- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Beleška o orijentaciji

Pod uticajem dve suprotstavljene sile – unutrašnje, koja je bila u zavadi sa stvarnošću i spoljašnje, koju je proizvodio Tadić – Radikali se nisu naprosto rascepili, nego su popucali, kao grnčarski sud. To što je otpalo samo jedno, poprilično veliko parče doduše, ne znači da je ono što je preostalo naročito upotrebljivo. Barem ne za svrhe za koje je, do sada, služilo: pričinjavanje štete. Sa Koštuničinim odlaskom sa političke scene i raspadom Radikala prvi put je neumrli Miloševićev duh upao u problem identiteta. S druge strane, neminovno, Tadić, kome se, kao nikada otvara širok manevarski prostor, moraće pre svega i pre bilo čega drugog, da iskuša sopstvenu sposobnost orijentacije. Poput Amerike koja se, posle pada svog omiljenog i najboljeg neprijatelja SSSR, našla u bezvazdušnom prostoru i koja je, stiče se utisak, izgubila bila orijentaciju i tako propustila priliku da svoju dominaciju uspešnije iskoristi, sada se Tadić – uprkos svoj manjkavosti ove analogije – nalazi u sličnoj situaciji. Naravno, sa Dinkićem, Jovanovićem i Dačićem u trbuhu, Tadić ne može da bude i opušten, ali sa razbijenom štetočinskom opozicijom svakako dobija prostor na koji, do raspada Radikala, nije mogao da računa.

Kako taj prostor iskoristiti?

U trenutku dok nastaje ovaj tekst, Vučić se još nije zvanično priključio Nikoliću, ali sva je prilika da će to učiniti. Ukoliko se to zaista dogodi, teško je pretpostaviti da Radikali koje predvode Vjerica Radeta, Gordana Pop-Lazić, Nataša Jovanović, Dragan Todorović i Milan Mirčić, bez obzira na pogan jezik, prigradski stajling i obožavanje Šešelja do imbecilnosti, a naročito bez fizički prisutnog Vojvode, mogu da održe stranku u bilo kakvoj ravnoteži. Nikolić je, uza svu brutalnost, pokazao solidan stepen političkog snalaženja i izvesnu političku kulturu. Ovde, naravno, ne bismo smeli da preteramo sa obožavanjem Nikolića. Njegova se brutalnost odlično održava već gotovo dve decenije. To što je bila u senci Šešeljeve mahnitosti i što je, stoga, prolazila nekako nedovoljno zapaženo, ne abolira je ni za pedalj. Što je, pak, taj čovek za dlaku mogao da postane predsednik Republike, ili premijer, manje govori o njemu koliko o širini i dubini pustoši koju su Miloševićeva i Šešeljeva (dakle Nikolićeva, dakle Vučićeva) vladavina ostavila na ovdašnjem političkom prostoru i u dušama ljudi. No, ako su Dačić i Mrkonjić tako fino legli na rudu, pa dok jedan vredno gradi puteve drugi uljudno razmenjuje misli i osećanja sa Seržom Bramercom, zašto se i Nikolić ne bi dao uljuditi? (Hm…) Kako god, preostalo radikalsko kolektivno predsedništvo nakupina je šešeljoida koje je samo vreme, čijem izdisaju (napokon!) prisustvujemo, moglo da izbaci na obalu.

Kao što je, međutim, rečeno, Tadić bi sebi smeo da dozvoli sve osim opuštanja. To znači sledeće: kada su radikali i Koštinica u pitanju, ne bi im trebalo ostavljati nikakav prostor za bilo kakav uticaj ili, još gore, povampirenje. Ovu i ovakvu opoziciju valjalo bi, naprosto, zbrisati sa scene. Jer iako legalna, teško da su radikali i legitimna opozicija. Ako je sadašnja opozicija nekoć, dok je bila na vlasti, radila direktno protiv interesa sopstvene zemlje, a da se ta delatnost teško može poreći, i ako je posle prelaska u opoziciju nastavila da radi na istoj sumanutoj platformi, jako je teško odbraniti njenu legitimnost. Radikali su, naprosto, organizacija koja okuplja solidan broj štetočina. Utoliko ih politički valja utamaniti.

Iz ovoga, međutim, ne sledi automatski vapaj (vapaj uočen kod komentatora patriotsko-patrijarhalnog bloka) za neimanjem opozicije, te opasnosti po demokratski poredak koji je, ako nema opozicije, izbačen iz ravnoteže odnosa moći. Načelno, stvar se može i tako predstaviti. Ali u onoj meri u kojoj su Radikali organizacija za pričinjavanje štete, u istoj toj meri oni i nisu opozicija koja konstituiše demokratski prostor. Borba protiv takve opozicije borba je za goli opstanak. (Kao što je primećeno u jednom od tekstova iz ciklusa „Pacov na trbuhu“, problem sa radikalskom legitimnošću u nedostatku je ideologije. Radikali je, naprosto, nemaju. Odnosno, imaju je u onoj meri u kojoj mogu da prihvate svaku ideologiju ukoliko je drže probitačnom mogućnošću za dolazak na vlast. Prihvatiti zdravo za gotovo da je nacionalizam njihova ideologija, nedovoljno je iz više razloga. Najpre, nacionalizam teško da odgovara definiciji ideologije kao pozitivnog političkog projekta čijem se ostvarenju u političkom nadmetanju teži. Naime, čega političkog u nacionalizmu ima i koji su mogući putevi njegovog ostvarenja? Učinke „nacionalističke ideologije“ posmatrali smo iz neposredne blizine za sve vreme Milioševićevog i Šešeljevog mahnitanja, pa bi, utoliko, na ovom mestu valjalo skrenuti pažnju samo na dva upečatljiva detalja: nacionalizam je teško oštetio politički prostor Srbije, što ga ne preporučuje kao ideologiju, budući da taj prostor, po definiciji, konstituiše ideologija; u načinu ostvarenja nacionalistički definisanih ciljeva, nasilje se pokazalo u tolikoj meri logičnim pratiocem nacionalizma da je ono, to nasilje, suspendovalo odnose moći koji su, budući ugrađeni u ideološke tokove, konstitutivni za javni prostor. Radikali su, dakle, organizacija sklona nasilju, organizacija sumnjive političke legitimnosti, dokazano štetočinska, nepokolebljiva u istrajavanju na mračnim stranama nacionalističkog fantazma.) Dakle, tek bi marginalizovanje ekstremnih političkih organizacija, poput Radikala i dekadentnog DSS iz poslednje, „samardžićevske faze“, otvorilo prostor za konstituisanje legitimne opozicije.

No, upravo u tom međuprostoru opasnosti su najveće. U ovom trenutku Tadić je, nesumnjivo, dominantna politička figura u zemlji i, time, najodgovornija. Sa rasipanjem Radikala pritisak sa te strane nešto je manji, ali pritisak koji dolazi iz svega ostalog – raste. Ekonomske prilike i strahovit pritisak tajkuna, haški zahtevi i korupcija, verovatno će biti najverniji pratioci Tadićevi u narednom periodu. Upravo u zavisnosti od toga u kojoj će meri uspeti da se nosi s tim problemima, Tadić će dodatno da pritiska nedovoljno legitimnu, patriotsko-patrijarhalnu opoziciju. Kako stvari sada stoje samo bi epska Tadićeva nesposobnost i dezorijentacija bile u stanju da ožive radikalsko-narodnjački korpus. Ukoliko bi do narednog izbornog turnusa sadašnji radikalsko-narodnjački blok pao na ispod 35 odsto glasova, istom bi se ukazala šansa za stvaranje legitimne, drugačije, političke, a ne pretpolitičke opozicije.

Dakle, Tadić će u narednom periodu morati odlučno da obnaša vlast, ali i ozbiljno da igra opoziciju sebi samom. Verovatno bi prvi ubedljivi korak bio da one reči o proređivanju mangupa iz sopstvenih redova i ostvari, to jest da javnosti pokaže da misli ozbiljno. Drugi bi bio da pohvata odbegle generale i magacionere. Treći da išamara Vladu, trgne je iz letargije i pokrene. I tako dalje.

Kako god, Srbija je, po svemu sudeći, odradila i onaj odvratni deo tranzicionog cirkusa u kojem se, posle početnog oduševljenja, snage starog režima, u nešto promenjenom izdanju doduše, ali svejedno i dalje pune bizarnih ideja, vraćaju na vlast i neko je vreme sprovode. Koštinica je, kao eksponent staroga režima i uz ne malu potporu Radikala, odradio šta je imao i sada može mirno da sadi ruže u nekom selu kraj Beograda, ili čita ono što je u međuvremenu propustio. Svašta je probao, ali je Srbija, začudo, ostala relativno čitava.

Tadiću, međutim, koji je odradio lavovski deo priče, sada sledi uvođenje u drugi krug. Sada je prilika da povuče niz nepopularnih poteza i tako podmaže ovu teško pomičnu šklopociju za čijeg se kormilara sam preporučio. Pod uslovom da ne izgubi orijentaciju.

 
Peščanik.net, 16.09.2008.