- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

147. emisija

Radio emisija 01.11.2003, govore: Svetlana Slapšak, Mileta Prodanović, Velimir Ćurgus-Kazimir i Milan Ristović.

Svetlana Lukić: Dobar dan. Danas su zadušnice ili Dan mrtvih. To je dan kada bi trebalo da se sećamo onih koji su otišli na bolje mesto, gde god da je – iza Heraklovih stubova, u Jelisejska polja, na hindusko Belo ostrvo ili u hrišćanski eden. A jedno od stalnih mesta jeste da svi želimo da raja ima, makar lično nikada ne stigli tamo, kao – dovoljna je i nada da u raj možemo dospeti, u principu, svi.   U zemlji koja tako pokazivački i ponosno gaji kult mrtvih, nije ni čudo što  jedna polovina Srbije, sa cvećem i svećama, danas pohodi groblja da poseti onu drugu polovinu. U knjizi “Pravoslavna veronauka” opominju nas da danas ne treba da tugujemo jer apostol Pavle kaže – nemojte tugovati kao oni koji nemaju nade.   Dakle, tri dana imali smo radnike pred Skupštinom, demonstrirali su pod sloganom “Za spas radništva”. Za spas bi imali nešto više šansi kada ih ne bi predvodio večni lider Milenko Smiljanić. Taj čovek istovremeno glumi Leha Valensu, Vuka Draškovića i Matiju Gupca. Svaki treći dan najavljuje generalni štrajka, a svaki drugi dan sadi seme radničke bune koja će da grune.   U međuvremenu, Smiljanić osniva sindikalnu detektivsku agenciju, od bivših policajaca koji će voditi istragu o svakom budućem kupcu preduzeća, a kažu i da je za predsednika Republike svojevremeno predlagao, ni manje ni više, nego prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.   A besni, izgubljeni i lakoverni ljudi koje je Smiljanić doveo pred Skupštinu, pesmom je dočekao – ko? Dragan Maršićanin. Pevao im je, tako piše u novinama, pesmicu “Pada vlada”. Sa skupštinskog pendžera im se osmehivao i Dejan Mihajlov. Poslanici Demokratske stranke Srbije i one stranke iz Jagodine, Stranke srpskog jedinstva, oni su svi zajedno napustili raspravu o smeni vlade zbog toga što je policija tukla narod. Njihovo srce to nije moglo da izdrži. Poslanici Stranke srpskog jedinstva dobili su, što ono kaže Šešelj, nervozu srca, jer nisu mogli da gledaju kako to policajci amaterski mlate ljude, a deessovci su iskreno patili jer oni, osim preko televizije, nikada nisu uživo gledali kako policija tuče građane. Godine ’91. i ’96. nisu bili prisutni.   Da nam budućim ministrima iz DSS-a ne bi oslabilo srce, trebalo bi malo da vežbaju. Ja se po drugi put nudim da učestvujem u vežbi, i to kao policajac. Pendrek mi ne treba, imam jaku ruku, levu posebno, i teško je kontrolišem.   Uzgred, gde je nama Vojislav Koštunica, onaj što proročki kaže – kuće će se zapaliti, onda dolije malo benzina i kaže – je l’ vidite, narode, da sam bio u pravu.   A razveselila me je vest da su omladinci G17 plus izveli još jednu duhovitu akciju. Podelili su gladnim sindikalcima hiljadu kifli iz pekare “Kod baba Živke”. Ko li ih je tome naučio? Verovatno duhoviti Dinkić, koji je duhovit kao i sam buldožer.   A uzgred, gde je i Labus, da li mirno živi u harmoniji sa samim sobom i nervozno čeka da njegov buldožer raskrči teren pa da nastupi kao preduzimač i graditelj.   Stvar se može gledati i ovako: G17 plus + Dinkić rade koristan posao raskrinkavanja vladinih službenika, ministarki i ministara koji su zloupotrebili, onako primitivno, vlast koju trenutno imaju. Neka se spremi, neka se spremi – Mihajlović.   Premijer Živković za sada ne da nikoga. Stalno priča – ako se dokaže da je neki ministar nešto nevaljalo radio, snosiće odgovornost, ali eto – njega, premijera, nije lako ubediti. Moramo još da se trudimo. Tvrd je on orah i ne voli, nikako ne voli, da ga pritiskaju.   Ovo je Srbija, brale, nije tamo neka Portugalja, gde su ministri spoljnih poslova i prosvete podneli ostavke jer je ćerka jednog od njih na nepropisan način upisana u medicinsku školu. Ovo je, bre, Srbija, a ne Rumunija, gde su pre neki dan tri ministra podnela ostavke jer su umešani u razne korupcionaške zavrzlame. Najzad, nije Živković glupi Buš, koji je morao da odustane od svog kandidata za mesto ministra za rad samo zato što je nesuđena ministarka pre 20 godina zaposlila kao kućnu pomoćnicu jednu Gvatemalku koja nije imala radnu dozvolu.   Opkoljeni smo sa svih strana. Spolja napadaju Smiljanići i Živkovići i Kolesari, a iznutra nas jede sećanje, samosažaljenje, osećaj neisplativosti i uzaludnosti. E, dok tako kukamo što nismo bolje prošli u životu, promiču nam ovi lepi dani. Toplo je. Međutim, kad pogledaš bolje zašto je, kog đavola, sada toplo, dođe ti da se smrzneš. Ove lepe dane, ovih 17, 18 stepeni, dugujemo zastrašujućim erupcijama koje se odigravaju na Suncu. Dvadeset osmog oktobra izmerena je treća po snazi ikada zabeležena eksplozija na zvezdi koja nam život daje. To skoro nijedne novine nisu prenele, to je dosadno, to je daleko, i ne može da sruši vladu.   Važno je da se Nacional vraća kući. Da li ste videli taj bilbord?

Svetlana Vuković: Nemački filozof Hans Magnus Encesberger – o novinama Bilt cajtung: “Taj list je činjenica sa kojom Nemačka mora da živi. Nema glasa koji jasnije izražava beslovesnost nemačkog društva. Bilt cajtung možete sresti svuda, u prvoj klasi Lufthanzinih letova, radničkim birtijama, hotelskim holovima. Bilt se čita baš zato što ne govori ni o čemu, likvidira svaki sadržaj, uništava sve moralne, političke i istorijske kategorije, čita se baš zato što preti, uliva strah, bljuje, diže hajku, laže, uništava, manipuliše.

Dok doručkuje, ovim novinama čitalac se uljuljkuje u izvesnost da sve ide dalje, da ništa nije važno, da ne treba da preduzima ništa, ništa što je važno.

Ovaj list nije fašistički zato što nema nameru da mobiliše mase, već naprotiv, da ih sasvim umrtvi. Poruka Bilta glasi da više nema nikakve poruke, njegov jedini sadržaj jeste likvidiranje svih poruka.

To ima za posledicu da smo iz dana u dan konfrontirani sa ništavnim događajima, izveštavanjem sa događaja koji ništa ne znače. Ropstvo i kozmetika, atomska bomba i pelene, masovna ubistva i hrana za mačke postaju ekvivalenti –a ne znače ništa. Bilt nije nikakva stranputica koju valja prezirati, nikakva zabluda koju treba sprečiti, već logičan izraz naše slobode, kao i atomska bomba.”

Svetlana Lukić: Evo jedne lepe vesti. Jedni izbori su uspeli, ne u VANU, ne u CANU, nego u SANU. Za novog redovnog člana Srpske akademije nauka nije izabran Duško Kovačević i nikada neće biti izabran istoričar Andrej Mitrović, u Akademiju je ušao predsednik Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću – Kosta Čavoški.

Kosta Čavoški: Započeo je još jedan lov na najvredniju srpsku glavu, glavu doktora Radovana Karadžića. Usledio je helikopterski desant do zuba naoružanih pripadnika SFOR-a. Oni su provaljivali u tuđe kuće, mesnu školu, pa čak i pravoslavnu crkvu, koristeći eksploziv, specijalne puške, motornu testeru i teške čekiće. Decu od osam godina uzimali su za taoce. To, naravno, mogu samo silnici i razbojnici.

U nadi da doktora Radovana Karadžića – dok je poštenih i časnih ljudi oko njega – niko i nikada neće uhapsiti, a da se ni on sam – ako se nađe neki Branković – neće živ predati, treba na posletku objasniti zašto ga njegovi progonitelji s toliko upornosti traže. Zato što je on već uveliko ušao u mit i legendu i što svaki novi neuspeh Atlantskog pakta da ga uhvati, tu legendu samo pojačava i učvršćuje.

To je imao na umu i narodni guslar, kada ga je kao jedinog od živih Srba uveo u narodnu pesmu. Možemo slobodno reći da je doktor Radovan Karadžić tokom verskog i građanskog rata postupao viteški. U srpskim kafanama pevaju pesme koje, pored ostalog, imaju i ove stihove: “Sve do smrti i sudnjega dana branićemo brata Radovana”.

Svetlana Lukić: Bio je ovo akademik Kosta Čavoški, a sada slušate slikara i pisca Miletu Prodanovića.

Mileta Prodanović: Normalno je da se vlade menjaju. Za to smo se, naravno, i zalagali. Ali, iskren da budem, ne dopadaju mi se svi ti uglovi iz kojih se napada ova vlada. Naročito mi se ne dopada ovaj protest sindikata. Video sam sindikalce koje predvodi čovek koga sam viđao u prethodnoj deceniji u mnogim kontekstima koji mi nikako nisu bili bliski. Ne znam otkud odjednom i dalje sve to, i otkud te ovacije SPS-ovcima i radikalima ispred Parlamenta.

U celoj toj stvari najviše me pogađa ko će platiti štetu učinjenu travnjaku na kojem su razapeta ta tri šatora. Da li će Gradsko zelenilo ispostaviti račun tom gospodinu Smiljaniću ili nekim drugima? Razumem vrlo težak položaj ljudi koji imaju mala primanja ali ne mislim da sindikat treba da se na bilo koji način bavi visokom politikom.

Ali, čini mi se da je i ta vladina strana dužna nekoliko odgovora. Recimo, zašto i čuveni Janjušević i Kolesar, zbog kojih sam ponovo pročitao “Stradiju” Radoja Domanovića, zašto oni nisu na neki vidljiviji način izvedeni na čistac.

S druge strane, moje stare zamerke idu na račun onih koji sada tvrde da su opozicija, a 5. i 6. oktobra bili su vlast. Pre svega mislim na krug oko Maršićanina i Koštunice, tih ljudi koji vrlo fino govore, ali kosa mi se diže na glavi kad pomislim da bi oni mogli dobiti sto grama vlasti, jer mislim da ne bi znali šta s njom da urade. Mislim da će izbora biti svakako, pala vlada sada ili ne. Ne isključujem, negde u intuiciji, mogućnost da vlada sada opstane, odnosno dobije poverenje, pa da odmah posle toga raspiše izbore.   Dosta radim i nekako su mi se izmenili privatni parametri u životu i više uživam u onome što radim, manje stižem da pratim sve. Moj jedini kontakt jeste kontinuirano slušanje ovog radija sa kojeg se sada čuje moj glas, ali na televizijskim vestima B92 bila je izjava onog poslovnog kompanjona našeg ministra policije… Jedna rečenica mi se toliko dopala da sam je zapamtio. On je rekao – eto, oni su prijatelji dugo, obojica su iz Valjeva, i obojica su imali brkove. Ali, ovaj je obrijao brkove onog trenutka kada se naša zemlja okrenula ka Evropi. Mislim da je to prosto fenomenalna, dirljiva rečenica koju treba da imaju u vidu svi ljudi koji imaju brkove.

Svetlana Vuković: Jesi li video Šešelja? Izgubio je 18 kila, utanjio nam Šešelj.

Mileta Prodanović: Da. Moram da kažem da on deluje manje groteskno nego ranije. Sada je ovo nekako više tužno. Dopao mi se deo njegove izjave da je strašno što Evropska zajednica ne da vizu jednom od najvećih duhovnika srpskog naroda i onda je pomenuo njegovo ime. Ako je to zaista jedan od najvećih duhovnika našeg narod, onda mi veoma loše stojimo s tim stvarima.

Svetlana Vuković: Da li ti je Dinkić razočaranje?

Mileta Prodanović: Nije, što bi bio. Videćemo. Mislim da će jedan deo tog odgovornog kolača vlasti biti u njihovim rukama pa ćemo onda videti. Možda čovek metodološki ne može da se složi s takvim napadima i tom, može se reći, ipak hajkom sa više strana, ali, u načelu, svi ti problemi koje oni otvaraju moraju dobiti svoj odgovor, ovakav ili onakav. Možda bi bolje bilo da je to malo staloženije urađeno, ali bože moj.

Svi su u ovom trenutku, nažalost, u predizbornoj kampanji. Neko se u tu predizbornu kampanju uključio sad, a Vojislav Koštunica sa svojom Demokratskom strankom Srbije se uključio u predizbornu kampanju još 6. oktobra, koliko se sećam. Da li je to pametno ili nije, ne znam, ali opet svako od njih kroji sebi budućnost, tako da se nadam da to neće biti generalno preko naših leđa, jer takav nastup može nekoga privući ali može nekoga i odbiti. Uvek se bojim da kod nas medijska pažnja, i svaka druga, traje tri dana. Mnogo toga što je rečeno što bi moglo ozbiljnije i temeljitije da se razradi, odlazi u vetar, što opet ide na ruku ljudima koji su sada na vlasti.

Ja priželjkujem izbore zato što mislim da su, u stvari, male stranke veliki balast. Zaista bih voleo da svako izađe sam na tu scenu, pa da se mi opredeljujemo. Konkretno, ta Socijaldemokratija, ne znam na koje biračko telo oni mogu računati, osim ako to nisu oni koji su sada  razapeli šatore na travnjaku Gradskog zelenila.

Svetlana Lukić: Mileta Prodanović je napisao novu knjigu “Eliša u zemlji svetih šarana”, ali pre nego što nam kaže nešto o toj knjizi, zamolila sam ga da mi ponovo ispriča priču o tome kako je Miloska Venera izgubila ruke.

Mileta Prodanović: Što se tiče Miloske Venere, u trenutku kada je ona otkrivena, to ostrvo je bilo u sastavu Turske imperije. Tamo je svako kopao šta je hteo i nosio u svoje kolonijalne centre, u svoje parize, londone, berline, šta je hteo i kako je hteo. Neko je skrenuo pažnju turskim vlastima da se mora stati na put tome i donet je jedan zakon, po kome nijedna cela skulptura ne sme da se iznese iz Turske, odnosno mora da ostane tamo, u muzeju.

Pretpostavlja se da je u trenutku kada je nađena, Afrodita sa Milosa imala ruke, ali ona je naknadno “oblikovana” u tim, ipak, švercerskim zahvatima, tako da se oko toga naknadno stvorio jedan mit. Meni je možda jedna od najlepših kasnijih reminiscencija na to iz jedna njujorške grupe sa kraja 70-tih, koju sam ja mnogo voleo, koja se zvala “Televižn”, i sa njihovog prvog albuma “Marki Mun” jedna pesma koja kaže da je taj lirski subjekt koji “pjeva tu pjesmu” u takvoj jednoj dešperaciji pao u naručje Miloske Venere. To mi je ostalo kao jedna dobra slika.   Veći deo onoga što sam ja pisao bavi se relativizacijom i igrom stereotipima. Meni je kao neka bočna literatura bila dragocena i knjiga Vesne Golsvorti o doživljajima Balkana u anglosaksonskoj misli i literaturi. Ta knjiga Zamišljanje Ruritanije, i ime te imaginarne zemlje, namerno je preuzeto odatle. Knjiga se zove “Eliša u zemlji svetih šarana”. Ili, ako hoćete, “Eliša u zemlji postkomunističkih čuda”. Da li je to kritika globalizma? Ne znam, možda jeste. U svakom slučaju, ja sam više voleo da za podnaslov stavim – postkolonijalistička opereta.

Lepo što se danas računa na takozvani politički korektan govor, ali danas je moguće ubiti crnog čoveka ali mu se ne sme reći da je crnac, zato što je to Afroamerikanac. Znači, korektnost u imenovanju, koja uopšte ne obavezuje na korektno ponašanje u drugim domenima, koji su vrlo često značajniji.

U fokusu moje knjige jeste avantura jedne plesne skupine koja iz Amerike odlazi u imaginarnu postsocijalističku zemlju; o toj zemlji, kao što to inače biva, oni ne znaju ništa.

Nedavno sam bio u jednoj evropskoj zemlji i sreo sam čoveka koji me je pitao – kako se sada posle svih ovih promena živi u Bukureštu? Ja sam rekao – u Beogradu. To je ono što se na zapadnoj varijanti nekada zajedničkog jezika ovih prostora govorilo – to je jedna hinjena komunikacija.

Ne znam, postoji tu mnogo tragičnih nesporazuma. Recimo, ja sam isekao iz novina onu vestu u kojoj je neposredno posle dolaska mirovnih snaga na Kosovo jedan Bugarin ubijen zato što se nekome ko je prolazio učinilo da je taj jezik kojim on govori, u stvari, srpski.

Svet je pun takvih odluka i mislim da postoji dosta razloga za strepnju na globalnom nivou, baš zato što neko možda neće moći da razlikuje Bin Ladena i jednog naivnog čoveka koji možda fizički liči na njega. Znaš onaj vic, kaže Bosanac – pa, đe će oni u’vatiti osam Bin Ladena kad jednog Karadžića ne mogu.   Možda ti silni mrtvi u knjizi su tamo da ne bismo imali sa ove strane ogledala toliko mrtvih. Ima jedan prekrasan fragment iz Hiperborejaca Miloša Crnjanskog, koji govore o pozorišnim predstavama u vreme kraljice Viktorije, pa kad kaže da su aplaudirali i tražili da na scenu izađu oni koji su tokom predstave ubijeni, onda je publika vikala: “Mrtvi, mrtvi”, da izađu mrtvi.   Neko mi je rekao – pa dobro, negde si preterao; to je, recimo, taj veštački okean koji taj tajkun ima i na koji glavna junakinja sa uživanjem odlazi. Veštački okean proizvodi kompanija “Micubiši” i ja sam to video. Ko ne veruje, može da dođe kod mene da vidi fotografiju u čuvenom Benetonovom časopisu, i to u broju koji je posvećen bogatstvu. Tada je to još bilo u eksperimentalnoj fazi. Znači to je jedan koralni atol koji se nalazi pod ogromnom kupolom, gde zaista talasi mogu da se podešavaju i gde buja vegetacija. Tada se još to proizvodilo za firme, a već se u tekstu nagoveštava da će uskoro početi proizvodnja za privatna lica.   “Veliki epifanijarh ju je čvrsto stegao za podlakticu i tiho rekao:   – Nestanite, iskradite se odmah. Ovde nikoga neće poštedeti. U trećoj ćeliji iza vaše je prolaz u steni. Otvorite drveni orman, isti onakav kakav je u vašoj odaji. Kada izbijete na čistinu, idite samo na zapad, prvo do šume, pa kroz šumu, ne skrećite, sve drugo je minirano do reke, a dalje ćete se snaći. Požurite. Prvo u baziliku, tamo još nisu ušli, pa kroz oltar, postoje mala vrata.   Stigao je još da sa sebe skine veliki ukrašeni krst i pruži joj ga.   – Neka vas čuva ovo znamenje, budite mudri i pažljivi.   Začuo se glasan žamor. Sada je već većina ljudi na sedištima primetila nezvane posetioce pod maskama. Poneko od prisutnih je i vrisnuo. Bila je već nadomak prolaza prema bazilici, kada se začula i prva detonacija. Stubovi su je zaštitili od udara, stigla je samo da se namah ostvrne. Učini joj se da je na mestu gde je do sada sedela videla masu iskidanih tela, tkanina i krvi. Čula je prve kratke rafale. Druga eksplozija, praćena snažnim pljuskom velike količine vode, odjeknula je kada je Eliša već bila u zasvođenom hodniku. Udar vazduha ju je skoro oborio. Ipak, održala je ravnotežu i nastavila je da trči.”

Svetlana Lukić: Bio je ovo Mileta Prodanović, a sada slušate novinara Velimira Ćurgusa Kazimira.

Velimir  Ćurgus Kazimir: Očigledno da mora da se ide na izbore. Mediji su se veoma uključili u kampanju da su nam neophodni izbori i da će to rešiti sve probleme. Racionalno i praktično gledano, ne verujem da ćemo mi i uz pomoć izbora relativno brzo izaći na nekakav normalan i dobar put. Mi ćemo se zaglibiti u beskrajno blato natezanja i tu o nekim principima neće biti govora ni sa jedne strane. Tu scenu posmatram, onako, dosta blatnjavo.

To što se sada u tu igru uključuje i sindikat sa svojim zahtevima da padne Vlada i da se raspišu izbori, dosta je tužnjikavo. Daleko je to od 50.000 ljudi, a da ne govorim o celoj Srbiji koja se digla protiv vladavine DOS-a.

Meni je potpuno jasno da neko ko je u užasnoj situaciji i ko prima platu ili ne prima, 4.000, 5.000, 7.000 dinara, ima ljudsko pravo da vrišti do neba. Ti ljudi, koji s pravom traže da im život postane normalan i da ne gladuju, kako bi oni uspeli da organizuju u svojoj firmi efikasnu proizvodnju kada bi sutra bili suočeni da oni sami treba da otpuste hiljadu svojih kolega? Ja nisam, kao što se hvali Duško Mihajlović, nikakav propovednik i zagovornik kapitalizma, pogotovo ne divljeg kapitalizma, ali samo privatnik, očigledno, može da otpusti ljude.

Meni je takođe neverovatno s kojom lakoćom u populističkom stilu nastupaju kritičari Vlade – DSS, SSJ, radikali, socijalisti, koji su se sada odjednom probudili, u kritici privatizacije i tog velikog kapitala i takozvane tajkunizacije Srbije. Ja samo hoću od njih jednom da čujem, i onda ću drukčije da razmišljam o svemu tome, parolu – oduzmite im sve. To još nisam čuo. Ja bih voleo da i legalisti i DSS kažu – oduzmite im sve. Mi ćemo oduzeti sve Miškoviću, Kariću, Drakuliću i šta ja znam, ko god je ovde napravio posao. Recite definitivno – mi hoćemo sve da uzmemo.

Kad kažem – sve, to je problem koji imamo stalno i oko Haga i oko svega, a to je ta nulta tačka. Hajde da vidimo nultu tačku. Otkad je to sve pokvareno, mafijaški, koji je to datum? Da li je to ’89, ’90, ’91, ’95? Da li to znači da ono što je pre toga stečeno, recimo pre ’90. ili ’91. godine, da je apsolutno OK?

Ne vidim da je i jedna strana koja je u ovom času u sukobu, spremna da uđe u to, pa ni takozvane pobunjene male stranke, koje imaju višak pravedničkog gneva, jer i mnogi od predstavnika tih stranaka i te kako imaju sjajne poslovne pozicije, veze i sve ostalo. Očigledno, za godinu-dve dana, ko se osigurao – osigurao se, za sebe i za svoje potomstvo. Posle toga dolazi nešto što bi trebalo da bude jedan normalan, težak, iscrpljujući, dosadan život, kao u svakoj kapitalističkoj zemlji, a to znači da ne možeš računati godišnje na veći profit od 10 do 12 posto. Sve ostalo je ili čudo ili lopovluk.

Svetlana Lukić: Šta misliš o G17 plus? Jedno vreme su se nametali kao racionalni element u igri, pa su se…

Velimir  Ćurgus Kazimir: Ne samo racionalni, nego element koji je mogao da posreduje između dve suprotstavljene strane, pre svega mislim na DS i DSS. I tu su oni i crpli podršku, razumevanje. Njihovi potencijalni birači su ljudi koji su ili simpatizeri DSS-a ili DS-a. Onaj ko je za radikale, neće glasati za G17 plus, bar se nadam. Oni su tu privlačnost izgubili i zato možemo da objasnimo način na koji oni kritikuju, recimo, pogotovo Dinkić, vrlo lično, Dragoljuba Mićunovića, jer on nastupa danas kao što je pre godinu, godinu i po dana, nastupao Labus – ja sam čovek pomiritelj.

U toj harangi koju vodi G17 plus, a pre svega Dinkić, protiv Mićunovića, ja vidim kompleks. Politički je potpuno besmisleno ismejavati Mićunovića zbog njegovih godina i nazivati ga gorostasom demokratije. Time Dinkić ne može ništa da dobije, možda samo da izgubi, od zaista pristojnih ljudi, jer većina pristojnih ljudi jeste glasala za Labusa. I ja sam prošli put glasao za Labusa i lično imam prilično respekta za ono što je Labus svojevremeno radio.

Sada se to usitnilo, prokockalo, ali ovde je to trend svih stranaka, da se za jeftine pare usitnjava nešto što može biti vredno, značajno i imati nekog izgleda na politički uspeh. Ovako ćemo očigledno imati tri bloka, koja će, kad god izbori da budu, morati opet da prave neke koalicije, da prave kompromise. Ako to ne budu radili, onda se neće moći formirati vlada, onda će ova vlada da traje ko zna koliko, jer dok se ne napravi nova vlada, stara vlada. U međuvremenu skupština neće moći da funkcioniše, nikakvih zakona neće biti. To je najgori scenario.

I onda, između ostaloga, otkrivamo još jednu pesimističnu stvar, a to je da mi, u stvari, nemamo ljudi. Mi ih nemamo. Mi smo siromašni. I ovde se sve dešava u dve-tri ulice. To je ogroman problem. Jer ako hoćete da budete deo sveta, prvo treba taj svet da bude u vašoj vlastitoj zemlji a ne da se sve odluke, sva pamet, sva energija sliva u dve-tri ulice, u jedan ili dva kvarta ovog grada. Toga, očigledno, ljudi koji odlučuju o sudbini ove zemlje nisu ni svesni.   Redovno čitam, dok mi Telekom nije isekao poprečnu liniju, sajt B92 i komentare. To je potpuno ludilo. Tu imate neverovatnu kombinaciju monarhista, demokrata, desničara, komunista, anarhista, sindikalista, u jednom ključu koji ne da nije moderan nego je potpuno ludilo. Mislim o svetu iz XIX veka, uz jedno strašno opšte raspoloženje o zaveri protiv Srbije, uz neprijateljstvo prema spoljnom svetu. Sad sam se setio komentara povodom izjave nekoga iz MIP-a posle posete Španiji, da će Španija podržati izlazak Srbije i Crne Gore na takozvanu belu listu, što znači šengensku, što znači da neće trebati vize. Tu je bilo 20 komentara – šta nama to znači, ko još putuje, šta nas briga. To je čak neka vrsta samoprezira, samosažaljenja – šta ćemo mi tamo.   Video sam danas opet, u Glasu javnosti, veliki naslov da su ubili neku babu. Reagovao sam skoro u Danasu baš protiv upotrebe reči “baba”. Naravno da je ta nesrećna starija žena sa sela, jer samo su starije žene sa sela – babe, u gradu žive starije građanke i starije gospođe. To je jedna vrsta gluposti i stereotipa, to je vrsta rasizma. Pa i taj predsednički kandidat Rističević, kada se pojavi, pokazuje mržnju i prezir prema gradu, kao što mnogi iz grada pokazuju mržnju prema selu.

Svetlana Lukić: Čak i ti mladi političari poput Čede Jovanovića, ne znam da li si primetio, zna da ode na Mikonos, zna da je to in mesto, ali kada hoće da brani gospođu Mićić kaže – nije ona političar u suknji, zna se ko su ovde političari u suknji.

Velimir  Ćurgus Kazimir: A da, da, to izleti…To mora da se kaže, mislim na taj način. Što će reći –  ona je mnogo veći muškarac, za razliku od vas, koji ste žene u politici. Čuo sam i za probleme koje je onaj mladi čovek koji se izjasnio kao homoseksualac imao oko upisa u školu, pa sam onda slušao reakcije. Jedna žena je rekla – zna se da srpske majke ne rađaju homoseksualce. To me baš otvorilo.

Svetlana Lukić: Da li se sećaš, kada je bila gej parada u Beogradu, sa onim strašnim batinanjem, da li se sećaš izjave Mihajlovića, koji je to osudio, ali je rekao da u policiji nema homoseksualaca.

Velimir  Ćurgus Kazimir: Ha, ha, ha. Toga se ne sećam.

Svetlana Lukić: “Da, da, ali da se razumemo, u policiji toga nema”.

Velimir  Ćurgus Kazimir: Da, da, daleko smo mi od toga, ali zahteva dužnost. To je strašno, sve zajedno.

Svetlana Lukić: Nedostaje mi vazduha kada pomislim na mesece i godine koje dolaze…

Velimir  Ćurgus Kazimir: Potrošeni smo, potrošeni, to je ono strašno, iscrpljeni. Dokle?! Osećam se prestar za sve ovo a znam da ću morati još dugo da radim i znam da ću morati da radim pre svega zbog ljudi sa kojima radim. Mi moramo da opstanemo i to je jedan grozan zadatak, stalno se boriti da opstaneš. Nijednog trenutka reći – e, sad smo postigli nešto, sad smo na čvrstom tlu, jer mi smo stalno u nekoj močvari.

S druge strane, objektivno postoje neke stvari za koje znamo da se nikada više neće vratiti. Postoje neka osećanja za koja znamo da se nikad više neće vratiti. Mene veoma nervira moto i parola – sve je isto kao pre. To nije istina. To je takođe jedna vrlo politizovana floskula. Puno toga se promenilo, ali to nije dovoljno da bismo živeli normalno.

Trebalo bi sada ponovo da radimo na vraćanju energije. Ja, da budem iskren, na našoj političkoj sceni ne vidim osobu, ne vidim program i ne vidim stranku koji bi tu neophodnu energiju vratili. I to više nije zamor od politike, to je zamor od ovakve alternative koju imamo na našoj političkoj sceni. Pri tom, znam vrlo dobro da neću apstinirati kada budu izbori, nego ću opet ići da glasam za manje zlo. I tu smo, na neki način, ponovo tamo gde smo bili.

Svetlana Lukić: Slovenci su se izglasili sa svih milion miliona evropskih zakona, pa su od duga vremena, pre nekoliko dana, izglasali Zakon o zaštiti slepih miševa, tek toliko da im se nađe. Iz te zaludne zemlje u posetu nam je došla bivša Beograđanka, profesorka antropologije Svetlana Slapšak.

Svetlana Slapšak: Poređenje između srpske parlamentarne rasprave ovih dana i slovenačke parlamentarne rasprave vrlo je poučno zato što jeste da je srpska rasprava racionalnija u smislu retorike, da je retorika bolje organizovana, da se ide na stvari i na probleme a ne na lično obračunavanje, premda su se lična obračunavanja obavila izvan parlamenta…

U svakom slučaju, nivo parlamentarne rasprave, onako kako smo je snevali kada smo mislili da je parlamentarna demokratija nešto sjajno, da viši je u Srbiji nego u slovenačkom parlamentu, u kome se ovih dana raspravlja o jednoj neobično neprijatnoj temi – temi ispisanih. Ne znam koliko ste obavešteni o tome. Nekoliko hiljada ljudi neslovenačke nacionalnosti nemaju mogućnost da ponovo dobiju državljanstvo koje su prethodno imali u Sloveniji.

Mnogi od njih su bivši oficiri JNA, mnogi od njih su krajnje antipatične ličnosti, da se ne zavaramo, ali njihovo ljudsko pravo, njihovo građansko pravo, bilo je ugroženo. U parlamentu su izglasali zakon ali, istovremeno, posle te rasprave, koja je mnoge prilično bacila u očajanje, Janša je dao predlog da se organizuje referendum na kome će se odlučivati da li te ljude da pojedinačno ispitamo.

Cela stvar je savršeno besmislena. Nekome si uskratio pravo i imaš da mu ga vratiš, to je sve. Tipičan primer kosti na koju odmah naleće desnica. Međutim, vraćam se na retoriku, taj pouzdani svedok mi tvrdi da je retorika desnice, koja je hrupila na zakone o ispisanima, retorika koja je mizerna, to su uglavnom vređanja, zaurlavanja, mumlanja dijalektalnog tipa, kakva smo nekada beležili u srpskom parlamentu u Miloševićevo doba.

U ovoj situaciji u kojoj se predlažu prevremeni izbori, koji će se verovatno i desiti, treba misliti o tome da ljudi imaju iskustva s tim kada desnica dođe na vlast. Ja sam videla kako to izgleda u Francuskoj, a isto to sam videla pre dve godine u Sloveniji, kada je desnica izazvala parlamentarnu krizu i za šest meseci uzela vlast.

Ukratko, slovenačko iskustvo je takvo da kada je desnica dobila šest meseci vlast, tri godine još trpimo posledice te promene. Nažalost, desnica, po pravilu, i evropska i balkanska, nema administrativne sposobnosti, nema mogućnost organizovanja kakve imaju druge partije, nema pregled stvari, suviše je opterećena populizmom, koji izaziva loše emocije, tako da nikome na svetu, a posebno u Evropi, ne bih savetovala da u bilo kom trenutku glasa za desnicu, jer jednostavno ima posla sa ljudima koji ne znaju dovoljno, zato su i ušli u desne partije.   To je u osnovi svega, regulacija memorije. Ona je neophodna da bi se došlo do bilo kakvih jasnih pojmova, ko je gde na mapi. Nasuprot mišljenjima da je DOS preživeo, ja mislim da on još nije zaživeo da bi dao neku osnovnu školu političkih pojmova na osnovu kojih se može sporazumevati. Zaista verujem da DOS-u treba omogućiti da razvije nekakvu internu političku školu iz koje će izaći koliko-toliko normalni pojmovi i normalniji ljudi.

Svetlana Lukić: Hag je sad ponovo aktuelan povodom ova četiri generala. Odjednom se svi čude – kako po komandnoj odgovornosti, to ne dolazi u obzir, isti ljudi koji su slali Miloševića tamo.

Svetlana Slapšak: Jeste, to je ista pozicija kolju su  kao neki intelektualci pre godinu, ili dve godine prodavali u takozvanim nezavisnim medijima kada su rekli – pa dosta patnje, sad jedanput da se kaže da više nismo krivi, da konačno počnemo normalno da živimo i dosta više te odgovornosti i dosta tih zloćudnih ptica i zlih baba koje nas stalno opominju; ne, dosta više, hoćemo da zaboravimo, da živimo normalno i tako dalje. To su ti ljudi proizveli.

Cela ta rasprava o generalima i cela rasprava o odgovornosti zapravo nam daje argumente da se vodi novi rat u kojem će se dokazati da Srbija nije bila kriva u prvom. Argumenti policajca nikad nisu originalni. Oni se uvek služe onim što je na raspolaganju. Oni upotrebljavaju ono što je na tezgi, a na tezgi je to. Žao mi je.

Svetlana Lukić: Slušala sam Čovića, pošto on sebe smatra zaštitnikom preostalih Srba na Kosovu, kad on kaže, ali bukvalno – pa dokle, zar sto godina da plaćamo to!?

Svetlana Slapšak: Intelektualni ugled je neopisivo važan zato što se još uvek provlači  devetnaestovekovna šema u kojoj su intelektualci bili učitelji političara, odnosno davali im materijal na osnovu kojeg su oni lepili i sklapali državu.

Kada jedan glas kaže nešto u medijima što može da se upotrebi na ovaj način, onda se ne treba iznenađivati što će na kraju svi unisono reći to isto, zato što je to zahtev kolektiva. Budi sa narodom, inače si izrod, i tako dalje.

Nažalost, nijedna od kultura koje su se stvorile na ovom tlu posle pada socijalizma nije promovisala kritiku kao osnovni elemenat i kritičko mišljenje. To mora negde da se plati. S druge strane, svo to jaukanje o srpskim stradanjima i plaćanjima preko mere, naravno, čista je fikcija, jer ljudi koji odlaze u Hag, zločinci koji dobiju presudu, dobijaju zapravo neobično male kazne.

Zašto se uzbuđujemo? Neko ko je pouzdano ubio, recimo, tridesetak ljudi, taj dobije osam godina. Provešće tih osam godina u savršenom komforu i mogućnosti da neguje svoje zdravlje, da misli o sebi, da čita, da se uobličava. Lepoglava. Oni nama vraćaju korisne građane. Zašto o kaznenom sistemu koji je mnogo blaži nego naš – ne razmišljamo?

Svetlana Vuković: Videli ste kako Batić i Živković, kada ulaze, jedan drugome pokazuju nameštaj. Taj nameštaj je garant pravde koja će se tu odigrati.

Svetlana Slapšak: To je primitivno ritualno verovanje u mesto na kome se izvodi neki ritual. Ne možeš biti vernik bez crkve, bez prostora u kome ćeš to izvesti pod nečijom kontrolom, ne možeš biti intelektualac ako nemaš kabinet u Akademiji ili na Univerzitetu, da ne možeš biti ovo ili ono. To su krajnje jednostavne ideje o svetosti mesta. To je bilo osvećenje mesta.

Bojim se da iz te debele masne mreže rituala zaista teško može da se promoli nekakva kritička svest, ali to je, po mom dubokom uverenju, ne samo odgovornost institucija i pojedinaca, nego i DOS-a kao političke snage koja vodi zemlju.

Svetlana Lukić: Da li ste videli onog sudiju Šešeljevog, što kaže –a gospodine Šešelj, čovek vaše inteligencije mora da shvati prednosti korišćenja  kompjutera?

Svetlana Slapšak: Da, da, da.

Svetlana Lukić: Oslabio je osamnaest kilograma. Ja nemam hrišćanskog duha, uopšte, i meni je milo, cvili odande, jeste li ga videli?

Svetlana Slapšak: Ja sam uverena da on očekuje da će vlada da padne, da će radikali preuzeti vlast i da će zatim helikopterske jedinice doći u Sheveningen po njega i po Miloševića i po ostalu bratiju. I onda će nam se, naravno, vratiti i priznati kako je organizovao ubistvo Đinđića i sve ostalo. Taj jeftini scenario mi se vrti u glavi kad god razmišljam o tome.

Svetlana Lukić: Primedba je, dakle, da je, s jedne strane, da gospođu del Ponte baš  briga šta se dešava ovde, s druge strane, Hag od samog početka nije uradio jednu stvar koja je bila njihov prioritet, a to je da demonstrira pravdu. Ljudi koji su imali argumente za Hag, sada ih gube, kada vide šta se dešava po haškoj sudnici. A tu je i činjenica da baš nikako nijedan Albanac da ode tamo.

Svetlana Slapšak: Problem je što je koncept pravde u društvu koje nema građansku tradiciju krajnje nejasan. Jedno je pravda, drugo je ekvidistantnost. Ekvidistantnost smo prvi put sreli za vreme rata sa Hrvatskom, u prvoj fazi rata, kada se smatralo da svi podjednako treba da dele krivicu. To dobro znamo, to da se pravda izjednačuje sa ekvidistantnošću, odnosno da postoji nekakva razmera u plaćanju i kažnjavanju.

To je pijačni termin, taj folklor dolazi s pijace. S druge strane, imate ovo da Hag do sada nije ulovio dovoljno Albanaca da bi zadovoljio Srbe. Nikada ih ne bi ulovio dovoljno. ‘Ajde da prestanemo da se lažemo. Kada bi Hag doveo 400 Albanaca, još uvek bi se zajaukalo za onim jednim Srbinom koji tamo sedi i odgovara.

S te strane mislim da je takav razgovor savršeno neozbiljan. Pravda nikada nema dimenzije koje se upoređuju, nema upoređivanja. To je kao upoređivanje – svi su krali, zašto ste samo mene uhvatili. To je otprilike na tom nivou. Treba, pre svega, shvatiti da kazna nije samo – skinuću ti glavu, ubiti čoveka. Prvo to. Drugo, da kažnjavanje nije mučenje nekoga.

Mislim da bi kazna morala istovremeno sadržati reedukaciju, u smislu čitanja istorijskih tekstova, suočavanja sa dokumentarnim materijalom, sistematskog suočavanja. Ili drugim rečina, ako hoćete, vaspitanje za mir i negovanje sećanja, odnosno strukturisanje sećanja, bilo bi zapravo potpuno isto za slobodne jedinke, građane u školama i za one koji sede u zatvorima. Nema bitne razlike, svi se moraju suočiti sa istim stvarima. Samo, neki se moraju suočiti s tim da ne mogu ići u bioskop kad im padne na pamet, ili u kafanu. To je sve.   Pre nego što sam otišla iz Ljubljane, išla sam u bioskop sa jednom bugarskom koleginicom, ona je profesorka u Engleskoj, stručnjak je za centralnoevropski, istočnoevropski, balkanski film. Išle smo zajedno, na njen zahtev, da gledamo “Zonu Zamfirovu”. Gledale smo “Zonu Zamfirovu” u ljubljanskom Megapleks, Multipleks, šta li je već, Koloseum bioskopu, u šoping-centru izvan grada, sa gomilom omladine koja sedi sa kokicama i koka-kolom. Išle smo u deset uveče, poslednja predstava. Dvanaest sala, ova je jedina bila puna, i svaki put kada počne muzika, počnu redovi da se tresu od sreće. To nisu samo Srpčad. To su, recimo, deca iz sela iz okoline Ljubljane, nekakva radnička klasa, mešana publika, uglavnom omladina.

Film je, naravno, toliko loš da se to prosto ne može gledati, ali ti klinci su neobično uživali. Oni su u tome nalazili kvalitet koji ja više ne razumem i to nije nostalgija.

Onda sam došla do zaključka da zapravo postoji jedan kulturni kod kroz koji se prevodi “Zona Zamfirova” na te klince. Taj kulturni kod je patrijarhalni sistem, to se razume. Za tim se čezne kao za nekom zgodnom prošlošću koja bi mogla ponovo da se uvede.

Verovatno polako, konačno većina shvata da kapitalizam nema teksta, nikakvog, da je potpuno amorfna stvar, da nema ničega na šta biste se mogli osloniti, nema trunke naracije koja bi vam prijala, da polako otkrivate da biti bogat u kapitalizmu, što bi trebalo da bude cilj svakoga, bogat, srećan i koliko-toliko siguran, zahteva osobine koje niko nikada nije mogao proglasiti dobrim.

Talenat, pamet, rad, marljivost, pedantnost, ne znače apsolutno ništa. I to gubljenje teksta je zastrašujuće i to veoma pogađa ljude. Zato je samosažaljenje više nego prirodna reakcija. I vi, zapravo, idete prema jednom novom sistemu koji vam apsolutno ništa ne obećava i na koji vas ne podstiče. I nastup, što bi se reklo, masovnog očajanja je potpuno za očekivanje.

Svetlana Lukić: Mi imamo sada izbor. Mićun se šeta kao duh po Srbiji sam, izgleda da ćemo uskoro imati državu u kojoj će šef biti Vojislav Koštunica, Dinkić ministar finansija, Labus premijer, i već ko zna ko, vraćam se i na  to kada ste rekli da nam parlament ne izgleda tako loše…

Svetlana Slapšak: Naizgled…

Svetlana Lukić: … da, ali smo, sve zajedno, izgleda ugasili.  Kako to ide, kuda to ide?

Svetlana Slapšak: Aha. Mogu da kažem odakle je krenulo, a to je već relativno dobar početak. Da mi je 70-ih godina neko ispričao vic koji bi počinjao ovako:  zamisli, probudiš se, a kroz prozor vidiš veliki izborni plakat i na njemu Mićuna, ja bih rekla – adobar vic, dobro počinje. Kao onaj vic o Kardelju: zabili su mu nož u leđa, i šta sad? Pa, početak je dobar.

Kada smo tada razmišljali o mogućnostima izbora, slobodnih izbora i mogućnostima da Mićun, heroj Filozofskog fakulteta, odnosno njegovog dvorišta, u roza košulji, postane naš kandidat, to je potpuno bilo u domenu utopije. A kada se to realizuje, ja se zaista u Beogradu probudim i kroz prozor vidim bilbord sa likom ostarelog Mićuna, onda ja shvatim da se utopija realizovala nasuprot mojim željama.

Sa realizovanim utopijama problem je veoma ozbiljan. Mi smo tada mislili, i ja sam verovala, da su slobodni izbori najveći izraz demokatije. Kada sam se poučila u tome, gledajući šta se dešava u Evropi i u svetu, došla sam do zaključka da to, naravno, nije slučaj, i da su izbori za parlament mehanička stvar, koja zapravo  samo omogućava da se tehnički, tehnološki, vlast izvodi onako kako treba da se izvodi i da je većina, zapravo, samo instrument pomoću kojeg se organizuju administracija, birokratija, državni aparat i sve ostalo. Ništa drugo. I, kada se jedanput ustanovi taj aparat, na osnovu većine koja nije pravična nego je nužna kao uslov delovanja, onda se demokratija kao sistem posvećuje negovanju pojedinca.

E, taj drugi deo utopije još nismo doživeli. Prvi smo doživeli, znamo da nije dovoljan, sad treba ostvariti onaj drugi. U tom smislu, Mićun, koji ozbiljno gleda sa bilborda, za nekoga ko ga zna, ko ima više od 30 godina, mora da znači, pre svega, opomenu i to opomenu da su izbori i položaj predsednika i biranje predsednika nešto što treba obaviti što pre i što funkcionalnije, da bi se radili drugi poslovi.   G17, koliko vidim, razvio se na ideji nuđenja zapadnom svetu onoga što zapadni svet želi da vidi. Nema nikakvog drugog sadržaja u toj ideji G17. Veoma mi je žao. Ne bih ozbiljno računala na G17. Mislim da je to trik za zapadne sponzore i da to ni na spolja ni na unutra više ne funkcioniše.   Ne bih se naročito uzbuđivala ni oko Dinkića ni oko Mihajlovića, jer oni su, kada ih učitamo u srpsku političku istoriju, oni su tipični likovi. I Batić. To su folklorni likovi iz istorije srpske politike. Iz tog područja oni dolaze. Evropskog političara, nažalost, ovaj prostor još nije iznedrio. I u tom smislui, naravno, strašno je to što se desilo sa Đinđićem, jer Đinđić je mogao biti kapacitet evropskog političara koji jeste vodio dijalog sa Šrederom, umeo da razgovara s njim, ne samo zato što je govorio jezik, nego zato što je umeo da razume šta Šreder govori.   Koštunica u toj nesrećnoj, stvarno veoma provincijalizovanoj atmosferi uopšte ne deluje kao predsednički kandidat. On, zaprvo, nastupa kao slika kralja. Ako Mihajlović i Dinkić, i mnogi drugi, slede antropološke modele političara iz srpske palanke, Koštunica nastupa kao istorijska uspomena na neurotične, politizovane, autoritarne srpske kraljeve. To je njegova istorijska pozadina. U tom smislu, on je izrazito antidemokratski fenomen i jednostavno ne treba glasati za nekoga ko ima taj imidž koji polako ali vešto pušta.

To su, s jedne strane – krajnje neurotizovani ispadi, sa druge strane – autoritarni, i sa treće strane – kao razumni pristup blagosti, milosti i tako dalje. On stvarno ima sve te regalne osobine koje nudi stanovništvu i ja se veoma bojim, kao i vi, njegovoga uspeha na izborima, zato što u atmosferi neopismenjenosti to zaista može da deluje.

Svetlana Lukić: Kad smo kod kralja, čućete samo delić razgovora sa istoričarem Milanom Ristoviće, koji ćemo emitovati u sledećem Peščaniku. U svojoj poslednjoj knjizi Milan Ristović se bavio stereotipima o Srbima u nemačkim humorističkim časopisima s početka XX veka. Evo kako su Nemci doživeli krunisanje kralja Petra Karađorđevića neposredno posle krvavog ubistva Aleksandra i Drage 1903.

Milan Ristović: Na naslovnoj strani je predstavljena unutrašnjost crkve u kojoj se vrši obred miropomazanja novog vladara. Dakle kralj Petar je obučen u nešto što bi bila nekakva balkanska nošnja; tu su čakšire, opanci, jelek vezeno. On je crn, mršav čovek, sa dugim brkovima. Tu su, naravno, i neizbežni jatagani. On se nagnuo nad oltar dok sveštenik, pretpostavlja se da je to mitropolit beogradski, umesto svetim uljem, glavu novog srpskog kralja zaprašuje praškom za insekte. Jednu ogromnu bocu, tada veoma poznatog nemačkog praška za ubijanje gamadi, drži jedan dečak, đakon. Na torbici, koju takođe o pojasu nosi novi srpski vladar, izvezene su velike vaši. One se nalaze na još nekoliko mesta na podu, ispod nogu novog kralja i sveštenika.

Svetlana Lukić: Eto, još 1903. Nemcima smo bili ružni, vašljivi i zli, a tek potom smo ubili austrougarskog prestolonaslednika i sopstvenog premijera. To je rejting koji raste kroz vekove.

Emisija Peščanik, 01.11.2003.

Peščanik.net, 01.11.2003.