može nijedan sud da donese da je ljudima važan primer za ugled.

U ovoj sredini nema ničega, od prosvetara, od Vidovdanskog ustanka, od postojanja ove civilizacije, sem ako nećete da odete u varvarstvo. Kralj Nikola je imao zakon u Crnoj Gori – braćo Crnogorci, imate zidati kuće 50 metara od druma i imaju biti od kamena. Dakle, zakon postoji da Budva ne može da se surdukne u more. Nije u tome stvar. Stvar je u tome da ti kao predsednik opštine ne budeš prvi taj koji će da sazida tu kuću. Samo u tome je stvar da naša elita ne sedi po kućama koje bi trebalo srušiti, jer čim uđe tamo na proslavu ona je legalizovala tu kuću ili tu fabriku ili taj objekat i gotovo – nema tog zakona koji može srušiti ogradu koja treba da bude transparentna ako na travnjaku takve kuće sedi ministar za kulturu i gradonačelnik – i tačka. Pravda mora biti pokazana.

 
Emisija Peščanik, 10.05.2003.

Peščanik.net, 10.05.2003.