U aprilu mesecu – sada mi se čini već veoma davno, jer šta se sve nije u međuvremenu zbilo – brutalno sam pokradena i ostadoh bez svojih gotovo četrdeset godina skupljanih telefonskih beležnica. I sada vidim imena, adrese i brojeve u njima, kada se god za to ukaže nužnost, mašim se u stvarnosti ili u snu za stranicom, uglom, šifrom pod kojom su bili upisani, tačno onako kako je u tom času, kada su upisani, bilo logično. Znajući do koje je to mere traumatično, moj prijatelj Jovan Ćirilov bio je tako neverovatno dobar da isprodukuje jednu takvu beležnicu, ispisao mi je u novoj i lepoj svesci sve one telefone za koje je znao da su mi potrebni, sa samo njemu svojstvenim predgovorom da možda, između svih onih upisanih, ima i onih koji mi se možda danas ne sviđaju.

U međuvremenu, bila sam u Rovinju. Tamo sam, ne može biti drukčije, u lepoti toga grada zbirala nove i stare žitelje, nova i nekadašnja vrata, imena i prezimena na njima, posebno u ulici Via del Monte, Bregovita, sve do broja dvadeset i devet, gde je ostao u nekadašnjoj bašti jedan visoki, možda u tom delu Rovinja najviši čempres. Za kojeg se susedi bore da opstane, s obrazloženjem da je ušao u turistički prospekt, u zaštićeni izgled Rovinja.

Kako je samo i koliko je trebalo da sve ono što je bilo prirodno postane za čitav novi svet turističkom destinacijom o kojoj se govori: kakvi su hoteli, kakav je doručak, koliko je jeftino ili skupo, šta se za te pare dobija. Izgubljeno i plaćeno. Prodato i kupljeno. Vredi onoliko koliko vrede današnji ljudi i vremena. “Nemoj, ajde, sedi”, kaže moja osamdesetogodišnja suseda Katina, a pogled s njene terase na Valdeboru je onaj jedan, jedinstveni i konačan.

Radimo izložbu u Centru o Miri Trailović, “Žene i uspeh”, a izložba o Miri ima biti prvom, pred Bitef. U Pozorišnom muzeju, moj kolega Vlada Tupanjac i ja čitamo Mirin press kliping, gledamo fotografije, dokumenta, a onda su tu i beležnice, telefonski imenici. Vlada je mlad čovek, mnogo mlađi od mene, posle izvesnog vremena postaje mi jasna i nadasve draga njegova posvećenost otkriću Mirine osobe.

Kakav prirodni i odgajeni smisao za javnost, u svakom trenutku budnosti Mire Trailović. Verovatno je spremna i kada spava. Spremna da se izbori za sve što se ne može platiti. O tome govore njene izjave koje, kada se pročitaju, ma kako kratne ili teorijski razjarene bile, svedoče o meri investiranja u ono što svojim značajem iskupljuje svaku skupoću, što vredi učiniti.

Taj smisao za važnost komunikacije, za njen sadržaj, za njen prebačaj, za veličinu dela koje onda nema cenu, za javnost, za publiku, za kolege, za pozorište, za kulturu, za opšte dobro čijim ostvarivanjem i pojedinac, ona, Mira, ostvaruje svoju meru, to je ono što ne može da smisli i ne znam koliko marketing odeljenja, treninga i trenera.

To da je sve moguće, dobro i uspešno, ako je tako istovremeno za sredinu, svet i pojedinca. Radila sam desetak godina sa Mirom Trailović, “upraviteljicom svog života”. A danas, gledajući u njene fotografije i njene papire, osećam najdublje divljenje i ponovo pronađenu ljubav, artikulisanu, iako mi je nekako, sve vreme njena u svakom smislu velika ličnost iz velike zemlje, koju je tako uspela da prevede u svoju korist kao što je korist te zemlje uspela da prevede u svoju, bila tu iza leđa. Smatrala sam to prirodnim, da je to nešto što je dato. Tako nekako sigurno mislimo ili ne mislimo, osećamo svoje roditelje, a kako bi to rekao Ibzen, čovek se seća najviše onoga što je izgubio.

U pravom času stigosmo ponovo do Mire. U času u kome se raspadaju montirane slike i javlja sećanje po dubini, po uzročno posledičnom nizu, u kome izranja jedan svet doveden u pitanje, Samarićanima porinut, a tako valjan po zamahu da se stvori, a ne da se razori. Jer je to tada, sa Mirom bila ozbiljna konstitutivnost, neprekidan dijalektički odnos pojedinca, zajednice i države. Svest o sebi, prilikama i vremenu.

I da se vratim Mirinim telefonskim beležnicama. Sada, ovoga časa bi se moglo raditi iz njih. Mnogih od ubeleženih ljudi više nema, ali po onome što su uradili svi su živi, tako da sve to izgleda kao prelaz u neku drugu sobu, a oni koji bi se sada javili na telefon, tada mladi, suverene su pozorišne veličine današnjeg sveta. Gotovo neverovatno, Mirine beležnice prenose dvadeseti u dvadeset i prvi vek. Ona je i sada sa svima u vezi.

A odgovor na kovertima pisama bio je “Mira, Beograd , Jugoslavija”. Ili, “Mira, Bitef, Beograd “, tako da je bila sasvim nevažna ona tabla u Svetogorskoj na kojoj stoji spisak dosadašnjih imena ulice, od kojih je pretposlednje Lole Ribara, kako samo dođu ponovo vremena i poslednjih i pretposlednjih, i prvih imena i stvari. “Ostalo je ćutanje”, ma kako bučno, divljačko, varvarsko, pljačkaško bilo. Gledati u Trailovićkine sveske, beležnice, fotografije ove prelepe žene, i u pasoše bez viza, izgleda kao vratiti se kući i raditi ili zaspati bez straha od drugih smrti i od svoje sopstvene.

 
Danas, 06.08.2008.

Peščanik.net, 05.08.2008.