- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

17. emisija

Radio emisija 16.08.2000, govore: Dušan Kovačević, Jasmina sa Senjaka, Stojan iz parka, izbeglice sa Kosova u Kraljevu.

Svetlana Lukić: Čemu se to približavamo, osvešćenju ili definitivnoj truleži? I da li će se ovih dana bespovratno onesvestiti besvesni, onako fascinirani svojim bezumljem? Naravno, svaki pokušaj da im se oduzme to teturanje i bauljanje izaziva bes. Besne kao da ih želite lišiti života samog, samo da se ne probude.

Televizija je već u delirijumu, uživa u uzbuđenjima rata, gladi i revolucionarnog terora, na srpski način naravno. A šta je sa takozvanim budnim, racionalnim i modernim? Na Preobraženje leta gospodnjeg 2000, na grob svoga dede đenerala Draže na Ravnoj gori zapaliće sveću i pomoliti se za glasove birača. Na Preobraženje će na Trgu Republike G17 plus deliti program za demokratsku Srbiju, u kojoj se govori o preporodu zemlje i njenoj saradnji sa zapadom, a predsednički kandidat koga je predložila ova stranka, danas sikće na zapad, optužio je Sjedinjene američke države da im je jedini cilj državna razgradnja Jugoslavije i rastakanje Srbije kao celine.

A zapad, druga regimenta njenog kraljevskog visočanstva sa gas maskama upada u Trepču, zabrinuta za okolinu čoveka koga više nema.

Ako ovako nastave ovi racionalni, o pijanim neću da pričam, do 24. septembra više nećemo razlikovati razum i ludilo. Treba možda ponovo gledati Matrix, kompjuterski stvoreni svet snova sagrađen da čoveka pretvori u bateriju od 120 volti. Sećate se onog beskonačnog polja gde se ljudi ne rađaju, nego ih uzgajaju da bi ih posle isisali.

Gde je naše proročište i ko je naš Nio iz Matrixa, to svakako nije naš današnji sagovornik Duško Kovačević, dramski pisac. On je redovni sagovornik Peščanika, to je i Jasmina, ona je samohrana majka sa Senjaka i Stojan, koga ste možda jedno vreme, Beograđani, viđali u parku, on je tamo spavao. Najpre Duško Kovačević.

Dušan Kovačević: Pokušaćemo još jednom kao što smo išli 96, 97. godine, da ljude ovaj put ubedimo pre svega u jednu stvar, a to je da izađu na izbore. Mislim da svako ko želi sebi dobro, ko želi svojoj deci dobro, ovaj put mora da izađe na izbore. Ne kažem da treba, nego kažem da mora, jer ranije su bile razne opcije da je i moglo i nije moralo, zato što je opozicija išla u više pravaca i išla je sa više kandidata. Ovaj put opozicija misli stvarno na ljude kojima je stalo da smene Miloševića, komuniste i neokomuniste, da moraju da izađu, jer po mom nekakvom osećanju ovo je poslednja šansa da se na miran i papirnati način dokaže da Milošević nema većinu, zapravo da ta opcija nasleđenog Brozovog komunizma više ne može da egzistira u Srbiji.

A ako bih smeo nešto da predložim što na prvi pogled izgleda iz neke druge priče, ali mislim da je potpuno matematički tačno, to je da sigurno ima milion i po ljudi koji će glasati u ovom trenutku a priori protiv ove vlasti. Bilo bi dobro da svaki čovek, ali apsolutno svaki čovek uhvati za ruku jednog kome se spava ili koji je neraspoložen ili naročito klinci da shvate da im je mnogo bolje da jedan dan prekrše taj mračni odlazak na nekakvo glasanje, jer bolje da to učine, ma koliko se gadili cele te procedure i priče, nego da sutra moraju da peru negde sudove ili da rade još nešto gore u svetu. Znači, po jednog prijatelja, komšiju, ako treba nekog iz kafane odvesti, pa ga vratiti i častiti ga pićem. Na taj način svakome će biti mirna savest da je učinio da nas bude po dvojica na glasačkom mestu, jer ono što je tačno i što ne treba niko nikome da govori, to je da ljudi koji su zaslepljeni likom i delom Miloševića, kao što su bili nekad Titom, a ja mislim da je to otprilike ista krvna grupa, da su to isti ljudi, da je to isti kalup koji ih je proizveo, ili nasleđen, oni će izaći.

Oni će izaći bez obzira da li je bombardovanje, da li nas je napao neko, oni će se probiti kroz front, doći i glasati po cenu da umru pred kutijom, žrtvovaće život za kutiju. A ovi drugi koji su u depresiji, kojima je svega dosta i koji mogu da kažu – glasali smo dosad 10 puta, svake godine po jednom, pa se ništa nije desilo, ovaj put moraju shvatiti da nije isto kao pre dve godine, pre pet godina, jer prvi put je učinjeno ono što je trebalo da bude učinjeno pre osam godina, da iza jednog kandidata stane većina stranaka.

Politička situacija je inače u ovom trenutku dosta čista i podseća me na kraj šahovske igre. Imate nekoliko figura, nema više dva puta po 32, pa u jednom trenutku imate haos na tabli – sada je tu nekoliko figura. Glavna figura je negde u ćošku i pokušava da igra večiti pat, pomažu mu naravno figure oko njega, on bi verovatno sad pokušao da se probije onim sistemom da nekog od piona oko sebe zameni da dobije kraljicu, ali to je nemoguće. Tako da imamo sad vrlo čistu sliku, a to je – ljudi koji žele promene, koji žele bolji život i on lično, kao apsolutista koji vlada po ugledu na zemlje prema kojima se okrenuo, a to su Irak i

Iran . Znači, nemilosrdno, žestoko i što bude veći otpor u narodu, a on će biti sigurno, ne iz filozofskih ili estetskih potreba, već zato što je beda svakome došla do nosa, i represija će biti sve veća i veća.

Juče sam slučajno prošao pokraj stadiona JNA, ja fudbal ne gledam otkako su počeli da igraju ovi seoski timovi, bilo je više policije na stadionu nego navijača. Izašli su kordoni policije i tu i tamo poneki navijač je izašao, i to je otprilike neka bukvalna slika našeg života, s tim što na stadionu je dobro da bude policija da bi skrenula pažnju navijačima da ih je puno, a u našem životu mahom nisu u uniformama, ali mislim da je proporcija vrlo slična. I ova sad šahovska igra se privodi kraju. Nažalost, Vuk Drašković ponovo pravi piruete i igra nekakvu čudnu egzibicionu igru koja s godinama postaje sve očiglednija i očiglednija, i meni je iskreno žao njegovog članstva, ljudi koji su mu verovali tolike godine. Ja sam nekoliko puta bio s njim, poslednji put na Brankovom mostu i stvarno nisam bio član SPO-a, ali sam bio u stanju da za tu ideju za koju se on kleo da je tačna, idem do kraja, ali sad se shvata, pogotovo posle ove današnje izjave da bi on vrlo rado možda ušao i u saveznu vladu pod određenim uslovima, a uslovi su da pomogne narod. Ta rečenica treba da zabrine pre svega članove njegove stranke, jer je očigledno da se on, kao i Milošević, odmetnuo sa grupicom ljudi koji pričaju priče u koje sigurno ne veruju, ali moraju da pričaju, zato što oni znaju zašto moraju. I sigurno im nije lako, ali znate, kad u nekakvim igrama uđete i uzmete pare, onda te pare moraju da se vrate.

Oni nas svrstavaju u red i bratime nas sa talibanima, prave od nas jednu proislamsku zemlju. Mislim da taj mrak i ovo malo svetla koje kroz odškrinuta vrata dobijamo, da će se to zalupiti, zamandaliti, da će onda nastati osveta prema ljudima koji su pokušali da ga skinu. A onda će njegove grupacije, jurišnici i te crne legije da se osnaže, da dobiju zamah i da kažu – svet je ipak za nas, narod je ipak za nas, i sad ćemo da se svetimo ovim izdajnicima i ovom ološu koji je pokušao da nas skine. Bez obzira koliko ih sad ima, oni bi se pet puta uvećali činjenicom da je srpski narod iza vođe i iza njih samih, a onda bi ovo što se danas zove depresija postalo nešto što je apsolutno čista suicidna priča o ostatku ljudi koji još uvek dnevno mogu da naprave 20 koraka, žele da ustanu ujutru iz kreveta, imaju nadu da će sutra biti živi.

I to je onda kraj, ne mora niko generalno da nas napadne, ne mora da se desi ništa unutar zemlje, ali može da bude jedno dugo putovanje u noć. Ta opcija je sigurna, ona je matematički potpunotačna, to je dva i dva. Druga bitna opcija je – Crna Gora neće pristati na robiju. I ova najava zabrane letova je otprilike jedan te isti scenario. Taj scenario je bio u Hrvatskoj prvo, pa je onda bio u Bosni, pa je onda bio na Kosovu. Prvo se zabrani upotreba vojnih letilica, pa onda oni pošalju jednu bespilotnu letilicu, pa mi srušimo bespilotnu letilicu, pa onda oni iz osvete udare po jednom avionu i onda đavo odnese šalu i krene ono što krene, treći ili četvrti put.

Treća je opcija da pojedine nahije, pošto Srbija već sve više liči na zemlju s početka XIX veka, otkažu poslušnost centru, odnosno voždu da otkažu poslušnost i da on počne da šalje jedinice da gase dole pukove, da gase, a da se ljudi odmeću u hajduke i da Maki ne bude incident nego da bude samo jedan od simbola koji će biti pravilo u Srbiji. Onaj kome je dosta terora da se odmetne i da živi po šumama i da se pretvori Srbija stvarno u hajdučku zemlju. Sve ove priče su – svaka je gora od gore. Ono što je strašno, mi sad ne možemo bez nekakve stvarne demokratske opcije da predvidimo ništa što bi bilo svetlo i što bi nas učinilo iole mirnim, pribranim i razumnim. Zato mislim da je Koštunica u ovom trenutku, kažem u ovom trenutku, u nekakvim prošlim godinama bilo je ljudi koji su mogli da odigraju nešto drugo, neku drugu igru i da se ne desi sve ovo što se sad desilo, ali mislim da je Koštunica jedini čovek koji se konstantno bavi politikom, koji nije pravio harizmu nekakvog velikog vođe, romantičnog i ekscesnog junaka, bez obzira koliko se mi ljutili na njega da je bio usporen, da je vrlo često reagovao sa zakašnjenjem od nedelju dana, od mesec dana, da je uvek promišljao tri puta šta će da učini, da je se ta njegova igra dugih i sporih poteza na kraju isplatila.

I da zapravo politika jeste jedna dugoročna taktika, jedan plan koji nema nikakve veze sa emocijama, nema nikakve veze sa tim šta ja danas mislim, što sam danas ljut. Znači, politika je neka vrsta mehanike koja se pravi danas da bi proradila za tri meseca, godinu dana, a ono što bih ja lično želeo da uradim danas, pa da se vidi za dva meseca, to se radi u pozorištu. Ta vrsta temperamenta očigledno nije za politiku. S te strane mislim da je on danas čovek koji garantuje, a garantuje svojim ponašanjem u toku proteklih deset godina, nikad nije izjavio nijednu pretešku reč, čak smo se i mi ljutili zašto neki put nije tresnuo pesnicom o sto i rekao nešto odlučnije. On je uvek bio čovek te mekane umerene linije, a ono što je za njega najbitnije, kad sad pogledamo celu priču, to je što je jedino Koštunica čovek isti kao što je bio pre deset godina. On vozi kola stara deset godina, on stanuje u stanu u kome je stanovao, odnosno u međuvremenu ga je zamenio za stan sa sobom više.

Optužuju ga da ima dve ili tri mačke, ja sam bio kod njega u stanu, imao je dve mačke, tako da će sigurno sva udruženja za zaštitu životinja agitovati da Koštunica bude predsednik. On je čovek koji je jednostavno trpeo sve ovo što smo mi zajedno trpeli, izlazio je kad je mislio da treba da se izađe na ulicu, nije imao veliku stranku, jer su tu ljudi slični po svom temperamentu. Mi smo dosta skloni misticizmu i kolektivnoj nekakvoj histeriji, a on je imao ljude koji su vrlo slični njemu. To su ljudi koji su kao oni pecaroši koji zabace štap, pa ako upeca, upeca, ali ne on ne menja mesto, ne bućka i ne trči niz reku i ne baca dinamit. A ovi dinamitaši su stvarno napravili čudo, pobili sve živo i sad bi nastavili isto, da ubijaju i da vuku džakovima na pijacu, međutim, to izgleda neće moći, nema više šta, pobili su sve. Pobili su sve, a i većina njih je ostala bez prstiju, izgledaju malo ćopavi, prepoznatljivi su već izdaleka.

Ono što je isto bitno za Koštunicu, koliko ga ja znam, a viđao sam ga s vremena na vreme, je da ga nikad nisam video sa telohraniteljem, izuzev ako se ne računa da je to Vladeta Janković, profesor, moj prijatelj inače, koji koliko znam nikad nikoga nije udario i ne bi sigurno mogao da ga odbrani u težem incidentu.

Jasmina: Dali su mi paket iz SPS-a i to mi je gospođa javila preko ograde i rekla je da sam ja siromašna, ne znam šta, jel’ hoćete, ja kažem – neću od Draškovića, neću od Šešelja. U principu ne može niko da me kupi, a pošto je od SPS-a, hoću. Ne kupujem se ja za pakete, da mi neko kaže da voli mene, ja to neću, ako te ne volim, ne volim te ni sa davanjem ni bez davanja. Ja ustanem ujutru, nemam šta da jedem s decom, ej, bre, ženo, kunem ti se u Boga.

Pa, bih ja glasala za Miloševića, šta, ja za njega glasam, šta mene boli briga, što kažu, na sred Terazija. Ja se i s decom svađam ovde. Meni Milica kaže – mama, zašto glasaš za njega, pusti, bre, čoveka, ne razumeš se, ja sam učila istoriju, ja sve znam, bre, ja znam šta je Srbija, šta je kralj, šta je partizan, šta je rat, šta je Srbin, šta je Hrvat, sve ja to znam, bre. On da je đubre, ne bi pobeleo pre vremena i oboleo i svašta, bre, da je on toliko debeloguzan. On je čovek koji drži svoju državu k’o i svako. I Đurđi kažem ovako – jel’ me voliš, voliš, ako me ne voliš… ostaviću širom ova vrata otvorena, nek’ uđe ko hoće, odoh u park.

Stojan: I ja onda nisam imao drugi izlaz kad je došao zadnji dan da mora, ja sam lepo kamiončić našao i platio čoveka i otišao u Pionirski park i uzeo sam neki najlon i tu sam bio 18 dana. Pokupili su me iz parka, došla je milicija u 12 uveče. I oni su onda natovarili u njin onaj kamion i ja im reče, rekoh – da uzmem taj najlon i jorgan i ćebe i jastuk, da bi imao negde da legnem i da se pokrijem. A, jok, kaže, ne može, mi sve to uzimamo i da idem i ja sa njima. Rekoh, dobro, ne osećam se, što kaže, krivim, ne plašim se ničega, čist sam ono, nisam nikakva dela napravio, ako sam došao tu u park, ja sam došao iz moranja, što nemam kude. I tamo me saslušao, šta je on po činu ja se ne razumem u te njine činove i kazao mi je lepo čovek da više u Pionirski park ne bi zgazio nogom. I ja, evo, kad treba da idem, ja ne idem kroz park preko, ne, nego sve okolo, jer mi je rečeno tako i ja poštujem zakon, da ne smem tamo da zgazim, rečeno mi je, i ja više tamo jok. Mene je Bog osudio da se ja mučim, osudio me. Tako me majka rodila, ona je bila na žetvi i stigla je sa žetve u dvorište, ali nije stigla u kuću, nego pod jednu šljivu i tu me rodila i uzela me u krilo i unela u kuću.

Svetlana Vuković: Da li vam je tata poginuo u četnicima ili u partizanima?

Stojan: Da vam kažem, moj otac… ubili su ga partizani. Ćale kažem da je živ, on je i mislio da pređe komunistima i bio je za njih. Pa, ja nisam bio ni za koga, nisam nikoga mrzio, išao sam na akciju kad sam bio ono kao dečko. Bili smo beda, sirotinja, ja sam od oca nasledio samo 40 ari zemlje bez kuće, kuću nismo imali. I zato kažem, gledao sam za onaj svoj opstanak života. Eto, oženio sam se, podigao dečicu, dete mi postrada u osmoj godini u saobraćaju, tu na Ibarskoj magistrali, pošlo je da pređe preko, meni je bila kuća na samoj Ibarskoj magistrali, iz dvorišta izlazio sam na Ibarsku magistralu. I naiđe moj ujak, i on da pretrči pred dedu tamo i tako ga kola udare, a ja i žena nismo ni bili kod kuće, nego smo radili u Stepojevačkoj zadruzi. Jer ja sam uvek radio, tako da ja se nikad nisam ni bavio politikom. Kad sam bio u parku pitaju me ovde, kaže – jesi li u nekoj stranci – jok. I nisam ni u jednoj.

Svetlana Vuković: A hoćete sad izaći na glasanje 24. septembra? Da li mislite da treba ova vlast da se menja?

Stojan: Šta ja da kažem, šta ja mogu da kažem? Nemojte mene o tome ništa da pitate, što se tiče mene ja uvek kažem – ko god vlada, meni je bio dobar. Eto, ja sam uvek bio radnik, uvek kažem, ja sam samo bio radnik i ništa više. Ja sam samo jedino bio pošteni čovek i pošteni radnik i ništa više od mene ne može da očekuje, ništa.

Dušan Kovačević: A kad sve razgrnete, kad razgrnete celu ovu ideologiju o kojoj mi pričamo, i kada sve te priče o patriotizmu i zajednicama se rasprše, a tu priču je Broz uveo 45. godine da bi pobio građansku klasu. Tu priču su nasledili, a ta priča im šlajfuje malo. U Beogradu se ljudi tuku za zejtin, ljudi stoje na plus 40 za kilogram šećera. Oni su nas doveli do nivoa gde je stid mala reč, ne postoji ta reč u srpskom jeziku koja izražava bedu i jad i prag tuge u kojoj živi naš narod. Ti ljudi koji u tim redovima još uvek tvrde da je posledica njihovog stajanja zapadni svet i zapadne sile, hajde da ih ne sporimo. Neka se samo upitaju da li u njihovom mestu gde stoje, da li u Beogradu gde stoje, da li su videli nekoga iz vlasti da stoji sa njima. Da li je neko iz njihovog komšiluka stao u red sa njima i čekao, pa ga oni pitali – je li, gospodine ili druže, je li to tačno da mi stojimo ovde zato što je to posledica embarga? Da li oni misle da vlast u Srbiji nema šećer ili ulje?

Znate, ako su ljudi živeli dobro, ako su bili zadovoljni, ako su imali dobre plate za ovih deset godina, ako su im deca bila zadovoljna, neka glasau za one za koje su glasali, glasajte opet za te ako ste sve to imali. A ako niste imali, razmislite, pa glasajte za neke druge. Pokušajte da promenite, ne politički sistem, nego svoj život. Pokušajte da vi zajedno naučimo da nekog ko nije dobar, ko ne valja, ko očigledno greši, ko je u najmanju ruku štetočina, treba da smenimo. Ja sad ne pričam o ovom sistemu, ne pričam o Miloševiću, ja pričam o svim narednim gospodarima Srbije.

Jasmina: Narod je pokvaren, ja znam po sebi. Narod ne valja, narod, njima treba Amerikanac ili neka džukela sa zapada pa biste vi videli. Evo ti gore ulica gde sam detinjstvo provela, ne smeš da prođeš, bre, sve interfoni, sve čuvari, moram da mu se izvinjavam, da pardoniram kad prođem. Dođe mi da kažem, šta je, skote, nego neću. Njima treba sa zapada neko, da im zavrne šiju, pa da vidiš kako bi se smanjili. Ovi iz Srbije, to nije ništa, ništa, neki kreten iz Crne Gore, onaj debil, kako se zove onaj, Milo Đukanović, taj kreten im treba i neko sa zapada, eto to. Kakav Milošević, ženo Božja, pa on je budala što je na vlasti. Ja da sam na njegovom mestu ja bih rekla – evo vam, pa se nosite, bre, evo vam na, budale. On će sebe da zakopa zbog Srbina, bre, pa on se žrtvuje, jer on drži tradiciju, on je učio istoriju, ako ovo bude kolonija tuđa, tek će onda Srbin da iskenja kreč.

Dušan Kovačević: Kod nas ima tragična stvar da većina političara ništa ne zna da radi. To su ljudi koji, da se nije desio ovaj rat i da nije bilo ovoga, oni bi bili negde na periferiji i verovatno bi prekopavali neke baštice i radili neka čuda i jedva bi preživeli. Mnogi od njih ovih deset godina ne bi preživeli, ne zato što nije bilo mogućnosti, nego zbog nerada, to su neopisane lenštine. Ja znam jedno dve-tri vucibatine koje su bile nekakvi moji prijatelji početkom 90-ih, to su najlenji ljudi koje sam ja u životu poznavao. Jedan je dogurao do ministra, dvojica-trojica su otišli u svet da nas predstavljaju, ja ne znam šta predstavljaju tamo, a garantujem za dvojicu da su se izgubili. Za dvojicu garantujem sto posto da su se izgubili, jer u Beogradu nikad nisu mogli da stignu do mesta gde se dogovorimo, uvek bi zalutali, tako da ako su otišli u neke velike gradove, oni i dan-danas šetaju i ljudi misle da su klošari. Nisu oni klošari, to su naši ljudi koji su poslati, samo se još uvek snalaze. I umreće tamo negde po nekim haustorima. Naravno, ne znaju nijednu stranu reč i utoliko im je teže da pitaju gde su.

Kada smo mi 96-97. godine putovali po Srbiji išli smo nekim mini busom i obišli smo 30 ili 40 mesta, toliko sela, više ne znam gde nismo bili. I bili smo i u Valjevu. SPO je bio najradikalnija stranka, mi smo uvek kada smo dolazili prepoznavali ljude koji su iz SPO-a. Oni su bili najagilniji, oni su održavali red, oni su nameštali bine, oni su nam jednostavno pomagali u svemu što je bilo praktično, brzo, efikasno. I zato kažem, meni je strašno žao tog članstva koje je najdalje od bilo kakve ideje komunizma, da bi njihov vođa tokom godina počeo da igra jednu igru za koju ja sad, pošto nemam čak ni poznanike iz policije, ne znam o čemu se radi. Ne znam, neko sigurno zna zašto Vuk to mora da radi i zašto to radi. A kad je već reč o gospodinu Mihajloviću, ja bih samo rekao jednu bitnu stvar, a to je da se stalno pominje njegov deda, međutim, šta je sa njegovim ocem? Kada pričamo o tome čiji je, on je pre svega koliko se ja razumem u rodoslov, dete svoga oca, pa onda unuk svoga dede.

Oni namerno preskaču jedan deo iz biografije i umesto da su išli iza 15 ili 16 stranaka koje su stale iza Koštunice i rekli – mi idemo na izbore, naše članstvo je pre svega zainteresovano da se Milošević smeni, pod jedan, a pod dva, za to što ćemo mi učestvovati tražimo to i to. I to su mogli da sednu i da se dogovore na zadovoljstvo tih ljudi koje su doveli u užasnu dilemu da li izaći na izbore, ako izlaze za koga glasati, pa osećaj krivice, proveli su ipak skoro deset godina boreći se pod jednim obeležjem, jednom zastavom. Znači, sad to treba da se promeni. Mogu da im kažem nešto što nije toliko blisko i nije toliko bitno, ali za mene opet jeste. Ja sam 50 godina navijač Partizana, ali sve mi se više sviđa Crvena zvezda, tako da čovek može jednog dana da sebi kaže – dobro, to je bilo u redu dok je bilo tad u redu, a sad kad nije u redu, a očigledno nije u redu, učiniću nešto drugo. Ako ja ne mogu da promenim njih, mogu sebe.

Ja sam ubeđen da Koštunica, ako bude izašlo 70% biračkog tela, da će dobiti u prvom krugu, siguran sam sto posto, ako izađe 70%. Zato ponavljam stalno da moramo izaći na izbore, jer do 50% dobija Milošević, to su nekakve računice za koje ne treba da poznajete previše matematiku da bi znali. To je ono što sam malopre rekao, Miloševićevi ljudi će izaći po svaku cenu, oni će izaći bez obzira šta se tog dana događalo. Ako bude zemljotres, oni će se probiti kroz ruševine i doći. Ova siva masa neopredeljenih koja je uvek negde oko 2 miliona, jedna trećina skoro biračkog tela, oni u principu ne izlaze. Svaki njihov izlazak nije izlazak za Miloševića. To su ljudi u depresiji, to su ljudi apatični, bezvoljni, legli su, prilegli da okončaju život, pa sad da li će živeti još nedelju dana ili godinu dana, njih to u principu ne interesuje. Oni moraju da se pokrenu, oni sigurno neće glasati za njega, ali je njih teško sad ubediti posle svega što se događalo da ipak izađu, a oni moraju da izađu.

Pretpostavimo još jednu igru koju su činili radikali i SPO, a koja je dosta tačna. Nisu izašli kao protivkandidati ni Šešelj ni Vuk. Zašto nisu izašli? Da ne bi oduzeli previše glasova, da se sigurno ne bi neko od njih pojavio kao ozbiljan kandidat Miloševiću. Oni su morali da gurnu druge ljude koji će uzeti tačno toliko koliko će oduzeti opoziciji, ali ne previše Miloševiću, računajući da će oni kao koalicioni partneri glasati zbog svojih privilegija, položaja i tako dalje za vladajuću stranku, jer, u protivnom, izašao bi Šešelj i izašao Vuk. Oni su namestili ljude koji će uzeti po 250-300.000 i to je dovoljno da se okrnji masa, ali da ne ispadne pred svetom i pred Srbima da je Milošević imao ozbiljnog protivnika.

Sigurno je da vlast nije računala na Koštunicu, oni su računali na nešto što se zove totalan raspad opozicije, što se dosad obavezno događalo i što je jednostavno naš mentalitet, da ako treba da se dogovorimo oko jedne stvari, ima nas pet za stolom, svih pet imamo pet različitih mišljenja, potučemo se, razvalimo sto i izađemo napolje. To je otprilike pravilo srpskog dogovora. Ovaj put je jedan čovek ustao i otišao, ali su ostala četvorica. Ono što može sad u hodu da se očekuje, da se dodatno učine neke malverzacije, čega će biti, ja mislim da njihova mašinerija u ovom trenutku radi sa 200 na sat, da to rade te alhemičarske laboratorije, to se prave razni mišomori, čuda. Nešto će u toj laboratoriji i u toj automehaničarskoj radionici, neki robot će biti skovan i on će biti pušten negde 1. septembra, nešto što će da tuče, jauče i razvaljuje. Koštunici jedino što mogu da kažu, to je da ima dve mačke i sumnjaju da je uzeo i treću ovih dana sa ulice, što je onako već katastrofa za jednog čoveka, Srbina. Ima i kuće, to sam čuo, e sad tu jedino da ne dođe do neke žestoke svađe između kučića i mačića u kući Koštunice i da ga to ne dekoncentriše, inače sve ostalo je u redu.

Ta cela igra sa kandidatima iz SPO-a i iz Radikalne stranke je potvrda samo toga da su oni pristali da Milošević bude tu još četiri godine, a da su tražili visoka mesta, ne znam da li je to predsednik vlade ili već šta su sanjali dok su bili mali, ali ono što je isto tako važno i što naši ljudi treba da znaju, a to je da ako su deset godina verovali toj kocki od čudovišta zvanom televizija, mogli bi malo da sednu, da uzmu plajvaz u ruke i jedan komad papira i da napišu, kao što je G17 plus izdao Belu knjigu, svoju privatnu Belu knjigu, šta su bili i ko su bili i koliko ih je bilo 91. godine, koliko ih ima danas i kako žive. Ne treba im nikakva slika Srbije, ne treba im nikakva slika demografska, ekonomska, bilo kakav pregled katastrofa vladavine komunista za deset godina.

Sad, neka prelistaju album, neka vide gde su im prijatelji, gde su ljudi s fotografija, gde su im deca, šta je sa njima, zašto za slavu se okupe, a nema ih više od petoro. I tih petoro neka se na primer sad za Veliku Gospojinu, kad se obično sreću, neka se priupitaju šta se događa, a onda uveče neka sednu opet pred televizor i neka opet slušaju priče o izdajnicima i neka im opet veruju. I ako opet budu glasali glasaće protiv sebe, i onda opet kad budu najesen, sad je lepo vreme, znate, mogu da umru od sunca, a najesen će umreti od kiše, pa će na zimu umirati od snega, stajaće u istim tim redovima za ulje, šećer, ali neće biti svetla, stajaće u mraku. I onda neka opet uveče sednu pred televizor, znate, i neka se obese za televizor.

Svetlana Lukić: Slušate Duška Kovačevića, dramskog pisca, i jednu od najsiromašnijih od nas, Jasminu sa Senjaka i raseljena lica sa Kosova.

Dušan Kovačević: Privatno se ne slažem i ne volim uopšte bilo kakvu ideju šetanja i vršljanja stranih vojnika po mojoj zemlji, mislim da je to vrsta okupacije, ali postoje razne alternative. I ako Rusija razmišlja o tome ozbiljno, da bude pridruženi član, znači postoje stepeni, možete da budete pridruženi član, možete da budete simpatizer, na primer, možete da budete čovek koji flertuje, možete da budete čovek koji bi bio, ali neće. Ima 40 solucija kako možete da ostanete s njima u dobrom odnosu, samo jedna ne valja, ako zaratite s njima pa uđu na silu, onda ste pod okupacijom.

E sad, ako se nastavi ova politika provokacija, jačanja vojne sile koja treba da odigra varšavsku ulogu, a Rusi nas prodaju za Čečeniju, što će uraditi da ne trepnu, onda ćemo doživeti da ono što smo pričali, gradonačelnik Beograda ima da bude crnac. Neće biti Mihajlović, biće neki i to će tražiti da bude što crnji, onako taman da ga kad padne noć niko ne vidi. I mi ćemo noću izlaziti samo da šetamo, ali nadam se da do toga neće doći i da će Srbi shvatiti da imaju kandidata.

Hajde da se pozovemo i na to, što je matematički isto tačno, imamo kandidata koji je i prvi put iz centra Srbije. I hajde malo da pustimo ove naše ljude koji su došli Balkanskom ulicom, koji su došli autobusima, vozovima, koji su putovali dva dana, pa je većinu udario tramvaj dole na onoj okretnici kad se penju Balkanskom ulicom i te posledice su dugotrajne. Ali da ih ostavimo malo sa tim njihovim zavičajima, sa tim njihovim patosom, sa tim violentnostima, nek’ se vrate u te svoje zavičaje. Neka krenu sve opet iz početka, neka farbaju kuće tamo, okopavaju bašte. Koštunica je iz Šumadije i da vidimo, da probamo jednom kako to izgleda kad je predsednik Srbije Srbin iz Srbije.

Ono što je najbitnije, na ovoj tamnici, na ovom kazamatu će se otvoriti prozor. Prvi znak da nam je bolje, to je svež vazduh, jer ovde više ne može da se diše. Znate, vi imate osećaj da, bez obzira da li ste na planini, da li ste u kući, da li ste u kafani, da vam nedostaje vazduh, nema u državi vazduha, u tome je problem.

Svetlana Lukić: A šta kažeš za ovog Koštunicu, on je iz Šumadije, Srbin iz Šumadije?

Jasmina: On je meni simpatičan, on meni deluje onako da može da prođe, fina jedna osoba, fino stvorenje, deluje mi fino. On može da prođe kod mene, on deluje onako mirno, nije napadan, nije neki buntovnik kao što je Šešelj i ovaj Drašković, prave uvek neke scene, neke gluposti. Ovaj već, vidi se da je školovan, da ima neki mozak za nešto, da krene, nije loš, on nije loš.

Svetlana Lukić: Jesi li čula za Kremansko proročanstvo?

Jasmina: Jesam.

Svetlana Lukić: Da li znaš šta piše u Kremanskom proročanstvu?

Jasmina: Sve ovo što se događa.

Svetlana Lukić: Da, a da li znaš šta piše u Kremanskom proročanstvu, ko će da bude predsednik Srbije u ovom veku?

Jasmina: Da, to sam čitala, ali sam zaboravila.

Svetlana Lukić: Biće predsednik čovek čije prezime je isto kao ime sela odakle je, a jel’ znaš ko je to? Koštunica.

Jasmina: Koštunica, jesam rekla, sunce moje lepo, sladak je on, on je fin.

Svetlana Lukić: A znaš li šta mu zameraju ljudi?

Jasmina: Što je miran, jel’?

Svetlana Lukić: Ne, nego kažu da ima dve mačke u kući.

Jasmina: Mačke? A znaš da je to porok neki, kera imati u kući i mačku, to je porok, i to nešto znači kod ljudi, ozbiljno ti kažem. Ja volim kerove, ja bih mogla čopor kerova, a mačku da razmislim, a može da bude korisna i mačka, možda je to stvar shvatanja. Ali ne bih je ubila, nikako, mačku ne bih ubila ni luda, ali ne bih je držala, ne znam. Majke ti, pa šta voli Milošević, šta voli?

Svetlana Lukić: Pa, ja mislim da on nema nijednu životinju, nisam čula.

Jasmina: Znači, ne voli nikoga, samo sebe, jel’? Sad si me matirala, što kažu.

Dušan Kovačević: Znate, ja se sećam u vojsci jedne vežbe koja je glasila – atomski napad s leva, što znači ovako – vi stojite ili šetate onako opušteno, jer ne znate da će biti atomski napad i pričate onako sa drugom o tome šta se događa i sve ostalo, ali onaj je rekao da će biti, ali vi to treba da zaboravite, i rekao vam je šta da radite u slučaju atomskog napada ako on vikne, a ne mora da vikne, na primer, što je isto neizvesnost velika. Sad vas pusti preko neke poljane, a pogodno je da bude blato, na primer, da bude onako baruština neka i da bude loš dan, jer ovi što bacaju atomske bombe gledaju da tako bude neko veliko nevreme da narod ne izađe iz kuće, da ih sve pobiju po kućama, da se ne razbeže po njivama, šumama. Onda atomska bomba treba da ih juri negde po zemunicama, nego da budu negde na okupu onako. Ako je loše vreme onda ljudi obično sede po grupama negde. I sad kao vojska šeta i onda se ovaj prodere – atomska bomba s leva. I onda, šta vi treba da uradite, vi treba da se bacite petama prema mestu eksplozije, zašto – zato što će pete na čizmama da vas zaštite od tog napada.

I onda sam ja tog komandira pitao – dobro, a šta ako tresne na primer negde jako blizu pa nas sve oduva i odnese i ne ostanu ni pendžete, ni ništa. On je rekao – to nije tvoj problem, to ako se desi, desilo se, ali to ti ne treba da se sekiraš, za to ima ko će da se sekira. Znači, otom-potom, i tako se driluje naš narod. Znači, atomski udar s leva, bacite se u blato, u baru, bilo gde gde se nađete, samo je važno da okrenete pete prema mestu udara i bog da vas vidi.

RTS: – Naša politika nisu obećanja, iza nje su konkretna dela, mostovi preko kojih idu ljudi, funkcionisanje elektro-sistema, obnovljeni putevi, škole, mostovi. Sve je to izgrađeno vlastitim sredstvima. Zaposlili smo našu privredu, i što je važno istaći, niko zbog NATO bombardovanja nije ostao bez posla, jer smo uspeli da obnovimo proizvodnju u značajnom delu preduzeća koja su pretrpela najveća razaranja. Dok je cela nacija bdela nad svakim građevinskim poduhvatom, dok se brojao svaki dan i sat do završetka nekog objekta i puštanja u upotrebu, opozicione NATO partije govorile su da je to laž, da je to obmana vlade, da rokovi neće biti ispoštovani. Njih je demantovao život, ali njihove laži ne treba zaboraviti. Zato će krajem septembra izabrati Slobodana Miloševića, simbola i garanta očuvanja i razvoja države, za predsednika.

– Posebni program Ministarstva zdravlja Republike Srbije su mladi vanserijski lekari. Videćete, u jednom velikom amfiteatru moći ćemo sve da primimo i ne samo da ih primimo da s njima razgovaramo, nego da ih primimo u radni odnos, a najboljima među njima da dajemo stanove.

– Mi moramo spasiti naše građane i naše ljude, a mi ćemo se tamo i vratiti i ponovo će Trepča raditi kao što je radila i proizvoditi, jer ona pripada građanima ove zemlje, ona pripada radnicima koji su je stvarali, koji su tamo radili. Nikako se oružjem ne mogu osvajati fabrike.

izbeglice s Kosova u Kraljevu

– Isterali ste nas, isterali ste nas dole, isterali ste nas ovde. Mislite da ćemo mi da bežimo, nećemo, ostajemo ovde.

– Pa, mi smo videli juče vašu kulturu, mi smo videli, kakva pomoć, niko vas nije zvao. Idite lepo tamo Šiptarima pomažite, njima pomažete, dajete i šakom i kapom. Zapalili ste, najmoderniji pogon ste zapalili. Što ste zapalili pogon? Cinkara je izgorela, hoćete i ovo da zapalite, da uništite sve?

– To sam čuo od mnogih ljudi ovde, te 250-300.000 Srba sa Kosova, nisu oni mogli njega da postave da bude predsednik, jer koliko sam ja video ovde na svaku treću banderu piše – Jul, SPS, a nije to narod sa Kosova, nego to je narod iz Srbije. Kako će sad da bude, ne znam, ja se nadam da treba nešto da se promeni i mi smo za to da bi se nešto promenilo, da bi bolje živeli, jer ovako više ne može da se izdrži.

– Da ostavite svoju kuću, da ostavite što je vekovima bilo vaše i poći u svet sa torbom u ruku. Normalno, moraš nekog da kriviš, ja mislim da je kriva vlast, za sve to vlast je kriva. Ne znam, pravo da ti kažem, nismo ni na vodu, ni na brodu, bolje je ćutati nego pričati, a izlazimo sto posto na izbore, ako budu u Kraljevu. Zašto ja moram da se maltretiram da putujem tamo u bilo koji grad, zbog čega? Zbog čega, da zaokružim glas? Ko tamo, ko ovde, ja ću to da uradim.

– Nemoj da mi slučajno ko dolazi za glas, glavu ću mu otcepiti, šta mi treba da glasam? Za koga da glasam? Koji je pravi čovek? Nijedan lider nije došao ovde da vidi kako mi živimo, a dođe da mu dam glas. Ma, koji glas, bre, nemoj da mi slučajno dolazi. Uvek nešto dolaze, samo pišu, od toga nema ništa, ko jede to? Moje dete nema gde da legne, nema gde da uči. Imam četiri deteta u školu idu, nemaju gde da napišu domaći zadatak. Kome da dam glas? Hajde, bre, beži, nema šta da mi obuje, da obuče, da nije bila ova crkva ovde, moje dete jednu ruku da stavi napred, jednu pozadi. Eto, to smo doživeli, ništa drugo. I ono što smo imali sve su nam živo pokrali, ne treba mi niko, ne.

– Normalno je, treba da izađemo svi, kako da ne.

– Za Miloševića, samo za njega i nijednoga drugog, zato što je dobar čovek, samo za njega. Jedna tačka postoji, to je on i gotovo.

– Šta ima da menjamo, isto će da nam se piše. Ostajemo ovde do daljnjeg, bilo ovaj će da pobedi, garantovano, MIlošević. Ne odgovara nama, ali džaba kad će da pobedi, narod je za njega. A i ovi su slabi, brate mili, nema, ko će, onaj Đinđić, stavio minđušu, nema ništa od njega.

– Dok živim u logoru ne izlazim na izbore, jasno sad? Da živim u logoru i da glasam, gde ima to, čoveče božiji?

– A ja sam i biću, nisam za drugoga, ne menjam dok je živ, Milošević, taj je jedini. Za koga da glasamo, Đinđića, ništa od njih?

– Ne, dobri su i oni, Đinđić je dobar.

– A vidimo koliko su dobri, kad se ratovalo on je pobegao tamo u Ameriku, gde je pobegao.

– Otišao službeno.

Svetlana Lukić: Da li se možda promenilo nešto u vašem razmišljanju od prošlih izbora do sada?

– Ništa, ništa, isto sve, možda je malo tvrđe nego što je bilo. Da je bila jedinstvena lista bilo bi drugačije, ovako…

– Svi Kraljevčani imaju muku na nas i svuda su protiv nas i eno, kaže, vi ste ga izabrali, da vidimo ko će sad da ga izabere.

– Ne menjamo mi više, mi sa Kosovom mi smo sve izgubili.

– Kako sam glasao za toga, glasaću i dalje i dalje i dalje, uvek.

– Zna se ko će da pobedi unapred.

– Ja sam moje sve izgubila, ne interesuje me.

– Gde živimo, gde smo, šta smo, za koga da glasamo? Ne interesuje me uopšte, kako god hoće.

Svetlana Lukić: Slušate Duška Kovačevića, dramskog pisca, koji zamalo da ne stigne na susret sa nama.

Dušan Kovačević: Moglo se vrlo lako desiti da se ne vidimo. Došao sam taksijem, pred kućom je bio čovek u nekim poprilično starim kolima, međutim, taj čovek koji je bio u tim kolima bio je bar pet puta stariji od kola. Ja sam mislio da je to šala, čovek je imao sigurno 75 godina, a izgledao je kao dobro držeći čovek od 90, i on je vozio jedno 100 na sat. Slabih živaca, očigledno dobro i ne vidi, morao je da bude bar 30 godina u penziji. I onda mi usput priča, nervozan, živčan, ljut, zašto on mora da vozi, a već ima 100 godina. Ja sam se non-stop držao i vikao mu da li može malo lakše, kako može lakše kad je nervozan. On je ljut čovek i ima pravo da vozi, onda je neke klince isekao sa džipom. Klinci su kroz prozor džipa vikali – seci me, seci me, burazeru, nisu ga ni videli, da može da im bude pradeda. I on je njih fino isekao i prošao ovde, uleteo sa 200 na sat, ovde, prošao je stvarno pokraj neke žene koja je prelazila ulicu sa kolicima, mislio sam – sad će napraviti masakr. Izašao sam, jedva sam došao do zgrade. Čovek mi priča da mora da vozi, žali se kako mora ilegalno da kupuje naftu, jada se. Njemu nije lako, ali to nije razlog da ja poginem u tim kolima i da mi zbog takvih ljudi, zbog njegovog ubeđenja da je za to kriv neko drugi, a da zapravo ne vidi o čemu se radi, moramo da to tolerišemo, trpimo i da iz nekog osećanja solidarnosti budemo žrtve nekoga ko je očigledno rešio da život okonča na vlasti u ovoj zemlji.

Znači, ovo je sad velika šansa da se napravi pomak prema našem osećanju vlasti, da vlast nije naš deda i da mi nismo pleme i da dok deda živi mora da vlada, i da mi nismo ovce i da dok je čobanin živ moraju ovce da trče za njim. Hajde da pokušamo da menjamo toga ko nam nije ni rod ni pomoz bog, jednostavno da biramo dok ne izaberemo čoveka koji će biti u službi naroda, a ne mi u njegovoj službi. Svi smo osuđeni na doživotnu robiju i pitamo se šta smo učinili. Neka razmišljaju oni šta su učinili, a da mi na ovim izborima glasamo za nas, a ne za nekoga ko opet može da zloupotrebi naš život.

Svetlana Lukić: Slušali ste emisiju Peščanik, ton majstor Ratko Ristić, realizacija Marko Perunović, a pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Prijatno.

Emisija Peščanik, 16.08.2000.

Peščanik.net, 16.08.2000.