- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Azilanti svih zemalja, ujedinite se

 
Tresak drvenog čekića kojim je lokalni njujorški sudija sredinom maja zapečatio svoju odluku o odbijanju kaucije i zadržavanju šefa Međunarodnog monetarnog fonda u pritvoru zbog optužbi za seksualni napad, odjeknuo je svetom zlokobno. Štrecnuo se neispavani Stros-Kan ali su njegovi advokati ostali pribrani. Izvesno je da će javnost neoliberalnih ekonomija biti na njihovoj strani – hotelska sobarica koja je u zatvor, čuveni njujorški Rajkers, oterala jednog od najmoćnijih ljudi na svetu, prepoznatljivo je lice pretnje kojoj su izložena društva blagostanja pod najezdom azilanata.

Mada bi, kao žrtva navodnog napada, trebalo da bude zaštićena od javnosti tokom sudskog procesa, istog trena sve se već znalo o sobarici iz Gvineje. Azil u Sjedinjenim Državama dobila je krajem devedesetih, boluje od side (ili laže da bi koristila beneficije), s obzirom na poreklo iz nekadašnje francuske kolonije verovatno je obična marioneta u strateškoj zaveri protiv Stros-Kana, rođaci uz čiju se pomoć domogla Njujorka, naravno, bave se sumnjivim, imigrantskim poslovima u Americi – ukratko, zloupotrebila je humanost i dobronamernost otvorenog društva, baš kao što to žele i sve one horde varvara što, s promenljivim uspehom, nasrću na zidove Amerike, Tvrđave Evrope i ostalih, dobro branjenih, obećanih rajeva.

Iako je šef MMF-a u zatvoru proveo svega četiri noći bio je to značajan zgoditak u bespoštednoj borbi Prvog i Trećeg sveta kojim je prekinuta gubitnička serija u gostima. Tela luzera koja plutaju pod zidinama Vrlog, novog sveta odavno više nisu dramatična žižekovska metafora – već godinama se po Sredozemlju afrička sirotinja davi pre nego što se domogne Italije ili Malte, no s dolaskom „arapskog proleća“ a posebno od početka rata u Libiji smrt izbeglica sa severa Afrike u potrazi azilom sve je češće stvar „bezbednosne procene“. Svetsku javnost alarmirala je proletos jedna britanska humanitarna organizacija koja je iznela tvrdnje da je već na početku rata u Libiji bar jedan brod sa više stotina izbeglica potopljen projektilima iz aviona NATO saveznika uključenih u borbe protiv Gadafija. Otprilike u isto vreme desio se i „incident“, o kom je kasnije izvestio Gardijan, kada su pomrli gotovo svi od sedamdesetak izbeglica (uključujući 20 žena i dve bebe), ostavljenih u nemilosti pokvarenog čamca nasred pučine, bez hrane i vode, iako su ih identifikovali i vojni i civilni brodovi u okruženju.

Na granicama Tvrđave sve je manje obzira, sačuvanih još samo za unutrašnje bitke sa sopstvenim, autohtonim građanima. Odustalo se od jalovih decenijskih debata o integraciji imigranata, multikulturalizmu, „zloupotrebi“ evropskih država blagostanja i civilizacijskim standardima humanog društva. Spor između Francuske i Italije oko severnoafričkih izbeglica kao i nemačko-danski sukob na granici obećane Hiperboreje inicirali su jednu privremenu suspenziju Šengenskog sporazuma te nekoliko prijateljskih saglasnosti da je sporazumu potrebna hitna dorada ka rigidnosti. Zasad pljušte samo pretnje i upozorenja, usmerena pre svega na adrese zemalja po jugoistoku Evrope – od Litvanije, preko Poljske, Bugarske do Grčke i Italije – najslabijim karikama evropskog sistema slobodnog kretanja u koji je, sticajem srećnih okolnosti, uključena i Srbija.


Beli šengen za bele Srbe

Tačno šezdeset godina posle održavanja specijalne sednice Ujedinjenih nacija na kojoj je usvojen tekst Konvencije o statusu izbeglica, namenjene definisanju prava ljudi u potrazi za azilom, nad Evropom lebdi duh borbe protiv „lažnih“ ili tzv. ekonomskih azilanata, borbe čija je herojska ikona bivša britanska premijerka Margaret Tačer, ideološka roditeljka postkolonijalnog nju dila. Ta je već u prvoj godini svoje vladavine uspela da birokratskim tehnikalijama desetkuje broj tražilaca azila, gotovo i ne dirajući u tekovine zaštite ljudskih prava. Potencijalni azilanti naprosto nisu uspevali ni da započnu često dugogodišnji pravni proces, tokom kojeg im država garantuje materijalno zbrinjavanje i pažljiv advokatski tretman. Britanci, „opravdano uplašeni da će ih imigranti potopiti“ kako je govorila Tačerova, efikasno su zaštićeni od najezde sirotinje iz Komonvelta pa je i budžetska ušteda bila značajna. Rezanje socijalnih davanja, u kojima tretman izbeglica i azilanata ima značajnog udela, deo je i aktuelnog programa štednje u Evropi.

Razni primeri rastuće popularnosti ksenofobnih paranoja koje prete da provale evropske granice političke korektnosti, malo koga mogu zaista uznemiriti – mada ponekom ne manjka potencijala za razonodu, poput nedavnog Berluskonijevog ispada o Milanu kao budućem „cigangradu“ (zingaropoli), ukoliko njegovi izgube lokalne izbore. Iako je Milano ipak prešao u ruke opozicije, činjenica je da Evropljani odavno više nisu preterano osetljivi ni na rasizam ni na beskrupulozne ekonomske računice svojih političkih lidera. A Srbija je, na našu nesreću, upravo uočila idealan šlagvort za svoju mitsku ulogu hrišćanske krajine, „malog ali hrabrog naroda“ koji će do poslednjeg daha braniti granicu Šengena od neevropskih rasa i vera.

Talas nevešto izazvane panike zbog ugroženosti „najvažnijeg dostignuća demokratske vlasti u Srbiji“ razotkrio je među vršiocima te vlasti ne samo dubine strukturnog rasizma, gotovo naivnog u svojoj samorazumljivosti i infantilnom odsustvu saosećaja za njegove žrtve – već i tragično nepoznavanje koncepta ljudskih prava, opsega međunarodnih konvencija i domaćih propisa koji se bave njihovom zaštitom. U društvu koje je moguće mobilisati na masovniji javni protest samo oko odbrane vrednosti imaginarnog srpstva ili, istini za volju daleko konkretnijeg prava na kupovinu alkohola i posle 10 uveče – državna uprava koja ne razume univerzalnost ljudskih prava prilično je opasna. Ako im sutra padne na pamet da izglasaju kakav rasni zakon otupela srbijanska javnost neće biti značajna prepreka.

Pretnje ukidanjem „belog šengena“ nisu nove, zapravo daleko su oštrije bile krajem prošle jeseni no valjda zimi malo ko putuje u Zonu pa je i prošlogodišnja najava ministra policije o pooštravanju kontrole na izlazu iz Srbije prošla neopaženo. Ove godine Dačić je imao daleko više uspeha, pritisci iz Evrope su pojačani a „ozbiljnost situacije“ shvatili su i stariji koalicioni partneri agilnog Miloševićevog „socijaliste“. Lažni azilanti ukazali su se kao idealan uvod za predizbornu kampanju. Prethodni su dobijeni na obećanju o ukidanju viza; ovog puta titulu treba samo odbraniti.

Posle inicijalne serije potpuno sumanutih izjava o planovima za kriminalizaciju i progon „lažnih“ azilanata, baklju su od nerazumnih ministara preuzeli unekoliko pribraniji i pragmatičniji državni sekretari, savetnici i ostali stručnjaci, budući već opomenuti na nezgodnu okolnost da bi preterano revnim „rešavanjem“ problema potencijalnim azilantima upravo uručili preko potreban dokaz o represivnom sistemu iz kog beže. Čas je kucnuo za reklamni blok, floskule o evropskom putu Srbije, integraciji manjina i pravnoj državi, a vrhunac se odigrao u Skupštini Srbije, na javnom slušanju o prisilnim migracijama tokom kog je NVO 484 odigrala neverovatnu ali neprocenjivu ulogu u strateškoj diverziji pažnje sa Roma, drugorazrednih građana, uz asistenciju pomoćnika ministara za Kosovo, rad i unutrašnje poslove. U prvi plan izvedena je Srbija kao država koja pruža azil za desetine hiljada izbeglih Srba i 200.000 interno raseljenih, pohvaljena je vanredna efikasnost Komesarijata za izbeglice koji proterane iz EU „obrađuje“ po ugovorima o readmisiji – za razliku, eto, od birokratija evropskih zemalja kojima treba i po dve godine da reše nečiji zahtev za azil. Najavljeno je čak i da će Beograd Briselu ponuditi rešenja o izmenama propisa u okviru šengenskog sporazuma.

Između redova zaprepašćujućih izjava o Romima koji ugrožavaju srpski šengen, „trošenju obraza Srbije“, „neraspoloženju“ tražilaca azila da rade i sličnim – moglo se čuti da, u stvari, i nije baš potpuna istina reći da „niko“ iz Srbije više ne dobija azil na Zapadu ali i da nisu svi tražioci azila Romi – zapravo nešto ih je manje od 60%, prema rečima komesara za izbeglice, 40% čine Srbi i „ostali“. Domaće političare, međutim, iznenadilo je saznanje da Brisel nije spreman da krši svoje propise o zaštiti privatnosti ustupanjem dokumentacije o ljudima kojima je odbijen zahtev za azil – ovakav stav srpski zvaničnici nazvali su „neću-da-ti-kažem politikom“ koja otežava namere Beograda da nađe načina za ometanje odbijenih tražilaca azila da ponovo uđu u zonu Šengena. Bez sve šale, Srbija razmatra rešenja za „lažne“ azilante iz bivše SFRJ kojima je prećeno kaznom oduzimanja pasoša ukoliko naruše ugled zemlje „traženjem azila ili odlaskom u izbeglički logor“ (Zakon o putnim ispravama, 1979).


Deponija

Izmučena ambivalentnim odnosom ljubavi i mržnje prema svetu koji, u pozadini ekonomske, potresa ozbiljna kriza ljudskih prava – ili, tačnije, kriza čovečnosti – evoluirajući u nove oblike rasizma, Srbija se suočila sa neobičnim zahtevom: da višak svojih građana, one koji su „prežveli sami sebe“, isključi tako što će ih po svaku cenu zadržati unutar svojih granica. Biće to još jedan pažnje vredan proces permisivne despotije u punoj zrelosti, uslovljavanja slobode progonom, inkluzije pod ekskluzivnim uslovima. Ili, rečima srbijanskog ministra ekologije, „Rome ćemo zapošljavati na deponijama“.

 
Peščanik.net, 23.07.2011.