- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

94. emisija

 
Radio emisija 24.04.2002, govore: Dušan Pavlović, Slobodanka Nedović, Mikloš Biro, Kosta Čavoški i Petar Luković.

 
Svetlana Lukić: Kažu da je bio neki zemljotres na Kosovu, i to ne neki zemljotres nego po volji predsednika legalistički, onaj koji ne poštuje Rezoluciju 1244, zemljotres koji ne priznaje granicu između Srbije i Kosova. Predsednik mora da se veselo treskao u svojoj palati.

A moram da pomenem predsednika da ga ne zaboravimo, pogotovo što tog čoveka niko više ozbiljno ne shvata, koga god pitate samo odmahuju rukom. Pomalo me čudi što je dozvolio predstavnicima njegove velike stranke da s ostalima iz malog DOS-a na Dan planete zemlje sade drveće u Tašmajdanskom parku, i to koje drveće, kedrove. Naravno, postavlja se pitanje čije je to drvo – naše, koliko ja znam, nije. Takođe me čudi da nisu izuzeli mišljenje i posadili šljivu ”ranku” ili ”požegaču”, naravno nikako ”stenlej”, to je englesko đubre. Uostalom šljiva je njihov simbol a slogan im je “Ponosno u Evropu”.

Sada stvarno možemo ponosno u Evropu kada njome vršljaju desničari, nacionalisti i neofašisti.

Predsednik nas je upozorio da ne likujemo zbog predaje ovih šest divnih ljudi koji će na pravdi boga u Hag. On sve nas pokvarene zna u dušu. Tačno me je prozreo da sam jutros pozdravljala izlazak sunca likujući zbog, kako je rekao, beskrajno odgovornog čina. Valjda misli na Šainovića, Martića, Ojdanića i ostalo društvo.

”Stidim se što sam Francuz!” uzivkuju na pariskim ulicama pre svega mladi Francuzi posramljeni izbornim uspehom Žan-Mari Le Pena. Da vas podsetim, vojvoda Žan je dok smo mi šetali ulicama 1996/97. godine, u zemunskoj hali Pinki bio dočekan ovacijama. Njegov kolega nadvojvoda Voja i dalje ponosno sedi u našoj ponosnoj skupštini i malo koga je zbog toga sramota.

Svi naši evropski desničari imaju istu poruku, onu koju je pre neki dan izgovorio Le Pen – ne znam da li ste to videli – on je rekao sledeće: “vi mali ljudi, vi bez diploma ne plašite se da sanjate i da verujete da će Francuska opet biti velika”.

I mađarski vojvoda Viktor Orban mrzi pesimiste. On kaže da svako ko ne ume da sanja, ko je pesimista, ko sumnja u njegove ambicije da vrati veličinu Mađarske, pa čak i u fudbalu, komunista je kome je bolje da ode u podrum i da se obesi. Kažu da neretko u Budimpešti mogu da se vide mladi ljudi koji hodaju ulicama sa omčom oko vrata.

Pošto desnicu imamo, ostaje nam još da izmislimo parlamentarne, slobodne izbore prvi put u našoj istoriji a počećemo školskim programom, pošto smo apsolvirali i doktorirali to sa desnicom i neofašistima. Pre neki dan u Medija centru bilo je reči o tome kada će biti izbori, kakvi će biti izbori i ono što niko ozbiljno ne shvata, a to je preporuka da se pre nego što se uđe u izbornu utakmicu, odrede i pravila, prvi put u istoriji.

Slušate najpre analitičara iz G17 Dušana Pavlovića koji ovako otprilike vidi redosled izbora na koje ćemo izaći verovatno do kraja godine.

Dušan Pavlović: Da li su izbori prepreka reformama? U jednom smislu jesu, zbog toga što ako se raspišu izbori, onda će svi da se bave izborima i niko više neće da se bavi reformama pošto reforme, barem ovakva vrsta reformi, podrazumeva neku vrstu radikalnih poteza koji nisu baš popularni i onda će vlada, baveći se izborima i strahujući od izbornih rezultata, morati da odloži te poteze. Iako imamo svaka dva meseca neku aferu koja se iskoristi da bi se vlada oborila, srušila ili da bi se oslabila njena pozicija, onda svakako da bi se izborima moglo nešto rešiti u tom smislu da se takva vrsta političkih strategija za izvesno vreme ukine jer kada imate izbore, oni koji su u opoziciji ili oni koji smatraju da bi izborima nešto značajno moglo da se promeni moraće nakon izbora, ukoliko izgube, da takvu igru prekinu, da je okončaju. Onda će morati neko vreme da ne pričaju više o izborma.

Još uvek nije takva atmosfera da bi na izbore bilo nužno da se ide. Da li će to biti baš tako krajem godine ili početkom sledeće godine nije sasvim izvesno zbog toga što će najverovatnije do kraja godine da se reši ovo pitanje između Srbije i Crne Gore, imaćemo konstituisan savezni parlament ili parlament onoga što se zove Srbija i Crna Gora i onda ćemo morati da idemo i na predsedničke izbore u Srbiji. Moraće najverovatnije da tu negde budu i lokalni izbori zbog toga što je donet Zakon o lokalnoj samoupravi koji takođe indirektno nalaže da bi trebalo da se održe i izbori za lokalne organe vlasti. Onda je to situacija u kojoj imate jednu opštu atmosferu da kada imamo neke izbore, budu svi izbori. Koštunica, odnosno njegova partija koja je glavni akter koji gura tu priču o izborima, ima sada jednu jedinu zadršku, da te republičke izbore o kojima se u stvari sve vreme priča, jer su oni najvažniji, da nije previše glasan ili da ne pritiska previše za te izbore a to je zato jer se još uvek nije rešilo pitanje savezne države. Kada se reši to pitanje, ne znam šta će onda njih da spreči da krenu svim silama i da pokušaju da isprovociraju prevremene izbore, tako da mislim da imamo krajem godine ili početkom sledeće godine neku situaciju u kojoj će se pričati o izborima stalno i biće dovoljna samo neka afera tipa ”Perišić” koja će da se iskoristi da se vlada oslabi i da se pokuša da se ona obori i onda će verovatno srbijanski premijer da izgubi živce i u nekom trenutku će da kaže – dobro, idemo sada svi na izbore da bi to presekli i da vidimo kako će to da se reši.

Svetlana Lukić: A ova burleska koju malo ko prati, o tome kako ćemo birati predstavnike za taj budući parlament države Srbije i Crne Gore, to je pitanje – Crnogorci hoće da nam šalju delegacije, a mi, bogami, hoćemo konkretno izborima da ispunimo taj parlament. Da li je to u saglasnosti ili nije, o čemu se tu radi?

Dušan Pavlović: Dogovor od 14. marta ni na koji način ne specifikuje način izbora u taj parlament. On ostavlja potpuno otvorenim to pitanje i ko god bi tvrdio da je direktan način izbora za taj parlament obavezan, bio bi u pravu, ali i ko god bi tvrdio da su delegacije te koje čine parlament, i on bi bio u pravu. Kada sam pročitao taj sporazum, bilo mi je jasno da će to da predstavlja tačku sporenja upravo zbog toga što će Crnogorci insistirati na delegacijama jer se time više naglašava konfederalni odnos države a da će srpska strana insistirati na direktnom izboru, osim ukoliko se ne slože da predstavnici Srbije budu birani direktno a Crnogorci da šalju delegaciju – neće se nikada doći do rešenja. A ako se to zaista desi, to će onda biti jedno originalno rešenje koje u svetu nigde nije viđeno.

Svetlana Lukić: Pominjali smo pravila izborne igre, sećate se da smo svi mi, a i ove političke partije koje su tada bile u opoziciji, kleli u CESiD, međutim stvari su se promenile. CESiD se nije promenio ali su se uloge promenile, oni više nisu opozicija nego vlast i zbog toga sugestiju CESiD-a da se makar šest meseci pred izbore pravila predizborne trke znaju unapred očigledno nikoga ne zanimaju, čak je dobijen odgovor da ćemo tek negde u oktobru znati kakav će biti izborni zakon. Govori gospođa Slobodanka Nedović iz CESiD-a.

Slobodanka Nedović: Mi smo pravili analize izbornih rezultata i izbornih pravila od uvođenja višepartijskog sistema u politički život u Srbiji. Pravilo je, kao što moj prijatelj Vlada Goati voli da kaže – nikada ne znate koja su pravila ali uvek znate koji je rezultat. U demokratskim zemljama stvar je obrnuta. Pravila su uvek poznata, rezultati nisu. Ko je mogao očekivati Le Penov uspeh? Verovatno niko ali su svi znali koja su izborna pravila.

Postoje nekakvi zahtevi koji se nameću ovoj zemlji ukoliko želimo da budemo punopravni deo međunarodne zajednice ili nekih međunarodnih organizacija. Problemi kao što su – gledam koliko je kolega, koliko je koleginica, koliko će biti blagonaklonih – kvota za učesnike na listama, nešto je oko čega smo se sporili ali smo onda odlučili da je to nešto što je zaista van naše moći, to ćemo morati da imamo te morati da se odmah s tim pomirimo. Deo koji je predložen ovim modelom zakona jeste otvoren za političku raspravu, na primer broj izbornih jedinica. Mi smo predložili jednu želeći da sačuvamo proporcionalni karakter izbora, dakle da zaista u najboljoj meri volja građana bude izražena u sastavu parlamenta. S druge strane, struka vam ne može reći: bolje jedna nego tri ili bolje jedna nego devet – ali vam struka može reći: iznad devet ne može.

Nadamo se da smo otvorili razgovor i nadamo se da se neće desiti ono što nam je rekao Republički sekretarijat za zakonodavstvo – da će Zakon o izborima ući u redovnu proceduru u oktobru mesecu. Podsećam vas, očekuju nas izbori, oni koji su izvesni su predsednički, oni koji su neizvesni su mnogobrojni. Opet ćemo imati tri dana pred raspisivanje izbora promenu zakona. To je najgora moguća situacija.

Svetlana Lukić: Koliko sam ja razumela, stvari su sledeće: da bismo izbegli situaciju da se političari o svemu pogađaju, u izbornim pravilima bi trebalo da bude u pitanju struka jer tu oni ne mogu da se pogađaju. O nekim stvarima mogu da se pogađaju a neke stvari moramo da radimo zato što razvratna Evropa to traži od nas – određeni broj žena koje moraju da učestvuju u parlamentu. Kada su mogle Avganistanke da izađu ispod onog zara pa da se uključe u politiku, možda bi to moglo i ovde da se desi, ali očigledno da se sve ostavlja za kraj i da će sve biti podložno političkim pogodbama. Mikloš Biro, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu takođe je govorio na pres klubu – ja sam vas upozorila da će ovo biti školski program, imajte još malo strpljenja – podsetio je na rečenicu koju je izgovorio naš sadašnji predsednik pre deset godina i koju je izgleda zaboravio.

Mikloš Biro: Citirao bih jednu zanimljivu rečenicu: “Osnovni preduslov za stvaranja stabilne demokratske države jeste ostvarenje društvenog konsenzusa o tome kako će ta država da bude uređena a najbolji način da se do tog konsenzusa dođe je ustavotvorna skupština”. Ako ste mislili da je to citat Moteskijea ili Tokvila varate se, to je citat iz govora na glavnom odboru Demokratske stranke, njenog tadašnjeg potpredsednika doktora Vojislava Koštunice, 1990. godine.

U vreme Dekabrističkog ustanka 1825. godine masa je nosila transparente na kojima je pisalo Konstantin i Konstituanta, pri čemu je Konstituanta Ustavotvorna skupština. A kada su te koji su nosili transparente pitali a šta je to konstituanta, oni su rekli – pa, naravno, žena velikog kneza Konstantina. Otprilike slična priča bi bila i u Srbiji ako bi se pričalo o Ustavotvornoj skupštini. Široke mase koje učestvuju na izborima pojma nemaju zašto je ta Ustavotvorna skupština važna, a ona je važna pre svega zato što je neophodno da sve relevantne političke snage koje predstavljaju relevantne političke opcije sednu na jedno mesto, a najbolje moguće mesto jeste ustavotvorna skupština, i postignu taj konsenzus o minimumu zajedničkih elemenata koji će biti zapisani u ustavu a o čemu potom nema više političke borbe. Kada nešto piše u ustavu, da je recimo država monarhija ili republika, onda je recimo monarhistički pokret jedna poluilegalna opcija. Ako u ustavu piše da je Vojvodina autonomna pokrajina, onda je ideja o Vojvodini-republici antidržavni čin. To jeste neki društveni konsenzus koji u trenutku prerastanja u ustav postaje osnovni zakon i on biva skinut iz političke borbe i politička borba se onda odvija na nekim normalnijim stvarima kao u celom drugom svetu a to su neka ekonomska pitanja.

Šta su nerešena državna pitanja na kojima Ustavotvorna skupština mora da radi? Prvo, naravno, odnos sa Crnom Gorom. Drugo, naravno, pitanje autonomije i jedno pitanje koje je sada pomalo marginalizovano ali koje nije na kraju razrešeno jasnim izbornim rešenjima – pitanje monarhija ili republika. Što se tiče stava u javnom mnjenju, počeću od ovog poslednjeg pošto je ono najlakše rešivo jer je po svim u poslednjih pet godina rađenim ispitivanjima javnog mnjenja za monarhiju bilo manje od 20% građana Srbije. Iz tih razloga to i prestaje da bude političko pitanje. Međutim, problem odnosa sa Crnom Gorom i problem autonomije Vojvodine jeste aktuelna priča. Da vidimo ovu prvu stvar. Istraživanje javnog mnjenja rađeno na reprezentativnom uzorku u celoj Srbiji 20. marta – na pitanje da li je zajednička država u interesu Srbije, 38% građana kaže da, 41% kaze ne, znači više kaže ne, i 21% kaže da nije sigurno. Od glasača DOS-a, što je zanimljiva priča jer je DOS vladajuća stranka, 45% kaže ne, dakle čak više glasača DOS-a smatra da zajednička država nije u interesu Srbije. Iz tih razloga vidite i porast marketinških akcija i novih političkih misija pojedinih stranaka kao što je Demohrišćanska stranka koja sada svoju političku budućnost gradi na ideji o nezavisnoj Srbiji za koju očigledno ima popriličnu podršku srpskog javnog mnjenja.

Slobodanka Nedović: Očekivanja jesu da će kampanja, ako bude među nekadašnjim prijateljima, biti prljavija nego ranije i ako nema nekakvih mehanizama samoograničavanja i samokontrole, bojim se da postojeći mehanizmi zaštite neće biti dovoljni.

– U nekim izbornim sistemima u bliskom inostranstvu, tamo gde postoji neka vrsta međunarodnog protektorata, vođa liste odnosno lista bude kažnjena oduzimanjem pet mandata ako upotrebi jezik mržnje i ako nekog napadne po nacionalnoj, verskoj ili kakvoj drugoj osnovi.

Slobodanka Nedović: Očigledno je da postoji jezik mržnje koji se sada obnavlja kod nas, međutim, ja ne vidim zašto bismo izlazili van okvira onoga što već imamo, a to su krivično-pravne norme. Izazivanje rasne, verske, nacionalne i ostalih vrsta netrpeljivosti krivično je delo. Kada je neko optužen, osuđen za krivično delo u određenom trajanju kazne ne može biti uopšte na listi. Dakle, problem je da li ćemo mi sada reći – dobro, to bi bilo krivično delo kada bih to ja uradila ali pošto je to uradio nosilac liste, onda to nije krivično delo nego ćemo njega politički sankcionisati. Između onoga da zaista stvaramo nova pravila i nove norme – hajde za početak da probamo da koristimo one koje su na raspolaganju. Neću imenovati, svi znamo dotičnog gospodina koji je bio pod medijskim bojkotom upravo zbog onoga što je pre svega verbalno činio, a posle toga i drugačije. Taj bojkot je skinut, to je zaboravljeno, eno ga veselo radi šta je i radio, krivična dela iz dana u dan, i biće nosilac liste, garantujem.

Svetlana Lukić: Helsinški odbor iz Beograda je napravio jednu publikaciju, to je u stvari Godišnji izveštaj o stanju ljudskih prava u Srbiji. Da vas podsetim, pre nekoliko dana je Beogradski centar za ljudska prava dao svoj izveštaj. Sećam se jednog podatka koji govori o našem ogromnom neznanju koji je onda, naravno, lako zloupotrebiti. Pominje se da je veoma veliki broj ispitanika na pitanje koliko policija ima pravo da vas drži u pritvoru odgovaralo – tri godine, a neki su čak govorili da mogu da vas drže u zatvoru koliko god je potrebno da policija utvrdi istinu. Inače, gospođa Sonja Biserko je dala jedan opšti okvir na ovoj konferenciji za štampu, pominjala je da smo mi precenili i da su stranci precenili 5. oktobar. Opšte mesto o kome je ona govorila je da nema nigde suštinskog diskontinuiteta. Pavel Doman je govorio o stanju ljudskih prava nacionalnih manjina a Nataša Novaković o tome šta smo mi uradili u ovih 18 meseci u pravosudnom sistemu.

Nataša Novaković: Prvo što se desilo jeste smena gotovo svih predsednika sudova, i to je ono što je u svakom slučaju dobro. Ono što nije dobro jeste što je tada propuštena istorijska šansa da se utvrdi odgovornost ovih ljudi u dešavanjima koja su postojala za vreme vladavine Miloševićevog režima. Opštepoznata činjenica je da je izvršna vlast svoju volju sprovodila preko predsednika sudova. Oni su bili taj transmisioni faktor koji je zapravo izdavao naredbe.

Predsednici sudova su smenjeni, njihova odgovornost nije utvrđena ni na koji način. Četvrta stvar koja je propuštena jeste pitanje utvrđivanja odgovornosti sudija, odnosno pokretanje postupaka za razrešenje sudija. Dosta se pričalo o tome u toku prethodne godine, međutim, ništa se zapravo faktički nije desilo sve dok ministar pravde gospodin Vladan Batić nije izašao u javnost sa spiskovima ljudi protiv kojih treba da budu pokrenuti postupci za razrešenje. To je nesumnjivo bio jako loš potez, nedemokratski, zaista je kršio prava tih ljudi i u tom smislu on je zaista bio nedozvoljen. Međutim, postoji pozitivna strana što je taj postupak konačno pokrenut. Da vas podsetim, postupci za razrešenja pokrenuti su po četiri osnova. Prvi osnov je bila zloupotreba službene dužnosti, suđenja po političkim diktatima, drugi osnov je bila izborna krađa, treći osnov je bila nezakonita dodela stanova i stambenih kredita i četvrti osnov je bila neažurnost i neefikasnost u radu pojedinih sudija. Nažalost, koliko je nama poznato do danas, iako je pokrenuto više od sto postupaka razrešenja po nekom od ova četiri osnova, za sada se zaista nije desilo ništa, samo jedan sudija je razrešen dužnosti.

Podsetiću vas na slučaj o kome je pisala štampa a to je bio slučaj sudije Pljakića čije je razrešenje pokušano, međutim pošto o tome odlučuje Vrhovni sud na opštoj sednici – iako je prema informacijama koje imamo, a nemamo razloga da sumnjamo u njih, postojala, uslovno rečeno, očigledna krivica ovog sudije u predmetima u kojima je sudio, a razrešenje se tražilo zbog zloupotreba i pogrešne primene prava u izbornim krađama 1996. i 1997. godine – jednostavno njemu je izglasano poverenje zato što je opšta sednica dvotrećinskom većinom tako odlučila.

Problemi postoje u funkcionisanju privrednih sudova, posebno Privrednog suda u Beogradu. Ovo sve govorim iz razloga što Privredni sud u Beogradu predstavlja izuzetan ako ne i najbitniji sud u ovoj zemlji, u materiji koja se tiče privrednog prava, koji vodi postupke koji imaju milionsku vrednost, koji odlučuje o budućnosti preduzeća čije su vrednosti nekoliko desetina miliona dolara ili maraka, koji odlučuje o privatizaciji tih preduzeća i smatramo da bi trebalo da se uvede neka ozbiljnija kontrola rada ne samo Privrednog suda u Beogradu, ali prvenstveno njega jer je on najznačajniji, ali i drugih privrednih sudova u Srbiji.

Helsinški odbor ima nekoliko slučajeva kada je ljude prebijala policija bez ikakvog razloga i onda, kao po nekom klišeu, to ide na sledeći način: lice koje je pretučeno podnese krivičnu prijavu protiv policajaca, policajci uzvrate na taj način što sada njega optuže da je ometao službeno lice u vršenju poslova službene dužnosti, tužilastvo, a na žalost i sud, po pravilu, još uvek veruju organima unutrašnjih poslova, tako da se krivične prijave građana koji su prebijeni najčešće odbacuju. Ako se ne odbace, onda se krene u postupak koji traje godinama. Navešću vam primer člana jedne naše stranke, ne želim da navodim njegovo ime i prezime, koji je pretučen 1996. godine i to tako što mu je slomljena vilica, nos, ruke, znači zaista je imao teške telesne povrede. Podneo je krivičnu prijavu, ona je odbačena 1997. godine, od 1997. godine do sada taj predmet se nije završio. On se više od pet godina sudi i ne može da dokaže da ga je milicija tukla.

Reći ću još samo par reči o suđenjima za ratne zločine. Masovne grobnice su, ako se sećate, bile otkrivene početkom maja prošle godine, sada je ponovo 1. maj, prošlo je godinu dana, mi i dalje ne vidimo da je bilo koje lice stavljeno pod istragu, znači ne optuženo nego da je podignut zahtev za sprovođenje istrage protiv bilo kog lica. Juče ili prekjuče sam videla u novinama da je okružni javni tužilac gospodin Rade Terzić rekao, parafraziram, da je zapravo ružno od Ministarstva unutrašnjih poslova da kaže da oni nisu dostavili svu potrebnu dokumentaciju i da to može biti njemu dovoljno da traži da se pokrene zahtev za sprovođenje istrage. Dalje nastavlja da tu zaista nema dovoljno dokaza, odnosno izveštaj koji je došao iz MUP-a nije dovoljan i da on eventualno ukazuje samo na lica koja su prikrivala zločin ovde u Srbiji i da oni ne mogu da pokrenu ništa dok se ne bude znalo ko je te ljude pobio na Kosovu. Ja ovo mogu da razumem kao pravnik, jer je činjenica da se na taj način zaboravlja onaj glavni zločin, ali postavlja se pitanje ukoliko se za naredne dve ili tri godine ne bude utvrdilo ko je ove ljude pobio da li to znači da će ovaj postupak stajati i nadalje iako može da se utvrdi barem ko je prikrivao tragove krivičnog dela na teritoriji Srbije. Ja bih zaista volela da znam zbog čega mi posle godinu dana nemamo nijednu jedinu relevantnu informaciju a, nažalost, živimo u zemlji gde se svakoga dana susrećemo sa ratnim zločincima i saplićemo se o nemarkirane ili markirane masovne grobnice.

Pavel Doman: Navešću vam samo neke podatke koje je na osnovu istraživanja javnog mnjenja nedavno izneo Rasim Ljajić. Prema rezultatima tog istraživanja 3,3% stanovnika ima ekstremnu distancu prema nacionalnim manjinama, 28% ima izraženu distancu, 58% umerenu distancu a samo 10% je bez distance prema nacionalnim manjinama.

Možda je još zanimljiviji podatak odgovor na pitanje da li biste dozvolili svom detetu da stupi u brak sa pripadnikom druge etničke zajednice – 96% Albanaca je izjavilo da to nikada ne bi dozvolilo. Ni Srbi ne zaostaju za njima, 95% Srba kaže da nikada ne bi dozvolilo svom detetu da stupi u brak sa pripadnikom druge etničke zajednice.

Tokom prošle godine u Subotici je bio održan jedan skup prosvetara Srbije i na njemu je profesor Mikloš Biro izneo takođe neke interesantne podatke. Samo ću pomenuti da prema tom istraživanju 24% građana Srbije smatra da država treba da bude ne samo etnički čista nego da i Srbi u Srbiji imaju veća prava od svih drugih. Dakle, ovakvo raspoloženje postoji unutar srbijanskog društva pa onda i ne čudi kada se jave političari koji to hoće politički da kapitalizuju i da osvoje poene obraćajući se tom najkonzervativnijem delu biračkog tela.

Kada je reč o govoru mržnje, u proizvodnji tog govora ne učestvuju samo socijalno frustrirani i marginalni pojedinci nego i pojedinci koji su visoko pozicionirani u vlasti. Svojevremeno je Savezno ministarstvo za nacionalne manjine tražilo od javnog tužioca da deluje kada je Marija Milošević izjavila da Srbijom vladaju Cigani, Cincari i Turci i da bi Hitler bio srećan zato što se Beogradom voze autobusi iz Nemačke, ali nije reagovalo na isti način kada je republički premijer Zoran Đinđić izjavio da Kosovom trčkara milion terorista, da bismo ih mogli još 500.000 zatvoriti jer su svi oni učinili ili bi učinili krivična dela protiv države.

Svetlana Lukić: U Beogradu teško da postoji smireniji, sigurniji i samouvereniji čovek nego što je Kosta Čavoški, profesor Pravnog fakulteta. Njegov kabinet je pored kabineta, sećate se, Budimira Košutića. Profesor Čavoški je sa grupom svojih kolega, to su profesori i asistenti Pravnog fakulteta, uputio ustavnom sudu zahtev da se ispita ustavnost Zakona o saradnji sa Haškim sudom i Kosta Čavoški je osoba od poverenja, odnosno praktično najpoverljiviji čovek Radovana Karadžića, juče mu je ovaj uputio pismo.

Kosta Čavoški: Mnogo je bila veća usamljenost dok smo bili disidenti. Tada je vladao savršeni strah. Skoro da je bilo nemoguće naći veći broj potpisa za najbenigniju peticiji. Vesna Pešić je napravila jedan vrlo lep rad koji mislim da još nije objavila a to je velika šteta, u kojem je analizirala sve te peticije i pokazala da je manje-više ista socijalna i intelektualna grupa potpisivala te peticije. Ono što nas je onda ujedinjavalo bila je protivnost ondašnjem komunističkom totalitarnom režimu i u tom pogledu mi smo bili svi istovetni. Nacionalno pitanje se tada još nije otvorilo i kada smo pravili Demokratsku stranku, sećam se na prvim sastancima da sam ja predlagao, a podržavao me u tome Gojko Đogo, to je bilo krajem 1989. godine, naslućivao se raspad Jugoslavije, da treba u naše programske osnove uvesti stav da ukoliko recimo Hrvatska hoće da se otcepi, ona ne može sa sobom povući one zemlje i pokrajine koje imaju većinsko srpsko stanovništvo. Vrlo dobro se sećam da su tada recimo pokojni Inić ili Vlada Gligorov koji se sada nalazi u inostranstvu, bili protiv toga, ali njihovo protivljenje je imalo za objašnjenje da to nije aktuelno, da do toga neće doći. Nije se moglo naslutiti da su oni protiv toga zato što su protiv same srpske stvari. Kada je u pitanju Inić, to je naravno čudno, a kada je u pitanju Vlada Gligorov, to je potpuno razumljivo jer je on poreklom Makedonac, njegov otac je Kiro Gligorov. Dakle, već se tada moglo naslutiti da će po tim savovima zapravo da se razlomi neka jedinstvena grupa.

Ja sam jedan od retkih disidenata koji nije bio marksista. Ja sam bio liberal, recimo kada sam protiv Zakona o lustraciji, ja sam protiv njega zbog toga što on predstavlja svojevrsnu čistku. Dakle, to je jedno liberalno stanovište. Mi možemo govoriti o tome da je s moralnog i političkog stanovišta neophodno da neki ljudi budu uklonjeni iz javnog života ali o tome treba da odluče birači, oni treba da ih uklone tako što im neće pokloniti poverenje a ne da to činimo zakonom. U protivnom, to bi značilo da je narod nezreo. Danas smo zahtevali da se ustavni sud oglasi i da proglasi ovaj zakon o saradnji naše države sa Haškim sudom neustavnim. Niko ne izručuje svoje građane i to, naravno, oni rade pod velikim pritiskom tvrdeći da to rade zarad dobra ovog naroda.

Svetlana Lukić: Da li je po vašem mišljenju Vlajko Stojiljković časno postupio, da li je on častan čovek?

Kosta Čavoški: Ono što me je fasciniralo u tom činu jeste otkriće koje mi do tada nije padalo na um. Naime, ja sam shvatio na njegovom primeru da ljudski karakter nije nešto što je dato nego i zadato i da čovek do poslednjeg trenutka, do poslednjeg daha svog života, zapravo može taj karakter da izgrađuje a da ga i unekoliko menja. Činjenica da je Vlajko Stojiljković bio čovek koji nije baš bio na najboljem glasu, i da nije bilo ovog poslednjeg čina predstava o njemu bi bila znatno drugačija. On je, međutim, izvršavajući samoubistvo i pokazujući da je to poslednji i savršen čin slobode kojim je on raspolagao, na neki način preoblikovao svoj karakter. I kao što poslednji čin u životu može da baci senku na sve ono što je bilo unazad, tako može da baci i svetlost. I on je zaista bacio jarku svetlost na ceo svoj život i mislim da će on sigurno biti zapamćen po tom činu, znatno drugačije osvetliti njegovu ličnost nego što bi to inače bilo da tog poslednjeg čina nije bilo. On je pokazao da je slobodan čovek.

Svetlana Lukić: Da li vi stvarno mislite da je Radovan Karadžić takav heroj kako ga vi predstavljate?

Kosta Čavoški: Karadžić ima jednu retku osobinu na koju se vrlo teško nailazi. Posmatrao sam mnoge ljude koji su bili na vlasti. Sećam se kako je pokojni Stambolić, bog da mu dušu prosti, održao svoj poslednji govor na Osmom plenumu kada je već bio smenjen. To je bilo bedno. On nije bio u stanju da održi neki veliki govor, da snažno zalupi vrata, da ih izbaci iz ragastova i da ih otera sve tamo gde im je mesto i da pokaže da nema ništa s njima nego je tako održao jedan smušen, bedan govor koji nije bio ni zapamćen nego je utisak ostao u meni, ja ne znam ni šta je on zapravo govorio. Radovan Karadžić je jedan od retkih ljudi koji je, kako je to Makijaveli govorio, umeo da odoleva nesklonoj fortuni.

Do mene povremeno dolaze neka od njegovih pisama a naročito tekstovi koje piše, sada je skoro objavio i jednu komediju pod naslovom “Sitovacija”, sit ovacija to je pravi naslov, koja svedoči da je on potpuno sačuvao duh, da uspeva da bude dobar, uspravan, ponosan i odvažan i u trenutku kada mu ne ide dobro i kada su mu lovci na njegovu glavu neprestano na tragu. To je retko. Uzmite neke od ovih, nezgodno mi je da pominjem njihova imena, koji su sada spremni da se predaju. Ja slušam sa raznih strana kako se ponašaju. To su ljudi potpuno izgubljeni, idu od jednoga do drugoga, traže savete, pitaju da li ovako ili onako. Radovan Karadžić je sušta suprotnost takvima.

Svetlana Lukić: Ako se neko uspravne glave penje na vešala to ne znači da nije ubio nekoga.

Kosta Čavoški: A ne, pa o tome se i radi. Naša javnost zapravo nema jasnu predstavu na koji način Haški tribunal sudi. Da bi vaši slušaoci mogli to lakše da razumeju, ja ću pomenuti krvnu osvetu. Krvna osveta pretpostavlja jednu objektivnu odgovornost. To znači ako, recimo, otac izvrši ubistvo, za njegov čin odgovara njegov maloletni sin. Dakle, krivica se sa oca prevaljuje na njegovog maloletnog sina i to je nešto što je potpuno ne samo iracionalno nego i nedopustivo. Radovana Karadžića ne gone za ono što je on učinio, nije on nikakav zločin ni proizveo ni neposredno nešto uradio, nego za ono što su drugi uradili, to je potpuno nesporno, a što bi se po nalaženju tužioca Haškog tribunala trebalo, shodno načelu komandne odgovornosti, na njega i prevaliti.

Svetlana Lukić: Radovan Karadžić je bio predsednik Republike Srpske u trenutku dok je nekoliko hiljada ljudi ubijeno u Srebrenici?

Kosta Čavoški: Jeste.

Svetlana Lukić: Čime ga i odakle ga vi tako strasno branite. On automatski onda ne može biti heroj.

Kosta Čavoški: Vi sada pominjete nekoliko hiljada. Smatra se da je oko deset hiljada Srba pobijeno u muslimanskom Sarajevu za vreme rata pa niko to ne postavlja kao pitanje. Ta Srebrenica je posebno sporna. Najpre u to vreme, ako se sećate, doktor Radovan Karadžić je praktično izgubio komandnu vlast nad vojskom, to je bio onaj trenutak kada je dvanaest generala neposredno posle toga njemu otkazalo poslušnost i danas svi mi možemo da kažemo mirne duše da je zapravo tokom celog rata vojni vrh više slušao naređenja iz Beograda nego Radovana Karadžića kao ustavnog predsednika. Već će se pojaviti u štampi jedno pismo doktora Radovana Karadžića koje je uputio našem odboru u kome on navodi da je 1993. godine francuska vlada provalila da je bio plan Amerikanaca, to je bilo ponuđeno Aliji Izetbegoviću, da se proizvede masakr u Srebrenici da bi to bio izgovor za intervenciju Atlantskog pakta. Ja pretpostavljam da je najveći broj tih ljudi bio ubijen u borbi, ali uopšte ne osporavam da je jedan broj bio likvidiran zbog osvete domaćeg stanovništva jer je 1500 Srba u okolnim selima stradalo od trupa Nasera Orića i oni su jedva čekali priliku da vrate milo za drago. Sve je to strašno, sve je to nedopustivo ali se ne može tako nešto privaljivati predsedniku koji je u tom trenutku bio na Palama.

Svetlana Lukić: Imam utisak ponekada, da ili sam ja ispranog mozga ili vi kada govorite, uopšte ne razumem u čemu je stvar, kako je moguće…

Kosta Čavoški: To je pitanje vaše prevelike osetljivosti i s druge strane pitanje poznavanja moje istorije.

Svetlana Lukić: Malopre ste tako poetski govorili o poslednjem činu Vlajka Stojiljkovića. Da li sam ja dobro razumela da ste vi sugerisali Radovanu Karadžiću da slično učini ukoliko bude došlo do toga da će biti uhvaćen?

Kosta Čavoški: Da budem sasvim iskren, ja sam to čuo čak i od njegove majke, rođene majke, koja zapravo očekuje da se njen sin živ neće predati. To je ona izjavila, a kada sam ja lično u pitanju, ja sam otprilike takvu primisao njemu u svojim nekim napisima pominjao još pre tri godine.

Majka Radovana Karadžića: Postoje ljudi, kaže, kune se u svoju djecu i u sve da bi stao pred njega da izgubi glavu za njega. To je veliko. Evo, ovo je slika moga sina Radovana. Kada ne mogu da se slikam s njim uživo, ovako se razgovaramo ponekad, često puta.

Svetlana Lukić: Zamislite da se on preda, da bude uhvaćen, da ode kao Milošević u Hag, da prvo ne priznaje sud i da počne da se brani i da se koprca. A šta ćete vi onda?

Kosta Čavoški: Naravno da bi me to razočaralo kao što me je razočarao i čin predaje Slobodana Miloševića, iako naravno čovek ne može uticati na tuđu slobodu i na njegov slobodan izbor. Svako raspolaže svojim životom pa i sam Radovan Karadžić.

Svetlana Lukić: Bio je ovo profesor Kosta Čavoški, vaspitač budućih srpskih pravnika a on je, inače, verovatno znate, predsednik Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Sada slušate Petra Lukovića. Petar Luković je predsednik suda časti Nezavisnog udruženja novinara. Za poslednja dva meseca napisano je 160 tekstova, hajka se vodi protiv njega u raznim novinama. Dakle, Petar Luković.

Petar Luković: Holandska vlada je dala ostavku zbog Srebrenice – zamislite da se Holanđani stide zbog toga što je holandski bataljon učestvovao u Srebrenici. Francuzi se stide zato što nisu ljudi glasali na francuskim izborima nego oni koji su izašli glasali su za Le Pena, a šta bismo mi mogli da kažemo posle svega. Le Pen je bio ovde kod Šešelja, bio je primljen u skupštini, legenda, majstor, u Zemunu dobio plaketu ”Počasni predsednik Zemuna”, odlično se sećam.

Mira Marković prošle nedelje kaže u vašoj emisiji: “A da li je bilo nešto u Srebrenici?” Ako bih ja rekao posle svega toga ja se stidim zbog toga što je bilo, to bi bilo tako malo. Ja se stidim svega, stidim se godinama, i pokušavam taj stid kao pripadnik, jebiga, ove nacije, ove zemlje, ovog grada u kojem živim, pokušavam ljudima da objasnim vrlo prostu stvar, da nismo svi baš srpski Le Peni, nismo svi srpski Holanđani iz Srebrenice, nismo svi baš takvi ludaci. Nismo svi Šešelji i Karadžići. A s druge strane, u novinama sinoć vest o tome da je Karadžić imao promociju u međunarodnom press centru i da je Kosta Čavoški duhovito rekao da je bio opravdano odsutan ali da je on super i da pravi nekakve duhovite knjižice, lascivne i šaljive. To me stvarno oduševilo, pazite – Karadžić veseo i šaljiv. Super, odlično.

Kosta Čavoški: Ova knjiga je najbolje svedočanstvo da je naš junak ne samo dobrog zdravlja, što mu od srca želimo, nego i bodrog duha i sa velikim smislom ne samo za humor nego i za ironiju i satiru.

Petar Luković: Danas u nekim novinama koje se zovu “Nova iskra” čitam uvodnik Radovana Karadžića na naslovnoj strani. Jebote, pa kao da je 1992. godina. U stvari je na izvestan način mnogo gore, mnogo ružnije i mnogo perverznije nego pre deset godina. Pre deset godina sam apsolutno tačno znao da su to dve strane, jedna strana za, druga strana protiv. Ova strana je bila protiv, u toj strani se nije mnogo toga dešavalo, čuvali smo jedni druge, nećemo baš da diramo sada te ljude, imamo neki primarni cilj. Sada se ispostavilo da se to sve pomešalo, i ta prva grupa i ta druga grupa, više ne mogu da pohvatam ko je gde, kunem ti se.

Kakvo je ludilo u politici, ti imaš još veće ludilo u novinama i na televiziji. Svuda neke stresne situacije, hapse Perišića, specijalne emisije. Ti vidiš recimo da u tim estradnim krugovima uvek će doći do nekakve potpune panike, kao, nećemo sada o tome nego ono što neka žena ne bi rekla javno, recimo, kada je izgubila nevinost, sada ćete čuti u detalje, to postaje još luđe. Poslednjih 20 dana ko ima živaca da prati tu vrstu programa, tzv. apolitičnu, može da oseti kakva je atmosfera u zemlji, dosta histerična, luda, potpuna priznanja, sve. Kakav penis voli Vesna Rivas, da li se Vanja Bulić muva s nekom Marinom Živković, da li Marina Živković nešto rekla Karleuši, da li je Jelena Karleuša tužila nekoga ove nedelje. To su teme. Ko je šta snimio, ko je gde bio, ko je koga vatao, ko je izgubio nevinost, to su naše teme. Tu ne postoji nijedna jedina stvar koja ima veze sa stvarnošću sem par njih.

U tom entertejnmentu imaš politike do one mere koja je meni odvratna. Evo, daću ti primer – Kulturni nokaut na B92, koji inače radi moja nekadašnja saradnica iz ”X magazina” koja se zove Maja Uzelac. Ona je napravila pre neki dan emisiju o Danisu Tanoviću koji je dobio ”Oskara”. Njoj nije dovoljno što je napisala u ”Vremenu” da je film odvratan, glup, već je napravila emisiju o tome. Način na koji se pravi ta emisija, to je jedan lak način, egzibicionistički, ajmo kroz zabavu, zezanje, kroz malo seksa, kroz moje pokazivanje, samopokazivanje Maje Uzelac koja se nikada ne skida nego se slika tamo onakva kakva jeste; mi imamo emisiju koja će biti relevantno desničarska, apsolutno desničarska emisija. Možeš da dovedeš idiota u emisiju. Pre 14 dana je dovodila Boru Đorđevića, sada je dovela nekog Srbina iz Bosne, Nikolu, ne znam kako se zove, i nijedna od tih primedbi narodnih kritičara nema veze s filmom. To su sve političke primedbe. Jedna vrsta užasnog antibosanskog, antimuslimanskog, antibalijskog – njihovim rečnikom – antiturskog odnosa prema nečemu što je bizarno. Mi smo genijalci a vi ste govna. Ali to na tako lak način, na tako zabavan način, tako entertejnment, da ti se zgadi. Između nje i ‘Pinka’ nikakve razlike nema. U čemu je razlika između Popova i Maje Uzelac, ajde mi objasni? Što Maja ima sise a Popov nema? Poruka im je ista. U ovoj zemlji se apsolutno sve relativizuje. Sve je onako – možda jeste, možda nije bilo, nije to više bitno, sve se relativizuje. Sve. Svaka stvar.

Ja sam danas video sliku Martića u novinama. Jebote, ja sam ga zaboravio. Znam šta je radio ali da sada pitaš nekog klinca koji ima 18, 19 godina da li on zna ko je Milan Martić – pa nema pojma. Pojma nema ko je Milan Martić. I zašto bi on po njima, za tu grupaciju koja treba sada da glasa, zašto bi bio kriv zbog nečega? To je jedno osećanje koje mi imamo kao Srbi da je to nešto što se desilo, što pre da to završimo, koga izručimo izručimo, da podvučemo jednu veliku crtu i da se sada, jebiga, bavimo nekim bitnijim stvarima. Ne možeš to. Ne možeš iz dva razloga. Prvo, zato što iza tih reči i postupaka nije ostala neka suva teorija, ostala je jedna krvava praksa sa užasno puno mrtvih ljudi i, drugo, to zaista iskreno verujem, nijedna normalna zemlja ne može sebe da smatra normalnom zemljom ako ne prečisti sve ono što je nekada bilo. Pa, jebiga, evo sinoć gledam ponovo na nekom VDR-u, po ko zna koji put gledam priče o holokaustu Jevreja. Nemce ne mrzi da posle 50 godina ponovo obrađuju tu istu temu, a kod nas se objavljuju antijevrejske i takve knjige da je to neverovatno. Neki dan sam bio u četničkoj knjižari, ludačkoj, antisemitskoj, antihrvatskoj, antibošnjačkoj, anti svakoj knjižari, na Trgu republike bivša knjižara ”Komunist”, možeš misliti, gde možeš da nađeš takve stvari da je to neverovatno, ne samo o Srbima koji su kraljevi planete, mi smo osnovali planetu, mi smo sve sjebali, mi smo svuda posejali svoje seme od Afrike do… slike imaju, mali Srbi na afričkom kontinentu, ne samo to, nego knjige koje objašnjavaju šta se nama desilo u poslednjih deset godina, kao da sam ja pao s Marsa i ne znam šta je bilo ovde. Mi smo se samo branili, nekog smo možda eventualno slučajno zajebali, ali nikada namerno, daleko bilo, taman posla. To je jedan divan, pitom, tolerantan, božanstven, sladak, nikada lepši narod. A izađi na ulicu, što kaže Borka, uđi u autobus – svaka budala ako se guraš i kažeš ”izvini”, lupi ti šamarčinu i kaže ”ja sam bio u Vukovaru i brat mi je poginuo u Vukovaru”. Ajde kaži mu nešto. Budi srećan da preživiš, super, da te niko ne prepozna, da ti niko ništa ne kaže, ćuti, gledaj u zemlju, ništa ne gledaj. Ćuti, jebote, otkud znaš ko je ko. I to je taj fini, beskompromisno tolerantan, predivan narod koji mi ne znamo. Ne kažem da su drugi bolji. Isti su. Sve je to isto. Ali u tome je tragedija što smo svi isti.

Mene vređa, recimo, to što je u poslednja tri dana zvezda Bane Ivković. Ne mogu da upalim televizor, ne mogu WC šolju da otvorim da mi se ne pojavi Bane Ivković. Na Studiju B, na Palmi, na BK, “Nije srpski ćutati”, svuda Bane Ivković koji je odjednom u javnosti, ne kažem namerno, ali možda i jeste namerno, slučajno, predstavljen kao demokratska alternativa svemu u SPS-u. Bane Ivković! Pretpostavimo da su izbacili Mirka Marjanovića iz SPS-a, isto bi se desilo. Mirko bi sa svojim prstenom rekao ovako: “Ja i moj prsten smo svih ovih godina predstavljali demokratsku opciju u okviru SPS-a. Sada ispade, jebiga, Bane Ivković… pa živeo sam u Beogradu, nisam živeo u Turskoj, pa znam ko je bio Bane Ivković, pa Ministarstvo za ekologiju, pa protesti 1996/97. godine, pa hteli su da ga biju ljudi, pa 5. oktobra su dolazili na vrata da ga ubiju, zna se šta je radio i sada je Bane Ivković demokrata. Dakle, ko god nije sa SPS-om, super je. Zašto sam ja u situaciji da gledam u nedelju u jedan sat Ivkovića sa Vujoševićem dva sata na televiziji, pa onda reprizu u pet sati. Pa u osam sati kod Olje Bećković i Banetom Ivkovićem, pa na Politici emisija o njegovom životu i biografija sa slikama iz mladosti, pa posle u tri noću ponovo ide repriza Olje Bećković, a u pet sati, ako sam baš bio u diskoteci pa nisam stigao da vidim, evo mi prilike da vidim ponovo Baneta Ivkovića u emisiji “Nije srpski ćutati”. I na kraju u novinama Bane Ivković intervjui, priče, naslovne strane. Bane! Niko kao Bane. Nigde nisam čuo nijednu rečenicu da ga je neko pitao, da mu kaže – dobro, bre, Bane, pa šta si pričao pre pet-šest godina, pizda mu materina? Ko je uzeo pare? Pa njega rođeni SPS optužuje da je uzeo pare i potrošio ih, kada su mu davali neke pare. Pa da li ga je neko pitao nešto za to? Ne. I sada je Bane heroj. Znaš ko je sledeći? Marko Keković možda. Da li se neko seća Marka Kekovića sem mene, s televizije Novi Sad, čovek s brkovima, koga se majka odrekla koliko je bio ružan. Gledam ih – prvo, lepše su obučeni nego ja, oni su obrijani, super, zdravi. Ja izgledam bolesno, ja sam bolestan. Oni su normalni potpuno, oni su mirni, oni su potpuno kul, ja sam živčan. Oni su potpuno normalni ljudi.

Svetlana Lukić: Među svojima su. Osećaju se u većini.

Petar Luković: Pa svuda su. Ja uopšte ne znam kome pripadam, u pizdu materinu, stvarno ti kažem, ne znam više kome pripadam. Dođe ujutru u sedam Vučelić na televiziju, lepo obučen, crno odelo, cigare, super. U sedam ujutru. Da vidiš mene u sedam ujutro na šta ličim, ti bi vrištala. On dođe, normalno priča, nema tu nikakvih problema. Šta je tu problem? On je radio na RTS-u, to je bila državna politika, nije on širio govor mržnje. Sve do 9 ujutru gledam Vučelića… došli u studio, lepo se obukli, molim lepo, uvek ćemo doći, uveče nova emisija, novo odelo, nove cipele, nove čarape, nova cigara, sve super. Ja već ne znam za sebe u pet popodne, izgubljen sam potpuno. Teturam se po gradu, ne znam više gde sam. Traži pare odavde, zovi ovoga, jesi li primio honorare, nisi, pozajmi mi pare da kupim cigare, daj plati jedno piće, to su problemi koje mi imamo. Jesi li video šta onaj piše o tebi, jesi li čuo da te onaj nazvao majmunom, kretenom, jebote, to ti je život. Znaš kakva ima odela Bane Ivković? Komšinica moja u zgradi kaže ”pa, izvini, ti nemaš šanse sa njima”. Kaže: ”Dobro, bre, Lukoviću, pizda mu materina, dokle ćes ti o ratu, o zločinima, o bivšoj vlasti, pa imaš toliko lepih tema. Ceca ima turneju, Đinđić ima turneju, Batić se zalaže za samostalnu Srbiju, imaš Đelića, Svilanovića, super, pa kultura, pa sad se ujedinili Orlić i Žarko Korać. Piši nešto lepo.” Počeo sam ja prošle nedelje da pišem nešto lepo, jebiga, izdržao sam dve rečenice, ne mogu ja da pišem lepo. Veče pre toga sam gledao nešto na televiziji, to je meni u glavi, ja pročitam nešto u novinama i poludim. Znaš, jedna stvar je u ideji, u tome da vlast mora po definiciji da bude normalna i vlast, i po definiciji bi morala da brine o nama. Dakle, sve ono što vlast dobro radi to se podrazumeva. Što bih ja sada hvalio vlast ako ona učini nešto dobro za nas. Pa zato smo valjda glasali za tu vlast, da nešto čini dobro za nas. Ali tamo gde se ja pitam kao komentator, kao analitičar, upravo tamo gde vlast ne čini nešto, tu vidim neki prostor da pišem o tome, da govorim.

Kad krenem da napišem reč Hag, tri slova da ukucam u kompjuter, čini mi se da će govna da mi izađu iz kompjutera koliko sam puta ukucao reč Hag. I to ću da kucam još sledeće tri, četiri godine. Kada sam prvi put otkucao ”sud osnovan 1992, ’93. godine”, pa devet godina kucaš o tome, pa, jebote, nikad kraja. Tribunal, Hag, Haški tribunal, Tribunal u Hagu, pa tužilastvo, sudije… To je stvarno da poludiš. Ja mogu da razumem nekakav “normalan svet” koji kaže – ja ne mogu više da slušam o tom Hagu – ali ne mogu da razumem da u ovoj zemlji za ovih 17 meseci pod ovim režimom nije bilo jednog jedinog minuta iskrene želje i iskrene volje da se time pozabavimo, da kažemo OK, slušajte sada pet minuta šta je radio Ojdanić, slušajmo pet minuta šta je radio Arkan, Stojiljković, slušajmo pet minuta šta je radio ovaj, i da znamo šta je radio. Čisto na nivou informacija.

To osećanje je strašno – vidiš da neki zločinci, idioti, manijaci, budale, ludaci koji su se tako obogatili, koji tako imaju para, tako super žive i tako im se jebe za sve ovo što mi pričamo. Kao, slušaju Peščanik, aha. Baš jedva čekaju da slušaju. Ti ljudi, šta njih boli dupe za sve. Moji prijatelji kada bi izručili sve iz džepova, ako bismo skupili 50 evra – ubi me. Deset mojih najboljih prijatelja nema 50 evra. Kakvih 50 evra, znaš ti šta je 50 evra. To je sve slepac do slepca, to su moji prijatelji, to je taj krug u kome se ja krećem. Kada mi neko kaže ”pozajmi pare” – od koga da pozajmiš pare, pa nemaš ni od koga, to sve kreten do kretena, niko živi ništa nije uzeo. A onda ti kažu u novinama, recimo o meni piše Isodora Bijelica, da sam ja antiratni profiter, ja sam uzeo vile, ja sam se obogatio. Jebote, nisam imao u nedelju da kupim cigare a čitam taj tekst Isidore Bijelice, pa znaš šta mi dođe? Dođe mi onako, jebem mu mater, dođe mi da nekome jebem majku, ozbiljno ti kažem. Antiratni profiteri. Pa kakav profit, od čega, jebote, gde, za šta. Ko će meni da da pare.

Međunarodni predstavnici kažu, kao, ajde, smirite se polako, nemojte da pravite frku, imate predsednika, imate premijera. Njima smeta ono što mi radimo. Dakle, obratno je potpuno. Koliko mi je stranaca reklo – pa ti to što radiš, Lukoviću, to je malo preterano, pa ti stalno nešto pričaš, pa mi tako baš ne mislimo. Ej, ljudi, tako je to. A svaki četnik, svaki fašista, svaki idiot, svaki kreten ovde ima hiljade miliona milijardi biliona više evra nego što ću ja ikada u životu moći da zamislim. Ja kada imam 10 evra u džepu osećam se kao Alisa u zemlji čuda. Da li ti to veruješ? Od tog međunarodnog bloka imaš jednu ludačku ideju potpuno, da se spoje NUNS i UNS. Da se spoje u nešto, ne znam kako će se to zvati, KUNS, otkud znam. Dakle, ja treba da sedim tamo sa ludacima, s Ninom Brajevićem i sa ostalima, i da mi budemo kolege. Mi smo svi kolege. Tu je verovatno član i Vučelić, tu je i onaj što je pisao o Ćuruviji, Marković, nije izbačen. Dakle, njihova ideja je u tome da sad, šta je bilo – bilo je, da mi sada to zaklopimo, da budemo jedno udruženje, u jednoj zgradi, pa da se družimo, ćaskamo, pričamo, pa da se ja grlim sa Markovićem, pa da mi on gurne jezik i da ja kažem oprosti prijatelju, super je bilo to sve što si napisao i tako to sad sve ide bez kraja.

Ja nemam nikakvih iluzija o Americi, Evropi, Africi. To su ljudi pragmatični na način koji je odvratan. Jebe se njima, njima je samo da ne bude rata ovde, da se mi ne koljemo po ulicama i da oni ne moraju da šalju neke vojnike ovde. A inače za sve ostalo što mi radimo ovde, jebe se njima. Uopšte nema veze da li smo mi u pravu ili nismo. E, hajde smirite se, dogovorite se. Kako da se dogovorimo? Između dva bloka, između fašista i antifašista nema dogovora. Ja ne znam da je bio slučaj u svetu da su molili Jevreje iz logora da se pomire sa komandantima logora. Nisam čuo za to.

 
Emisija Peščanik, 24.04.2002.

Peščanik.net, 24.04.2002.