- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

6. emisija

Radio emisija 08.03.2000, govore: Vesna Pešić, Vladeta Janković i Petar Luković.

Svetlana Lukić: Dobar dan. Danas je već 8. mart, to je lepa vest, a loša vest je da mart ima još 22 dana. Ako ukinemo ovog arhitipskog tiranina gospođa Olbrajt nam je obećala metafizičku slavu. Demokratska Srbija će, kaže, biti najsrdačnije dočekana u svetskoj porodici. To je baš lepa vest, ali je loša vest da je Olbrajtova odbila češki tron i da se sada muva po Balkanu. Da li lepi poternice za Miloševićem, da li će u duhu suptilne američke pomoći našim demokratskim snagama početi da lepi poternice sa slikom cele naše zemlje, vrag bi ga znao.

A loša vest je da su Makedonci odlučili da našeg ambasadora zamole da se vrati svojoj kući, jer je na spisku nepoželjnih Evropske unije. Dobra vest je da je general Rajhard najavio povratak ograničenog broja naših policajaca i vojnika na Kosovo, loša je što ćemo morati da ga molimo da ih čuva.

Loša vest je i da će radnici Zastave automobili, odnosno da više neće proizvoditi automobile, već će gajiti krompir. Dobra vest je da je krompir sorte dezire.

Dobra vest je da je Maki pobegao iz zatvorske bolnice, a najlošija vest za nas je da svako mora da priča o svojoj sramoti. U današnjem Peščaniku govore Vesna Pešić, Vladeta Janković i Petar Luković, srećni dobitnik slovenačke vize.

Petar Luković: Cela Slovenija nema toliko rupa koliko je u mojoj ulici, mislim, i onda kad vidiš koji su problemi tih ljudi, to su porezi eventualni, da li će ići ove nedelje… da li da odu u Trst, da li da odu u Grac, da li će da odu u kafanu u Kras ili će da odu u Gorenjsku prema severu. To su problemi, znaš kako je… Da vidiš novine kako im izgledaju, kako izgledaju magazini, da vidiš kako izgledaju prodavnice. Ja u nekom razgovoru pomenem originalni disk, a oni kažu – kakvi originalni diskovi, pa kod nas samo i postoje orginalni diskovi. Ja sam još uvek u mentalnom stejtu, kad meni Bugari odlučuju šta ću da slušam i šta neću da slušam. Znaš, potpuno zemlja gde na televiziji imaš normalne vesti, gde imaš najnormalnije vesti sveta, dakle, iz sveta, nemaš samo iz Moskve i Pekinga, imaš iz sveta. Imaš strance, imaš ambasade, imaš ljude koji normalno putuju u inostranstvo bez viza. A zamisli Slovenci putuju u Ameriku bez viza. Kad ćemo mi putovati u Ameriku bez viza? Nikada.

Kad se vratiš autobusom 16 sati, u kome ne znam koga nema sve tu, tu su penzioneri iz Leskovca koji su otišli po prvi put u životu u Sloveniju da uzmu penziju, onda grupa ukrajinskih umetnica koja nije mogla da uđe u Sloveniju, onda tri Moldavke koje su takođe neke prostitutke koje takođe su htele nešto da rade tamo, onda grupa Roma koju su opet vratili sa svake granice. Onda neki narod koji čita, ne znam, Večernje novosti, Politiku, a naravno tu je narodna muzika, tu je i tombola u autobusu sa šest nagrada. Dobio sam jednu, dobio sam fotoaparat onaj plastični.

Posle onog kongresa, onda ukapiram u novinama, pročitam jedan divan tekst u Politici, neverovatan tekst, ne znam, ja sam valjda jedini koji ga je primetio. Tu se stvarno predlaže Milošević da bude predsednik sveta, jeste li to primetili? Predlaže se osnivanje nečeg što se zove Svetska narodna skupština milenijuma gde bi Milošević bio predsednik. Tu ima i blagajnik, i grupa i Ustav i povelja i sve to. Znaš, to je stvar na kojoj se radi, a s druge strane, dok mi živimo, dok vlast živi u tim nekim snovima, e, evo ti ovde u Jovanovoj, baš ovde ispred, juros petoro se biju za kontejner, vidi redove po gradu, pogledaj kako izgledaju ljudi. Gledaj kako su obučeni ljudi, gledaj šta nose sa sobom, kese, pocepane neke torbe, srećni… srećni kad kupe flašu ulja.

Evo, na naslovnoj trani Novosti pre neki dan slika čoveka sa uljem i piše naslov – sreća. Oni to ozbiljno misle, kao što sam sinoć video jednu fantastičnu stvar na televiziji, koju sam naravno drukčije razumeo, to je da SPS recimo je spemio nekih hiljadu paketa – flaša ulja, jedan toalet papir, ne znam, verovatno kilo šećera ili čaj, tako nešto, koje su delili po opštinama, valjda Stari Grad, ne znam gde… I to je velika stvar sinoć na televiziji. Niko ne pita u kakvoj mi to državi živimo kad je potrebno da nekom uopšte daješ litar ulja, kilo šećera, čaj i jedan toalet papir. Mislim, zaista je sramote da dobiješ od bilo koga, ali od bilo koga da dobiješ, SPS-a, SPO-a, bilo od koga da dobiješ flašu ulja guz papir da dobiješ. Pa, jebo te, pa jesmo stvarno došli dotle? I da budemo srećni? I onda čuješ na Radio Beogradu onog Branka, onog idiota koji ide s tim ljudima i onda kaže žena – jao, hvala vam, neka živi naš predsednik Slobodan Milošević. Jesu možda i Miloševiću podelili taj paket? Je l’ i on dobio taj papir i litar ulja i tako dalje? Znaš, i s tim žutim kesama onako izgleda strašno i grozno. E, to je naš život.

– Rekoh – ko ovo daje, ona kaže Socijalistička partija Srbije, SPS, a ja kažem – je l’ to nije sigurno Drašković, neću da uzmem ništa od Draškovića. Tri kilograma lepog praška sam dobila, dva litra zejtina našeg ovog i dva kilograma šećera i jedan sapun za kupanje i jedan toalet, evo ga ovde, i 100 grama kafe Centropromove. Jutros u 7 odvedem Đurđu u školu i vratim se i kažem, eto, vidiš, da ne dobih kafu od onih ljudi ja ne bih imala kafu, ja se opet oduševila, nešto mi čudno, čarobno… Čarobno mi nešto, kažem, eto, vidiš dali mi… Sanjam jedne noći kako u dvorištu gde sam se rodila sedi neki stariji čovek i on kaže – idi u pizdu materinu, tako opsova Milošević. Ja kažem ovom čoveku – pa, zašto, i on je čovek.”

Petar Luković: Stalno smo davali primere Hrvatske, kada bismo preuzeli taj model ili neki sličan model, tri bloka i tako dalje. Da li neko pametan može da mi kaže kakvi bi ti blokovi bili, ko bi bio s kim i kako bi to izgledalo? Sve smo probali, sedeli smo jednog dana ovde s nekim mojim prijateljima pa smo pravili kombinaciju. Koju god kombinaciju napraviš vidiš da bar jedno 100 ljudi iz jedne partije ne govori sa drugim, da su sve najgore govorili.. Uzmi bilo koju partiju, uzmi bilo koje dve partije, jebi ga, ako nađeš dve partije između kojih se nikad nisu svađali i gde nisu sujetni lideri, evo, ubij me sad ovog sekunda. Hajde da pet blokova napravimo, 11 blokova, ma kakvi, nemoguće. Matematika, znaš, matematika je surova, ali matematika ovde za opoziciju srpsku ne važi, matematika je nemoćna pred srpskom opozicijom. Kaži mi SPO i još dve partije ovako koje bi išle zajedno. Problem, ko bi išao s Perišićem? Koštunica, zamisli Žarko… Ne, nemoguće.

Očekivati od vlasti da će napraviti poštene izbore, pa to je isto kao očekivati od njega da da ostavku i da izvrši samoubistvo pred svima nama. Dakle, izbori će biti nepošteni i samo takvi mogu da budu, a međunarodna zajednica koja kaže da će podržati svu opoziciju i sve ostalo u situaciji kad budu pošteni demokratski izbori, znaš, to izgleda potpuno ludački. Međunarodna zajednica i svi ti ludaci koji su svih ovih dana pokazali jednu stvar – da ništa ne razumeju, ništa nisu razumeli ovde, kao što ova zemlja sa ovim režimom nema nikakvu ideju glede budućnosti, nikakvu ideju nema šta će biti. Sem te ideje o nekom planetarnom otporu, tako međunarodna zajednica nema blage veze šta da radi.

Evo, recimo, dajem ti primer ovog avio saobraćaja, evo, daću ti konkretan primer. Sankcije su navodno skinute. Jesu skinute? Jesu. I gde je JAT-u odobreno da leti? Ja mislim da je jedna zemlja, Cirih i nigde više, je li tako? Holanđani dali dozvolu pa povukli i nema više nigde. Teorijski JAT leti, u teoriji leti, u praksi ne leti, i sad svi zadovoljni, vlast… sad može da ih jebe, ipak nisu skinuli sankcije, lažu i tako dalje. Ovi kažu – mi smo skinuli sankcije, to sad zavisi posebno od svake zemlje i to je potpuno jedan kupleraj. Na jednom glupom, banalnom primeru ti vidiš da je to potpuni….. tu svi lažu.

Svetlana Lukić: Ovo je asfalt za demokratiju, baš se tako zove.

Petar Luković: Ja faktički ne mogu da razumem jednu stvar, kad je reč ni o nama, ni o njima, mislim da je sve došlo u jednu fazu kad svet je počeo nažalost da liči na Balkan i to je najtragičnija stvar koja se svetu mogla desiti, znaš, ako već hoćeš da daš benzin, daj svima benzin. Ne možeš da deliš benzin 86 oktana radikalima, socijaldemokratama daš 98… Znaš, ne možeš da deliš tako, ne možeš da deliš… Onda kaži – ne damo benzin, gotovo, završili smo s benzinom. Asfalt… ne damo asfalt nikome. Hoće li se tim asfaltom voziti možda socijalisti? Šta, biće im zabranjeno? Nikad mi neće to biti jasno. Ne mogu čak ni da se zezam oko toga. Naprosto su to stvari koje izmiču mojoj pameti. To je kao da je neko naš smislio. To tako pametno izgleda, to tako izgleda baš pametno.

Šta će sledeće biti? Narandže za demokratiju. A šta će biti sledeće? Smokve. Ne znam. Pornići za demokratiju. Šta će biti, baš me interesuje. Ono što jeste izvesno i što ovog sekunda mogu da potpišem, to je da kad budemo sledeći put razgovarali za jedno 7-8 meseci da ćemo se sa nostalgijom sećati ovih vremena, sa nostalgijom. Reći ćemo, mart 2000. je bio super, jel’ se sećaš kako je bilo super? Tako je bilo super prošle godine kad smo razgovarali u avgustu, bilo je fenomenalno, pa ’98, ’99. bilo tamo negde na početku februara, bilo je super, a ’98. da ne govorim, ’98. mi izgleda kao najbolja godina mog života. Plašim se da razmišljam o ’97., već sam i zaboravio, ’90. nije ni postojala nikad.

Jedna od stvari s kojom se ja ne slažem generalno, to je da treba ignorisati Šešelja, njegove konferencije za štampu. Mislim, ne možemo se praviti kao dete, da zatvorimo oči i on više ne postoji. Zašto pišemo o Miloševiću onda, zašto pišemo o Miri Marković? Zašto plaćamo kazne onda? Uvek sam razmišljao o tome, kad bi sve novine, svi mediji ti koji se slože oko Šešelja, zašto se ne bi složili i oko drugih stvari, istovremeno kršile zakon na sve moguće načine i ne platile to. Da vidimo tu akciju kojom bi vlast, ne znam, preko noći zabranila 10 novina, 25 magazina ili 20 televizija ili 8 radio stanica.

Ja sam za radikalna rešenja te vrste i mislim da je to jedini način da se taj zakon izvrgne ruglu i da postane potpuno besmislen. Znaš, čini mi se da bi ovoj vlasti koja sve može, naravno da sve može, ali čak i ovoj vlasti bi bilo malo tehnički teško da sve to uradi za nekoliko dana, odnosno po zakonu za jedan dan. I to je stvar koja može da izazove velike reakcije i konačno možemo da vidimo gde stoji opozicija, gde stoje ljudi, da li je ljudima stalo do tih medija ili nije, da li ljudi hoće da čitaju Politiku i gledaju RTS ili neće, da vidimo to. Pa, ko ima toliko para da plati sve to? Pazi, tek je sad mart, šta će Studio B doživeti do kraja decembra? Oteće jednog dana Kojadinovića pa će tražiti otkup za njega.

Nemoj da se lažemo, čini se da se u Srbiji već ovog sekunda vodi neka vrsta tihog građanskog rata, da mi već imamo neki… Evo, sve ovo što se dešava, od tih raznih ubistava, tužbi i mržnji, hapšenja, prebijanja, otimanja opreme, svega toga, to je neka vrsta onog malog građanskog rata koji je verovatno uvod u nešto veće i ozbiljnije ovde. Ako neko može da zamisli Miru Marković i Slobodana Miloševića kako šetaju Terazijama slobodno i da ljudi skidaju kapu da iz pozdrave, da kažu – dobar dan, bivši predsedniče, i tako dalje… To naprosto nije moguće. Plašim se da je u Srbiji došao taj trenutak kad i revanšizam će biti obavezan, i to je stvar koju maltene rekao bih da svi znaju, to je stvar koja se očekuje ovde.

Ne kažem da se radujem zbog toga, jer to je stvarno uvod u čitav niz strašnih događaja, ali rekao bih da je vlast svojim odnosom prema ljudima, dakle, svojom čvrstom odlukom da tu vlast ne pusti ni po koju cenu, dakle, ni po koju cenu, šta god da se desi, primorala gomilu ljudi da razmišljaju stvarno šta će jednog dana biti ovde. Mislim da nam ne dolaze neki lepi dani ovde. Moguće je da bude krvavo ovde… Ukratko, najebali smo.

Samo da podsetim na još jednu stvar koja je jako, jako bitna, da mi već godinama ovde imamo jednu tezu da mi moramo da trpimo, da se odričemo svih mogućih stvari, da je to jedna od formi o kojima i pravoslavlje govori, da je trpljenje osnovni uslov da bismo došli, ne znam, u nekakvu nebesku Srbiju i tako dalje. Odjebite me s trpljenjem! Ko hoće da trpi to je njegov problem lični. Neću da trpim ništa. Hoću da imam i frižider i zamrzivač i nove ploče i nove knjige, novi tepih, nove cipele i da imam pare i da kupim vino i hoću da se napijem i da putujem, i da idem na more, idem na godišnji odmor. Neću da trpim ništa… Mislim, ja se ne slažem s tom tezom, ne da se ne slažem, nego je potpuno imbecilna teza, ali to je teza koja je ovde u opticaju. Ti je slušaš od raznih teologa, raznih nekakvih kvazimudraca, raznih nekih kvazipatriotskih seronja koji kažu da mi to moramo sad da istrpimo. Do kad? Dok se Kina ne digne iz mrtvih ili dok se Rusiji ne digne ona stvar ili… pojma nemam, dok Laos ne postane nuklearna sila, dok… ne znam šta sad treba, čekamo Zimbabve da bude politička partija pa da proživimo to. To je ta teza da mi tek krajem veka možemo da očekujemo neke pare, neke normalne plate, moramo da živimo, ali moramo da trpimo… Odjebite me, odjebite me… Mislim, to je stvar o kojoj čak i opozicija malo govori. Mi moramo, kako da ti objasnim, stvarno moramo da se potrudimo da živimo što bolje, što pre. Koji će mi ona stvar… koji će mi kurac stvarno 500 dolara kad budem imao 185 godina, za šta će mi, šta će mi? Mi nemamo vremena. Mi smo sve vreme moguće izgubili, i generacije smo potrošili, pare potrošili, e.. zaostali, vratili se u XIX vek, jebo te, sve smo uradili. I sad mi govore o trpljenju, o potrebi da ovde budem kosmičko… jebe mi se za nebesku i za kosmičku Srbiju. Ne treba mi ništa, treba mi samo da živim najnormalnije što mogu i da… makar moja zemlja bila Zvezdara samo, stvarno me ne interesuje veličina zemlje, ne interesuju me naše granice, ne interesuje me koliki smo, interesuje me samo kakvi smo.

Svetlana Lukić: Slušate emisiju Peščanik Radija B292, govori gospođa Vesna Pešić.

Vesna Pešić: Ja ću vam reći procenu našeg političkog tima 2000., ne znam da li ste upoznate da smo mi osnovali taj tim, volela bih da se to čuje. Opšta naša procena u našim raspravama pri Centru za antiratnu akciju jeste da je došlo do određene radikalizacije represije u Srbiji zbog činjenice raskida, totalnog raskida sa Zapadom. Nas nema ko da pita povodom demokratskih sloboda, nema ko da vrši pritisak, jer ta veza pupčana sa Zapadom je raskinuta. Neće nas sigurno Kina pitati gde su nam demokratske slobode. To je jedan faktor, drugi faktor je kao što sam rekla, da je reč o tome da je grupa optužena za ratne zločine, znači da se radi o pitanju života i onako neposredne životne budućnosti, koja takođe povećava represiju, i treći faktor je sigurno to da raskid sa međunarodnom zajednicom jeste praktično opterećivanje, borba na unutra, a ne prema spolja. Tačno je da postoji i borba protiv međunarodne zajednice i tome najviše služi Kosovo u ovom trenutku, ono se najviše instrumentalizuje na tu temu, ali gro te represije je sada usmereno ka unutra, a ta represija ima određenu funkciju i zbog toga što će ove godine da budu izbori.

Kako sada može da se dešavaju dve vrste scenarija? Jedan je scenario ovaj, da se uguše svi slobodni i nezavisni mediji, da se pohapsi što se pohapsiti može, da se zaplaži što se zaplašiti može, pa da se kaže – e, pa hajde, sad da glasamo. Na tim izborima ne sme ni muva da se provuče. S druge strane, postoji mogućnost za podizanjem tenzije oko Kosova, da se eventualno ta tenzija iskoristi u protivizborne svrhe, ili, pak, u predizborne svrhe, da se skrene pažnja na tim izborima i da se to centrira kao glavna tema. I da se onda ide na onu podelu koja je sada već naznačena u poslednje vreme, na branioce i na patriote, na branioce Kosova i na one koji izdaju Kosovo. Znači, to su dve varijante koje, ili da se to pripremi kao izborna tema ili antiizborna tema. Drugim rečima, da se zavede vanredno stanje i kaže – izbora uopšte neće biti.

Mislim da je ova ofanziva koju je režim preuzeo donekle posledica i toga što je u poslednje vreme opozicija drastično oslabila. Ako neko ne može da dogovori ni dan jednog mitinga, niko nije tražio da se miting uopšte održava, oni su ponudili miting, onda posle toga ne mogu da se dogovore oko mitinga… Ja to samo dajem kao primer do koje mere se neka protivteža tome, ono što zovemo demokratske snage nalaze u ritama. Znači, to je prilično oslabilo i kad je to oslabilo, kad nema protivteže u društvu onda se može ići na ovakve drastične ofanzive i prolazi se kao po loju.

Znači, ključno za svako strategijsko mišljenje, šta će s nama biti, jeste – a šta je vaš plan, dajte plan. Mi čujemo da se na tim sastancima često pominju neke strategije i taktike u množini, ali niti strategije, niti taktike. Mislim da više tu nije reč o nekakvom stranačkom životu, ja moram nažalost da predvidim da mora da se napravi jedan korak napred, da mi praktično moramo da napravimo jedan svenarodni pokret otpora i oslobođenja.

Mi nemamo uopšte situaciju u kojoj zaista treba da postoje nekakve stranke u klasičnom smislu reči, zato što je situacija praktično ratna. U takvoj situaciji klasične stranke, koje su po pravilu i stranke; znači vidi jednostrano, deluje sebično, ono što mi zameramo liderima, ali stranke tako deluju. U ovoj situaciji to izgleda apsurdno, mi imamo strančarenje, kada praktično treba da se pojavi jedna moćna organizovana snaga koja će da izvede društvo iz ovakve katastrofe u kojoj se ono našlo. Ne može to kombinacijom nekakvih stranaka, nego mora sve da bude jedinstveno, mora sve da bude na jednom mestu. Nema načina da sede nekakvih 16 do 20 aktera, koje mi sada zovemo relevantnim akterima, koji sede satima i dogovaraju se. To prosto nije efikasno i ti akteri ne mogu ni oko čega da se dogovore. Klasična stranačka situacija ne odgovara situaciji u kojoj se nalazi zemlja, znači, mora da bude kao da postoji okupator, a s druge strane oslobodioci. Drugim rečima, zahtev dana nije stranačko angažovanje nego oslobodilačko angažovanje.

To je nesporazum između stranaka i građana, nije to da je neko protiv stranaka, nego je problem suštinski, problem je zato što organizaciona forma kao alternativa ovome režimu teško da mogu da budu stranke. Neće biti nikakvog mirnodopskog rešenja u ovoj zemlji. A zašto neće biti? Zato što onog momenta kada bi režim kazao – mi nismo više u ratnom stanju, ovde vlada mir, on istog časa pada u mirnodopskom vremenu. Razumete u čemu je stvar? A stranke mogu da funkcionišu samo u mirnodopsko, u normalno vreme. Kakve stranke mogu da funkcionišu ako u radio stanice, u televizijske stanice upadaju naoružani ljudi koji tuku ljude… Pa, šta je to – to se zove zaista terorom, nema stranaka pod terorom, kako mogu da postoje? Da li je moglo pod Staljinom da postoje stranke? Hajde da se ne zavaravamo, znači, mogu samo da postoje punktovi oslobođenja i otpora, gde se svi, i narod i taj koji vodi – vođstvo, stavlja na jednu stranu, a stranke moraju da se hiberniraju, da čekaju neko bolje vreme kad se oslobodimo.

Kako neko može da bude zdrav, pogotovo ja koja sam direktor Centra za antiratnu akciju i poznata mirovnjakinja, znači, to je najgora varijanta, ali ja ne vidim da su se oni spremili za najbolju moguću civilnu varijantu. Uvek moramo da razmišljamo o tome da su strane uvek u međuodnošenju. Ja dobijam poruku od tebe, ti dobijaš poruku od mene, ako ja dobijam poruku da si ti ništa, da ti ne možeš da se organizuješ uopšte, da ne možeš da iskontrolišeš… evo, recimo na prethodnim izborima mi nikad nismo mogli da iskontrolišemo sva izborna mesta. Pa, ako si ti u toj situaciji, pa onda si ti i faktor povećane represije zato što mi ne šalješ poruku da se ja negde zaustavim. Znači, oni ni stranački nisu dali maksimalni odgovor, i to je recimo naš politički tim, radi sad momentalno na tome da poveća i kaže šta je vaš optimum kao opozicije u ovom momentu.

Pazite, ja sam osoba koja je bila predsednica jedne stranke i ja sam bila u koalicijama, ja sam bila u DEPOS-u ’93. godine i bilo je nas troje, nas troje možemo oko nečega da se dogovorimo. Posle toga sam bila u koaliciji Zajedno, više od tri aktera, izvinite, ne može da bude. Ali zašto je koalicija bila dobra – zato što su se dogovarale dve najveće stranke plus jedna najuglednija stranka, pa smo mi bili dobar trio i mogli smo da se dogovorimo i da to vodimo. A ko se sad dogovara? Za svaki dogovor koga treba da pozovem? Dvadesetoro ljudi? Pa, nemojte da pravite sprdnju od nas.

Postoje stranke koje imaju birače i stranke koje nemaju birače. Pazite, u ovom momentu ako ne mogu sve da stažu, kako da kažem, u jedan pokret, znači u jedno jedinstveno rukovodstvo koje se sad suprotstavlja ovoj represiji, što bi bilo svakako najbolje, onda bi bilo najbolje da svedemo te aktere na najmanji mogući broj, inače ne vidim kako će se podići efikasnost delovanja snaga otpora represiji i pokušaja da izađemo iz ove krize, ukoliko je ta situacija toliko rasplinuta. Ja sam na to odgovorila, na dopis profesora Avramovića koji sam ja uzela krajnje ozbiljno, ja sam naravno prvo protiv revanšizma i kad dođe do promene vlasti, i može da se ponudi razgovor i predsedniku Miloševiću kome da preda vlast. Kome da preda vlast? 16 stranaka, hoću da kažem, ti moraš da uozbiljiš prvo ovu drugu stranu takođe ukoliko hoćeš da budeš ozbiljan akter. Drugo, ne može isto tako da pojedini lideri, da budu u stanju toliko paničnog straha kao što se sad dešava. Ja ne moram da kažem imena, svi mi znamo o kome je ovde reč, ali je i to vrlo dramatično.

Znači, ili možeš da vršiš tu funkciju ili si se ti toliko zaplašio ili si ti u kućnom pritvoru, objavi nam, daj nam informaciju šta se s tobom dešava. Znači, mi ne samo da nemamo kao građani i ne znamo šta da radimo zato što nemamo nikakve informacije šta se dešava u vlasti, nego vidimo samo njihova dela, a ne znamo šta je u njihovoj glavi, šta će na kraju oni uopšte uraditi sa ovom državom i svima nama, a s druge strane mi nemamo informacije šta se dešava u pojedinim stranačkim krugovima. Ne možemo ni preko toga više pelaziti, zato što tu pada jedna aktivnost, znate, držim položaj a sedim u kućnom pritvoru. Pa, sad, znaš šta, opredeli se ili si u kućnom pritvoru ili nisi. Znači, dajte da vidimo koji je vaš plan, ako nemate planove, skinite nam se s vrata, kažite da nemate plan, pa neće ništa biti, vratimo se, što se kaže, na prethodne položaje. Živeli smo i u prethodnom režimu, u jednoj represiji, nije bilo ni stranaka, ni nezavisnih medija, vratimo se, pali smo na ispitu, hajde da počnemo, da kažemo – nema svega ovoga, hajde da krenemo od početka.

Ovo može da bude i miting, ali ne vidim zašto se sad to odlaže, zato što se onda bojimo da će građani da budu napadnuti, da ćemo mi da budemo napadnuti, onda nemoj da idemo na te varijante. Ne znam, čini mi se da tu nisu čista posla i to će da bude “pojeo vuk magarca”, i ništa neće biti, verujte mi. Primer koji je još lepši, posle govora predsednika Miloševića trebalo je opozicija da se sastane u onom svom čuvenom sastavu, ono dvadesetpetoro u koaliciji Dan. Ja sam čitala veliki intervju profesora Mićunovića koji je trebao da bude nekakav domaćin tog sastanka, gde on je kazao – mi moramo da odložimo taj sastanak zbog govora, umesto da ubrza sastanak zbog govora, oni odložili.

Pa, šta ako nema nikog drugog i ne treba nam niko drugi. Ostanemo sami s njim i gotovo, šta će nam, kad se pojavi, pojavi, ali skloni se ti koji zamajavaš, zato što ti njemu stalno njemu daješ… Zamisli tek koliko bi totalno otpala ona priča NATO izdajnici, ne bi više postojala. E, skloni se bar iz te priče, kad već ništa ne možeš da uradiš, šta će nam onda etiketa NATO izdajnika kad izdajnici ništa ne rade.

Zapad je jedna stara mašinerija kojoj se nigde ne žuri i to je ono što nas na prvom mestu najviše nervira, na drugom, što tamo neki činovnici donose nekakve odluke koje su pogrešne, vrlo često pogrešne odluke. Ja ću reći recimo šta je njihova najveća budalaština, ono što sam malopre pričala, sad gledano s druge strane. Oni te zatvore u kavez sa jednom zveri, zaključaju vrata spolja i kažu – bori se sad. Ej, bre, čoveče, da li si normalan. Pa hajde ti u taj kavez sa zveri. Eto, probao si ti, pa šta si uradio. Totalna idioterija, kako, ti sad si zaključao kavez i kažeš – evo ti zver, izvoli, gledamo vas šta radite.

Eto, vidite, kad gledate s te strane koliko to… Zato kažem, to je sad opravdanje za onu priču, to je potpuno nemoguće, ne može to, to prosto ne može. I nije slučajno što opozicija sad toliko šlajfuje, što ona ne zadovoljava i što ne može da odgovori na ove trenutke, upravo zbog toga zato što ne može nikakva opozicija, ono što sam rekla na početku, da odgovori, šta da radi sa zveri. Ne može da bude jedna zver a drugi čovek. Ne može. Ili zver i zver ili ljudi i ljudi.

Znači, ne može, opozicija nije pandan, to je znači glavni odgovor, koji ako se isto gleda i sa međunarodne strane on izgleda potpuno nelogično. Sve vreme su govorili da je ova opozicija slaba, da ona nije dobra, podržavali su Miloševića, bio je faktor mira i stabilnosti, a sada odjedanput kada oni više ne mogu da imaju nikakav uticaj, sad kažu – hajde sve vi, a mi vam poručujemo – pa stvarno, sad ne možemo ni mi. Zato kažem, ovaj deo opozicije… ja se uvak malo šalim…. nije reč samo o tome, to je jedan objektivni proces gde ti gubiš snagu. Ja sam sad opisala kako to izgleda. Znači, ja sam već bio slab, to je već jedan diktatorski režim, to je već ovako, a onda ti meni dodaš još sto kila, pa ne zna dete šta je sto kila uzme pa nosi. E, pa to ne može.

– Oni vlast neće dati ni na kakve kuglice, ni na liste, nikako. Možda bi trebalo više cela opozicija da misli na Avramovićev predlog da se sa njim razgovara i da mu se daju neka obećanja, neka građanska, povlastice u stvari, inače, bez toga mrka kapa. Ja ne mogu da zamislim nikome, ne njemu, nikome život pod takvim uslovima u kojima će se on naći posle gubitka vlasti. Tu normalan čovek ne bi mogao da živi. Tako da dedin predlog bi trebalo dobro prostudirati, ali dobro, sad to Zapad priteže, ali da mi gledamo svoja posla, pa da im nešto i lažno obećamo.

Svetlana Lukić: Da li ste vi odlazili na proteste i da li nameravate na ove koje će sazvati opozicija da odete?

– Da, nemam kud drugo da idem, ne mogu u inostranstvo zbog godina, jedino tamo mogu na proteste, mirne, isključivo mirne, čak sam protiv i jaja. Pištaljka i grlo. Ja se plašim da trpimo, tripimo i onda da ne dođe do nekontrolisane… pa da se ponovi varvarstvo iz 1903. ili ne znam šta… To neće biti dobro.”

Svetlana Lukić: U emisiji Peščanik do sada ste slušali Petra Lukovića, gospođu Vesnu Pešić i dvoje naših anonimnih sugrađana, a šta u odbranu opozicije ima da kaže jedan od njenih predstavika gospodin Vladeta Janković. Dakle, slušate najpristojnijeg čoveka u Srbiji.

Vladeta Janković: Postaju sve agresivniji, sve opakiji, ja mislim da ih je vrlo zabrinulo to što je opozicija našla kakvo-takvo zajedničko stanovište. Mogu mnogi gunđati, kao što gunđaju u poslednje vreme i zanovetaju, ne znam, što nešto ne preduzimaju, dokle će da pričaju. Ja stvar zaista ne vidim tako i sasvim iskreno mislim da sve što se dešava do sad valja. Bilo bi vrlo pogrešno preuraniti, jer mi smo u jednom vrlo teškom položaju. To je kao kad čovek ima jedan metak u puški i to treba dobro proceniti trenutak i dobro nanišaniti, jer ako ga ispalimo uludo teško ćemo dobiti novu šansu. I dok opozicija drži zajednički front, to je vrlo teško za režim i zato režim zauzima ovako radikalan i agresivan stav. Drugi razlog što to čine je očevidno velika nemaština. Meni se čini da oni nemaju prosto novaca više ni za najelementarnije stvari. Recimo, prosvetare bi trebalo da bude lako, relativno lako zadovoljiti, ali oni to ne čine, ne samo zato što se boje da ne naprave presedan, nego zato što nemaju. I ja mislim da je to počelo da se para po svim šavovima, presušila obnova, opozicija deluje ozbiljno prvi put posle vrlo dugog vremena, spoljni pritisak ne da se smanjuje, nego je sve gori, tako da u celini gledano, to je ono što me najviše brine, Milošević će u skladu sa svojom dokazanom praksom morati da nađe krizu brže-bolje, a da bi je našao živa zgoda je ovo što se dešava na jugu Srbije. To je očevidno da je ta zona namerno upuštena, da je tu jedan vakuum napravljen i da eventualno razgovrevanje krize dole, odgovara izgleda i Miloševiću, odgovara i Amerikancima i uopšte međunarodnoj zajednici takozvanoj.

Ne bi se smelo preuraniti i ne bi se smelo izići onako, potegnuti što kažu, oružje, figurativno govoreći naravo, a ne znati šta ćete s njim, i ne znati šta ćemo posle. Vrlo je važno da se dobro taj trenutak proceni, jer teško ćemo dobiti drugu šansu. Sasvim je svejedno da li je to jedan miting, serija mitinga, ali kada se bude izišlo, to mora biti dobro pripremljeno, i ne samo to, nego je vrlo važno da imamo i povod, a bog i duša, ova vladajuća garnitura će nam taj povod dati. Jer, ako bi se zaista desilo ovo čime prete, da ukinu Studio B, a to im je očevidno pravac dejstva, ako hoće da uzmu Beograd, kao što su rešili, moraju da uzmu Studio B, to bi bio zaista jak i dobar povod da se iziđe i onda kad iziđemo onda smo tu smo gde smo.

Mislim da je vrlo dobro što su sinoć, videlo se kako su ljudi došli smesta, bez najave, došli svi tako da je to bio jedan vrlo dobar primer da ta opoziciona grupa funkcioniše. Ima mnogo skeptika, i da kažem, zlovoljnika i gunđala koji kažu da, eto, to je samo tako prazna priča. Ja mislim da to nije dobar način razmišljanja. Mislim, čak i da je tačno da se toj opoziciji može mnogo šta zameriti, pođite od toga da drugu nemate, i takva je kakva je ima da se podržava. Ako neko misli, naravno, da sklanja Miloševića, jer bez opozicionih stranaka jedina alternativa je haos, onda više nema apsolutno čak ni te malo verovatne alternative da se stvar iz jednog opšteg ludila prevede na iole racioalan kolosek. I zato je, mislim, vrlo potrebno podržavati tu opozicionu inicijativu i ne tražiti dlaku u jajetu. Čak i kad se dešavaju ti iskoraci kao što je ovaj Čankov, koji je, razume se, i besmislen i glup i štetan i šta god hoćete, i suprotan dogovoru da sve što bi nas moglo podeliti ostavljamo po strani. Ali, čak i tako, neka ga, neka priča, neka radi šta radi, ali ostajemo zajedno i dalje.

Ono što se meni čini da bi trebalo nastojati, a to je da to ovaj put bude masovan zahtev da se izbori raspišu.Toliko, ne više od toga, razume se, ako bi Studio B bio ugrožen, ne damo Studio B i ostaćemo na ulici dok ga ne spasemo i ne povratimo ako bude uzet, ali zahtev mora bii izbori, ne ostavka, ne znam, dole Milošević i šta ja znam, samo izbori, to je ono, i sad da se vidi da ovo nije petnaestak političara koji nešto tu nagvaždaju, nego tu, iza toga stoje stotine hiljada ljudi, bar u Beogradu, a razume se, milioni u Srbiji.

Zato mislim da je to jedina nada da se stvar drži pod kontrolom, ako bi se desilo to o čemu vi govorite, a ja priznajem da ima razloga, jer kod ljudi je taj gnev i očajanje sasvim sigurno toliko dugo suzbijano, onda realna opasnost postoji da provali u nekim pravcima sasvim neželjenim. I zato je još jedan razlog zašto je ovaj opozicioni dogovor važan, jer to su ljudi koji imaju neku težinu, imaju autoritet, imaju svoje sledbenike, imaju na kraju organizaciju. U ovakvim prelomnim trenucima organizacije čak i kad su daleko o savršenih užasno mnogo znače. Kad kosa dođe do brusa, kako se to kaže, to ako bi krenula ta rulja, haos, a ja mislim i čini mi se da imam dobre razloge za takvo podozrenje da socijalisti, a naročito radikali i oni JUL-ovski jurišnici da imaju za takve varijante vrlo razrađene poteze unapred i to se vidi po ovim prebijanjima ove dece što cepaju plakate.

Vidi se da tu postoji već jedna organizacija, ja sam se uvek toga najviše bojao.To nisu ni paravojne, ni parapolicijski odredi, ali tu neka infrastruktura postoji, da je to jedan element potpuno bezobziran koji bi mogao da zaista poseje veliku nesreću. E, sad, to mi sve moramo neutralisati, zato se mora ići krajnje oprezno, promišljeno, pribrano, hladne glave… Sad se već kockamo u život svih.

Recimo, to je ono što čovek ne može da suspregne ogorčenje kad je reč recimo o međunarodnoj zajednici, jer oni su nas tu nekako doveli u taj ćorsokak. Kad oni zovu opoziciju na te razgovore, ne znam, Budimpešta, Lisabon, Berlin, tih razgovora je bilo desetine, ako ne i stotine, ta razna razglabanja o tome kako da vam pomognemo, šta ćete kad se promeni vlast, kako ćete vi to organizovati, dajte, recite šta vi mislite kako da vam pomognemo.

Šta to znači kad… to su reči, a dela su nešto sasvim drugo, dela su direktno kontraproduktivna, čak i ne govorim toliko o sankcijama, premda su sankcije same po sebi nas dovele u ovaj očajan položaj, produbile našu nesreću, a režimu ništa nisu naškodile, nego upravo to što se odseca odstupnica i što nas gone u taj obračun koji ne može na dobro da izađe. Tad čovek zaista se pita da li oni dobro misle ovom narodu, da li je to sad stvarno… ja se užasno čuvam paranoje te vrste i kažem, lično sam čovek odgajan u duhu zapadnih vrednosti, ali posle bombardovanja, posle svega što se dešavalo u međuvremenu čovek se zaista pita, morate se pitati gde je tu dobra namera.

Razume se da sad što je spolja taj pritisak opakiji, poganiji, toliko su problemi sa kojima se mi kao opozicija suočavamo samo veći, to je jedna jednačina nemilosrdna. A da će režim morati prosto da se među sobom negde podeli, to je naša jedina nada i da se shvati da ima ljudi koji zaista naprosto nemaju šta da traže više i da ima onih koji će, jedna velika većina, ogromna većina ljudi koji su povezani s režimom, koji su u sistemu, nastaviće normalno da žive, to se mora razumeti i mora im se staviti do znanja. To je naša jedina nada.

Moglo bi se reći da je to jedna sudbinska nesreća, kako je za poslednjih 10 godina su na vlast u zapadnim zemljama koje odlučuju, pre svega u Americi, to kao da je zla sreća htela da dolaze ljudi koji su nekompetentni i koji su, ja sam sklon da kažem, infatilni, koji to shvataju lično, koji to shvataju bez nekog šireg horizonta. Znate, vi ste imali američke političare, ljude koji su odlučivali u američkoj politici, ljude koji su krajnja desnica, koji ništa dobro nisu mogli misliti jednom režimu marksističke ili ako hoćete, komunističke provenijencije, koji su na kraju možda bili i rezervisani prema Srbima kao elementu, ali ti ljudi, uzmite Zbignjeva Bžežinskog, uzmite Kisindžera, nikad ne bi pravili ovakve ludačke stvari kakve su pravili Klinton, Olbrajtova i šta ja znam.

Mi smo, kažem, prosto žrtve i nekog sticaja nesrećnih okolnosti, a kako to izgleda u praksi lepo se možete osvedočiti na Kosovu. Ja mislim da Amerika nije imala goreg predsednika od Klintona. Mislim, imali ste i Regana koji nije bio nikakav ili, ne znam, Džeralda Forda, za koga se govorilo da, ne znam, ne može da žvaće žvaku i da hoda ili šta ja znam, u isto vreme. Ali ti ljudi su imali oko sebe savetnike koji recimo sigurno nisu bili po našem ukusu, ali koji ne bi radili ovakve sumanute stvari. Ovo su već veliki zločini. Pa, onda gledajte, Amerikanci su tamo, koliko se oni paze da neko slučajno se ne ogrebe, da ne ugane ruku nijedan Amerikanac, i tamo sad, razume se da će to imati svoje posledice pre izbora. Oni se ne usuđuju da jedan američki život dovedu u pitanje. A ovde imate Francuze koji su na zlu mestu, pa evo, ovog ruskog specijalca ubi to albansko dete koje je, čujem, i pobeglo iz zatvora. Mislim, drugi ginu, a Amerikanci ne. Sve zajedno to je… naravna stvar da tu glavnu krivicu snosi Milošević sa svojom politikom laži, prevare, tog nekog provincijskog nadmudrivanja, jeftinih trijumfa. To jedno vreme prolazi, pa na kraju ne može.

Naši dedovi, naši očevi su za nešto živeli, nešto postigli i to nam dali, i mi sad svojoj deci dajemo ovu strahotu; niti imaju državu, niti imaju naciju, nacionalni interes se više ne zna šta je. Znate, mi smo došli dotle da je nacionalni interes golo preživljavanje, hoćemo li uopšte ostati živi ili ostati Srba, dotle smo došli. To je moj intimni strah da ćemo otići iz ovog života, aktivnog života u svakom slučaju, ostavljajući onima koji dolaze iza nas jednu beznadežnu situaciju, a sami smo imali relativno dobre polazne pozicije. Mislim da je to ono čega se najviše bojim, mislim, to je ni više, ni manje nego životni poraz.

– Znate šta, mi smo praktično još uvek u ratnom stanju. U ratnom stanju postoji termin izdaja i veleizdaja, a postupak prema njima je vrlo jasno definisan, a ja mislim da recimo baš ono što taj Studio B radi, da je to recimo na granici izdaje, da ne kažem da je izdaja. To važi i za vas apsolutno.

Svetlana Lukić: A šta se radi sa nama onda?

– Sa vama se ne radi ništa, koliko ja vidim, jer vi i dalje govorite ono što hoćete da kažete. Mada nisam radikal, apsolutno podržavam to što je gospodin Šešelj rekao. Ima jednostavo ljudi koji smatraju da je to sasvim u redu ići na podvorenje po inostranstvu, ljubiti ruku Madlen Olbrajt. Ja to ne mogu, ne da ne mogu, neću, ali eto, ti će doći da demonstriraju. Nisam neki naročiti simpatizer ni gospodina Miloševića, kad imam nesrećnu privilegiju da biram, ja ću gledati da izaberem najmanje zlo, a on mi deluje tako, jer ovo drugo što mi se nudi, čak i ako nekom nesrećom bilo ko od njih bude izabran, on moj predsednik nikada neće biti. Čujte, za mene su ti ljudi apsolutno isti čin napravili kao i oni koji su bacali bombe na nas. Ne tako krivi, oni su krivlji, jer potiču iz ovog naroda. Ja ne vidim zašti i takva panika od bombardovanja, koliko je Kuba pod blokadom pa je izdržala, valjda ćemo i mi izdržati.

Svetlana Lukić: Ove godine i mi i Amerikanci ćemo birati novog predsednika. Amerikanci će svog birati jednog, kako ga zovu, velikog utorka, a mi ćemo odluku doneti ako ovako ostane jednog velikog petka. Ovo je bila emisija Peščanik, ton majstori Nikola Drulović i Slobodan Lalić, a vas pozdravljaju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Doviđenja.

Emisija Peščanik, 08.03.2000.

Peščanik.net, 08.03.2000.