- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

151. emisija

 
Radio emisija 29.11.2003, govore: Ljiljana Baćević, Tatjana Tagirov i Goran Marković.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan, Jugosloveni. Evo, šezdeset godina je prošlo otkako su se, žalim slučaj ali, partizani setili da obnove ideju Jugoslavije. Ispostavilo se da je nismo bili dostojni. Balkanolog Stevan Pavlović kaže da su se srpska, hrvatska i slovenačka elita, bilo iz idealizma, bilo iz realizma, još u vreme Prvog svetskog rata prihvatile najimaginarnije i najnaprednije političke ideje, a to je Jugoslavija. “Jugoslavija je”, kaže on, “značila da se može zaustaviti beskrajni niz stvaranja novih etničkih država na osnovu jezičko-verskog jedinstva, uobličenog preko učitelja, popa i narednika.”

Nije nam se dopadalo da budemo Jugosloveni pa smo postali zapadno-balkanci. Na ruševinama Jugoslavije nastale su, ne države nego, kako kaže Slobodan Šnajder, teledirigirani sustavi, tj. oni kojima se upravlja daljinskim upravljačem. Ako ni to ne bude dovoljno, uvek nas mogu resetovati.

A sada, Zapadni Balkanci, Svetlana će vam pročitati šta je o Balkanu pisao mađarski pisac Bela Hamvaš, a ja ću za to vreme da čupam kose.

Svetlana Vuković /čita/:

Bela Hamvaš o Meteorima:

“Meteori nisu ni lepi ni veličanstveni. Čovek ih ne zaboravlja nikad, ali ne pomišlja na njih kada šeta ili razgovara. Pre onda kada ugleda ružnog insekta ili kada čuje da se razgovara o sablastima. I na Tibetu se nalaze celi gradovi i manastiri, i u novoj Aziji ih ima mnogo, ali u zapadnim i istočnim manastirima su živeli Bonaventure, Abelari, lame, sveci, a još niko nikada nije čuo da se u Metorima bave nekom naročitom askezom koja će iskupiti svet. U manastiru stanuju poluludi, prljavi ljudi, s dva-tri učenika, čija religiozna praksa mnogo više liči na papuanske vradžbine nego na hrišćanstvo. U Meteorima živi duh koji ne može da umre. Ti ljudi stoje na vratima smrti ali ne znaju da uđu. Ne umiru jer ne znaju da umru. Čovek smrt ne dobija džabe. Umreti dobro i lepo – zasluga je, vrlina, nagrada. U Meteorima žive ljudi u duhu koji ne ume da ode.

Prvi korak ka razumevanju Meteora jeste duh Balkana, jer narodi na Balkanu nisu prispeli onda kada su bili divlji kao mustanzi. To su bili patrljci naroda, srča od raspršenih naroda i ova parčad ni do danas ne mogu da srastu u jedinstven narod. Najcrvljiviji i najpokvareniji način života u istoriji sveta dospeo je ovde, u ovu smešanu rulju na smetlište patrljaka naroda.

Sredinom XV veka muhamedanci su zauzeli Vizantiju. Ustaljeno podlaštvo načelo je i muslimane. Celo muhamedansko carstvo počelo je da tone u vizantijski glib. Muhamedanstvo je na Balkanu doživelo slom, kao i Julije Cezar, Aleksandar Veliki, Atila, Napoleon. Zašto? Jer je ovaj zadatak nemoguć. Muhamedanska ideja o svetskom carstvu nije mogla da izađe na kraj s Balkanom i zato se udavila u Vizantiji.

Postoji tačka na kojoj demonsko ja, koje je nesposobno da umre, pomaže sebi na taj način što provocira ubicu. To se dogodilo Viznatiji. Ona je izazivala muhamedanstvo da je ubije. Međutim, muslimani su verovali da nekoga treba ubiti tako što se on proburazi. Nisu znali da je ubijati mnogo teže nego kasapiti. Ubijati treba tako što se neko proguta, i usisa, i svari. O tome muslimani nisu imali pojma. I zato se Vizantija osvetila svome ubici, koji nije znao kako da je ubije. Ona je usisala i svarila muslimane. Nikada još u takvom smradu nije istrulila svetska sila kao muhamedanska. I od tada je Balkan obogaćen novom crtom: pored vizantijskog podlaštva, u tu korpu za prljavo rublje, koja je Balkan, bačena je i lešina muslimanskog svetskog carstva”.

Svetlana Lukić: Ma, ovaj je ludak. Sad ćemo da se vratimo našoj Srbijici i nikad više neću da sikćem kad pričam o njoj. Malo me je sramota zato što do sada, u stvari, nisam shvatala da ljutnja nije dokaz nekontrolisane strasti nego dokaz gluposti, jer gde, u kojoj knjizi, u kojoj klauzuli kog ugovora sa životom piše da nam sleduje nešto bolje od Tomislava Nikolića.

Tomislav Nikolić: Jednog dana Srbi će imati pravo da žive na svojim teritorijama u svojim kućama, na svojim imanjima. Možda ja to neću dočekati, ali ja neću da kažem da se toga odričem. Oni koji kažu da se odriču, neka pobede na izborima.

Novinar: Poznati su vam rezultati izbora u Hrvatskoj, pobedila je desnica. Da li ćete razgovarati sa HDZ-om?

Tomislav Nikolić: Ne. O čemu?

Novinar: Gospodine Nikoliću, prve smo komšije.

Tomislav Nikolić: Kakve komšije?

Novinar: Da li ćete sarađivati sa HDZ-om?

Tomislav Nikolić: To što su nam imanja jedno pored drugog, ne znači da smo komšije.

Novinar: Hoćete li sarađivati sa prvim komšijama, sa HDZ-om?

Tomislav Nikolić: Znate gde je granica sa tim komšijama?

Novinar: Gde?

Tomislav Nikolić: Na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.

Novinar: Gospodine Nikoliću, ali to nije granica države.

Tomislav Nikolić: A šta treba da vam kažem? To što je neko prihvatio tu granicu, to mene ne obavezuje da ih cenim kao komšije i prijatelje. Sa njima nećemo imati diplomatske odnose.

Novinar: Zar ne mislite da time plašite birače?

Tomislav Nikolić: Ja govorim istinu.

Novinar: Da li ćete sarađivati sa Zapadom?

Tomislav Nikolić: Da, ako on to bude hteo.

Novinar: Po kojim osnovama, vašim ili njihovim?

Tomislav Nikolić: Na demokratskim osnovama.

Novinar: Pod demokratskim osnovama u svetu se podrazumeva i isporučivanje ratnih zločinaca Haškom tribunalu. Da li ćete to činiti?

Tomislav Nikolić: Da li to neko čini sada?

Novinar: Ja to vas pitam.

Tomislav Nikolić: Ja neću to da činim. Sudiću ovde.

Novinar: Moram da vas pitam da li biste vi bili nesrećni da ste rođeni kao Hrvat?

Tomislav Nikolić: Bih.

Svetlana Lukić: Razgovor sa Nikolićem vodio je naš kolega Vladimir Ješić, sa TV Apolo iz Novog Sada. Inače, naše vrle vlasti ni juče nisu uspele, a u stvari nisu ni pokušale, da sprovedu sudsku odluku i da radikale isele iz zgrade Magistrata. Kako stvari stoje, veća je šansa da radikale odatle isteraju njihove kolege fašisti iz Hrvatske, ako reše da osvoje povijesno hrvatski Zemun.

U Srbiji je trenutno stanje kao u Beogradu kada se pokvare semafori. Kada se pokvare semafori, u Beogradu svi odjednom to shvate kao znak da ne moraju da poštuju nijedno saobraćajno pravilo, ni znak stop, ni trougao, ni pravilo desne strane.

Vlast će se i onako menjati i sad – juriš, ko šta ućari. Nj.K.V. Aleksandar juriša na presto, promptno ga podržava patrijarh srpski, Linda Karađorđević je već upala, sa sve gumenim žutim rukavicama za ribanje, u svoju imovinu na Dedinju, Jelisaveta pretenduje na pokretnu imovinu Belog dvora, vladika Filaret se teritorijalno širi u Mileševu i zaokružuje institucije SAO Mileševa. Crkva je, na njegov predlog, zapretila državi da će napraviti svoj zavod za zaštitu spomenika, Albanci u Preševu skidaju srpsku i kače državnu zastavu Albanije, Batić juriša na glasove Rumuna, Vlaha, dobro bi mu došli i Egipćani, ali se negde zaturiše. Mađari su na ceni, ni Bošnjaci nisu za bacanje, sem Koštunici, koji te glasove baš ne ceni mnogo; mogli bi, uostalom, da ga kompromituju. Sam je, jadan, sebi dovoljan, a i da nije, stomak mu ne da ni da pomisli na koaliciju sa Demokratskom strankom. Ljubiti se tri puta sa radikalima, malo je stidno. Ostade mu samo čisto lice Srbije – Slobodan Vuksanović.

Labus i Dinkić su se bar odužili Orliću i dali mu pet mesta na svojoj listi. Demokrate su preko televizije obavestile svoje političke prijatelje da na izbore idu sami i dali im nekoliko desetina sati da odluče o svojoj političkoj sudbini. Rasim Ljajić im ne treba, ali Ugljaninovi partneri su dobrodošli. Boris Tadić je, videli ste, pokušao da objasni Rasimu Ljajiću ono što je neobjašnjivo, ali to Tadiću nije problem.

Inače, poslednjih dana mi je postalo jasno zašto većini građana Zoran Živković nije simpatičan. Zato što su ljubomorni što premijer, po sopstvenim rečima, ima najlepši Sitroen u Srbiji i najlepšu Bubu u Nišu. Naravno da im ne smeta što on misli da je to mangupski odgovor na pitanje šta misli o ideji da kandidati pre izbora prijave svoju imovinu.

I na kraju, meni je enigma zašto inače nenormalno sumnjičavi građani Srbije toliko lepo misle o Borisu Tadiću. Da li zato što je ministar vojni, da li zato što je ponositog držanja, što je mlad, lep i seksi sed. Ali koliko god se Srbima i Srpkinjama sviđao, to neće biti ni približno onome koliko se lepi Boris sam sebi dopada.

Juče su pred studentima Fakulteta političkih nauka dugi dan do podne, tačnije skoro tri sata, govorili i govorili i govorili Dragan Maršićanin, Mlađan Dinkić i predsednik gradske vlade Nenad Bogdanović. Evo im tri minuta; inače počelo je dovikivanjem studenata.

Dragan Maršićanin: Vidim ovde parolu: Ljudi misle – zbogom partije. Makar na ovom fakultetu, moralo bi se znati, i mislim da vi to vrlo dobro znate, i otuda neumesnost te parole, da bez političkih stranaka nema demokratije. Pretpostavljam da se vi za demokratiju zalažete i onda molim vas da to imate na umu.

Nenad Bogdanović: Ja mislim da je bila velika grepka Demokratske stranke Srbije što je vrlo rano napustila čitav taj posao. Isto tako …mi smo mogli i na drugom mestu da obavljamo ovaj razgovor. To ste vi u pravu. Ali na … Nijedna vlast koja dođe posle ove neće smanjivati porez.

Mlađan Dinkić: Garantujem vam da će biti smanjivanje poreza i to poreza na plate sa 77 posto na ispod 50 posto. Problem je što 50 posto ljudi ne plaća porez. Znate zašto? Zato što je moj bivši kolega loše organizovan.

Nenad Bogdanović: Ali, da ćete smanjiti sa 80 posto, koliko je danas, pa plus porez na fond zarada, pa…

Mlađan Dinkić:…njega ukidamo.

Nenad Bogdanović: Pa naravno, i mi smo hteli sada da ga ukinemo.

Mlađan Dinkić: Kasno.

Nenad Bogdanović: A da ćete smanjiti na 50 posto, ispod 50 posto, ja vam tvrdim da je to nemoguće.

Dragan Maršićanin: Mislim da u novoj vladi Republike Srbije, koja mora da povede potpuno novu, drugačiju politiku, nema mesta za Demokratsku stranku. Mislim da je to objektivno dobro i za državu. Mislim da bi bilo dobro da dve stranke formiraju novu vladu Srbije.

Nenad Bogdanović: Regionalizacija je katastrofa. Mi mislimo da put do regiona treba da bude prirodan, kao što je bio u Evropi. Prvi korak je ozbiljna lokalna samouprava i decentralizacija na tom nivou. Kada to ostvarite, onda možete ići u regionalizaciju vrlo sličnu onoj koju predlaže DSS, i onda možete razmišljati o regionima, koji danas u mnogim evropskim državama vrlo uspešno funkcionišu.

Pitanje studenata: Koji će biti zvaničan stav vaših partija nakon izbora – o oslobađanju američkih državljana od međunarodnog krivičnog prava?

Dragan Maršićanin: Najkraće rečeno, mislim da taj rok treba prolongirati.

Mlađan Dinkić: Slažem se sa Maršićaninom.

Mlađan Dinkić: Labus je tada pogrešio i grešku je priznao. Rekao je da je najveća greška u njegovoj karijeri stavljanje potpisa na Beogradski sporazum. On je, na kraju, taj potpis stavio, jer mu je Solana obećao da, nakon tri meseca, kada se bude pravila Ustavna povelja, da će se izvršiti pritisak na Crnu Goru da prihvati normalnu državu.

Labus jeste bio za normalnu zajedničku državu. I ja sam uvek za što veću državu, ukoliko je ona normalna i ukoliko može da funkcioniše efikasno. Problem je što, naravno, političari visokog ranga nekada ne govore istinu. U konkretnom slučaju, Solana je slagao Labusa. Jednostavno, obećao mu je nešto, a kasnije se bavio Avganistanom, nekim drugim prioritetima spoljne politike Evropske unije.

Kasnije je ta povelja iskorišćena samo kao paravan za političke čistke u Srbiji. Zašto? Zato što Ustavnom poveljom nije napravljen okvir za normalnu zajedničku državu, već je Povelja doneta kako bi se neko iz DOS-a oslobodio, tako su barem mislili, nekoga za koga su smatrali da je politička konkurencija. Najpre je to bio Koštunica, kao predsednik zajedničke bivše države, zatim Labus, a onda i ja.

Dragan Maršićanin: Isto tako, Demokratska stranka je u koaliciji sa SPS-om u nekim drugim opštinama.

Nenad Bogdanović: Gde?

Dragan Maršićanin: Molim? Kuršumlija. Kuršumlija recimo. Aleks… onaj, kako se zove. Pa šta sad. Sad može to da vas začudi, ja ne mislim da je to bilo loše.

Pitanje studenata: Pitanje za gospodina Dinkića. Zar vam se ne čini da pravite istu grešku kao i sve stranke pre izbora, da primate previše ljudi iz bivšeg režima?

Mlađan Dinkić: Mislim da ne, ali ako mislite na Đošu, nije Đoša primljen zbog toga što je glumac, znate i sami da nije glumac ne znam kakvih kapaciteta, već je primljen zbog toga što je pomogao da naš vlasotinački odbor ima maltene više članova nego odbor u Leskovcu. Čovek je radio na terenu i obezbedio da stranka poraste. Imao je rezultat. Mi cenimo rezultate.

Svetlana Lukić: Iz Instituta društvenih nauka nam poručuju da će, po svemu sudeći, najveći broj mesta u budućem parlementu imati radikali. Pitali smo gospođu Ljiljanu Baćević u čemu je tajna uspeha radikala, zašto se i gde kriju njihovi birači?

Ljiljana Baćević: Mi imamo problem sistematskog potcenjivanja radikala. Očigledno je da su radikali uspeli nekako da se povrate od onog udarca 2000. godine, da ih, za razliku od Socijalističke partije Srbije, odlazak prvog čoveka stranke u Hag nije toliko degradirao. Stranka doista deluje kao prsti na ruci, svi složni. Drugo, mislim da su Socijalistička partija Srbije i Radikalna stranka praktično bile jedna drugoj rezervna stranka, u smislu pristalica. Ja lično mislim da je neki način, pravi naslednik Socijalističke partije Srbije u stvari, Srpska radikalna stranka a ne ove socijalističke partije. Kako sada stvari stoje, Srpska radikalna stranka ima šansu da dobije najveći broj glasova na skupštinskim izborima 28. decembra.

Svetlana Lukić: Kako vi objašnjavate to zbog čega ljudi kriju da će glasati za Srpsku radikalnu stranku?

Ljiljana Baćević: Mislim da će to sada manje kriti jer, na neki način, Srpska radikalna stranka se legitimizirala. Uspeh njenog predsedničkog kandidata zaista je impresivan. Tokom cele svoje istorije Srpska radikalna stranka je, na neki način, prokažena stranka.

Prvo, sve vreme je prokažena od demokratske opozicije do smene režima 2000. godine. Ali, u svakom slučaju, ljudi koji su pristalice Srpske radikalne stranke moraju sve vreme zbog te prokaženosti osećati nelagodu da izraze svoje autentično političko opredeljenje. Mnogo razmišljamo o tome. Čak smo došli na ideju da, možda, to što naši anketari izgledaju tako da je jasno da oni potiču iz građanskog sloja, da se to nekako prepoznaje, da to, možda, izaziva povlačenje pristalica Srpske radikalne stranke.

Svetlana Vuković /čita/:

Vladimir Gligorov za nedeljnik Ekonomist:

“Kroz koju godinu, kada se budu ponovo održavali parlamentarni izbori, sve radikalske teme više neće imati nikakav značaj i to je problem s kojim se oni suočavaju. Dok su njihove teme važne, oni ne mogu da se nadaju vlasti; kada to više ne budu, oni postaju nepotrebni. Zašto, međutim, ljudi za njih glasaju? Jer ako glasaju sada, kada oni ne mogu da budu izglasani, možda će glasati i onda kada više neće imati smisla za njih glasati. Razlog zbog kojeg ljudi glasaju za radikale, sličan je razlogu zbog kojeg ljudi kupuju loz. Budući da su izgledi veoma mali da se izvuče nagrada, kupovina loza je isto što i bacanje para. Sve dok je reč o maloj količini novca, to ne izgleda posebno iracionalno. Znači, oni koji glasaju za radikale, veoma nisko vrednuju svoj glas.

Drugi razlog se može naći u sklonosti političara i javnosti u Srbiji da se nadmeću u željama a ne u rezultatima. To je kao kada komunisti kažu da ono što znamo kao realsocijalizam nema nikakve veze sa idejom socijalizma i komunizma.

Tako se i u Srbiji neprestano raspravlja o ciljevima i vizijama a gotovo nikako o sredstvima kojima bi oni trebalo da budu ostvareni. Otuda se misli da je dovoljno da se kaže da je potrebna politika koja vodi računa o nacionalnim interesima pa da se ima takva politika.

U tim okolnostima, jasno je da mnogi koriste svoj glas da glasaju za ništa. Nije zato čudno da se ponovo čuju mišljenja da glasanje i demokratija nisu za Srbiju, kao što nisu ni kapitalizam, ni privatizacija, ni globalizacija, ni mondijalizam, uopšte, sve te strane reči. A i republika je nasilje nad istorijskim i narodnim karakterom. Intelektualni smisao tih tvrdnji sličan je racionalnosti kupovine loza – možda upali”.

Ljiljana Baćević: Ja se, za razliku od većine drugih, zalažem za cenzus od pet posto, zbog toga što pravim podelu na lažne stranke, prave stranke i nedovršene stranke.

Lažne stranke su stranke koje nemaju ništa, osim naziva, i nemaju ništa od onoga što stranka treba da ima, osim prvog čoveka. Programski su potpuno neprofilisane, nemaju lokalnu infrastrukturu, lokalne odbore, političare prvog, drugog, trećeg, četvrtog, petog ranga.To su stranke da ne kažem da su lažne, ali virtuelne, i te stranke stvaraju konfuziju na političkoj sceni.

Ako krenu samostalno u izbore, one će ostati ispod cenzusa od pet posto i onda će se ti glasovi raspoređivati suprotno volji onih koji su za te stranke glasali. Mislim da to nije dobro. Na političkoj sceni Srbije ne može da se registruje 28 ili 50 ili 250 različitih političkih opcija. Različitih političkih opcija ima maksimalno desetak.

Ono što jeste katastrofalno, i tu se ograđujem od svoje bezrezervne podrške cenzusu od pet posto, jeste to što cenzus od pet posto ugrožava stranke nacionalnih manjina, s tim što mislim da se taj problem mogao veoma jednostavno rešiti jednim običnim amandmanom na Izborni zakon, gde bi se reklo da stranke nacionalnih manjina idu po nižem cenzusu. Ima tu rešenja, crnogorsko rešenje, hrvatsko rešenje, nismo mi ni prva ni poslednja zemlja sa nacionalnim manjinama i to se uvek nekako reši, bolje ili gore.

Najstrašnije od svega jeste to što će pripadnici nacionalnih manjina ostati bez svojih predstavnika u skupštini. To je ta velika opasnost.

Boris Tadić jeste najbolje moguće rešenje za Demokratsku stranku, ali on je najbolji od ne tako dobrih u okviru svoje stranke, tako da nisam sigurna da će njegova popularnost doneti stranci neke glasove, ali ako ništa drugo, neće rasterati ljude koji se možda misle – da li da glasam ili ne. Prema tome, od toga što je on nosilac liste, može da bude male koristi ali nikakve štete.

Opšta je tendencija da se ovi neporočni stavljaju na izborne liste zbog toga što je poročnih i optuženih i iskompromitovanih dosta u svim strankama. Demokratska stranka je najeksponiranija u tom smislu, zbog toga što je ona bila na vlasti i kada ste u vladi, imate priliku za zloupotrebe.

Nije slučajno što nema nikakvih afera, ili gotovo da nema afera i zloupotreba, na saveznom nivou, jer na saveznom nivou nema iskušenja, zbog toga što nema novca da biste pali u iskušenje.

Što se tiče skidanja Čedomira Jovanovića sa liste Demokratske stranke, to je upravo pokušaj da stranka na neki način, doduše u jednom jako nepogodnom trenutku, pred same izbore, prikaže sebe javnosti kao stranku koja pokušava da raščisti sa mangupima u vlastitim redovima.

Ipak, ne treba zaboraviti da je Čedomir Jovanović čovek koji, mislim, uživa ugled i popularnost pogotovo među onim pristalicama koje mogu, i to čine, da finansijski podupiru Demokratsku stranku, tako da nisam baš sigurna da je to dobar potez.

Svetlana Lukić: Da li je Đelić veliki dobitak za listu DS-a?

Ljiljana Baćević: Đelić jeste dobitak, Đelić je isto tako jedan izuzetno popularan političar, ali morate da vodite računa da je ipak izborni program stranke to što se uzima u obzir kada se birači opredeljuju. Naravno, birači nisu čitali programe i ne čitaju programe stranaka, ali izjave, ono što oni čine, šta su činili, šta su izjavljivali, to je zapravo ključni činilac na osnovu kojeg se građani opredeljuju.

Građanski savez jeste mala stranka, ali Građanski savez je ono što ja zovem prava stranka. Oni imaju izuzetno dobre kadrove, to se, na kraju krajeva i vidi u političkom životu.

Građanski savez je svojevremeno imao nešto u svom programu što ga je veoma razlikovalo od, recimo, Demokratske stranke. To je bila stranka koja je bila izričito antiratno orijentisana. Međutim, nije Građanski savez promenio svoju orijentaciju, ali rata više nema, tako da je neizbežno je da se Građanski savez priključi nekoj stranci, a programski gledano, sada mu je Demokratska stranka najbliža. Ipak, mislim da bi i za Građanski savez i za Demokratski centar možda bilo bolje da su ušli u Demokratsku stranku kao autonomne frakcije.

Kako sada stvari stoje, ne izgleda verovatno da će dve stranke moći da formiraju vladu. Živković je rekao da je tri loš broj za vladu i ja bih se složila s njim. Recimo, ako bi se išlo na varijantu – Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije i G17 plus, to će teško da funkcioniše, ta vlada neće biti stabilna.

Varijanta da neka od ovih stranaka, ili dve od tih stranaka, uz pomoć neke manjinske koalicije, ili Nove Srbije, SPO-a, ili Otpora, formiraju vladu, malo poboljšava situaciju. Ipak, taj treći koji uđe, biće svestan da je tek prešao cenzus, ali samim tim što će pružiti podršku, pretpostavlja se da će opet i on postavljati neke svoje uslove. To, opet, ne daje dobre perspektive što se tiče stabilnosti, ali stabilnost će ipak biti veća nego ova kroz koju smo prošli, gde se stvarno više nije znalo ni šta je skupština, ni ko je u skupštini, ni ko za šta glasa. Mislim da je to vreme konačno za nama.

Svi smo mi, čak i ja, koja se time profesionalno bavim, u izvesnoj konfuziji i sigurno da nas to stalno menjanje političke situacije iritira. Te promene ne bi iritirale kada bi bile dosledne u pozitivnom smeru. Ali, ja lično nekako stavljam između sebe kao privatne osobe, i političkog života u kome učestvujem isključivo kao osoba koja glasa na izborima, koristim od svih svojih političkih prava samo to političko pravo, samo svoju profesiju. Mnogim ljudima pomažu neke druge stvari – porodica, posao, umetnost, mladima – ljubav, druženje i tako dalje, možda i starijima, ali u svakom slučaju, svi mi moramo da nađemo neki način da ova teška vremena, koja će naravno proći, što bezbolnije preživimo.

Svetlana Lukić: Bila je ovo gospođa Ljiljana Baćević iz Instituta društvenih nauka, a sada slušate Tanju Tagirov, zagrebačku novinarku na privremenom radu u Beogradu. Tanja je na licu mesta doživela pobedu HDZ-a, pa smo je pitali da li će to jako da boli?

Tatjana Tagirov: Razočarani su, uglavnom, koliko se meni čini, upravo glasači lijeve socijaldemokratske opcije, zato što su se Račan i njegova stranka, i uopćte njegova koalicija, potpuno odrekli socijaldemokratskog u svom ponašanju. Račan je napravio praktično koegzistenciju sa prethodnim režimom. Račan je bio svjestan, ako izgubi vlast ove 2003. godine, da će se Sanader, ili bilo tko drugi tko dođe na vlast, jednako tako benevolentno ponašati prema njemu.

Takvu pogodbu Račan je imao i sa Tuđmanom. Tuđman ga nije dirao, ali zato su Račan i njegova stranka dobili vrlo vrijedne nekretnine u gradu Zagrebu i po drugim gradovima, njima ništa nije oduzeto. To je jako lijepo, oni imaju svoje sjedište stranke u centru grada Zagreba, gdje iznajmljuju poslovne prostore, kapa fina kinta svaki mjesec, može se živjeti.

Ono što se može povući kao paralela sa ovim ovdje jeste da su glasači desnice disciplinirani, da su izašli na izbore a da je 25% apstinenata pripadalo ovoj opciji, a od 68% građana, koliko je izašlo na izbore, 25% glasova su praktično bačeni glasovi. Računica kaže da je na svakih 700 stanovnika Hrvatske, 700 glasača, dolazio jedan kandidat koji je sebe vidio kao budućeg zastupnika u Saboru, što je strašno.

Bilo je 70 nezavisnih lista, svako se može sjetiti, mogla sam se ja sjetiti pa napraviti nezavisnu listu na koju ću staviti deset svojih frendova i ‘ajde, idemo u dobru zabavu, malo ćemo sjediti na televiziji. Naime, stav je ove godine bio da svi oni imaju pravo jednakog predstavljanja u medijima, te je tako Treći kanal Hrvatske televizije bio prepušten isključivo za predizbornu kampanju, to je počinjalo ujutru u osam, ja sam to povremeno gledala i valjala se od smjeha. Bio je, recimo, tip koji je došao i doslovno izbacio gebis, odnosno protezu iz usta, stavio je na dlan i rekao – evo, mi ćemo im pokazati zube, onda je to ubacio u čašu, onda je vratio gebis u usta, i ja stvarno ne znam kako se voditeljka nije zbljuvala.

Insert predizborne kampanje sa HRT-a:

– temeljno je pitanje zašto se kod nas ne isplati proizvoditi.

– ako znamo znači da je dug države 20 milijardi dolara …

– porez definitivno mora bit snošljiv.

– ovo je trenutak da se sjetimo branitelja Vukovara. Bili smo neopremljeni, goloruki protiv četvrte sile u Europi …

– kao što smo rekli, mi smo ili sljednici našeg Radića koji je isto tako govorio da ne srljamo u Beograd kao guske u maglu, isto bih tako sada poručio da se ne srlja u Europu kao guska u maglu …

– suradnja je kad se dvoje dogovore da će surađivati a onda je sada došlo da Karla del Ponte naređuje a mi moramo slušati a oni to zovu suradnjom. Ne, to je mus. A kao najvažnije, ljudi moji, izjednačavat žrtvu i agresora. Pa nismo mi izmislili rat. Izgleda da se nas kažnjava zato što smo se branili. A ne zato što smo se branili, nego zato što smo se odbranili…

– ovo implicira pitanje generala Gotovine. To je čisti atak na hrvatski narod. Mi to ne damo.

– dobro, dakle ja sam plaćena da vodim ove emisije, bez obzira što su pitanja propisana, ja ću ih postavljati a vi ćete odgovarati. Može? OK. Dakle pitanje uloge crkve i vjerskih zajednica u građanskom društvu.

Tatjana Tagirov: Postoji posprdna priča, onako posprdna, da je Račan jedva dočekao da izgubi vlast. Račan je, izgleda, odlučio da ne ustaje više prije podne, kao premijer ne možeš spavati do podneva, pa doći na posao u dva, pa raditi do dva ujutru. Ako je to tako, ne zamjeram mu, i ja volim spavati, samo, birači će to kazniti.

Insert predizborne kampanje sa HRT-a:

– Prateća pojava ovog visokog zaduživanja je i visok deficit u vanjsko-trgovinskoj bilanci

– Postaviće se novi predsjednici sudova, oni će od gospodina Parage dobiti u ruke gvozdenu metlu i dobiće rok od godinu dana da se riješe svi predmeti. Evo, tu smo donijeli knjigu, zove se “Crna knjiga komunizma”; među prvima koji će biti lustrirani biće aktuelni premijer, gospodin Ivica Račan, zajedno sa Antom Đapićem.

– Zauzimate li se, možda, za ukidanje vojnog roka?

– Ne, mi se ne zauzimamo. Pogledajte, Šešeljeva koncepcija je pobjedila u Srbiji na izborima prije tri dana, a ova luda vlast naša hoće ukinuti vojsku od Radoša do Račana. Juče smo bili u Vukovaru. Pa to je mržnja na Hrvatsku i na Hrvate koji žive u Vukovaru nevjerovatna, a to hrvatska država još pothranjuje, daje im mirovine i radna mjesta i gradi im kuće Čaćić. Strahota jedna.

– Što se tiče ekologije, orjentacija jedna na turizam i k tome razvoj izvozno orjentirane proizvodnje zdrave hranem čemu težimo. postaje

– Postoji istinska Stranka prava u hrvatskoj stvarnosti, da je ne mješaju sa Đapićevom lažnom strankom, da mi dijelimo sudbinu progonjenih, potlačenih, obespravljenih i očajnih. Ova stranka je hrvatska stranka. Njezino temeljno geslo je “Bog i Hrvati”.

Tatjana Tagirov: Nešto ne vjerujem previše u reformiranje stranaka koje su vodile ratove. Ne vjerujem niti da se radikali mogu reformirati, ne vjerujem ni da se Vuk Drašković može reformirati, isto tako to ne vjerujem za HDZ, niti za HSP, Hrvatsku stranku prava, koju vodi Anto Đapić.

Đapić se pretvorio u jednog jako finog dječarca koji je, eto, čak i skinuo Pavelićevu sliku iz stranačkih prostorija, ali kada ga je novinarka Jutarnjeg lista pitala da li je to učinio i kod kuće, naime i kod kuće drži sliku, onda je rekao – pa nećete, valjda, sada i to da me pitate. Je l’ da, doma ga držimo, a ovo je za vanjsku upotrebu. Skinuo je crnu košulju koju je nosio, i kao malo se uljudio, ali mu, naravno, nitko ne vjeruje.

Sanader je očito ozbiljno shvatio ovu kampanju, pa je naravno promijenio i retoriku. Izbacio je iz stranke recimo Ivića Pašalića, koji je jedna od najomraženijih ličnosti u Hrvatskoj, koji je izašao na izbore zajedno sa Miroslavom Tuđmanom, sinom pokojnog Franje. Međutim, nisu uspjeli ništa napraviti, nisu prag prešli.

E, sad, zašto se ne treba nešto pretjerano niti bojati ovih rezultata. Uticaj međunarodne zajednice dosta je jak u Hrvatskoj. Građani zaista imaju težnju da napokon pristignu do te Evrope. Prema tome, i Sanader i njegovo vođstvo će se morati ponašati civilizirano, barem prema vani. Prema unutra, pretpostavljam da će nekih problema biti, iako kažu da neće biti revanšizma.

Imam nelagodu kad pomislim da će predsjednik Sabora najvjerojatnije postati Vladimir Šeks, koji je inače bio siva eminencija HDZ-a, onoga koji je donio odredbu u Saboru, koja je izglasana, da se ukida odgovornost države za počinjene terorističke akte, tako da će mnogi slučajevi uništenih srpskih kuća izvan područja zahvaćenih ratom završiti na sudu u Strazburu a ne u Hrvatskoj.

E sad, Sanader je obećao da će se suradnja sa Haškim tribunalom nastaviti, normalno, kao što je bilo i do sada, ali na pitanje da li to znači da bi on izručio Gotovinu, da se Gotovina uhapsi, nije imao odgovor. Petpostavljam da će i dalje zavlačiti, jednako kao što je, na kraju krajeva, i Račanova vlada zavlačila. Svi se sjećamo onog cirkusa sa Bobetkom.

To su se pisali ovi i oni dopisi Haškom tribunalu, koji, naravno, na koga su se namjerili, toga i hoće, jednako kao Ratka Mladića, jednako kao i sve ove, jednako kao i Nebojšu Pavkovića, koji, vidim, sad ovdje izlazi na izbore.

U Hrvatskoj bar toga nema, ima potencijalnih haških optuženika, na koje svi mi sumnjamo da bi mogli biti na nekakvoj listi, ali barem niko nije zvanično optužen. Ovdje već imamo trojicu. Aman, ljudi, koga štitimo?

Hrvati su čak napravili za vrijeme Račanove vlade poseban fond za odbranu haških optuženika. Pa, ljudi moji, opljačkali su nas, pobili su šta su stigli pobiti i sad još – ajmo, mažnjavaj lovu iz naših džepova da se oni brane. Pitala si zašto je Račan izgubio izbore, između ostalog i zbog toga što je, ipak, polovina Hrvatske očekivala da će se tome reći dosta, da će se napokon napraviti nekakva čistka u svim tim mitovima, zločinima, svemu tome što se proteklih godina dogodilo. To naprosto nije bio slučaj. Meni je kao građaninu, na kraju krajeva, sasvim svejedno da li je šef vlade Račan ili je šef vlade Sanader, i to je to.

Svi moji prijatelji u Zagrebu su STRAŠNO očajni i svi su depresivni, eto opet nam se vraća. Moja mama je rekla – neće valjda da ponovo moramo proživljavati ono sve što smo proživljavali ’90., ja kažem – nećemo, mama, valjda isto, nema više rata. Ne mogu ni oni raditi više šta su radili devedesetih godina.

Osim toga, moramo da budemo iskreni, pa nema više nešto mnogo Srba u Hrvatskoj. Šta je ostalo, to nešto malo Srba, imaju svoje predstavnike u Saboru, ali Račanova vlast, ko ke to rekao, Stanimirović, stvarno nije mnogo napravila, čak su neki ljudi koji imaju veze sa situacijom na terenu, neki advokati, neki ljudi iz humanitarnih i organizacija za ljudska prava rekli: pod HDZ-om je bilo mnogo bolje, znao si da nešto ne može, ili su te odbili ali su ti nešto rekli. A pod ovom vlašću, pustili su te i nisu ti rekli ništa. Prema tome, ne vidim čak niti da će Srbima nešto biti lošije nego što im je bilo do sada.

Ova vlast ovdje, za tri godine, osim za upotrebu uvjeravanja javnosti u to da se treba izručiti Miloševića, nije napravila ništa, recimo, na slučaju masovne grobnice u Batajnici, koja se nalazi na terenu koji, inače, kome pripada, policiji, nekoj formaciji. O čemu mi onda pričamo.

Poslanici u Skupštini, Gordana Pop-Lazić, najurednije će reći da je to izmišljeno. U novinama su pisma, to je izmišljeno, je l’ da? Nije problem u tome hoće li još 20 ljudi završiti u Hagu. Mene zanima šta će biti sa onima koji su među nama, s kojima se sudaramo svaki dan u tramvajima, u autobusima Gradskog saobraćajnog, putujemo vlakovima i koje gledamo na televiziji, na kraju krajeva.

Ja uopće ne sumnjam da i jedna i druga vlast bar ideju imaju gdje se nalaze i Mladić i Gotovina i svi ostali. Na kraju krajeva, i njihov drug Legija je mogao otići u ljutu Hercegovinu, gdje niko ne može, niti međunarodne snage, niti domaće snage, staviti nožni prst, a kamoli ući. Možda negdje lepo sede, zapijaju se.

Svetlana Lukić: Svetlana je jedno vreme imala tezu kako ćemo mi da čuvamo Gotovinu, a Hrvati će da čuvaju Mladića.

Tatjana Tagirov: Pa zašto da ne, sve je to ista banda. Recimo, u Zagrebu nema kao u Beogradu, gdje se po Knez Mihajlovoj ulici prodaju majice i bedževi – Mladić heroj, Karadžić heroj. Naravno, a zašto to ne bismo radili.

Svetlana Lukić: A u Zagrebu toga nema?

Tatjana Tagirov: Ne, nema, ali Zagreb ima svog čuvenog ustašoljupca Marka Tompsona, pjevača koji je sada otišao u Nizozemsku, pa mu je u dva grada Nizozemske zabranjen koncert zbog fašizma.

To se Hrvatska nikad nije sjetila, naprotiv, čak je Hrvatska televizija, koja je javna televizija, bar bi trebalo biti, prenosila taj koncert. To je “najnormalnija” stvar na svijetu. Samo je pitanje u kom obliku se to ispoljava – netko će prodavati bedževe i majice, a netko će zatupljivati narod i preko takozvane “javne televizije” puštati koncert nekog opskurnog, koji propagira fašizam, viče “Za dom spremni!” i diže ruku u nacistički pozdrav.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Tanja Tagirov, a sada slušate filmskog reditelja Gorana Markovića. Inače, premijera njegovog filma “Kordon”, koji je osvojio glavnu nagradu u Montrealu, biće u ponedeljak u Dvorani kulturnog centra, tamo gde je, u Kolarčevoj, nekada davno stajao kordon.

Goran Marković: Film “Kordon” bi potpuno nestao, nikada ne bi ugledao svetlost dana da nije dobio tu veliku nagradu u Montrealu. I pored toga, jedva se dokopao bioskopa, posle skoro godinu dana kako je završen. Nadam se da će neko i da vidi to. Jedino što sam uspeo jeste da ne napravimo premijeru u Sava centru, jer samo preko mog leša može da mi se prikazuje film u Sava centru.

Prvo, zato što je to tehnički odvratna sala, a drugo, zato što je to jedan malograđanski standard s kojim ja ne želim uopšte ništa da imam. Prikazivaće se u Kulturnom centru, baš na mestu gde se dešava film, jer tu je bio kordon. Čak sam čuo da distributeri hoće da naprave hepening, da naprave kordon pred premijeru, tamo. Videćemo da li će to biti samo gužva u saobraćaju i psovanje vozača ili će to imati neku konceptualnu vrednost ili smisao.

Mislim da je stvar u tome što su ljudi, naravno, glasali protiv vlasti, a kako nije bio nijedan prihvatljiv kandidat koji bi predstavljao alternativu vlasti, onda su svi, iz inata, protesta, besa ili očajanja, glasali za Tomu Nikolića.

S te strane, to nije realno, međutim, ipak se radi o zaokretu udesno cele nacije i da ono što kuca na vrata zapravo jeste desničarska opcija, koja nas ne vraća, pošto smo mi tu već i bili, mi smo živeli u desničarskoj državi bez obzira, što je, nominalno, partija na vlasti bila levičarska. To je bila ultranacionalsocijalistička partija, koja je veoma podsećala na ustrojstvo one koja se isto tako zove. I mi se jednostavno ne vraćamo, nego ne izlazimo iz blata u kome se nalazimo. Biće da je to normalno, ne može to tek tako. Zašto bismo mi odjednom postali neka liberalna, demokratska sredina, kada nikada to nismo bili ili nismo bili desetlećima. Kad je ono bila Šestojanuarska diktatura?

Svetlana Lukić: 1929.

Goran Marković: Od tada mi, zapravo, nismo imali demokratsku vlast, znači – sedamdeset i nešto godina. Nema živih svedoka da nam kažu kako je izgledala demokratija ovde. Ono što piše, da im verujemo na reč, ali…

Mi nemamo iskustvo nikakve demokratije i mi ne znamo kako to izgleda. Potpuno je iluzorno verovati da će sada, preko noći, zato što se promenio režim, da stupi na snagu demokratija. Nema šanse. Demokratija je nešto što se veoma dugo gradi. Drugo, moraju da je grade ljudi koji imaju humanističku ideju, a ovi koji su do sada bili na vlasti nisu imali nikakvu ideju, osim sopstvenog ćara, tako da nije to iznenađujuće.

Ja se već psihički pripremam za jedan period moga života, ili našeg života, u kome ćemo živeti u desničarskoj državi, gde moramo da se pripremimo na otpor fašizmu i sličnim stvarima. Pa dobro, antifašistički pokreti svuda postoje, za to se ljudi bore, mnogi su proveli čitav vek boreći se protiv fašizma, zašto se ne bismo i mi borili protiv fašizma. Mi se, zapravo, nikada nismo ljudski ni borili protiv fašizma.

Ovo što su radili partizani, to je bio rat, to je bilo istrebljenje, a prava antifašistička borba podrazumeva svakodnevno ustajanje i borbu protiv nje, dok god dišete. Naša velika tragedija jeste to što mi nemamo nijednu levičarsku partiju, to ne postoji više. Ono što je malo levlje, kao što je partija Žarka Koraća ili Građanski savez.To su tako su stidljivo levi, oni su levi ali da se mnogo ne primeti.

Ja razumem da se neko društvo razočara u levicu pa izabere desnicu, ali onda će da se razočara još više u desnicu pa će da izabere nešto što je bliže levom. Ali, mi nemamo šta da izaberemo, nama se nude samo desničarske partije, Toma Nikolić ili Koštunica, pa i G17 plus, i to je prilično desničarska partija. Mi nemamo nijednu levu partiju. Nećete mi reći da je Demokratska stranka levičarska partija.

Na kraju, to je opšti trend. Evo, u Hrvatskoj su desničari došli na vlast. Račanovi levičari se stvarno ne mogu nazvati levičarima, to su lažni levičari, kao kod nas što su bili SPS-ovci, lažni levičari.

Ali, autentični desničari dolaze na vlast. Ako pogledate neke novije austrijske filmove, onda ćete videti da dolazak desnice na vlast u Austriji nije slučajan, to je društveni proces koji traje odavno, i da su ljudi u nekoj vrsti beznađa, tako da tamo levica postoji samo u umetničkim delima. To je prirodno. Umetnici su uvek malo levo, nikad ne mogu da budu desno. Retki su umetnici koji su desničari, uglavnom su levo. Kad nemate partije, onda tražite utehu u umetnosti, u pozorištu ili u kinematografiji ili u literaturi.

Mislim da će to i kod nas da se desi, da će desnica da bude na vlasti, a da će svi ljudi koji misle i koji osećaju i koji su humanisti da počnu da ispoljavaju svoja leva osećanja, ne preko partija, koje ne postoje, nego pojedinačno, kroz umetnička dela ili kroz društvene činove ili kroz nešto slično.

Sad vlada jedna vrsta “ničije zemlje”. Ovo sada više nije nečija zemlja nego ničija zemlja i ovde sada ko pre mazne nešto i ko pre otme nešto, to će biti njegovo. To je dakle jedan vakuum. Što reče majstor jednom mom drugu kom pola godine nije donosio hoklicu koju mu je pravio – izvini, bio sam u nekoj vrsti interregnuma – to mu je rekao taj stolar.

Dakle, mi smo u nekoj vrsti interregnuma sada i pretpostavljam da će se dešavati svašta, zato što ne postoji bilo kakva organizovana vlast, vojska je svedena na ono što nikada nije bila, policija je prilično zbunjena, ne zna se koliko ima tajnih policija, bilo ih je desetak, koliko sam shvatio, u prošlosti. Ostalo ih je sigurno nekoliko. Šta sada rade te tajne policije i kako to rade i kome o glavi i za čiju fajdu rade, to niko živi ne zna. Svi oni grabe za sebe i sve to nema nikakvu ravnotežu duha. Toga nema i to ćemo mi plaćati dugo.

Svetlana Lukić: Jedna od mogućih opcija jeste da na proleće na vlasti imamo koaliciju DSS i G17 plus?

Goran Marković: Pa šta? Otkud znam, ne znam, videćemo. Ne mislim da je to dramatično. Neće to ništa suštinski da promeni. Promenilo bi, recimo, da se radikali udruže sa Koštunicom. To bi baš bila prava desničarska vlast, koja bi mogla da se završi dosta gadno, ali tako neka srednje desna koalicija ne bi imala nikakvog višeg smisla. Oni ne bi doneli nijednu ideju, jer oni su ili tehnolozi vlasti ili tehnolozi pomoći iz inostranstva.

To su dve stvari koje oni znaju, kako da budu na vlasti i kako da nahvataju neke pare kojima mogu da kupe socijalni mir ili birače. Ali, da neko izmisli da narod živi bolje, srećnije, sa nekom idejom, u nekom smislenom pravcu, to niko od njih ne može.

Ne vidim nijednog političara na sceni, osim ovih koji su stvarno marginalni, kao recimo Svilanović ili taj Žarko Korać, koji ne predstavljaju ništa. Oni imaju vrlo pristojne ideje, ali šta vredi kad te ideje oni ne mogu da ostvare, oni će se upiškiti od sreće ako imaju po dva poslanika u parlamentu, to će biti kraj njihovih ambicija, a to je malo.

Vi morate da imate viziju, morate da budete neko ko je kao Masarik ili tako neko, čovek velikih duhovnih potencijala, da biste mogli iza sebe da vodite ljude koji vrede. Ako ste vi neka sića, polusecikese polušminkeri, koga ćete vi da vodite? Koji ozbiljan čovek će da stane iza bilo koga takvog? Ne interesuje to nikog. Ljudi će sa strane posmatrati divlju borbu pobesnelih pasa oko koske i to će biti sve.

Znate šta. Ja moram da priznam da sam ja u toj stvari malo izopačen. Ja sam ceo život proveo u socijalizmu, pedeset i nešto godina sam proveo u socijalizmu i imam taj fajterski odnos prema vlasti kao mračnoj sili koja dolazi iz nekog ugla kosmosa i hoće sve da nas satre. Ja sam svoje filmove uvek shvatao kao borbu, suprotstavljanje toj mračnoj sili i nastojao sam da oni budu protiv toga.

Pravo da vam kažem, kada bi sada nastali med i mleko i neka teška demokratija, ja bih pomalo bio izgubljen, moram da priznam. Ali ovako sad … Pa neka dođe Toma, dobar protivnik, moći ćemo svašta da snimimo o Tomi i o tom vremenu koje dolazi. Moći će to lepo da se opeva. Ja sam malo sebičan, moram da priznam, ali ne vidim drugi način da to preživim nego da tako posmatram. S jedne strane očajavam što će doći takvo vreme, a s druge strane trljam ruke, biće filmova i pozorišnih komada ohoho.

Svetlana Vuković: Zavidim ovim Gruzijcima. Sad ih gledam kako mašu. I oni peru ispred skupštine, da očiste što su zaprljali.

Goran Marković: Oni su malo manje rušili nego mi. Naš je narod, izgleda, divljiji od gruzijskog. Oni su veoma star narod. U Gruziji imate bogomolje iz četvrtog veka, kada mi nismo ni postojali, ili smo se smucali po tajgama kao divlja plemena.

Ja sam naučio da poštujem stare narode. Na primer Persijanci, Iranci, oni su sada islamska republika, ali većinu svog kontinuiranog opstanka oni su bili jedna velika civilizacija. Ja strašno poštujem Irance, poštujem i njihovu kinematografiju i njihovu civilizaciju i veoma im zavidim.

Ja bih, da se ponovo rodim, kada bih birao između – biti Srbin ili Iranac, možda izabrao da budem Iranac, pre nego Srbin. Šalim se, ne bih, naravno. To je sad hipoteza. Ali mi smo još uvek prilično divlje pleme, koje tek treba da se malo urazumi i malo da dođe sebi.

Mi smo neseriozni ljudi, nemamo dubine. Em smo na ovoj vetrometini, em nemamo tradiciju. Malo smo površni, nažalost. Ali, imamo i mi svojih prednosti. Mnogo sam putovao u poslednje vreme i moram da vam kažem da je sada živeti u Beogradu mnogo bolje nego živeti u Americi. Znam mnogo ljudi koji seku vene za Beogradom. Da, da. Stranci. Imam jednu prijateljicu koja živi u Njujorku i koja je celog života živela u Njujorku i koja je sada došla, pre neki dan, da se provede malo u Beogradu. Pa da, da, ozbiljno.

Beograd stvarno ima neku čaroliju koju nemaju neki svetski gradovi. Po pričanjima, sličnu takvu čaroliju ima Buenos Ajres, kažu da je to divan grad za život. On je i lep grad, Beograd je nakazan grad, ali Beograd ima neku čaroliju koja je, valjda, kompenzacija za tu ružnoću.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Prijatno.

 
Emisija Peščanik, 29.11.2003.

Peščanik.net, 29.11.2003.