- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

36. emisija

 
Radio emisija 27.12.2000, govore: Ljuba Popović, Vladimir Veličković, Dušan Makavejev, Laslo Sekelj, Svetislav Basara i Ljubiša Ristić.

 
Svetlana Lukić: Na naše oči umire jedan odvratan režim, a mi eto ne stižemo da se obradujemo zbog nemoći, izgubljenosti i straha od onoga što nam dolazi. Vreme prijateljskog tapšanja po ramenima što smo srušili Miloševića je prošlo i sad su nas stranci ostavili same u mraku, sa našim dojučerašnjim neprijateljima. A naše sadašnje pozdravljanje sa bogatim svetom izgleda kao u onom vicu o Nemcima posle pada berlinskog zida. Nemac iz siromašne Istočne Nemačke Osi, ozaren, raširenih ruku kaže – zdravo, mi smo jedan narod, a Vesi, zapadni Nemac kaže – i mi smo, ne vadeći pritom ruke iz džepova u kojima su zveckale marke.

Šok terapija je počela, to znači, izgleda da ćemo jesti, piti, grejati se i svetleti samo onoliko koliko možemo da platimo. Za džabe možemo samo da se uhvatimo za uši i da igramo dodole i prizovemo neki manji, omanji potop, a možemo i da se bunimo.

– Jer ovo ti je sve DOS, i SPO, tako da nema uopšte politike, niko nije glup, nije tu problem u prelazu, nego kažem, pogledaj ovi svetle svi živi, a nas pet zgrada već pet dana ne svetlimo, znači, nema politike, nema ničega. Nego ako isključuju, zna se, niko nije glup, zna se da nema ni struje, ni ničega. Sedam sati jedna strana, sedam sati druga strana, ma deset sati, nema veze, ali ravnopravno.

– Terasu okitio čoveče….

– Okitio čovek i sija već….

– Kakva crna politika, život je važan.”

– Kažem ti, bolje bi bilo kao u Čačku, vanredno stanje, da izađe gradonačelnik Beograda i da kaže – u Beogradu, u celoj Srbiji je vanredno stanje, nema struje, svi ćemo ravnopravno… da se zna, a ne da mi Dedinje, Senjak, ne znam… sve živo gori kao Las Vegas…

– Što je najružnije i što je najsramnije i od ove nove vlasti, nikog nije na odgovornost pozvala. Šta će taj Šešelj, iz radikala, recimo da nam drže politiku sada, i na televiziji ga prikazuju. Od nas penzionera uzeli su tri penzije, dali distribuciji papir. Oni nisu radili nikakvu obnovu tamo i znamo da je propalo to, ali nas neko mora obavestiti za pravo stanje i neko mora odgovarati.

– Mora neko da leži zbog ovoga…

– Mora neko da odgovara što je doveo do ovakve situacije.”

– Pa, da vam nešto kažem, ovo može biti cena za bolje dane, ali je cena preteška i prevelika. Mi smo bili za promene i očekujemo da će biti bolje, ali molim vas, da bude bolje…. da bude jednako svima. Evo, pogledajte, ove zgrade stalno imaju struju, ove ovde zgrade povremeno, a mi nemamo nikako, ovaj deo tamo nema nikako. Ja ne znam da li je Dedinje isključeno.

– Jeste danas bilo.

– Pa, treba da isključuju ga stalno, ja mislim da su gore ljudi krivi za ovakvu situaciju.”

– Gde je milion dolara? Gde je? Struje nema i jedni stalno te isti nemaju struje. Nije partijski sistem u pitanju, da li sam član SPS-a ili Radikalne stranke ili SPO-a, nije bitno, to više nije bato bitno. Bitno je da budemo ravnopravni, da budemo svi ravnopravni.

– Tako je, prijatelju. Izvozi se struja u Hrvatsku…”

– I to je stvar politike, zato smo ovde.”

– Ispalo je da mi imamo samo jednu vodenicu potočaru, jebi ga, koja proizvodi struju, tako ispada. Do juče… samo do juče… ne znam kako, ne znam na koji način, ne znam, imalo je koliko-toliko, imalo je te struje…

– Tranzicija za sve, bato. Idi na Senjak gde Željko Mitrović stanuje, nikad ih nisu isključili, o kakvim mi pričamo… nema prioriteta. Pa, onde Milutinović stanuje, u onim zgradama dole, to i vrabac na grani zna, bre. Prijatelju, veruj mi, nije sad ovo neka hajka na njih, ali ova prethodna vlast je pala zbog mnogo težih stvari, ovi padaju, bre, na sitne stvari i pašće zbog ovih stvari, budi siguran, bre. Neće narod da ih trpi. Uzećemo Žiku, onaj što čisti kante i on ako ne valja, naučićemo ga nešto, drugog ćemo uzeti, idemo redom, bre. Pa, Italija, koliko je promenila vlada, pa opet nešto funkcioniše. Nije narod mutav, ne zakopčava se na leđa, oni grešku prave. Narod se uči na njihovim greškama i neće da im prašta više.

Svetlana Lukić: Objašnjavajući neizbežne probleme izlaska iz komunizma Leši Kovalkovski je svom prijatelju Adamu Mihinku ispričao, odnosno podsetio ga je na priču iz Svetog pisma, onu o izlasku Jevreja iz ropstva. Kad je Bog naredio Mojsiju da izvede Jevreje iz egipatskog ropstva, oni su prvo počeli da grde Mojsija što ih izlaže tim užasnim opasnostima, a kada su se nekako obreli na obali Crvenog mora, a faraon na njih poslao vojsku, Jevreji su počeli da viču na Mojsija da ih vodi u propast. Kukali su za Egiptom u kome su ipak imali da jedu ribu, beli luk, a sa Mojsijem samo nevolje.

Jehova je bio strašno ljut na svoj narod, jer se ovaj stalno bunio i čeznuo za egipatskim ropstvom gde mu je sve bilo dobro i sigurno. Odlučio je da ih istrebi, Mojsije ga je nekako umolio da to ne čini i na kraju je Bog odlučio da mogu da krenu dalje, ali bez starijih. Zamislite, niko od starijih nije ušao u obećanu zemlju.

I u obećanoj zemlji pobune su se nastavile, frktanja, nemiri, međutim, iako su Jevreji govorili da im je u egipatskom ropstvu bilo divno, ipak nikada nije nastala neka brojnija partija za povratak u Egipat.

A sada ćete čuti našeg predsednika Vojislava Koštunicu, znate, on je prošle nedelje mislim bio u Parizu, u ambasadi se sreo sa našom emigracijom, tamo su neki ljudi prvi put praktično kročili u našu ambasadu u Parizu. Slušate Ljubu Popovića, znači slikara, Vladu Veličkovića, takođe slikara, Dušana Makavejeva, jednog starijeg emigranta i predsednika Koštunicu. Evo kako je to bilo u ambasadi.

– Nas stare emigrante koji smo ovde od ’47-48. prvi kontakt koji smo imali sa jugoslovenskom zvaničnom ambasadom to je sada, tako da ovih 50-60 godina su za nas potpuno kao izvesna zatvorena stvar i sada, hvala Bogu da sam još živ, da doživim da se vratim… da se vratimo, razumete, u početak, kad smo napustili zemlju ’45-46. godine. Vraćamo se istim vrednostima koje smo napustili, to je on za mene, on je simbol za mene toga.

Vojislav Koštunica: Veze su bile pokidane, prilika je da se sada tu nešto promeni i novi vetrovi i naše najdublje uverenje je da je jedan od stubova našeg naroda njena dijaspora.

Vladimir Veličković:Ja sam došao pre pola sata iz Beograda. Ljudi odjedanput imaju neku nadu da će se nešto dogoditi i da će stvari krenuti na bolje. A što se tiče nas ovde koji smo ovih deset godina trpeli, čini mi se da se odjedanput sve to preokrenulo u nešto što može stvarno da rezultira u jedan povratak te Jugoslavije u tu Evropu koju svi grade, i da ono što smo bili pre 10-15 godina, kad smo bili prvi da u tu Evropu uđemo i da smo potpuno sumanuto ispali iz kombinacije, da će sada potezi koji se vuku sa ovim novim ljudima učiniti da se to ipak dogodi. Ništa nije izgubljeno, sad da se reši da to ne bude tako i da se počne sve ispočetka.

Dušan Makavejev: Kada su promene, idu mravljim koracima, ali ipak idu. Naravno, bio sam vrlo oduševljen 24. u ponoć zato što sam imao utisak da smo dobili stvarno punu slobodu. Sad tek vidim koliko tu ima teškoća da se ide dalje, vidim da treba biti malo razumniji, malo strpljiviji. Taj teror mita, mitski teror, ta naša uspaljena inteligencija kojoj nije smetalo da sedi u lokvi krvi ako se sprovodi neka njihova ideja nebulozna. Eto, prosto mislim da smo izašli ispod vlasti ludaka, ta ognjišta i sve to, ta nebeska… naša nebeska Srbija i to. Mislim da smo se sad ponovo vratili nekoj realnosti i ta realnost je ipak drukčija nego što je bilo ko očekivao.

– Kada je reč o Evropi, i vi imate utisak kako vas je Evropa prigrabila i da je strašno nežna….”

Dušan Makavejev: Oni su prosto praktičari, oni su nas vratili gde god mogu da nas vrate da bi mogli da počnu da nas kontrolišu. Mi nismo narod koji se može lako kontrolisati. Ja mislim da smo mi sami sebe dosta uništili, a da su nas onda i oni dokusurili, dokusurili ozbiljno. Govorim sad o, kako se to zove, poslednjem ratu u prošlom veku.

Ali oni stvarno hoće da pomognu i mislim da to nije loša ideja da mi njima kažemo da mi ne želimo da živimo ni na čijim jaslama, da hoćemo da stanemo na svoje noge, ali da, brate, mora da nam se pomogne. Svi ljudi koji su danas u ranim tridesetim godinama su otišli i to bi neko mogao da primeti i da ozbiljno o tome razmisli, da ti ne možeš te ljude da vraćaš sad da dođu tu i da čuče samo i da plaču.

Ljuba Popović: Intimno mogu da kažem da me je na neki način imao, ako smem to da kažem, kad je izjavio da neće da juri ove pobeđene, to je veliki gest, znači da je gospodin, duhovni, duhovni gospodin, jer ako ne shvatimo da ova politička partija koja je bila na vlasti je isto deo Srbije, to nisu majmuni sa grane, to su isto Srbi. Prema tome, po toj logici… kaže kradu, pa kradu jedni, možda kradu i drugi, prema tome, mi smo svi isti narod.

Svetlana Lukić: U Parizu je kad je i predsednik Koštunica bio i Svetislav Basara, odnosno razmimoišli su se jedan dan, te on nije bio u ambasadi. Basara je bio u Parizu upravo kada je bila skupština njegove Demohrišćanske stranke. On tamo nije reizabran za podpredsednika. Kaže da prestaje da se bavi politikom, ide u diplomatiju, najverovatnije će biti šef našeg kulturnog centra u Atini. Mi smo ga uspele da nađemo nekako ovih dana između Pariza i Atine, ali ne da razgovaramo o njegovoj knjizi koju je upravo juče promovisao ‘Kratkodnevica’, već o onome što je rekao pre nekoliko dana na jednoj tribini. Mi smo tačno pre dve emisije, znači pre dve nedelje emitovali jedan kratak prilog.

Za one koji nisu čuli, evo samo kratko podsećanje, znači, gospodin Basara je učestvovao na tribini na kojoj su govorili i gospođa Vesna Pešić i gospodin Laslo Sekelj, i tu je nastao jedan mali spor ideološki. Da čujete kako je to izgledalo, dakle, najpre Laslo Sekelj, potom Svetislav Basara.

Laslo Sekelj: Prvi put od kako postoji opozicija je uspela da ubedi birače da je ona alternativa. Do sada su oni zapravo svi zajedno, kakvi su bili, igrali na muziku koju je svirao Milošević. Naime, od početka takozvanog višepartizma kod nas mi smo imali isključivo etničke stranke. Ono što je uspelo na septembarskim izborima i naročito na ovome što se desilo u oktobru mesecu, to je ustvari bilo da u jednom spontanom aktu se zapravo prvi put na teritoriji Srbije stvorila politička zajednica građana Srbije.

Srbija je sada prvi put od kako postoji pokazala karakteristiku građanske države. Koliko će taj proces još da traje veliki je znak pitanja, kao što vidimo danas je na primer najaktulenija politička tema koja bi trebala da bude – zašto u Beogradu nema grejanja, zašto bolnice na primer pet dana već nemaju grejanje. Umesto toga, nama aktuelna vlast ustvari potura veronauku i ne znam, izvorno pravoslavlje, već ne znam šta, izvornu religiju kao našu inspiraciju kojom ćemo valjda, kao što je i savezna vlada i predsednik države na svom hodočašću kao što su pokazali, valjda ćemo preko toga da rešimo svoje elementarne, najelementarnije egzistencijalne probleme.

Problem sa veronaukom, i ovaj problem sa federacijom zapravo služe zato da se pravi, istinski politički problemi, istinski strukturni problemi transformacije ne postave na dnevni red. S druge strane, što je još posledica ovog procesa je taj tanki konsenzus koji je na kraju postignut, da su građani Srbije, svi građani Srbije su, oni, zato što su građani Srbije i samim tim članovi političke zajednice, sa ovim ponovnim uvođenjem nacije kao diferencijacije, jer kod nas je religija nacija, nije ništa drugo, se zapravo taj neki konsenzus pokušava ponovo razoriti. Verovatno će se i uspeti razoriti.

Svetislav Basara: Mi smo zaista čuli antireligijske butade koje su dostojne partijskih ćelija komunističkih ’45. godine. Molim vas, ovaj svet i ovaj narod ne počinje od francuske revolucije i oni koji misle da je uzor ona kurva koju su francuski komunari postavili na oltar katedrale Notr Dam moraju znati da postoje ljudi kojima je uzor majka Božija i da to mora paralelno tako da postoji. Ne dao Bog da sa desnice recimo dođe nekakva vlast protiv homoseksualaca ili protiv feminizma, to bi se graja levičarska čula do neba, ali kada levičari kritikuju, recimo, Vojislava Koštunicu što je bio na nekom noćnom bdenju u Hilandaru, to se valjda smatra modernim, poželjnim, politički korektnim. Stanje mira koje se lako rastavi, ukoliko bude rovovska borba svejedno što je to samo tekstualna ili verbalna vodila i sa takvih pozicija opet nigde nećemo doći. I posle pet ili 10 godina iz toga će proizaći stvaran sukob, kao što je proizašao i u proteklim zbivanjima.

Ta gospoda sa levice koja prstom nisu mrdnula ili su samo teoretski mrdala svih ovih 10 godina dok je trebalo korak po korak skidati Slobodana Miloševića, došli su u situaciju da dele lekcije, odnosno da zadiru u oblast onoga što oni grčevito brane, a to su takozvana ljudska prava. Nikom sa desnice naravno ne pada na um da brani levici da odlazi da se poklanja Marksu na grobu, međutim, ja ne vidim ništa u tome loše što je predsednik Koštunica otišao u samo sedište srpske duhovnosti, na Hilandar i mislim da Srbija ako se uopšte vraća, daj Bože da se vraća, ona se vraća tamo odakle je i krenula na ovaj put kalvarije, a to je poštovanje tradicionalnih vrednosti. Bez obzira da li je neko vernik ili nije, mislim da je civilizacijska obaveza svakoga da poštuje to veliko nasleđe.

Dakle, ta gospoda, odnosno drugovi tačnije rečeno, se ponašaju totalitarno krajnje, rečnik koji se mogao čuti na toj sesiji je više primeren recimo nekakvim seoskim odborima i aktivima Saveza komunista iz ’40-ih godina, jer kao javlja se neka religija koja će da nam otruje mladež, koja će da nas odvede u mračni srednji vek. Tako da je to bilo za očekivati da se čuje, ali isto tako je bilo za očekivati od te gospode da saslušaju i razloge protiv.

Svetlana Vuković: Kakva kurva u Notr Damu?

Svetislav Basara: Revolucionari su postavili jednu golu pravu kurvu na oltar crkve Notr Dama i to je bila boginja razuma, pošto znate te francuske revolucionarne nebuloze su vrlo šarmantne, one su odlične za čitanje. Ja sam to pomenuo i rekao sam da su oni poklonici te kurve sa oltara Notr Dama, revolucionarne, da još uvek postoji veliki broj ljudi na svetu koji poštuje i klanja se majci Božijoj.

Svetlana Vuković: Mislim, nekako mi niste ubedljiv desničar, nekako mi vaše knjige nisu to.

Svetislav Basara: To je samo zato što je desnica liberalnija od levice, i to je velika zabluda koja se povlači već više od 150 godina, da je levica nešto liberalnija, da ona omogućuje nešto više sloboda. To je potpuni apsurd. Recimo, kod kralja Luja je svaki građanin mogao da dođe na ručak u dvor. Kod svih vojvođanskih glavešina to nije bilo moguće, čak im je bilo onemogućeno da imaju ručak u svojoj kući, prema tome, ne znam zaista zašto se očekuje da je desnica nešto rigidno. Možda zbog ovde naše falsifikovane desnice.

Šešelj nije desnica, Šešelj je ekstremna levica. To su veliki nesporazumi ovde na političkoj sceni, odnosno u političkoj terminologiji. Ideja desnice je da postoje neke vrednosti koje se nikada ne menjaju, a nikako nije ideja desnice da ljude močugom nateruje da poštuju te vrednosti. Inače, ideja liberalizma je sa desne strane krenula, to nije nikako sa levice došlo.

Svetlana Lukić: A kažite mi, kad kažete da postoje neke vrednosti koje desnica poštuje, koje su to vrednosti koje levica, ako pod levicom podrazumevamo sada JUL ili ne znam…. te vrednosti… koje su ključne u kojima se vi razlikujete?

Svetislav Basara: Zapravo, nema ključnih vrednosti u kojima se mi razlikujemo. Nemate više levicu nigde na svetu koja zagovara kolhoze, zadruge, niti pak imate desnicu koja ne bi dala ženama pravo glasa. Dakle, taj jedan praktični deo politike gotovo se gubi razlika bilo kakva između prakse levice i prakse desnice.

Da li vi mislite da je Engleska bolje organizovana zemlja od na primer Srbije, Bugarske, Rusije ili ovaj..? Da li vi znate da je u Engleskoj krivično delo ako bijete životinju na primer? A ovde nije krivično delo ako bijete ženu, čak je i pohvalno. Ja ne vidim……. samo vidim prednosti tamo. Ne znam zaista šta vam smeta u svemu tome.

Svetlana Vuković: Ne, nemam utisak da kraljica ima mnogo veze sa tim.

Svetislav Basara: Vidite, tradicija ima mnogo veze sa tim, pošto to jako dugo traje treba izvesno vreme da se pravila uspostave, da se ljudi kultivišu, i to ima veze sa tradicijom. Kraljica je samo jedna osoba koja popunjava jedan simbol.

Komunisti su oduzimali ljudima imovinu. Mom dedi na primer i mojoj porodici su oduzeli, ako bi to jednog dana se vratilo mojoj porodici, ne vidim razloga zašto nešto što je kralju oduzeto, i kralj ima privatnu imovinu, nije sve državna imovina, ja ne vidim razloga onda da se tu pravi segregacija neka. Svakome kome je imovina bespravno oduzeta treba da mu bude vraćena.

Svetlana Lukić: Kako ćemo, u međuvremenu su stotine i stotine hiljada ljudi, manastirska imanja, kraljeva imovina, privatna imovina….?

Svetislav Basara: Pa, ja vidim da ste vi zaista jedna ortodoksna levica. Imovina pripada onome čija jeste i to ne može da bude nikakve… Ako je nešto crkveno, to treba da se vrati crkvi, ako je nešto kraljevo treba da se vrati kralju, ako je nešto vaše, a oduzeto, treba da se vrati vama. Zašto vratiti vama, a ne vratiti kralju ili crkvi?

Svetlana Lukić: Ne, ono što je moje, to je pripadalo nekada manastirskim imanjima, imaćemo stotine hiljada ljudi u ovoj zemlji koji će biti bezemljaši zato što je imovina….

Svetislav Basara: A zašto ste uzeli ono što nije vaše?

Svetlana Lukić: Bila je revolucija neka i onda su stotine hiljada ljudi dobili….

Svetislav Basara: Ja tu revoluciju ne smatram legitimnom, smatram to razbojničkim jednim prepadom i vi ste loše, odnosno vaši roditelji, već ko je to uzeo, to ne pripada vama. Ja nisam siguran zaista da će crkva sad nekog isterivati koji već tu živi 50 ili 60 godina, tim pre što sad će imati povoljniji tretman, pa joj ta zemlja, šume, neće toliko ni trebati, ali kao princip, da je to nešto legalno što je uzeto od crkve pa dato Đoki ili Peri, to lično ja i partije desnice nećemo pristati nikada….

Svetlana Vuković: Ne, ja samo govorim sa stanovišta toga da je ovoj zemlji konačno potrebna neka vrsta mira i stabilnosti, jer ko zna u čijoj kući mi sad sedimo, onda recimo Udruženje književnika…. kad su hteli ovi da uđu, a ovi im ne daju i onda mi jedan čovek priđe i kaže – pa, što ne vratimo vlasniku, eno ga čovek sedi u Njujorku.

Svetislav Basara: To bi trebalo vratiti vlasniku, tu kuću bi trebalo vratiti vlasniku, to bi bilo najbolje rešenje. Tražite odgovore na pitanja za koja će trebati dugo vremena i koja će morati da se u hodu rešavaju uz mnogo kompromisa… Ja mislim da ova nova vlast pokazuje dovoljno strpljenja i nejurenja ni za kakvim revanšizmom, ni za kakvom restauracijom nekih virtualnih, imaginarnih poredaka, tako da se ne može verbalno, a pogotovo ne u praksi to rešiti tako brzo i pomoću čarobnog štapića. Jednostavno moramo sačekati jedno vreme i videti šta će biti.

– A da imate vi sad čarobni štapić, ovako buu, šta bi vi uradili sa svijetom i sa nama?”

Vojislav Koštunica: Čarobnim štapićem ja mašem svaki dan i nešto se menja, ali ne može sve istovremeno. Neke stvari idu pre, neke kasnije, ali će se sigurno menjati.”

Svetislav Basara: Ja mislim da je Teološki fakultet ozbiljan fakultet kojem je mesto u sklopu Beogradskog univerziteta, što ne znači da će Teološki fakultet tu da postane nekakav vodeći fakultet, da bude nekakva, šta ja znam, kao što je nekad marksistički centar bio, da će odatle da zrače, a ako neko misli da to ne treba da se uči, ja mislim da o tome ne treba komentarisati, da je to krajnji idiotizam. Ova civilizacija je nastala upravo iz toga, sad verovanje ili neverovanje je lična stvar. Čak nije ni lična stvar, to je dar, to se nekome da, to je sposobnost duše jedna i neko je ima, a neko nema, kao što neko zna da pliva, neko ne zna da pliva. Ali ne znati, ne upoznati se sa osnovama ja mislim da je potpuna besmislica.

Svetlana Lukić: Mislite da bi u školama svešena lica trebala da predaju veronauku, jer je bilo nekih ideja da se uči istorija hrišćanstva ili istorija pravoslavlja?

Svetislav Basara: Vidite, ja nisam fanatik. Pošto-poto, pošto to velike polemike izaziva, bolje bi bilo i da se ne uvede nego da dolazi do negativnih lomova, mada smatram da ne bi bilo loše, jer sve knjige, cela naša civilizacija je nastala iz Biblije, a ne upoznati se sa Biblijom, a mnogi to ako ih se ne natera neće, ne žele, jer je to na prvi pogled dosadno štivo. To bi trebalo ako se uvede ko hoće, fakultativno, da se ne ocenjuje, jer ne može se religioznost ocenjivati, da bude, kažem, krajnje liberalno organizovano, a ko bi to sad predavao, ja zaista ne znam, to treba pitati ministra prosvete, ako je njemu to jasno uopšte.

Svetlana Lukić: Da li vi, gospodine Basara, mislite da naš sadašnji predsednik gospodin Koštunica koji da ne kažem personifikuje baš, ali poseduje sve te vrednosti za koje se vi zalažete?

Svetislav Basara: Ja cenim gospodina Koštunicu kao ličnost, ali naravno tu postoje određene i razlike, ja mislim da se on zaista ponaša kao predsednik svih građana ove države i da dalje o tome ne treba ništa ni govoriti.

Svetlana Lukić: Da li biste vi voleli da Srbija bude uređena kao nacionalna država ili kao građanska država?

Svetislav Basara: Kao građanska država, apsolutno, ne znam šta je nacija, to je pojam koji su uveli levičari. Ideja desnice je da postoji suverenitet koji desnica vidi u jednoj ličnosti. Narod je suveren – to je jedan apsurd, kao što je bilo otprilike društveno vlasništvo. Dakle, suverenitet je skocentrisan na ličnosti kralja, dok su svi ostali građani. Ideja nacionalne države se javlja tek sa usponom tih levičarskih ideja, tako da mi imamo sada svaki srez koji hoće da stekne neki suverenitet. To vodi rastokavanju, vodi ovim krvavim mučnim sukobima kao što smo nažalost mi preživeli poslednjih deset godina, a nije isključeno da ćemo još imati.

Mi smo onako malo opsednuti ovim promenama, ovim nekim stvarima koje se kreću na ovom delu teritorije nabolje, međutim, Kosovo ostaje gorući problem sa težnjom da se napravi neka velika Albanija koja će isto tako biti veliki problem kao što je bila ideja velike Srbije. Međunarodna zajednica neće dozvoliti ni Albancima, međutim, mislim da je jedan problem rešen, a da je drugi ostao tamo gde jeste i pošto su oni nešto mlađi narodu od nas, malo kasnije je ta romantičarska ideja ušla u opticaj, tako da će to tek biti problem.

Svetlana Lukić: Šta mislite da li ćemo mi biti ucenjivani, odnosno nova vlast u Srbiji da li će biti ucenjivana od strane međunarodne zajednice, da upotrebim taj termin koji je grub malo, zbog samog postojanja na slobodi gospodina Slobodana Miloševića? Da li mislite da bi trebalo njemu suditi i gde?

Svetislav Basara: Ja, vidite, nisam siguran da će Slobodan Milošević dugo ostati na slobodi, a gde mu treba suditi? Po meni ovde bi to bilo bolje, budući da je zatvor u Ševeningenu više neka vrsta motela nego prave kaznene ustanove, tako da bi mu boravak ovde u našim zatvorima kakvi jesu i kakvi će dugo ostati bio primereniji za sva nepočinstva koja je počinio.

Svetlana Lukić: A zašto mu treba suditi….?

Svetislav Basara: Zbog svega što je počinio, treba li ja da listam sada spisak njegovih sagrešenija, to je knjiga ogromna i treba mu suditi za sve za šta može da bude osuđen, za šta postoji pravni osnov. Ako vi kao levičarski radio insistirate da li mu treba suditi za ono što je počinio po Bosni i Hrvatskoj, naravno, treba mu, na prvom mestu, tu je sve krenulo.

Svetlana Vuković: Što smo sad mi levičarski radio?

Svetislav Basara: Kako ne, vi ste levičarski radio, to je užas jedan.

Svetlana Lukić: Pa, šta sad to…?

Svetislav Basara: Ništa, sarađujem sa svima.

Svetlana Lukić: Pa, i mi. valjda je to poenta.

Svetislav Basara: Dobro, ali ta pozitivna levica, niste vi ona rigidna levica.

Svetlana Lukić: Ne znam, mi smo verovatno odrasli u velikoj meri u neznanju, međutim, evo, poslednje pitanje za vas, kažete za tradiciju. Šta je to, kao što Englezi imaju svoju tradiciju, šta je to u tradiciji što mi treba da, kako se to kaže, da se neguje, da postane trajna vrednost, mi smo imali taj diskontinuitet. Svakih 20 godina nastane smak sveta ovde…..

Svetislav Basara: Da, to je veliki problem. Bila je tradicije NOB-a… Tradicija znači prenos, doslovno prevedeno, znači nešto što se prenosi od najranijih vremena, ali pravo istorijsko pamćenje, ne kao naše koje je falsifikovano, ne samo od ’41. na ovamo, jer ’41. ovde komunisti ne bi bili da smo mi 1850. krenuli u nekom normalnijem smeru. Tako da je to pitanje koje ne treba postavljati jednom čoveku.

Evo, na primer, bilo bi za početak dovoljno da kao svuda na svetu, čak i u zemljama u kojima je na vlasti levica, da državni praznici budu hrišćanski praznici. Evo, ja sam nedavno došao iz Pariza koji je treptao i cela Francuska danima unapred zbog jučerašnjeg Božića. Nisam stekao utisak da je to bilo nešto naročito religiozno veselje. Čak mislim da je bilo suprotno od toga, ali za početak, to je tradicija jedna, da hrišćanski praznici postanu državni praznici. To bi bilo sasvim dovoljno za početak.

Svetlana Vuković: Samo mi još recite da li ćete… ostajete u politici?

Svetislav Basara: Pa, još nekoliko dana. Nekoliko dana, dobro ste čuli.

Svetlana Vuković: I onda?

Svetislav Basara: Onda se vraćam svojim poslovima. Ja sam to uvek i govorio – moj cilj je bio svrgavanje komunizma, Slobodana Miloševića, dakle, političkih ambicija da budem ministar, da budem, ne znam, direktor, nemam, tako da se vraćam svojim poslovima. Evo, vidite, nisam više ni podpredsednik Demohrišćanske stranke, tako da nekim normalnim tempom, polaganim ja izlazim iz politike.

Svetlana Lukić: Slušali ste Svetislava Basaru, on dakle najverovatnije ide u Atinu gde će nas predstavljati, predstavljati našu zemlju, biće verovatno šef Kulturnog centra. Ljubiša Ristić nas više neće predstavljati, to vreme je završeno, Ljubiša Ristić… ostala mu je Šećerana. Ovaj razgovor koji ćete čuti koji je Svetlana Vuković vodila sa njim vođen je u opusteloj Šećerani pred predstavu “Pljuvanje naroda”. Ljubiša Ristić.

Ljubiša Ristić: JUL će biti vanparlamentarna opozicija od trenutka kada bude likvidirana savezna država i ukinut savezni parlament. To očekujemo za nekoliko meseci, a do tada će biti parlamentarna stranka jer ima svojih 13 poslanika u saveznom parlamentu, s tim što će sada za vanparlamentarne stranke i uopšte za opoziciju biti mnogo teže nego do sada, zato što su vanparlamentarne stranke i opozicione stranke do sada imale mnogo medija na raspolaganju, imale su praktično više i tiraža dnevnih listova i radio stanica i televizijskih programa u svojim rukama, nego što je imala vlast.

Sada se stvar obrnula tako da više ne postoje nikakvi mediji koji su izvan kontrole vlasti, ta vlast je sada apsolutna. Na primeru JUL-a možete videti da kada se donese odluka da se neko eliminiše iz političkog života, ako je to zahtev dana on se i beskompromisno sprovodi i to svim sredstvima.

Ne mislim samo na DOS, mislim na SPS takođe, bio je veoma zainteresovan da se JUL eliminiše sa političke scene, radikali to nisu krili. To – bili na vlasti, to su ozbiljne mistifikacije, znate, Jugoslovenska levica nije bila na vlasti. Ja sam bio poslanik u saveznoj skupštini. Pokušavao sam da pomognem koliko god mogu najviše oko kontakata u svetu, oko spoljnopolitičkih odnosa u vreme izolacije zemlje i tako dalje, ali nisam nikada osećao da se nalazim u vlasti. Ozbiljno, nisam bio u situaciji da odlučujem, naročito o bilo čemu važnom.

Mi imamo jednu paradoksalnu situaciju, imali smo jednu plebiscitarno donesenu odluku o tome da se brani zemlja i njena samostalnost i nezavisnost. Sada imamo jednu plebiscitarnu odluku da se njena nezavisnost i samostalnost predaju. Narod koji je danas glasao takvom većinom za one koji predaju zemlju strancima, taj isti narod je ’92. godine isti taj broj glasova dao je SPS-u za njegov tada izrazito nacionalni program. I na toj plebiscitarnoj podršci i takvom programu se razvijala politika ovih deset godina.

Pojava JUL-a ’95. godine je bila korekcija te politike, korekcija ka jugoslovenskom konceptu, ka konceptu nacionalne ravnopravnosti i ka otporu nacionalizmu. Sve druge partije danas u našoj zemlji vrše korekciju udesno, sve one odlaze ka jednom, da tako kažem, usiljenom maršu u tranziciju.

Mi imamo Socijalističku partiju Srbije koja će biti glavni zapravo tranzicioni pomagač u sledećem periodu, ona to već radi dva meseca. Ja lično, kao predsednik Jugoslovenske levice, više umetnik nego političar, manje lider nego čovek koji prosto prati svoja uverenja, mogu da budem na izvestan način zadovoljan ovim razvojem.

Ja prosto mislim da situacija kakva je bila nije valjala, to je bila jedna loša beskonačnost u kojoj je sve to zajedno bio niz vrlo loših kompromisa. Mi imamo jednu vrlo komplikovanu zemlju koja, kada pitate kakva je bila, bila je unesrećena, u jednom užasnom stanju, tokom deset godina pretvorena u nešto što nikad nije bila, u istočnu zemlju, lagersku zemlju u kojoj se svi slojevi stanovništva ponašaju kao Poljaci ’82., Bugari ’86. Mi nismo bili ta zemlja, nas su doveli u tu situaciju i ovim sankcijama, izolacijom, zatvaranjem omladine u kavez. Mi smo bili jedna zemlja na ivici snaga i moram da kažem, iako ne odobravam, pomalo razumem one koji su odlučili da predaju vlast. Možda su pomislili da odgovornost treba predati nekome drugome u ruke, jer je bilo veoma teško opstati kao jedina, samostalna, nezavisna zemlja u jednom strašnom okruženju, polukolonija, protektorata i razorenih društava kojima smo mi okruženi već evo desetak godina.

Mi ćemo biti sad jedna od tih zemalja. To je ono što mi živimo sada i što će se verovatno sledećih meseci pogoršavati, s obzirom na to da ja očekujem da zemlja uđe u fazu vrlo čvrste i sistematske okupacije. Mi smo na ivici toga da stranci počnu da igraju sasvim presudnu ulogu u našim životima. Mi imamo veoma snažne organizacije, uključujući i vaš radio i ceo sistem u kojem vaš radio učestvuje, koje su mesecima, godinama sistematski obučavani, finansirani da sprovedu to što je sprovedeno.

Gubite ulogu, nemate više smisao postojanja, nemate svrhu. Vi ste doprineli da se stvori jednopartijski sistem, sad ćete u njemu učestvovati kao režimski radio, a vi sad više nemate šta da radite. Jedne su direktno povezani sa obaveštajnim službama, a druge to rade na nivou vlada.

Ne, ja ne očekujem nikakvo cepanje DOS-a, zašto bi se DOS cepao, šta ima da se cepa? Problem je što su se oni svi ujedinili po zahtevu spolja, ne mogu se razjediniti bez zahteva spolja. Narod je glasao za njih zato što vidi da to spolja tako izričito zahteva da se taj koncept sprovede. Okupacija zemlje neposredna i direktna, NATO u zemlji, likvidacija osnovnih vitalnih sposobnosti zemlje da se prehrani, da proizvede energiju za sebe i da se odbrani. Odlučna bitka će biti ustvari u likvidaciji vojske Jugoslavije, jer sve što se dešava u Preševu i Bujanovcu, to je zapravo jedna pozornica na kojoj se vrši kompromitacija odbrambene sposobnosti zemlje.

Takozvana priča o diplomatskom i mirnom rešenju ima za cilj što duže da traje, ne da donese rešenje. Znate, to vam je kao sa demokratizacijom. Demokratizacija je jedan proces koji ima jedinu svrhu da što duže traje, da ne donese demokratiju. Tako i ovo diplomatsko i mirno rešavanje problema na Kosovu i u južnim srpskim opštinama ima za cilj da što duže traje i da u jednoj lošoj beskonačnosti zapravo razori finu strukturu moralnih i faktičkih sposobnosti zemlje da se odbrani. Policija je taj svoj pad doživela 5. oktobra, ona je sarađivala u sprovođenju puča. To se sada dalje širi na vojsku, videćemo dokle će dovesti. Od šetnji po ulicama i galame i vike i pljuvanja vlasti, sad se postaje vlast koja mora da sluša. A drugi, drugi su ogorčeni, razočarani, povući će se u sebe….

Svetlana Vuković: Bilo je užasno pod Slobodanom Miloševićem, verujte, bilo je užasno…

Ljubiša Ristić: Da, znam, bilo je užasno, jeste, vodili ste vaš radio i radili ste šta vam pada na pamet i niko vam nije pretio da će vas prebiti i ubiti noću i danju. Ja znam faktički kako jeste, znam faktički da su sve te partije i sve te grupe vodile svoju političku borbu na jedan način koji se danas sa stanovišta našeg današnjeg iskustva može smatrati komfornim i neometanim.

Ja sam živeo kao sam čovek i umetnik i kroz to kao levičar, 20 godina proveo u borbi da se Jugoslavija ne raspadne, da živimo svi zajedno, da se borimo za nešto i svi ovi današnji veliki demokrati su uglavnom bili članovi ideoloških komisija koje su me progonile. Sad mogu da sprovode Kardeljizaciju zemlje, krizne štabove, proganjanja ljudi. To je ono što oni odlično znaju.

Svetlana Vuković: Ko na primer?

Ljubiša Ristić: Kako ko na primer? Pa većina. Prvih 50 godina mog života prošlo je u utopijama, u nadi da se borbom može nešto postići.

Svetlana Vuković: Vi ništa svetlo ne vidite?

Ljubiša Ristić: Znate šta, ja čak nisam uopšte siguran da će se smanjiti nivo nasilja spoljnjeg sveta prema nama. Veliki deo tog nasilja sprovodiće se u jednoj tvrdoglavoj, rekao bih ogorčenoj podršci iznutra. Mi smo još samo imali iluziju da možemo tome stati na kraj, da se možemo odupreti.

Naravno da se ne može ukoliko ne postoji velika, masovna podrška naroda za takav koncept. Pošto se ta, da tako kažem, psiho drama u našem narodu odigrava sad u jednom drugom pravcu, doći će da su ovi individualisti kao ja, ljudi koji kažu da se loše osećaju u gomili, ja sam se uvek loše osećao u gomili. Ponekad je mnogo prijatnije biti sam nego biti u gomili bilo koje vrste.

Svetlana Vuković: Ne mogu da shvatim šta je zastupala Mirjana Marković?

Ljubiša Ristić: Pa, znate šta, ja ne znam šta da vam kažem u vezi s tim, niti vi znate mnogo o tome šta zastupa Mira Marković, niti vas je to ikad interesovalo. Vi tu stvar posmatrate prosto kao pitanje vaših zadataka u borbi za vlast i to je ono što vas tu interesuje. Niti sam ja ikada bio u vladi, niti ministar, niti ću ikada biti, niti je ona žena bila… imala je veliki uticaj, mogla je mnoge stvari da uradi, ali je i to sve ograničeno.

Postoje objektivni istorijski procesi, postoje stvari u kojima je uloga ličnosti u krajnjoj liniji irelevantna. Ono što je veoma loše i veoma ne valja, to je ova količina pritiska, pretnji, zastrašivanja, to je Nemačka ’33-’34. To su ovi jurišni odredi, crno-beli plakati, pretnje, telefonski pozivi noću. Da vidite šta je na primer poslednjih 3-4 dana pred izbore i vaša radio stanica i sve novine su stalno hapsile nekog iz JUL-a, izdavali poternice… Pa, šta je to? Je li to predizborna tišina? Je li to kampanja izborna, šta je to?

Nemojte, nemojte, molim vas. Nemojte! Sram vas bilo što pričate takve stvari. Vi ne pričate o mrtvima koje su ubili vaši nalogodavci, oni koji su vam dali pare, to ne spominjete. Znate, generali se šetaju, taj isti dan je NATO general stigao u Bujanovac i Preševo i vi meni pričate o mrtvima.

Svetlana Vuković: Pa to je Milošević potpisao.

Ljubiša Ristić: Šta je Sloba potpisao? Znate šta, da vam jednu stvar kažem, ja sam ceo svoj život proveo u Sarajevu, Ljubljani, Zagrebu, nećete mene navesti na tu priču. Znate, draga gospođo, oni koje vi zastupate su pekli volove na Palama. Taj isti Đinđić, to su sve nacionalisti, gospođo draga moja, i taj Koštunica. Sve su to borci za srpsku stvar, ja sam ceo život se borio za Jugoslaviju, živeo sa mojim prijateljima i braćom Hrvatima, Slovencima, Makedoncima.

Dan-danas u mojoj trupi su ljudi svih mogućih nacionalnosti i to je jedino što nikada nikome od njih nije odgovaralo. Nemojte meni pričati o mrtvima, o Vukovarima, o svim svinjarijama u koje su nacionalisti u ovoj zemlji pomažući strance učinili. Levica nema nikakvu odgovornost za to, levica, ne oni koji se predstavljaju za levicu.

Pogledajte samo iz moje generacije svi, svi moji drugovi sa univerziteta levičari, eno ih, svi su direktori Soroševih fondacija po bivšoj Jugoslaviji, od Ljubljane do Skoplja, preko Beograda i Zagreba i Sarajeva. Najobičniji konvertiti, najobičniji poluuspeli ljudi koji nisu uspeli da napišu svoje knjige, da naprave svoja umetnička dela, da utvrde svoje profesure, koji su sada na američkim platama. O čemu vi pričate? O levičarima? Znate koliko je malo levičara danas na svetu? Veoma ozbiljni ljudi i sami. Vi govorite o levici, pa leve partije iz Evrope su bombardovale ovu zemlju.

Svetlana Vuković: Pričali smo o raspadu Jugoslavije.

Ljubiša Ristić: Nismo pričali o raspadu Jugoslavije. Mi smo pričali o ovim izborima, a vi znate, vi se ponašate kao u onom ruskom vicu. Znate, kad je gradonačelnik Lenjingrada primio delegaciju američkih kongresmena i onda im je rekao da u lenjingradsku železničku stanicu ulazi svakih 10 sekundi jedan voz i svakih 10 sekundi izlazi jedan voz iz te stanice. Onda je kongresmen pogledao na sat i rekao – pa, čekajte, prošlo je 10 sekundi, još nijedan voz nije ušao. Ne, ne, kaže, sad će, sad će. Ali evo, još 10 sekundi je prošlo, još nijedan voz nije izašao. Kaže – a Vijetnam, a crnci?

Znate, vi tako razgovarate, vama se ništa ne može reći. Šta god da vam se kaže, vi kažete – Vukovar, Sarajevo, kao papagaj ponavljajući mislim ono što ponavlja NATO, što ponavljaju te vlade koje su nas bombardovale, Haški sud, svi oni koji razaraju ovu zemlju deset godina. I sad ja treba sa vama ozbiljno da razgovaram. Hajde, da završimo ovaj razgovor, da se više ne mučimo.

Svetlana Lukić: Bila je ovo emisija Peščanik, poslednja u ovom milenijumu. Znači, čujemo se u sledećem milenijumu. Želim vam uspešnu odiseju u Srbiji u sledećem milenijumu, a ovu emisiju su pripremili, odnosno realizovao je emisiju Nikola Momčilović, montažer je bio Ratko Ristić, Svetlana Vuković i Svetlana Lukić vas pozdravljaju kao i obično. Nama su pomogli u pravljenju ove emisije i Danica Ilić i Miša Vidić. Hvala vam još jednom, srećno.

 
Emisija Peščanik, 27.12.2000.

Peščanik.net, 27.12.2000.