- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

A sad malo ja

Galebovi nad Bosforom, foto: Konstantin Novaković

U ponedeljak 6. maja turska Centralna izborna komisija donela je odluku da se lokalni izbori za Istanbul ponove i odredila 23. jun kao datum njihovog održavanja. Bio je to očekivan ishod prigovora o navodnim nepravilnostima koje je podnela vladajuća Partija pravde i napretka, nakon što je izgubila vlast u najvećem turskom gradu posle punih četvrt veka. Odluka o ponavljanju izbora u Istanbulu, gradu sa kojim je turski predsednik sudbinski povezan, došla je na kraju niza njegovih reakcija od početka meseca maja, koje su sve imale isti karakter: Redžep Tajip Erdogan redom je rušio sve figure u političkim igrama koje je polako ali sigurno počinjao da gubi. Ovi postupci označili su početak nove faze u njegovoj gotovo dvodecenijskoj dominaciji turskom političkom scenom – faze Erdogan protiv svih.

Našavši se po prvi put u opasnosti od gubljenja političke prevlasti unutar same Turske, Erdogan je svesno odlučio da potpali fitilj sukoba ne samo u oblasti jugoistočne Evrope i istočnog Mediterana nego i unutar najmoćnijeg vojnog saveza na planeti, čiji je jedan od najvažnijih stubova još od Drugog svetskog rata bila upravo Turska. Sve je započelo političkom igrom turskog predsednika kojom je želeo da istakne upravo svoj značaj kao vodeće sile u regionu, provokativnom odlukom da od Rusije kupi raketni sistem S-400. Reakcija pre svega Amerike, čija je nova ratoborna administracija uvela sankcije Turskoj zbog te odluke, ali i stavila na čekanje dogovor o učešću Turske u proizvodnji lovaca F-35 koji je ovoj zemlji trebalo da donese dobit od preko 10 milijardi evra, iznenadila je turskog predsednika, ne ostavivši mu ni najmanji manevarski prostor. Erdogan je doveden pred prostu dilemu – ili da odustane od kupovine naoružanja od Rusije, ili da izgubi svoju značajnu poziciju u okvirima NATO saveza, kao i preko potrebni prihod koji bi mogao da osnaži vrlo problematičan turski bankarski sektor. Pošto njegove pretnje političkim okretanjem Turske od zapada nisu dovele do američkog popuštanja, turski predsednik je rešio da ovu „orijentalnu“ diplomatsku igru zameni konkretnim agresivnim potezima.

Već mesecima sam Erdogan, ostali državni funkcioneri vladajuće partije, ali i turski ministar odbrane Hulusi Akar neprestano ističu da će Turska na svaki način zaštititi svoje interese u Egeju i istočnom Mediteranu i da neće dozvoliti da ostane izolovana od ekonomski najvažnijeg događaja u regionu u poslednjem stoleću – korišćenju ogromnih zaliha prirodnog gasa koje su otkrivene u vodama Republike Kipar. Iako je politička realnost upravo takva da je dovela do izolovanosti Erdoganovog režima u širokom pojasu severne Afrike i istočnog Mediterana, geopolitički centralna pozicija Kipra poslužila je ponovo kao dobra osnova za tursku političku ofanzivu u ovom regionu.

Isključiva ekonomska zona Republike Kipar, koja se nalazi u oblastima koje okružuju slobodni deo Kipra čijih se severnih 38% od 1974. nalazi pod turskom okupacijom, već je izdeljena na zone u kojima su pravo na ekskluzivno korišćenje dobile najveće svetske energetske korporacije, pre svega američki Ekson Mobil, italijanski Eni i francuski Total. Uprkos tome, turski predsednik je nakon više pretnji 4. maja uputio turski brod za istraživanje prirodnog gasa „Fatih“ (Osvajač) sa pratnjom u kiparske vode nedaleko od grada Pafosa na zapadu ostrva. Koristeći populistički motiv o pravu Turske i kiparskih Turaka da učestvuju u podeli dobiti od ovih prirodnih resursa, Redžep Tajip Erdogan je otvoreno izazvao čitav zapad svojim potezom. A reč je o potezu u političkoj šahovskoj partiji koji turski predsednik neće moći da vrati i koji njega lično postavlja neposredno u središte političke krize koju je proizveo. Jer ako su kiparskoj vladi, vojno neopredeljenoj na tradicijama nekadašnje političke nesvrstanosti, prilično vezane ruke zbog skromnih vojnih i diplomatskih mogućnosti, to nije slučaj sa Amerikom i Evropskom unijom čiji su politički i ekonomski interesi ovim postupkom ozbiljno narušeni.

Reakcije predstavnika Evropske unije, Federike Mogerini i predsednika Evropskog parlamenta Antonija Tajanija, kao i ministarstva spoljnih poslova Francuske i američke ambasade u Nikoziji bile su brze i jedinstvene, a njihove poruke gotovo nediplomatski direktne. Pozivajući se i na odluku Evropske komisije iz marta 2018, od Turske je zatražena ne samo uobičajena uzdržanost već i hitno povlačenje turskih brodova iz voda Isključive ekonomske zone Republike Kipar. Očigledno je, međutim, da se još uvek čeka na najvažniju reakciju, onu iz Vašingtona. Jer uprkos ratobornoj retorici i sada istim takvim postupcima, jasno je da Erdogan vodi neposredne i delom tajne pregovore sa Amerikom. Sa prošlonedeljnog sastanka vrha turske države na kome je razmatran problem naručenog ruskog raketnog sistema, čija je isporuka sada – zgodno – odložena za juli, nije izdato nikakvo saopštenje, ali je u režimske medije proturena vest da je Donald Tramp pristao da poseti Tursku u junu, u okviru njegove evropske turneje. Slično tome, kao odgovor na reakciju zapada na slanje broda „Fatih“ u kiparske vode, 6. maja su režimske novine Jeni Safak objavile planirane lokacije za postavljanje ruskih raketa S-400: gradove Smirnu i Antiohiju na zapadnoj odnosno jugoistočnoj turskoj obali, čime bi se vazdušni prostor ne samo Kipra, već i čitavog Egeja i Levanta stavio pod tursku vojnu kontrolu. To je još jedan pokazatelj da je eskalacija spoljnih sukoba glavni politički pravac kojim je krenuo Erdogan. Stoga nije čudno što je istog dana kiparski predsednik Nikos Anastasijadis turski postupak okarakterisao – neuobičajeno otvoreno – kao drugu tursku invaziju na Kipar, 45 godina nakon prve.

Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta i upravnik Centra za kiparske studije.

Peščanik.net, 07.05.2019.