- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

83. emisija

 
Radio emisija 06.02.2002, govore: Jasna Bogojević, Lula Mikijelj, Božidar Jakšić i Végel László.

 
Svetlana Vuković: Kada čujete moj glas, to znači samo jedno: Ceca Lukić je bolesna. Ona tvrdi da nas lažu da je to virus B. Bolesni smo od tranzicije. Vama koji slušate ovu emisiju i nama koji je pravimo tranzicija, u stvari, nije potrebna kao što nam ni rat nije bio potreban jer smo već znali da je besmislen, kao što nam ni bombardovanje nije bilo potrebno da shvatimo da ne treba glasati za Miloševića.

U to ime danas slušate naše slušateljke Jasnu Bogojević i Lulu Mikijelj. Tokom godina ratova one su bile dvočlana samozvana nevladina organizacija. Od Knina 1990. do albanskih izbegličkih logora u Makedoniji – svuda ih je bilo. Naročito u Sarajevu. Mnogi od nas jedva su dobacili do 5. oktobra. Na smrt smo bili umorni, željni bavljenja privatnim poslovima. Jasna i Lula imaju obtnuti problem. One ne mogu i ne žele da se zaustave jer ne vide dovoljno razloga za to.

Lula Mikijelj: Moj muž stalno govori: “Znaš li ti Lulo kako je teško pogledati se u ogledalo i kazati – ti si govno?” Teško je podnio ovo vreme, možda i zbog mene, što sam toliko gurala, pa izbeglice, pa ovo društvo, pa paketi.

Jasna Bogojević: Dobro, ali sve je on to gurao s tobom.

Lula Mikijelj: Ja ne bih izdržala to da nisam imala podršku cele porodice. Ja sam njih potpuno zanemarila.

Jasna Bogojević: Kada smo krenule s paketima 1992/93. godine kod mene u špajz deca su ulazila, pa me pitaju – je l’ ovo za Sarajevo ili možemo i mi da jedemo?

Lula Mikijelj: Luda vremena, stvarno. Ali smo uspijevale. Nas dvije posebno. Mnogo se ljudi angažovalo, ali nas dvije smo u Sarajevo uspjele proturiti sve što je iole bilo napisano kao antiratno. Htjele smo nekako da operemo obraz.

Jasna Bogojević: Pravile smo komplete. Zdravko, Boris Đukanović, u Kameni teatar, pa nekim svojim prijateljima.

Lula Mikijelj: Ja sam slala drame u Kameni teatar da igraju, da imaju, tražila sam od ovih ljudi od kojih sam mogla nešto dobiti. Onda ona deklaracija o Sarajevu, jedinstvenom gradu. Tu su Sarajlije pale u nesvest, tad smo skupile 15.000 potpisa iz Srbije. Iz Zagreba je stiglo 3.000 a bilo je ipak malo otvorenije. Oni nisu mogli da vjeruju. Žarko Korać je na kraju išao iza nas i pratio nas, jer to u šta smo mi upadale da bismo dobile potpise i na koji način smo dobijale potpise, to ne smijemo ni da pričamo.

Jasna Bogojević: Zvala nas Danica Drašković i otišli smo u Sponu, to je njihova neka humanitarna organizacija. Oni imaju slavu. Kaže – dođite na slavu. Upadamo mi, svi picnuti, balske haljine, dugačke, a pop tek otišao. Danica kaže – evo, ovo je deklaracija za jedinstveno Sarajevo, to je jedna moralna stvar, ja sam potpisala, vi kako hoćete. U početku niko nije imao ličnu kartu. Onda su počeli da vade lične karte, svi su se potpisali osim Ivana Kovačevića i Komnenića. Ja dođem do Komnenića.

Lula Mikijelj: Na pitanje zašto nećete da potpišete, on kaže – danas je strašno u Bosni. Kaže, u Bosni je strašno od aprila 1992.

Jasna Bogojević: A to su počeli da gube Srbi, verovatno je to bilo pred Dejton.

Lula Mikijelj: To je bio kraj 1994.

Jasna Bogojević: Onda je Ivan Kovačević rekao da neko treba da ostane i s druge strane.

Lula Mikijelj: Od članova SPO-a. Ali, stvarno, prikupili smo 15.000 potpisa.

Jasna Bogojević: A Vuk Drašković kaže: “Ma neću da potpišem ovo, kao lider ne mogu. Danica mu kaže – kakav lider, bre, ti potpiši kao Vuk Drašković građanin, književnik. Kako god hoćeš. I on nam je isto pomagao.

Lula Mikijelj: U to doba Srpski pokret obnove je imao tu antiratnu politiku.

Recimo, u Banjaluci nije bilo ratnih dejstava uopšte. Šesnaest džamija je za dva dana srušeno. Ovdje kada se pomene to, zna se za Ferhadiju i sada ljudi uglavnom osuđuju akt rušenja Ferhadije, ali da bi bilo lakše kažu – a Stari most u Mostaru, to je isto strašno. Jeste, naravno, sve je strašno. Ali, prosto, to je neko bježanje od svoje odgovornosti: eto, nismo samo mi, nego su i ovi drugi to radili. Ili, zašto ako neko govori o zločinu u Srebrenici koji je, evo, svi kažu najstrašniji zločin posle Drugog svjetskog rata, tog momenta vas odmah osude ili zato što ste Bosanka pa tako razmišljate, ili kažu – šta misliš o stradalima u Gospiću ili u Pakračkoj poljani. Kao da to podrazumijeva da si samo na strani jedne žrtve. Prosto sam se slučajno rodila s tim imenom, tim prezimenom i etničkim porijeklom. Ja bih stvarno voljela da sam rođena u Švedskoj. Pomislim: da je moj neko blizak doprineo u Sarajevu da neki Srbin strada, pa ne znam, da mi je to rođeni brat, ja bih prva bila ta koja bih ga prijavila.

Jasna Bogojević: Ja sam se upisala u Žarkovu stranku kada su se oni pocepali od Građanskog saveza, kada su hteli Žarka da sruše. Biljana Kovačević-Vučo, Lilić – to je bilo sve da se Žarko makne. Ja sam se upisala i imala sam broj, recimo 147, tako nam je bila velika partija. Ja ne volim što je ta moja stranka ušla u DOS. Mogli su da budu opozicija i sada bismo imali pravu opoziciju, a ne SPS i ove koji bi trebalo svi da budu u Hagu, ali eto. I zovu me stalno, ali ja ne idem, naravno. Samo kada su imali tribine za i protiv uvođenje veronauke, tada sam išla, pošto sam protiv, naravno. Protiv toga sam da država završi crkvi posao. Ko veruje neka veruje, ali daj da napravimo neki odbor za spas nas agnostika i ateista, jer mi smo silovani od toga. Ne može inkubator da proradi dok ga ne poškrope. Stvarno, kao da ne radi na struju. Izvini.

Tu imam jednog komšiju koji kaže – a samo čita ”Ekspres politiku” i gleda dnevnik RTS: “Znaš kako je za vreme Turaka bilo: evo Srbi, kol’ka je koža, tol’ka je vaša teritorija. A mi Srbi pametni, pa isečemo tu kožu sve u krug pa dobijemo kilometar ili pet kilometara. Napravimo to spiralno pa onda zauzmemo teritoriju”. Kao da je Turcima to uopšte bilo važno. Mogli su da ih puste ili da ih sjebu. Ali komšija živi od toga kako su Srbi zajebavali Turke, kao da ih Turci nisu puštali da to rade. I gledaj ti sad, imaš njega, pa onda recimo imaš Matiju Bećkovića 1991. godine, ja to neću zaboraviti, Novi Sad, otvoreni studio, nebeski narod, ostaci zaklanog naroda, ljudi žabe… Da li se sećaš ti toga svega, ljudi žabe koji su prevrnuli čamac? I ti ljudi su se sad povampirili.

Lula Mikijelj:
Meni se čak čini da je 1993/94. bio jači pokret nego što je danas sa ovim novim problemima, a to je suočenje i odgovornost. Čini mi se nekako…

Jasna Bogojević: Sa ovim govorom mržnje.

Lula Mikijelj: Da. Žene u crnom. Nekada tri, nekada pedeset na Trgu Republike. Pa mi smo obilježili svaki datum vezan za Bosnu, hiljadu dana opsade Sarajeva, sa transparentima.

Jasna Bogojević: Hiljadu dana, hiljadu pisama.

Lula Mikijelj: Hiljadu noći u Sarajevu – Beograde dobro jutro, to je bio jedan od transparenata pa su nas pljuvali. Pa je Momo Kapor prolazio i govorio da je Bosna krepala. Taj Beogradski krug, to je bilo toliko svečarski. Ko ne dođe na tu sesiju subotom u podne bio je bolestan i svi smo se raspitivali šta je s njim. Moramo da se sjetimo i pokojnog Slobodana Inića i posebno profesora Životića. Onda, šta se dešavalo? Nikada neću zaboraviti, na jednoj od sesija Beogradskog kruga upoznala sam jednu krasnu gospođu koja je imala neko muslimansko ime, ne sećam se, recimo Hasiba ili tako nekako. I ona je bila redovna na Krugu sa svojim mužem. Pitali su je da li ima problema. Rekla je: “Pa, nemam baš nikakvih, ja se divno družim sa svojim komšijama, svi mi daju podršku. Čak sam pre neki dan doživjela da mi komšija priđe i kaže: “Ma znate, gospođo Hasiba, vi ste toliko naša da bi trebalo da promenite ime pa da budete potpuno naša”. Ona jadna uopšte nije shvatala šta je on njoj rekao. Ja sam onako zapanjena gledala u nju i kažem – i? Pa – kaže – zamisli kako on misli o meni. Dakle, žena je potpuno uplivala u tu ksenofobiju okruženja.

Jasna Bogojević: Lulin muž Rade kaže: “Samo čekam kad će ona jednog dana da dođe s pijace s nožem u stomaku”.

Lula Mikijelj: Bila je neka prilika, dobro se sećam, pokojni Žika Pavlović je bio sa mnom. Saznali smo da je “Adra” već slala pakete, odnosno vrećice u kojima je moglo da se pošalje nekoliko krompira, nekoliko šargarepa, jabuka, ukupno 5-6 kilograma. Krenula sam od tezge do tezge onako ludački da jurim i da stavljam u svaku vreću po jedan karfiol, po pet krompira, dve cvekle, pet-šest šargarepa, tri jabuke, ali u svaku. I te vreće su rasle, imala sam ih pet-šest i nisam više mogla da ih nosim. Trčala sam od tezge do tezge i prenosila to. Žika me je pratio i on je svoje dvije vreće tako pakovao. Neki seljak u jednom momentu pita – izvinite, a šta vi to pakujete, kome to, šta to radite? Ja kažem – šaljemo pakete za Sarajevo. A on kaže – jao, šta tamo rade muslimani onim Sarajlijama. Ja kažem – u Sarajevu žive Sarajlije, a opkolili su ih Karadžićevi ljudi koji ih gađaju. Prvo pitanje koje je njemu palo na pamet bilo je – da li si ti Srpkinja? Ja kažem -jesam. On kaže – ja sam mislio da je tako, ali prosto ne smem da kažem.

Jasna Bogojević: U Sarajevu je za 44 meseca neljudske opsade poginulo 12.600 ljudi, civila. Od toga 1.650 dece. To je jedna osnovna škola puna dece. Da li mogu da zamisle ovi koji imaju decu da na školu Sveti Sava…

Lula Mikijelj: Imam pet prijatelja iz moje škole koji su ostali bez djeteta pogođenog snajperom. Uopšte se ne radi o izvinjenjima. Izvinjenje je meni već postala profana kategorija, pravo da vam kažem. Šta znači nekome reći – izvini. Nekako je potrebnije izvinjenje onome ko treba da se izvini nego onome kome se izvinjavamo. Moram da navedem jedan fin primer izvinjenja: vaša koleginica Isidora Sekulić je preksinoć napravila portret svoga kolege Dževada Sabljakovića koji je bio ovde urednik na RTS-u, koga je rat zatekao u Sarajevu kao novinara Jutela i koji je ostao deset meseci tamo, posle čega se izvukao nekako, stigao na Radio Brod, pa posle Radio Broda stigao u Pariz. Ona je napravila jedan vrlo lijepi portret o čovjeku koji je rođen u Beogradu, živio u Beogradu. I kada je sve to ljepo ispričala, na kraju je rekla: “Nisam od onih ljudi koji nisu znali šta se dešavalo u Sarajevu. Bila sam svjesna opsade Sarajeva, bila sam svjesna zločina u Srebrenici, bila sam svjesna svega, ali sam stalno nosila nekakav kamen oko sebe kome ću uputiti svoje izvinjenje. Evo odabrala sam svog večerašnjeg gosta Dževada Sabljakovića kome ću kazati – Dževade, molim te oprosti mi za sve što si proživio, ja ti se lično izvinjavam”.

Jasna Bogojević: Luka Karadžić fura po kasarnama i deli knjigu Radovana Karadžića. Niko se ne oglašava da kaže – to ne mere. Potpuni skandal. Ili recimo, kada Koštunica kaže – nije dobro da se Šljivančanin javno pojavljuje zbog sebe i zbog nas. Ne kaže – u Hag.

Lula Mikijelj: Hag radi svoje. Ako je Tači ratni zločinac, doći će na red i Tači. Ako je Izetbegović ratni zločinac po tim mjerilima i po nekim dokazima, doći će i on, i uopšte me ne zanima ko je, kako se zove. Meni je potpuno svejedno. Meni kao građanki je bitno da što više ratnih zločinaca bude optuženo, da bude osuđeno. Da li u Srbiji, da li u Sarajevu, da li u Hagu, uopšte me ne zanima, ali da se zna. Prosto se ne osećam dobro ni u jednom od tih gradova da me očeše o rukav neko ko je ratni zločinac.

Jasna Bogojević: Tako je, da se manje šetaju među nama.

Lula Mikijelj: Da je ubio neko dijete, da je iz snajpera pucao u dijete čiju boju očiju vidi.

Da ne bi ispalo da ja olako prelazim preko Đinđića, ja pogotovo imam za njega dvije lične zamjerke. Jedna je – onaj vo na Palama, ali sam mislila ajde, bio početak, pa ako će nešto odraditi kako treba, onda je dobro. Uvijek smo u prilici da između dvije loše varijante biramo manje lošu.

Jasna Bogojević: Dobro, ali, izvini, nastavićeš. On je imao i tu varijantu, kada je otišao u Sarajevo, on se nije zatvorio na aerodrom kao Koštunica, nego je prošetao tom Baščaršijom pa su ga ljudi pitali za tog vola, a on je rekao – pa ljudi greše. Ja ne kažem da je to dobro, ali on je imao snage. Njega neću zaboraviti ni kada je bila komemoracija Slobodanu Iniću. On je došao na tu komemoraciju iako je Inić o njemu najstrašnije pisao, napravio najstrašniji portret, jer je za njega Đinđić bio njegovo najveće razočaranje. Mislio je da je Đinđić na zapadu školovan političar, da će tu nešto da bude. I Đinđić je došao na komemoraciju. Ima tu pozitivnu crtu što ume da kaže da je pogrešio. Poznajem Ružicu, ja sam sa njom učila engleski. Žena misli kao ja. Ne baš kao ja…

Lula Mikijelj: Seti se oglasa u novinama, to nikada neću zaboraviti. Pa ono kad je bilo – kakav je Đinđić Srbin kad nije bio tu za vreme bombardovanja. Osim toga, ima i ujaka ustašu u Bosni. A on sada ne kaže moj ujak nije Hrvat. Šta koga briga koje je on etničke pripadnosti. On daje na cijeloj stranici svih novina jedan oglas gdje pokazuje i fotografiju njegovog ujaka i ujne. Ujak se zove tako i tako a njegov sin jedinac je časno dao život za odbranu srpskih nacionalnih interesa u Republici Srpskoj.

Jasna Bogojević: Znam ja, i Stanisavljević je pisao o tome. Kada su ga pitali o gađanju Sarajeva, on je rekao – pa izdaleka, a izbliza je to opravdano. Od njega je potekla podela 49:51.

Lula Mikijelj: Ne, ja ne prelazim olako preko njegovog delanja…

Jasna Bogojević: Pa, kao što nećemo ni Đukanoviću zaboraviti Dubrovnik i uopšte sve to. Ali mislim da on ima neku pragmu.

Lula Mikijelj: On po funkciji ode na liturgiju.

Jasna Bogojević: Pa i Žarko Korać ode. Izvini, to može da se odbije.

Lula Mikijelj: Dobro, to ne znamo sigurno.

Jasna Bogojević: Pa, dobro, ode Gašo Knežević iz Građanskog saveza. Možemo da nabrojimo još neke ljude. Zar to ne može da se odbije?

Lula Mikijelj: Ovde se sve upetljalo, to je to što je strašno. Ta Akademija nauka koja je sve to počela preko crkve. Crkva i dalje djeluje kako djeluje. Evo, ja sam danas čula na Slobodnoj Evropi da je na onom ostrvcetu, na Skadarskom jezeru došlo skoro do sukoba između pripadnika crnogorske i srpske pravoslavne crkve. Tu su bili monasi koji su gradili nešto za crnogorsku crkvu, a onda su za srpsku pravoslavnu crkvu došli pravoslavni popovi u gliserima Vojske Jugoslavije. To meni ne ide u glavu. To su bila dva stuba onog režima. Ali oni su i dalje jedno.

Svetlana Vuković: Tu je još jedan čovek rodom iz Bosne, sociolog Božidar Jakšić, koji se poslednje tri godine bavi isključivo Romima izbeglim iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova. Izučavanje ostalih naroda bivše Jugoslavije nije mu u planu. Gospodin Boža Jakšić.

Božidar Jakšić: Razgovarao sam sa svojim kolegom koji predaje savremenu istoriju na Univerzitetu u Ankari, Turčinom. On se naravno interesovao za prilike na Balkanu, u bivšoj Jugoslaviji i pitao me je – a kako vi vidite rešenje, imate li neku ideju? Ja sam mu odgovorio – kako da ne, imam. I to imam ideju koja mi se čini vrlo racionalnom. On kaže – pa koja je? Kažem – pa da nas Turci opet jedno 400, 500 godina okupiraju i da živimo u miru. On se naravno nasmijao i rekao – znate Turska je jednom u svojoj istoriji tu grešku napravila i nadam se da je više nikada u budućnosti neće ponoviti. Prema tome nije ni protektorima lako s nama kao što ni nama nije lako s njima.

U čemu je zapravo naš problem? Stvar je vrlo jednostavna. Stalno nas guraju u pitanje države kao pitanje prostora. Kolika će ta država da bude? Moram reći da bih volio da živim u jednoj maloj i dosadnoj Danskoj, na primjer, a ne u velikoj Rumuniji Čaušeskua ili velikom Sovjetskom Savezu Brežnjeva ili, u krajnjoj liniji, u velikim Sjedinjenim Američkim Državama Džordža Buša. I starijeg i mlađeg. Prema tome, to nije pitanje prostora i mi zaista sada stojimo pred neriješenim državnim pitanjem. A kad kažem neriješenim, ne mislim neriješivim. Ako mene pitate kada će biti riješeno državno pitanje u ovoj zemlji, onda ću vam reći sasvim jednostavno – onda kada nepismeni građanin dođe na šalter opštine, suda, policije, i bude tamo primljen sa velikim uvažavanjem, bude tamo primljen tako da se zna da je to služba koja služi tom građaninu bez obzira na to što je nepismen, bez obzira na to što je siromašan ili odrpan, i da taj građanin ostvari svoja prava bez ijedne molbe. Da svoja prava ne moli nego zahtijeva. Onda ćemo imati sređeno državno pitanje.

Koji su to sudovi u ovoj zemlji koji sude optuženima za ratne zločine? Izvinite, znate li takve sudove? Ja znam da je u Beogradu čovek koji je optužen za Štrpce, onaj Lukić, izručen Republici Srpskoj da tamo odgovara. Hvala lijepo na takvom sudu i na takvom suđenju jer je zločin počinjen ovde. Stradali su građani ove zemlje. Ako možemo prihvatiti međunarodnu arbirtražu za raspad države, ako možemo prihvatiti međunarodne sugestije za raspad savezne republike u ovom sporu između Srbije i Crne Gore, zašto ne možemo prihvatiti međunarodni sud za ratne zločince? Zar su oni zaista dio nas? Za veliki broj građana ove zemlje možda i jesu, jesu i heroji, ali hvala lijepo na takvom herojstvu, pogotovo ako su neki od njih politički uvjereni da su nevini. Neka odu i neka pred međunarodnom javnošću tu svoju nevinost dokažu. Biću prvi koji će im se izviniti.

Prema tome, jeste li nevini, otiđite tamo, tamo vas neće niko u zatvoru maltretirati, neće vas niko prebijati kao što su prebijali otporaše, neće vas niko ubiti, otrovati kao što je ovde činjeno.

Ne mogu da shvatim koje smo mi to društvo ako nikoga ni mali prst ne boli zato što je prethodnog predjsednika srbijanske države Ivana Stambolića pojela maca. Pojela maca, nestao čovjek. Sada najedanput svi treba da lijemo krokodilske suze za jednu nomenklaturu za koju se s dosta vjerovatnoće može pretpostaviti šta je sve učinila jer mi to osjećamo u svom svakodnevnom životu.

Izvinite, za mene je drastičniji slučaj Ivana Stambolića nego Slobodana Miloševića. Slobodan Milošević je uvjeren da je nevin. Ako dokaže svoju nevinost pred međunarodnom zajednicom, on će sigurno biti pušten na slobodu i neće biti maltretiran kao što su njegovi sudovi i policija maltretirali ljude u ovoj zemlji. Ovo igranje, to zamajavanje naroda, građana – donećemo zakon pa ćemo onda slati u Hag, sudićemo ovdje, ali do sada nismo nikoga vidjeli. Ne vidimo ljude na sportskim terenima, ne vidimo ljude u kafanama, na svadbama, nema ih. Inače bismo mi to uradili. To sve na neki način ukida kredibilitet ove države i nemojmo se zavaravati, to ćemo jednog dana debelo platiti. Jer, narod kaže – što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji.

Da se razumijemo, ja ne verujem ni sebi, a kamo li Đinđiću. Uopšte nije važno da li ja vjerujem Đinđiću ili ne. Tu ima nešto drugo – koji je rezultat onog što neko radi. Da li je taj rezultat u korist javnog dobra ili protiv javnog dobra. Švajcarska je, na primer, jedna siromašna država veoma bogatih građana. Mi ovde imamo situaciju koja je fantastična. Siromašna država još siromašnijih građana, i ta siromašna država želi da se ponaša kao raspusni bogataš u kockarnici i da još ono malo što građani imaju negde u nekoj slamarici, u nekoj čarapi, da im i to otme. I naravno, da sam ja načelno protivnik takve politike. Mi idemo u proces restauracije svega i svačega, jedne konzervativne, patrijarhalne restauracije i idemo u pravcu divljeg kapitalizma latinoameričkog tipa. Neka se ne zavaravamo. Daleko smo mi od argentinskog građanina koji će izaći na ulicu. Mi imamo više podanika nego građana. Kod nas sloboda dolazi na mahove i veoma je kratkotrajan gost na ovim prostorima.

Mene je malo stid da učestvujem u ovakvoj javnosti i osećanje stida me uvek malo inhibira. To moram otvoreno da priznam. Imao sam tu sreću ili nesreću da nikada nisam živio u normalnoj državi. Što se tiče ovog perioda pod Miloševićem, ja sam radio kao što sam radio i u periodu pod Titom i kao što radim u periodu pod ovim sadašnjim vlastodršcima, kao što ću, ako budem živ, i pod budućim vlastodršcima raditi svoj posao. I radiću ga veoma savjesno i veoma odgovorno. Ja sam u uslovima međunarodnih sankcija organizovao u pet godina Miloševićevog režima pet međunarodnih konferencija o interkulturalnosti sa osnovnom tezom da se grade mostovi poverenja među ljudima, sa nečim što nosim iz svoje rodne Bosne.

Brat je mio koje vere bio. Nisam pristao da učestvujem ni na jednoj međunarodnoj konferenciji koja bi bila takozvani dijalog između Srba i Hrvata, Srba i Bošnjaka, Srba i Albanaca, jer jednostavno ne mogu predstavljati Srbe, to je sasvim očigledno, niti želim da ih predstavljam. Ja mogu predstavljati samo sebe po imenu i prezimenu, a nekada bi mi bilo bolje da ni sebe ne predstavljam. To nije bio moj bijeg iz jedne okrutne realnosti, to je bilo neko zrno pijeska koje sam ja želio da prenesem na neku čistiju ljudsku stranu.

Svetlana Vuković: Slušate Lasla Vegela, književnika i šefa novosadske kancelarije Fonda za otvoreno društvo.

Végel László: Politička elita još nekako ima na umu reformu države jer je to odelo političke elite, pa ona mora da brine o odelu. Ali mora da brine i o telu, a to je društvo. Dugo nisam hteo to da kažem, ali meni se čini da mi danas imamo bolje društvo nego političku elitu. Zašto? Zato što je društvo i u vreme kada je trebalo rušiti Miloševića tačno znalo kako politička elita treba da se ponaša. Budite normalni i nastupajte zajedno. To je bila poruka društva. Društvo je imalo još neke poruke. To je jedna brza reforma države i jedna temeljita reforma samog društva. Mi nećemo samo neke druge zakone u parlamentu nego i drugi život. Niko nije izgovorio da želi da pobegne od Miloševića samo pola koraka, a ne deset. Svako je rekao da hoće nešto potpuno suprotno. Ali sada počinje jedna griža savesti tih novih političara: možda smo već mnogo pobegli od Miloševića. Možda je on imao u nečemu pravo. To ne smeju da izgovore jer bi to bilo jako nepopularno, ali ja se bojim da će ta griža savesti u stvari postati jedan veliki problem.

Nacionalno – to nije nešto večno, to se menja i to je jedna istorijska kategorija. Mislim da je tu klopka za sve partije i kada ljudi, teoretičari, intelektualci govore o nacionalnom, oni misle da je to jedna kategorija koja se ne menja i da postoji neka zlatna epoha gde se treba vratiti, uhvatiti korak, pa onda ponovo ići napred. To jednostavno ne ide. To uvek dođe u sukob sa modernizacijom. Ne smatram da je u Srbiji u prvom planu, kako se sada kaže, sukob nacionalne orijentacije i reformista, nego i nacionalno i reformisti imaju sukob sa modernizacijom društva. Tako voz ide dosta sporo i niko ne sme da kaže gde ide taj voz. Ni građani, niko nije mogao demagoški da iskoristi štrajk bankara, pa ni Zastava nije prouzrokovala neki veći potres. To znači da je društvo zrelo za promene, društvo je zrelo da neko kaže tačno gde idemo, kako idemo, kakve žrtve ćemo imati, čega ćemo se odreći, šta ćemo dobiti, ali mnogo preciznije nego sada. Često razmišljam o tome zašto je to tako. Ne verujem da oni koji su na čelu ove države to ne znaju. Mislim da oni sami potcenjuju društvo. Misle da, ako im kažu te stare nacionalne slogane, onda će dobiti na izborima. Ako će reći istinu, onda će izgubiti. Ne. Mislim da će dobiti onaj ko će najpre da izgovori istinu. U drugačijem smislu, šta mu vredi dobitak. Danas dobiti izbore bez istine, to je isto kao što je Milošević dobio izbore bez istine.

Mislim da ovi reformisti imaju čudan slogan. Kod njih prepoznajem neke recidive marksističke teorije, a to je baza-nadgradnja. Prihvataju reforme baze – mi ćemo sada doneti kapital, kapital će da radi, stvoriće se jedan drugačiji čovek. Ne, nije to jedino merilo standarda. Setimo se vremena Ante Markovića ili pre. Ljudi su se odrekli 1.500 maraka plate zbog lude ideje i odrekli su se standarda, bacali su cveće na tenkove, nisu shvatali da mogu da putuju u celu Evropu, da kupuju frižidere, kola, da imaju da školuju decu. Nisu mislili. Nego su mislili na jednu ideju koja će to sve posle uništiti. Tako da želja za standardom nije motor istorije. Meni je Labus možda najsimpatičniji čovek, ali možda sa najviše iluzija.

Svetlana Lukić: Kada je u pitanju premijer Đinđić, odnosno njegov politički sklop, čega se vi najviše plašite kod njega?

Végel László: Ono čega se plašim jeste najveća opasnost i za njega – da će se on čuvati toga da ima jednu savremenu, evropsku opoziciju. On se toga najviše boji. Dok to nema, dotle će ljudi koji racionalno razmišljaju uvek glasati za njega misleći da nema drugog izbora. Međutim, u politici nije pravo rešenje to da ja moram da biram između crnog đavola i belog anđela – to je opasna situacija, nego da biram između nekoliko sličnih alternativa. Ima više puteva ka dobrom društvu, pa ja mislim da je ovaj put bolji, a neko drugi misli da je ka dobrom društvu onaj put bolji. Mislim da je najveća klopka za Đinđića to što će za njega ljudi da glasaju iz straha da ne bude loše. On je to prepoznao. Evo, ja sam reformista, ako ne izaberete mene, nema reformi, biće još gore. Prema tome, on nema pravog suparnika i on ne želi suparnike. To je tako velika opasnost da će jednog trenutka biti slabiji od antipoda. To njegovo razmišljanje je kratkotrajno. On mora da ima alternative unutar dobrog.

Mnogi naši političari misle da su učenici De Gola. Mislim da bi kod De Gola oni otišli na popravni ispit i to nepovratno jer De Gol je u sudbonosnim trenucima znao da kaže – ovog je dosta, Francuska ide u novu etapu. Nije De Gol bio u tom smislu legalista i nije mislio da treba da nastavi ono što je loše, i nije mislio da će ono što je loše nekako izumreti, nego, ako je trebalo, onda se i s mačem borio protiv onoga što je loše. Mislim da je u istorijskom smislu De Gol zaista legalista, a ne oni koji prave kompromis sa onim što je bilo loše.

A što se tiče Koštunice, mislim da je malo koji čovek dobio od jednog društva tako veliku šansu kao on. Prvog trenutka je izgledalo da on može da bude ljubimac bogova, ne samo građana, ali čudno je da ponekad velika šansa onemogući čoveka da ostvari ono što je malo. U tom smislu on je zaista tragična figura i kao političar od koga se očekivalo mnogo, on je to prihvatio i onda vidi da to ne može da ostvari i počinje da se gubi u sitnicama. Meni je bilo i žao pre neki dan da gledam čoveka koji ređa neka imena sa kojim tajnim službama sarađuje ili ne sarađuje. Znate, predsednik republike je mnogo više. Predsednik republike uopšte o tim stvarima ne govori. Mislim da ni privatno ne govori da bi sačuvao autoritet. To je ono što je tragično u jednom čoveku. Meni je lično žao što se tako desilo, jer ne bi bilo loše kada bi u ovom društvu bilo izvornog autoriteta, ne po funkciji, nego zato što njegovo ponašanje čoveku kaže – to je ono pravo.

Predsednik republike daje reč da su svi građani ravnopravni, pa ređa i muslimane, i Mađare i Slovake, a onda kada dođe u Vojvodinu dolazi samo sa pravoslavnim sveštenicima. Ako već dolazi sa sveštenicima, mislim da ne mora da dolazi, ali ako on misli da je to važno i da će od toga njegova vera biti čvršća, onda neka. Ali onda mora i katolike da obiđe, i evangeliste, jer je dao reč. Ali sada građani koji su slušali zadatu reč vide da je predsednik republike nije održao. To je za jednog predsednika republike najveći problem. On može da bude poražen u mnogim stvarima, može vlada da vodi jednu drugu politiku nego što je on zamišlja, može sve, i to neće da ruši autoritet predsednika. Autoritet predsednika može da ruši samo predsednik i to tako što ne poštuje svoju zadatu reč.

Ima u Vojvodini jedna banja za lečenje i tamo morate da sedite u vodi 30 minuta. Pored mene je u banji sedelo jedno društvo i lečili su se kao i ja, i glasno su razgovarali, a svi su u bazenu mogli da čuju kako su oni ubijali ljude, muslimane u Bosni. I to su pričali sa uživanjem. Meni je to bilo strašno i nisam mogao da izdržim, izašao sam iz bazena. Mi imamo taj problem: dok oni govore tako glasno i jasno, i dok nema nikoga da im kaže – vi ćete, gospodo, ići na sud zbog toga – dotle ovo društvo neće moći da se izleči, kao što ja nisam mogao da se lečim. Đinđićeva teorija u ovom slučaju jeste da zapušimo usta i da ne vidimo ništa, da čujemo, ali da ostajemo po svaku cenu u toj lekovitoj vodi, pa možda ćemo se izlečiti. Ako baš dođe neko pa izvadi jednog od nas, pa neka ga žrtvujemo, ali mi ostajemo u vodi. Na takav način mi možemo ostati decenijama u vodi, neće biti lečenja, i na kraju, možda ćemo svi prihvatiti kolektivnu krivicu. Onda može da dođe i izvadi bilo koga od nas.

Ne Hag, ali neki sud čovečanstva jednog trenutka može svakoga od nas da uhvati za uši i da kaže – jeste, ti si krivac zato što si ćutao 10 godina, 20 godina. Ako mi hoćemo da ovim društvom vlada i red i zakon i poštovanje, i ako hoćemo da ti zakoni koje donese parlament budu stvarno oživotvoreni, moraju se hapsiti veliki kradljivci, moraju se hapsiti ratni zločinci, najmanje zbog Haga. Ako bi ovo društvo bilo srećnije da nikog ne pošalje u Hag, ja bih onda rekao – ne treba nikoga da pošaljemo u Hag. Ali, mislim da u Hag ne treba nikoga slati zbog novca, nego zbog sreće društva, zbog nas. Hag je nama slamka da se izborimo za tu sreću. Hag u stvari nama služi da formiramo naše moralne norme u koje ćemo svi verovati. Ali dok ratni zločinci slobodno šetaju, dotle nema verovanja ni u kakve ljudske norme i vrednosti. I upravo zbog toga, ako to neko želi samo zbog novca, onda možda to i ne treba činiti, nego isključivo zbog normi, zbog vrednosti.

U Novom Sadu se desilo ono što su Mađari uradili, to je mračna tačka mađarske istorije. Ali isto tako 1945. po ulasku partizana, isto tako i nedužni Mađari, i to u ogromnom broju, su bili žrtve. Ako hoćemo da budemo jedan zaista uzoran grad u ovom delu Evrope i Balkana, onda bi trebalo da mi u Novom Sadu u centru grada izgradimo jedan spomenik svim žrtvama, a da niko nema monopol da ih oplakuje. Nijedna crkva, ni pravoslavna, ni katolička, ni evangelistička, ni jevrejska opština, nego svaki čovek kada misli da je to njegova unutrašnja potreba da stavi jedan cvet tamo. Tiho, jedan cvet, ništa drugo.

 
Emisija Peščanik, 06.02.2002.

Peščanik.net, 06.02.2002.