- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

27. emisija

 
Radio emisija 25.10.2000, govore: Desimir Tošić, Vojin Dimitrijević, Mileta Prodanović, Beograđani.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan vam želim. Ako ima vas koji malo redovnije slušate Peščanik možda ste primetili da smo malo promenili špicu emisije, isto ostaje ono najvažnije – gaženje po ruševinama.

Ovo gaženje snimili smo za vreme rata u Vukovaru i sad, možda je u pitanju postrevolucionarni stres, ali izgleda da će ovaj hod ka boljem životu ići razrušenim ulicama. Valjda ne i krvavim, valjda ne i krvavim.

Međutim, ko zna kome će sutra ljubiti ruku general Pavković, juče patrijarhu, sutra možda ponovo svom vrhovnom komandantu.

Tog čoveka treba ražalovati na starinski način, možda ne bi bilo loše da mu se prvo baci šapka na zemlju, da se izgazi, potom sabljom da se iseku epolete, pa jedno po jedno dugme na uniformi.

Ako predsednik Koštunica mora da razgovara sa njim i njemu sličnim osobama, eto, mi ne moramo i imamo privilegiju da u ovoj emisiji biramo s kim ćemo razgovarati i koga ćete vi preko Radija B92 puštati u vašu kuću.

Danas su to profesor doktor Vojin Dimitrijević, zatim gospodin Desimir Tošić, koji je član Demokratske stranke postao pre 60 godina, a možda i malo više i koji se posle četiri i po decenije emigracije vratio u Srbiju i bio među osnivačima sadašnje Demokratske stranke, a sada je potpredsednik Demokratskog centra.

U današnjoj emisiji Peščanik govoriće i slikar i pisac Mileta Prodanović, ali pre svih slušate anketu sa beogradskih ulica.

-Više ne znam kome da verujem, zaista. Ova nova vlast sve nešto skuplja…

Svetlana Vuković: A kad gledate TV program?

-Gasim odmah, malo slušam i gasim, iznerviram se. To prepucavanje, ovaj ovoga brani, ovaj ovoga, zaista ne znaš nijednu reč tačnu, ni iskrenost šta ko govori. Jedno veče došao je tu i čovek kaže iz Crne Gore, kaže vidite li gospođo šta se desilo za šest dana, šta više ima da se desi. Onda sam gledala šta je sve bilo, one zajebancije i toliko se čovek nakupi straha i nervoze da ti sve smeta, meni lično smeta. Ne znam pravu istinu i to mi smeta, razumeš.

-Ne, ali sve bih ih u Hag, uništili ovu zemlju i sad ovde ponovo daju im toliko šanse da… televizija, sve televizije… Revanšizam, nego šta, to i treba ovde. Kakav je to revanšizam, ne razumem, oni su upropastili zemlju, treba ih sve skloniti odavde, nema tu revanšizma.

-Ono zasedanje skupštine juče ja sam gledala pet minuta i za tih pet minuta sam htela da eksplodiram i sva sreća da sam morala da izađem iz kuće i otišla u pozorište i odgledala divnu komediju. To stvarno je prevršilo svaku meru i to više ne mogu da podnesem. Ne mogu da podnesem njih čak ni u vicevima više, a kamoli ovako u nekim ozbiljnim temama. Mislim da je ova vlast sadašnja suviše blaga prema njima, tu mora nešto da se menja u ovoj vlasti u odnosu na njih.

-Treba da plate, ne treba da se izvuku, sve po pravilima i ljudski i civilizovano i kulturno, ali nikako pustiti. To će ići u nedogled, takvi su oni. Treba otići pred republičku skupštinu i jednostavno ih ne pustiti da izađu napolje dok se ne oformi više ta vlada. Ne može niko da izađe napolje, jel’, nećete izaći napolje, pa sedite ovde pet dana, nema hrane, nema vode, nema ništa, pa dogovorite se. Pa naravno, na šta ovo liči da se mrcvare tri dana, pa na ulice, mislim ako moramo još jednom, ne daj Bože, nije nam više do ulice, ali ako mora…

-Još uvek oni drže neke sprege vlasti, oni su se sad prikrili po meni, čak mi se čini da i ovo sa strujom, mada mene lično ne isključuju, da je to sve opet njihovo maslo i da bi se kazalo da ova vlast ne valja, da ništa nije uradila, narod nema struje, poskupelo kobajagi sve pod ovom vlašću kao da to može za mesec dana da se oseti. Ne bih ih mnogo puštala jer idu na nerve, nama su već dosta iskidali nerve deset godina i socijalisti i radikali, radikali specijalno, socijalisti na svoj način. Da se povraća čoveku kad ih gleda, a možda i treba da ih gleda da ih se što više povrati na radikale pa da ne dobiju nijedan glas na izborima za Srbiju, kao dvorske lude, oni su prave dvorske lude. Šta nam rade Crnogorci, to mi je još veći bezobrazluk, ustvari tu su negde isti. Stvarno sam revoltirana, ipak smo mi Evropa, a ponašamo se kao da smo u Džidžibutu. I da me sad iznenadi da mi kažu da Milošević drži pare u švajcarskoj banci, uopšte me ne iznenađuje. I da su ubijali ovaj narod, pa Milošević je kriv za ovoliko pobijenih Srba i ovoliko stradalih Srba za svih ovih deset godina i ta kompanija oko njega. Nije valjda kriv NATO, nemojte molim vas. Za međunarodne zločine neka im sudi sud u Hagu, nemam ništa protiv i to bih volela, ali za zločine načinjene našem narodu, srpskom narodu treba da im sude srpski sudovi. Za ono što su učinili našoj deci, našim sugrađanima, prijateljima, za sva zla, za sve psihičke i fizičke patnje koje su nam naneli mi treba da im sudimo. I treba da odgovaraju krivično po zakonu što su, po meni, ako postoje dokazi, a verovatno postoje, to je naravno smrtna kazna.

-Oni su izgubili, ali isto tako neće sad da pristanu na to da se promeni ono što je on hteo. Jednostavno, opet će imati ljude na ulici i opet će izbiti haos. Nije bitno, priznata je vlast, ali sad neće biti kako vlast hoće, da li će opet biti kako oni hoće? Više nemamo političku scenu nego imamo komediju na političkoj sceni, to je izgubilo bilo kakvu vezu sa vođenjem države. Zahvaljujući onome što se sad dešava u Skupštini ljudi će izgubiti veru u bilo koga, sigurno, i oni su i dalje važni i oni su i dalje pod znacima navoda vlast. E, to je upravo onaj moljac u našoj Skupštini koji sad hoće nas da razjeda. Ako budu nastavili ovo ide u nedogled, napraviće građanski rat, sigurno.

Mileta Prodanović: Glavni element tih novobogataških kuća je na ovaj ili onaj način kupola ili kula. Ne verujem da neko stanuje u tim kućama, one su prosto kao što su kule u San Đeminanu bile stvar prestiža, niko u njima nije stanovao. Kao što su 70-ih i 80-ih godina trosobne grobnice sa televizorima, kaučima, pepeljarama, stolovima i lutkama iz Trsta bile statusni simbol, a ne grob, i većina tih kuća je u stvari samo jedno pokazivanje novca i moći. E, onda kad se stavi kula na to, pa kula kad se okiti još tim gipsanim lavovima ili od belog betona, onda se stvara iluzija jedne istorijske vertikale. Znači, to neuko čitanje prošlosti tom čoveku daje maltene neki utisak da je on maltene direktni potomak cara Stefana Dušana Silnog.

Svetlana Lukić: Dakle, slušali ste naše sugrađane, čuli ste jednu anketu sa beogradskih ulica, potom baladu Hohštapleri iz filma Život je lep, a tekst je napisao Aca Popović, muziku Voki Kostić, a pevali su Rade Šerbedžija i Dragana Šarić, odnosno Bebi Dol, i naravno, na kraju ste čuli i gospodina Miletu Prodanovića, koga i dalje slušate.

Mileta Prodanović: Kada se slegao dim, ja sam isto bio pristalica toga da se sad krene u drugu fazu, da će onda jednim racionalnim sledom jedan po jedan aspekat cele situacije biti dovođen u red. Međutim, vidim da je odabrana ta strategija sluđivanja, opstrukcije, lupetanja, sve te organizacije koje je negde pojelo vreme su se sad ponovo našle na tom nekom frontu opstrukcije svega. Tako da se polako pribojavam da će se gužve nastaviti i da tek onda možemo izaći na zelenu travu. Ja sam u ponedeljak gledao te radikale, ne naravno pažljivo i ne kontinuirano, gledao sam na preskok, to je nešto prosto fascinantno. Jasno mi je s jedne strane šta oni pokušavaju da postignu time, a s druge strane nije mi jasno dokle može da ide to ustvari iritiranje ljudi, zato što sam ja tog dana sreo mnogo ljudi koji su zažalili što nisu bili tamo.

Stalno se govori o nekom nasilju, da je, ne znam, neko dobio batine, ne govori se o tome da smo mi dobijali i mentalne i fizičke batine tokom 10 godina. Ja se potpuno pridružujem mišljenju velikog broja ljudi da su, bar u ovoj fazi, oni prošli neverovatno dobro, a bojim se da ukoliko dođe do drugog nastavka, prosto mislim da to neće tako ići. Ja sam se tog dana setio jednog događaja koji se zbio u vreme studentskih protesta. To je bio jedan trenutak kada je u Centru za kulturnu dekontaminaciju u paviljonu Veljković bio organizovan razgovor o tome da li treba igrati ili ne. Razgovor je počeo, ušao je Ljubiša Ristić sa svojom glumačkom, da ne kažem umetničkom svitom. Ljubiša Ristić se ponašao agresivno kako se inače ponaša uvek, jedna od njegovih glumica je počela u panici skoro da viče – šta vi hoćete, vi hoćete nas da vešate na Terazijama. Mene je u stvari to porazilo, porazilo me to da oni u svakom trenutku imaju u svom mentalnom sklopu i tu mogućnost. Znači, kada neko misli da može biti obešen na Terazijama, onda to po meni znači da je taj uradio nešto zbog čega bi to moglo da mu se desi. Ja na primer ne mislim da će mene sutra neko vešati na Terazijama. Mogu slobodno da kažem da ne poznajem nikoga i ne družim se ni sa kim ko računa na takvu mogućnost. To znači da oni o sebi znaju mnogo više nego mi.

Prisustvujemo jednom neverovatnom zagađenju naših života zato što apsolutno sa svih programa nas gledaju raznorazni političari bilo ovi ili oni. Znači, iz straha da se neko ne optuži da je revanšista svaki dan gledamo ljude koji apsolutno nisu dobili poverenje ovog naroda. Za poslednjih 10 godina opozicija nije bila prisutna toliko na televiziji zvaničnoj koliko je za ovih zadnjih 10 dana prisutna donedavno vladajuća stranka. To zaista negde već poprima obeležja patologije. Ja sam normalno uvek za to da se stane na loptu, da se pogledaju papiri, mada papiri su verovatno čisti, ali isto tako mislim da će deo po deo isplivavati, dokazi jedan po jedan. Evo, tih 25.000 maraka napojnice da bi tekst jedne inferiorne osobe kakva je Mirjana Marković izašao u nekom opskurnom ruskom časopisu. Ja bih samo voleo da se izračuna koliko je naš poreski obveznik prosečan dao svog novca da se ta, kako bi se reklo, književna terapija jedne obolele osobe, izdaje na jezicima svih naroda sveta, to bih voleo da vidim. Voleo bih da novine objave fotografije ljudi koji su o toj knjizi govorili. Molim vas, to je bio direktor izdavačke kuće Prosveta, ne smemo ništa zaboraviti.

Godinama su u Politici svake nedelje izlazili krajnje licemerni komentari Milovana Danojlića, to je jedna stravična u stvari moralna pozicija koja je zaodenuta jednim pastoralnim velom. Onog dana kad se slomilo sve i kada je izašla Politika koju je posle 10 godina bilo moguće čitati bez zgražanja. Ja sam samo rekao – pa, bože, ljudi, sledeće nedelje će se nastaviti nedeljna kolumna tog autora koja će se ovoga puta možda zvati Uspomene šetača ili nekako u tom stilu. Možda ovo zaista nije trenutak neke instant naplate svega, ali mislim da će kontra argument biti taj da mi ipak moramo da se okrenemo budućnosti, pa sad, šta je bilo – bilo je. Pa, nije to baš, mislim, ako stvar nekako krivo sraste ili ako zaista i u politici i u kulturi nastavimo da živimo sa skeletima u ormanu, ovakvim ili onakvim, da to onda neće voditi ničemu. Svi smo mi protagonisti nekog tekućeg života u ovom trenutku, znači, ima ljudi koji su vičniji nekim stvarima, ima ljudi koji nisu vičniji, neko zna da vozi bager, neko ne zna… Isto tako, istovremeno smo i posmatrači. Mene je fascinirala ta noć, ta stravična noć prvog presvlačenja, taj balkon, jurnjava ta do mikrofona i sve ono što je usledilo dva-tri dana posle toga, to prosto ukazuje na jednu apsolutnu istanjenost moralne supstance javnih ličnosti. Ta vertikala koja može da se trasira od Dejana Medakovića, kao predsednika Srpske akademije nauka, pa do Milovana Ilića Minimaksa, koji sam za sebe kaže da je opijum za proste, znači između te dve stepenice na nekoj socijalnoj, intelektualnoj ili bilo kakvoj hijerarhiji ta galerija likova je zastrašujuća.

Slušao sam Vučelića na radiju, negde sluteći da će do ove katarze doći, u jednom trenutku sam rekao mojoj ženi da je ustvari Milorad Vučelić najveća žrtva Slobodana Miloševića i njegovog režima, i kad se ovo sve dogodilo, mi smo od njega čuli maltene to. Ja zaista živim na nekoj univerzitetskoj plati i u trenucima kada je ceo Univerzitet tako u jednoj bedi u kojoj će i ostati, ja bih voleo da se negde neka dobrotvorna akcija sprovede, da skupimo novac i da kupimo belog konja na kojem će Milorad Vučelić ući u Beograd kao oslobodilac.

Sinusoida mentalna, duhovna ili kako god hoćete politička jednoga Dobrice Ćosića, to je tema za doktorat. Ja sam rekao da je slična situacija bila negde u Japanu, osoba koja je takve zaokrete pravila poput Dobrice Ćosića bi bila prosto iz kodeksa japanskog ponašanja bila dužna da izvrši sapuko, tj. harakiri kako se to popularno kaže na zapadu. Znači, sve je to tako prošlo i onda odjedanput, on je prvi do Koštunice, pa sad tu se pridržava, ovo-ono. Mislim, čovek koji u jednom trenutku kaže da mi moramo iskoristiti komparativne prednosti svoje nerazvijenosti, što prosto ovako zvuči potpuno ludački i posle tri godine ja na moru otvorim neke novine isti taj čovek piše o tome našem priključivanju Evropi, sad ono, livada, cveće… Mislim, samo ta pojava oko tog Dobrice Ćosića, postoji čitav hor tih nekih tumača njegove misli i ispravljača njegovih gluposti. Sama činjenica da postoji knjiga koja se zove Šta je Dobrica stvarno rekao, to je već samo po sebi totalno ludilo.

To se svodi na jednu isto ludost koje sam se setio ovih dana, to je čuveni akademik, filosof Mihailo Marković, jedan od nekada važnih funkcionera Socijalističke stranke Srbije, koji je kada je nešto lupio, pa posle javnost bila fokusirana na to što je lupio, on je rekao – kamere su falsifikovale moju izjavu. Ja sam na neki način i kao likovni umetnik dao neki vizuelni komentar, znači, to je to čuveno pranje ruku, epizoda iz zemaljskog života Isusa Hrista, kada mi je taj rad na neki način kvrcnuo. To je bila ta redarstvena akcija Oluja, znači, oni su najednom oprali ruke od svega toga što su zakuvavali, sluđivali ljude, nagovarali ih na ovo ili na ono. Mislim, strašno je to kad se kod odraslih i ozbiljnih ljudi pojavi mentalitet fudbalskog navijača i koji rat shvate kao fudbalsku utakmicu. Prosto, eto, naš tim gubi pa ću ja sada da izađem sa stadiona.

Sa svih strana je na sceni bila jedna neverovatna promocija primitivizma i mraka. Jedan uljudan razgovor u poslednjih 10 godina je već bio civilizacijsko dostignuće. Ja ne znam kako neko uopšte ima smelosti i hrabrosti da nekome zameri zbog toga što je te ključne noći došlo do nekih oštećenja i toga… U svim našim institucijama, pa bojim se uključujući i tu saveznu skupštinu, taj požar je krenuo iznutra, to je vrlo jasno i to što sad imamo moderna zdanja koja su ovako ili onako pretvorena u ruševine, to su te vidljive ruševine, a u stvari sve je srušeno i prosto univerzum se zida otpočetka i to će dosta trajati i to će dosta koštati. Neko će se popeti na moja ramena, pa će onda možda time udahnuti čistiji vazduh, a neko će se popeti opet na ramena tog koji je na mojim ramenima i onda će to biti O.K.

Svetlana Lukić: U narednih petnaestak minuta slušate gospodina Desimira Tošića, a jednog časa čućete i gospodina Radomira Konstantinovića koji citira reči iz knjige Ivana Stambolića.

Desimir Tošić: Kad gledate sad te ljude, tu vi imate vezane za Miloševića, kao što su vaši ovi novinari, da im ne pominjem ime, Komrakov, Čukić i tako dalje, a oni svi zaslužuju manje-više Milanovićevu sudbinu, da ne kažem kakva je bila. Ali, pazite, mi moramo da se čuvamo linča, nemojte da zaboravite da je naša politička osuđivanja u toku poslednjih 10 godina bila na razini 0. Ova je zemlja jednom probisvetu, koji se zove Crveni vojvoda, dala milion i 700.000 glasova, to znači da je taj narod bio potpuno ispražnjene moždane duplje. Nama je trebalo 10 godina da vidimo šta je to Crveni vojvoda, prema tome, moć rasuđivanja o greškama, o nepravdi nije kod nas jaka na taj način, to su ljudi koji su se bavili karakterologijom Srba uvek ukazivali da mi ne razlikujemo pravo od pravde. Pravo je pisani zakon, zakon nije uvek pravičan, vlada može da bude legalna, ali može da napravi velike nepravde, zato što tu ima jedno totalno nerazumevanje kod naših ljudi šta je moguće, šta treba, šta je celishodno.

I kako kazniti, to je vrlo važno, koje su vaše sankcije. Da li ćete vi zbog toga što je čovek duševno poremećen, da li ćete ga šamarati ili mu dati aspirin da ga lečite ili ćete ga voditi kod lekara. Ja sam odavno predlagao da se naš dragi predsednik Slobodan Milošević i njegova supruga podvrgnu medicinskoj kontroli, jer očevidno da se radi o dve ličnosti koje nisu čiste. Ja nisam stručnjak i za psihijatriju, ali onako kao čaršijski čovek koji posmatra sa strane, meni su oni sumnjivi i ja mislim da bi trebalo, bar sada, neko treba da uzme to u razmatranje i da država to plati pošteno, da građani vide koga su čoveka birali.

Dok god naše društvo ne prizna svoje grehe i greške, a to samo rade veliki narodi, mi ne možemo napred. Ja nikoga ne optužujem što je bio za Miloševića, znate, ali mora da uvidi svaki čovek, kao i za Crvenog vojvodu, da je to bio strašan greh prema društvu i prema sebi i da su krivi ti ljudi. Vi ih nećete, recimo, evo sada pravde, vi ne možete sad njih optužiti, oni su za vas anonimni, vi ne znate ko je glasao za Miloševića, ko za Crvenog vojvodu. Prema tome, ali mi moramo da onako kako su komunisti govorili – zdrave snage, da vide zdrave snage o čemu je reč i da nama pomognemo svi zajedno da se to izvede na neku čistinu. I to će trajati dugo.

Milošević mora da odgovara za ovo što je radio u Srbiji. To što je radio po Bosni, mi kao dobri nacionalisti, svaki koji ubija naše protivnike – on je heroj. Ja lično nisam nikada verovao, mada verovatno nisam u pravu, da međunarodna zajednica ima dokaze da je on učestvovao u etničkom čišćenju, ja to nisam sklon da verujem. Međutim, Milošević mora da odgovara za paravojne jedinice, to je već jedan problem, pošto se ustavom zabranjuju paravojne. Te paravojne jedinice, znate, nisu kao što u mnogim vojskama ima toga, i recimo naše takozvane četničke jedinice iz rata 1912-1918 – i one su bile paravojne. Ali, pazite, tu niste imali ni jednoga predsednika, ni jednog junaka Obilića, ti ljudi su ili pobijeni od samog kralja Aleksandra, kao što je bio Apis, ili su prosto nestali u građanstvu. Mi smo ovde imali paravojne, koje imaju političku ulogu. Kao što znate, Arkan je napravio veliki izborni uspeh na Kosovu.

Ti siroti Srbi koji su stalno grešili, nadam se da će se sada osvestiti ili Srbi u Bosni… On mora da odgovara ne samo za slanje paravojnih, nego davanje društvenog ili finansijskog statusa razbojnicima, pljačkašima, ubicama, profesionalnim ubicama koje rade sa službom bezbednosti ne znam, tamo od 1975. godine. I za to se mora odgovarati, jer je Arkan bio ne samo ubica i pljačkaš, nego je bio mafijaš koji je ucenjivao ljude, uzimao novac i tako dalje, i tako dalje. Onda, znate, te velike pljačke koje naravno traju od 45. godine. Ja sam danas bio u Srpskoj akademiji nauka, neki čovek iz inostranstva želi da da svoj novac pred smrt. Molim vas, oni su sve njihove te fondove, legate, pokrali još 45. godine. Ovde je tako ogroman broj ljudi koji su se obogatili dok su bili na vlasti, to mora sve da se ispituje, kako su došli do bogatstva, kako to da imaju recimo stanove od 500 kvadrata.

Onda su ovi generali plaćenici NATO-a – vi ne mislite da je to tačno? Ja sam uvek sumnjao na generale i uopšte, idu mi na živce naši generali. Kad smo već pobedili, ušli smo u Srebrenicu, nemoj dirati građane. Nemoj izigravati da smo mi Božiji mač.

Svetlana Lukić: Jeste videli kako Pavković ljubi ruku patrijarhu srpskom, gospodinu Pavlu?

Desimir Tošić: Volim te nove hrišćane, konvertite, ali pazite, to nisu konvertiti, jer konvertit je čovek koji pripada jednoj veri, jednoj crkvi, pa napusti, pošto je došlo do otvaranja neba, neko mu se javio noću, kao što se Đilasu javio Isus Hristos na Sutjesci. Ne znate to? To je vrlo interesantno. To nisu ti ljudi, ti nisu ni u šta verovali, njima je preći iz radikala u JUL, ili JUL-a u demokrate, iz demokrata u SPO, kao što se ide iz kafića u kafić. U XIX veku, posle velike pobede radikala 1883-e na izborima, to je isključeno da bi jedan liberal ili naprednjak tučen do nogu otišao da se upiše u radikale, to je isključeno. To su ljudi verovali u te ideje, a sada sve je to jedna komedija, u ovoj zemlji ne može biti demokratije dok god mi ne uklonimo ceo taj prizor u kome živimo 55 godina, sve mora to da nestane.

Molim vas, zakletva vojnika, to su isto tako naše burgije, to ne postoji nigde na svetu, pa se to potpisuje, pa se ljube roditelji i tako dalje, to je sve izmišljotina jedna. Idite u ma koju drugu zemlju, Nemačku, Francusku, Englesku videćete da to ne postoji, zato što su ljudi stvorili građansko društvo, država je njihov sluga, a ljudi koji vrše državne funkcije moraju da se pojave u trenucima kad se nešto dešava, a ne pojavljuju se stalno. Ja recimo sada gledam sve ovde televizijske stanice, pa ne smem da kažem da polovina vesti se vrti oko predsednika Koštunice, to je isto jedna maskarada. Dučić je, znate, bio veliki pesnik, a kao karakter ne zna se ko je bio bolji, da li on ili Crnjanski.

To ne bi trebalo tako slaviti, treba slaviti pesnika i treba slaviti čoveka koji je molio da leži u svome rodnom Trebinju, tačka, ali mi patimo od mitologije, mi živimo od istorije, mi ne možemo da pobegnemo od istorije. Iako je ta istorija vrlo sumnjiva, kako je mi prikazujemo, kao što je problem Crnjanskog i Dučića, niko neće da nam kaže kakvi su to bili ljudi, a to su bili ljudi ne za primer. On je pravio velike smetnje vladi u Londonu, on je vodio užasnu kampanju koja je bila ekstremistička, velikosrpska, znate. Bio je veliki sukob u vladi kad je on umro pošto je Slobodan Jovanović hteo da ga sahrani o državnom trošku, ali Hrvati nisu dali. Jovanović onda nađe jedno rešenje da se sahrani kao pesnik, a ne kao neki velikan. Mi se hvatamo za nešto što nema veliku vrednost, mislim političku i istorijsku, jer mi smo siromašan narod i u ljudima.

Ja pravim razliku između velikog vođe najveće stranke na svetu, SPO, i Crvenog vojvode, koji je jedna obična, ako smem da kažem, politička fukara, kakvu mi nismo imali u istoriji. Ja se nadam da srpski narod takvu fukaru više neće videti. Međutim, nestanak njihov ili njihov totalni pad je za mene, istorijski posmatrano, značajan koliko i Miloševićev, jer znate, oni sva trojica predstavljaju filozofiju i praksu nasilja. Naravno, nasilje SPO je sasvim drugojačije od Crvenog vojvode, to je više demagogija sa puno nacionalističkih laži počevši od Srpske garde, ali Crveni vojvoda je nešto što uopšte ne postoji u našoj istoriji. Tako da bez obzira na ličnost Draškovićevu koja je posebna ličnost, on je očevidno izvesna vrsta književnika i čovek pitom, ja lično mislim da on nije čovek represije, takav utisak imam, mada je Srbe teško pročitati, pošto su odlični glumci. Žao mi je njega, pošto on ima neku moć, ima neko znanje, iako je to dosta ovako površno, žao mi je da strada, ali morao je stradati, jer je pravio niz postupaka.

Od prvih dana 90. godine do danas on je bio najveća smetnja neorganizovanju opozicije. Prvo što je tražio specijalan privilegovan položaj, što je bio potpuno neuračunljiv i niste mogli nikada računati na njegove odluke. Vi ste bili vođeni, ali ne vođeni nekom strategijom, nego vođeni od čoveka koji kao mesečar danas hoće čaj, sutra hoće kafu, prekosutra hoće svinjetinu, Srpsku gardu, a onda postane pacifista. Nikad niste znali kuda idete sa njim. Njegova metoda je bila ubitačna, nezavisno od toga što je on u stvari, iako on kaže da je nosilac ideje pomirenja. Sve što je on forsirao, monarhiju, crkvu, četništvo, znate, to je bilo vraćanje na stari poredak. On o tom poretku ništa ne zna, to mogu ovako potpuno mirno da kažem, i ja se nadam da je ta istorija završena, iako u DOS-u ima vrlo sličnih elemenata, vi znate ko su.

Ja se nadam da će oni biti potisnuti bez obzira na njihovu efikasnost i da će početi da se vodi jedna ozbiljna nacionalna politika, tim pre što sada imate jednog ozbiljnog čoveka koji je ne baš suprotnih gledišta od Draškovića, kao što je doktor Koštunica, i da će ljudi, pošto su već sazreli, prošlo je 10 godina, svi su stariji, da će prelaziti na stranu ozbiljnih nacionalističkih vođa. Možda je ovo malo agresivno što kažem, ali tako ja gledam.

Vi ako imate da vam je otac bio predsednik Srbije kao Miri Marković, vi ste se obezbedili za ceo život. To je jedno nasleđivanje i kad nije direktno rodbinsko, to je nasleđivanje preko klanova. Naša politička struktura, ona je imala nečega sličnog i u XIX i u XX veku, da su ljudi bili od početka do kraja šefovi, mada su padali s vlasti i dizali se na vlast. Pašić je bio osuđivan na smrt, bio je u zatvoru, mogao je da bude ubijen i tako dalje, bežao je u emigraciju i vraćao se natrag, ali su oni svi imali tendenciju da do groba budu šefovi. Jovan Ristić, on je imao čudnu osobinu, znate, on je sebe smatrao kraljem liberala. Nije dozvoljavao da ga biraju za šefa partije, pošto kralj ne može da se bira, a u isti mah nije dozvoljavao nikome da postane šef, tako da su liberali bili stranka koja nije imala formalnog šefa, to je vrlo interesantno, fenomen. Ali nije sličan JUL-u, pošto je JUL za političku nauku potpuno nova stvar. Kako je on mogao da jednoj grupici bogataša apaša da vlast, da oni uzmu po trećinu njegovih mandata i da oni upravljaju resorima koji su vrlo značajni, kao što je zdravstvo. To je strašan pakt, koji je njemu u stvari došao glave, hvala što je to uradio, jer bez JUL-a i Crvenog vojvode, nisam ja siguran da on ne bi ostao.

Ja mislim da kod nas nema osećanja krivice, pošto smo mi, ovo je vrlo brutalno što kažem, nehrišćanski narod, za nas greh i greška ne postoji. Meni je pričao jedan sveštenik u Velikoj Britaniji, tamo su se sveštenici, ne znam da li to čine i sada, sastajali jedanput godišnje da se ispovedaju međusobno. I pričao mi je taj sveštenik koji je bio najstariji da skoro svaki sveštenik polazi od toga da on greha nije imao. To je kod nas vrlo jako, znate, tako i politički, to se odražava politički. Mi recimo, ne osećamo kad vi pomenete Sarajevo, bombardovanje – ne 73 dana, nego hiljadu dana. Svaki vam kaže ili – ćuti ili kaže – a muslimani. Mi smo srušili, znate, Vukovar, onda smo bombardovali Dubrovnik i da nije bilo međunarodne zajednice verovatno bi i to srušili. Sada ja moram da vam kažem, tu je sada međunarodna zajednica đavolski kriva, oni nisu ništa razumeli od ovoga. Ja priznajem da to nije svetski problem, Balkan, ali to je jedan poseban problem i ako ste vi hteli da se umešate, onda ste vi morali to da studirate, ne možete vi da vam predsednik republike američke kaže da je Srbija bila bure baruta u dva svetska rata, to je katastrofa.

Pa onda naš ugledni ekonomista Karić, i on mora sad malo da pomisli šta je on radio poslednjih 10-20 godina, on je veliki saučesnik u poslu koji je izvršen. I to što on ima bogatstvo, on se teško vara da to može da njega spasi na neki način. Ja ne znam ništa o njegovim poslovima, ali su mi oni sumnjivi. I svaki čovek koji se tako žestoko obogatio u ovoj našoj nesreći, on je za mene sumnjiv, izvinite, ja nisam, kao što sam i rekao, ni islednik, ni sudija, kao građanin kažem – on je meni sumnjiv. To su strašne stvari, sve to ide pred sud, sve to mora da bude kažnjeno, mora da se oduzme imovina. Znate, predsednik najmoćnije države na svetu koji vlada svima zemljama, kolonizovao ceo svet, on je morao da ide na građanski sud zbog svoga potpuno najintimnijeg života.

Mi ne možemo da presudimo jednog šefa milicijske stanice, a imamo bivšeg predsednika republike, Ivana Stambolića, za koga već možemo reći da je ubijen. Ko ga je ubio? Zašto ga je ubio? Ima li ijedne države, neka izvini bivši predsednik republike, koji kaže da smo mi najdemokratskija zemlja u regionu, neka daju spisak Bugarske, Rumunije, uzeću najgore slučajeve, neću da uzmem Mađarsku, Češku i Poljsku, da li imaju ti ljudi toliki spisak pobijenih i nestalih – nemaju. Pa nemaju, čoveče, to imamo samo mi – zašto?

Radomir Konstantinović: /čita tekst Ivana Stambolića/ Za sve njih bio sam ni manje ni više izdajnik srpskog naroda. Stvarala se atmosfera pogroma i progona, bio sam bespomoćan. Ne možeš javno demantovati ni najgnusnije laži, vezane ti ruke, zavezana usta, a šamaraju te, pljuju, beščaste. Zakovan si za stub srama i jedva čekaš da te već jednom dotuku.

Svetlana Lukić: 12 minuta je ostalo do kraja emisije, slušate profesora doktora Vojina Dimitrijevića.

Vojin Dimitrijević: Moraćemo da zapušimo nos neko vreme, naročito kad viidmo sve borce koji su radili iznutra, oduvek se zalagali za demokratiju, samo mi to nismo primećivali. Onda razne oslobodioce u vidu ovih gangstera, koji se predstavljaju kao krizni štabovi i sve to skupa. Nažalost, neki od njih će da uspeju, s tim moramo da se pomirimo. Ova zemlja će, obzirom da je toliko ljudi bilo upleteno u ovu vlast, naročito nacionalne projekte, ona će ličiti na francuski Viši. Francuska je imala jedan bedan pokret otpora, imala je užasne razmere kolaboracije s Nemcima uključujući i isporučivanje Jevreja u nemačke koncentracione logore. Ljudima se sudi za to tek 30-40 godina kasnije, a da su u međuvremenu bili visoko u francuskoj državnoj službi, tako da to i očekujem na neki način, naravno savlađujući svoje gnušanje i gađenje i izlazeći čak povremeno iz uobičajene učtivosti, da nekim ljudima moram na neki način i da denuciram nekoga ko se sada nameće.

Uzmite primer našeg ambasadora gospodina Prlje u Štokholmu, koji odjedared uvek se zalagao, ja dobro znam kako se zalagao. Uzmite komični primer Đoke Stojičića, večitog režimlije, ali mislim da će tu mediji nešto da pričaju s njima, kao da su ozbiljni ljudi, a mediji treba, dok to nije uništeno, da prikupljaju sve podatke o niskosti svih tih ljudi, jer na neki način ovo što smo mi imali liči na italijanski fašizam, na jedan mangupski fašizam, a na kraju krajeva i jedan od kandidata za šefa levice, pokojni Aca Popović je rekao da je to ciganjski fašizam, pri čemu nije hteo da vređa Cigane, odnosno Rome. Tako da oni misle da je sve njihovo, vi gledate, čovek koji vozi zapravo ukraden automobil koji mu je dat tobože na poslugu od Kertesa, istovremeno se kandiduje za akademiju nauka, istovremeno je naš predstavnik u najvećim međunarodnim organima. A pošto ne cene ništa, za njih je mesto u Akademiji nauka i jedan Pežo 406 ista stvar.

Ima jedno pogrešno razumevanje – neće biti revanšizma. Neće biti revanšizma naravno u smislu dozvoljavanja lične osvete, dozvoljavanja ličnih obračuna, a suđenje nije revanšizam, suđenje je samo uvođenje reda u državu. Ja sam imao prilike da razgovaram sa jednim čuvenim bivšim disidentom češkim, Vaclavom Bendom, koji je bio na čelu tog ureda koji je trebalo da kažnjava, da vidi šta će se desiti sa zločinima, koji su urađeni u Čehoslovačkoj pre promene, i oni su vrlo pažljivo vodili računa da to što su ti ljudi uradili bude kažnjivo po tadašnjim komunističkim, češkim zakonima i tu niko ne može da prigovori. Ja sam energično za to i bojim se da ljudi brkaju revanšizam sa primenom zakona.

Tu nema problema, međutim, biće tu dosta kolebanja u ime takozvanog profesionalizma. Vi znate kako su svi graknuli na Danku Novković, jer ona je tvrdila da se najodvratnije stvari moraju čitati, ali da se obavezno pazi na dugouzlazni i dugosilazni akcenat. E, sada imate kod vas u medijima, među novinarima se smatra odjednom da treba što više, da ne bi bilo revanšizma, prilike davati bivšim glavonjama, a ta je pretpostavka potpuno pogrešna. Nisu svi ti ljudi bili van medija, oni su nam na vrh glave sedeli. Svoditi te ljude na pravu meru njihove mizerije, pokušaja da se izvuku, to ima neke efekte, ali to treba raditi, opet da kažem reč – profesionalnije, ne izvesti recimo Pavkovića na televiziju i prepustiti to gledaocima, jer to mora da uradi novinar koji može da podseti gospodina Pavkovića šta je tada rekao.

To je potrebno uraditi, ali ne imati tu osećaj da mi njima nešto dugujemo, jer jadni nisu bili na nezavisnim medijima, a bili su i na nezavisnim medijima, po mom mišljenju i više nego što treba, naročito Šešelj, kao neka atraktivna životinja. Međutim, mi ćemo imati malo kadrova za sve, ova je zemlja devastirana u tom pogledu, pogledajte šta nama treba recimo za diplomatsku službu. Nama treba 30 ambasadora, gde ćemo ih naći. Mi se oslobađamo celog tog sistema koji vlada kod nas od 45. godine. Jedan od divnih osećaja koje ja imam u prilično poznim godinama je da prvi put u životu imam slobodne radijo stanice, pa sednem u kola, imam šest stanica ukucanih i niko baš bezočno ne laže. Ja to u životu svom svesnom nikad nisam imao.

Ima jedna stvar koju ne bi trebalo uraditi, a to je ono što su u jednom trenutku Česi pokušali da urade, Bugari i Mađari, samo u Mađarskoj je Ustavni sud to odmah odbio, to su ti zakoni o takozvanoj lustraciji, da to što je neko bio visoki funkcioner neke lopovske, bivše vlasti, da ga samo zato treba kazniti, ako ne krivično, ali sprečiti ga da istupa u javnosti. To je ono na šta se misli, ali ne sme se primeniti ni jedan zakon retroaktivno. Treba se pomiriti sa time da će se takvi ljudi vrteti, to izaziva jedno intimno gađenje, ali znate – prezir okoline, to se uči na Pravnom fakultetu, je mnogo teža kazna nego krivična sankcija. Vi možete godinu dana da odete u zatvor, ali da se onda vratite u porodicu i među drugove koji vas smatraju herojem, kao što je kod nas bilo: ako ukradeš državi pare niko te nije osuđivao. Tako da ako bude prezira okoline, tu će veliku ulogu da odigra mlađa generacija, to su ljudi koji su, znate, imali 12 godina, sada im je 25, i oni nisu prolazili kroz ta ludila. Mladi imaju jedan zdrav osećaj za foliranje i sad se treba boriti protiv foliranja. Neće biti lako.

Svetlana Lukić: Kako se vi nosite sa činjenicom da Milošević sedi tu negde, očigledno još vuče konce u SPS-u?

Vojin Dimitrijević: Znate, imate dve stvari, recimo, Koštunica je sad pod pritiskom ovih ratnih huškača, koji misle da je sad došlo njihovo vreme, i ovih sumanutih stranaca i nekih nažalost njihovih istomišljenika u zemlji. On nema ni tri policajca pod komandom, a već mu traže da izruči Miloševića i tako dalje. Onda ja obično odgovaram – a gde je to Karadžić bio sve ovo vreme, jel’da, bio je u Bosni bar dobar deo vremena, on nije uhapšen zato što su američki, francuski, ne znam koji oficiri sračunali da niko ne sme da pogine zbog toga. Međutim, ja ne osuđujem to, jer se Karadžić potpuno smanjio, da je bio uhapšen onda, bio bi jedan narodni heroj bosanskih Srba, sada će mu se desiti verovatno isto kao Krajišniku. Ja sam bio u Banjaluci kad je Krajišnik uhapšen, tri dana su ovde se nešto ljudi bunili, u Banjaluci niko, svi su rekli – pusti lopinu.

Tako ih treba pokazati, tako da Milošević je opasan dok je ovde blizu, a opasan je opet zato što su oni istrčali s tom haškom optužnicom, ali on se sve više smanjuje, kao u onom vicu o krokodilu: staviš ga naopako na durbin pa ga staviš u kutiju za šibice. Tako da nadam se da je i to neki proces koji ga čini smešnim, a najbolje je političkog protivnika učiniti smešnim. Recimo, Tuđman je bio smešan. Nažalost, Milošević nikad nije bio smešan.

Beogradski centar za ljudska prava je dobio najprestižniju austrijsku nagradu Bruno Krajski i dobili smo je juna meseca, kad nije izgledalo da će išta da bude i to je sve lepo bilo, ali uručena nam je tek sada. I sad ja zamišljam, da smo je primili onda, bilo bi nešto sveta, ali sada je bilo od kardinala, pa do predsednika Socijalističke partije Austrije, bivšeg kancelara Vranickog, Volfganga Petriča – svega toga ne bi bilo. Taj aplauz koji smo dobili, mi smo ga dobili kao reprezentati neke nove Srbije. To treba umeti iskoristiti, ne brljati, tako da jeste sad velika naklonost, u čemu ima dosta griže savesti, ali koju treba nekako otmeno primiti, a ne sad tvrditi da je sve ono što su lupali naši vođi i naši takozvani intelektualci bilo tačno. Naravno, to je sad već navrat-nanos, ovde vam stižu razne budaletine sa zapada, koje razgovaraju sa mnom i sa ljudima u ovoj zemlji gde još nema ni vlade, koje nemaju nikakav uticaj, ali morate iskoristiti momentum.

Gde su stranci bili ranije? Ja razumem da u ovu zemlju nisu mogle da se šalju pare dok je onaj režim, ali nevladine organizacije su već dve-tri godine tražile neku potporu, da se naprave nacrti boljih zakona kad dođe bolja vlast. Toga nije bilo i sad je stigla vlast koja mora tako iz početka da piše, napravili smo neke od tih stvari, ali to se sve moglo ranije uraditi. Posle onih demonstracija 96-97-e, zapadne države, naročito Francuska i Velika Britanija, su mislile da je režim SPS tu i da će doveka ostati i da je bolje da investiraju u njih, nego da se zamajavaju sa nekom opozicijom koja nema nikakve šanse. I vi se sećate francuskog ambasadora, sećate se britanskog ambasadora, pa i američkog otpravnika poslova, oni su otvarali fabrike 97. godine s gospodinom Miloševićem.

Ja imam spisak dobitnika najprestižnije britanske stipendije koju daje vlada, odnosno ministarstvo, tu doskora nije bilo nikoga ko nije bio SPS ili mladi JUL. Ja razumem njih, to mi je kao kad bih ja imao posla sa nekom arapskom zemljom i vidim tu je šeik, tu su njegovi sinovi, i neka mala levičarska partija. Naravno, ne bih se petljao sa tom malom partijom, nego bih gledao da dobro stojim tamo zbog nafte i svega drugog. To se desilo, ali to treba vrlo učtivo reći i na kraju i dobro je što je utisak u svetu da smo ovde ispunili onu frazu da ćemo to sami nekako da uradimo.

Bila je pogrešna procena Đukanovića, interesuje me samo ko mu je to dopustio. I onda se desilo nešto što mene kao pravnika posebno nervira, molim vas, ovo što je Milošević radio to je ipak žabljački Ustav, nisam ga pisao ja, nego su ga pisali upravo predstavnici DPS-a i među njima ovaj koji je sada najglasniji. Ko je glasao da Milošević bude predsednik, e sad je to zaboravljeno, sad se zbog jedne zavrzlame ponašaju kao Albanci sa Kosova, koji neće kao da glasaju pošto tu državu ne priznaju. E, sad ne možeš jedno da priznaš, drugo da ne priznaš, jer zašto onda vladaš po žabljačkom Ustavu. Milošević je sebe stavio na megdan, na probu, imamo utoliko više autoriteta pod njegovim uslovima i uz njegovu krađu, uz njegovu komičnu saveznu izbornu komisiju, još komičnije strane posmatrače – pobedili smo.

I šta sada tu prigovaraju, to toliko liči na nekakvu zlovolju. Ovo su povređene sujete i onda puštaju iz tog kaveza te aveti. Ja sam bio pre nedelju dana u Crnoj Gori i onda sam u hotelu, ne znam koja je to televizija, zvanična ili neka, gledao nešto što je dostojno Bastilje – kako su Srbi iz Beograda tlačili Crnu Goru sve vreme. Kad pustite te pse onda zagađujete atmosferu neviđeno. Ja mislim da se te stvari mogu civilizovano rešiti, ali to su iluzije da će svet da pristane da jedna zemlja ima dve stolice u UN-u. To je nerazumevanje, zaboravio si gde si. Tamo postoji 188 članica Ujedinjenih nacija, svako od njih pomisli – imam li ja neku Crnu Goru, pa će i ona da traži još jednu stolicu. To je nerealno. Oni kažu – to je Miloševićeva kreatura, pa nije, ako Milošević više nije oličenje Jugoslavije, onda ljudi više ne beže iz Jugoslavije.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, slušali ste gospodu Desimira Tošića, Vojina Dimitrijevića i Miletu Prodanovića. Prijatan dan i dovoljno struje žele vam Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

 
Emisija Peščanik, 25.10.2000.

Peščanik.net, 25.10.2000.