- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Biljni narod

Radio emisija 16.12.2005, govore: Žarko Korać, Dubravka Stojanović, Branka Prpa, rasprava istoričara Todora Kuljića sa Drinkom Gojković, Snježanom Milivojević, Miklošom Biroom, Srećkom Mihajlovićem, novinar HRT-a Denis Latin, profesor Milan Kangrga i drugi učesnici TV emisije Latinica.

Svetlana Lukić: U ovoj osvedočeno demokratskoj državi bez demokrata, nema ničeg novog. Oni rade šta hoće, a mi sve više maštamo, a sve manje razumemo. Niko se ne buni, osim radnika Zastave, koji smatraju da bi država zakonom morala da nam naredi da svi vozimo kragujevački Jugo. Niko se ne buni zbog onoga zbog čega bi trebalo da se buni. Jedna rumunska pesnikinja je za vreme Čaušeskua napisala pesmu, koja je odmah bila zabranjena, zvala se Biljni narod, a stihovi su bili: Verujem da smo biljni narod / jer otkud inače smelost / da se sputimo niz tobogan sna / do blizu smrti, sigurni da ćemo / ponovo biti kadri da se rodimo.

Verujem da smo biljni narod, jer ko je još video drvo koje se buni.

Niko se ne buni zato što su nas vlada, ministar vojni, savetnici predsednika vlade, ministar policije ovih dana ponovo osramotili. Mislim na ovaj cirkus sa stranicama koje nestaju iz dosijea Ratka Mladića. Nije nam bilo dovoljno što štitimo ubicu i što poručujemo svetu da je general u Srebrenici napravio dobar posao, nego načinom na koji navodno sarađujemo sa Hagom, pred svetom ispadamo i mentalno retardirani. Slušala sam sinoć izjave raznih ministara i savetnika predsednika vlade i svi su zvučali kao da im je IQ minus beskonačno. Nekima i jeste, ali su mi zanimljivi oni koji nisu glupi, koji su obrazovani. Još jednom se potvrdilo da kada hoćete da branite pokvarenu i glupu politiku, morate i sami vremenom postati takvi, pokvareni i glupi.

Najsimpatičniji ministar vojni je u velikim mukama, sinoć je nešto mrmljao da će kad se Rasim Ljajić vrati iz Haga, u kome inače nije, nego je u Pekingu, da će onda svi oni da sednu, da oližu prst i prelistaju stranicu po stranicu dosijea đenerala i vide šta tu, boga ti, možda nedostaje. Možda će ipak sve biti u redu, jer Ljuba Tadić, tata od našeg predsednika, kaže da je naša budućnost u prijateljstvu i ljubavi između njegovog sina i Koštunice. To nam je, kaže Tadić Senior, garancija da će Srbija opstati kao država. Koraks je pre neki dan na tu temu nacrtao karikaturu, možda ste je videli, tata Ljuba i čika Dobrica se sa bebom Borisom igraju Leti, leti Boris.

Nadam se da ste primetili da Koraksa više nema u Vremenu. Koraks je dobio otkaz. Zvuči glupo, zar ne? Svetlana ima tezu da kada bi se desilo da nas pogodi neki zemljotres, da nas ponovo bombarduju, da nas pokosi ptičiji grip ili šta god, ljudi bi mogli da rekonstruišu istoriju ovog naroda i celog ovog regiona i vide šta se ovde događalo – i sve to iz dve sačuvane sveske Koraksovih karikatura i sve to bez i jedne jedine reči. A vi na početku Peščanika slušate g-dina Žarka Koraća.

Žarko Korać: Posle ovog izvinjenja vlade radikalima,Toma Nikolić je celoj Srbiji demonstrirao da radikali imaju moć da nateraju Koštunicu da uradi šta god oni  hoće. Pokazalo se da oni imaju jednu prećutnu koaliciju što je, u stvari, više nego očigledno od samoga početka. Ja ću navesti samo jedan primer: kada je bilo potrebno da se nezakonito oduzmu mandati dvojici poslanika G17 plus, koji su iz njima znanih razloga rešili da otkažu poslušnost toj stranci, onda na sednicu administrativnog odbora radikali nisu došli. Ne da nije došao Toma Nikolić, nego nije došao niko od njih, tako da je vladajuća koalicija taman imala kvorum da te mandate na brzinu oduzme. Toma Nikolić je onda otišao korak dalje, on je sada pokazao celoj Srbiji da može da natera Koštunicu da mu se izvini. Kao što ste videli, izvinio se Aligrudić, ali je Nikolić lepo rekao – meni se u stvari izvinio Koštunica. Koštunica se obično nikad nikome ne izvinjava, pa je ovo utoliko zanimljivije i pokazuje da radikali, korak po korak, demonstriraju Srbiji da su oni u stvari prava i buduća vlast u Srbiji,  sa podrškom Koštunice ili bez nje.

Reakcije ljudi su žestoke, oni to doživljavaju kao poniženje. Srpska radikalana stranka je uvela psovački jezik, Šešelj je rodonačelnik tog jezika, to oni neprekidno rade, a sada kada im neko kaže da su bitange i da ne želi sa njima da polemiše, oni od toga naprave veliku priču. Ali kažem, priča je politička i Koštunica je postupio kako su oni i očekivali. Njemu je toliko stalo da bude na vlasti sa patriotama kao što su radikali, da je potpuno jasno da je Srbija otvorila jedan novi krug svog puta ka dnu.

DSS, SPS i SRS imaju isto biračko telo, to je jedna ista politička ideja.Vi vidite jedno razumevanje za Koštunicu, radikali ga napadaju onoliko koliko moraju kao opoziciona stranka, ali ne više od toga. Mnogo više strasti kod njih izazivamo Nataša Mićić i ja, iako mi predstavljamo male stranke. To se dešava zato što mi jesmo politički drugačiji. Dakle, razumevanje između radikala i Koštunice je veliko, oni su svi na istom patriotskom zadatku koji se zove – kako sačuvati Kosovo, kako sačuvati Crnu Goru i kako pomoći nesrećnim Srbima u Republici Srpskoj da se konačno prisajedine matici. Tu vlada jedno lepo i prirodno razumevanje i ti sitni sukobi i čarke ne treba da nas zavaraju. Ono što je tu neprirodno je da je Demokratska stranka počela sa kohabitacijom. To stvara ovu konfuziju na političkoj sceni Srbije. S jedne strane, cela čaršija, odnosno nacionalistički krugovi, guraju Tadića i Koštunicu u zagrljaj tvrdeći da je to budućnost Srbije, a istovremeno je zapravo jasno da je prirodna koalicija ona između radikala i DSS-a. I zato su ljudi toliko zbunjeni u Srbiji, jer im je nejasno kako izgleda politička scena. Ljudi osećaju da su političke karte pogrešno podeljene, ali nikako im nije jasno o čemu se radi.

Za mene je sukob Đinđić – Koštunica bio potpuno prirodan. Koštunica je već 6. oktobra rekao – vojska se ne menja, Pavković ostaje, Rade Marković ostaje. Da je mogao, zadržao bi i Radeta Markovića kao načelnika resora Državne bezbednosti do kraja svog mandata. Koštunica je protestovao što je Milošević kidnapovan i izručen Hagu, a to govore i socijalisti i radikali. Koštunica je rekao da je Sablja bila kriminal, Koštunica je rekao da smo mi prebrzo hrlili u reforme i da su reforme, u stvari, bile korupcija. Koštunica je rekao da smo mi servilni prema zapadu, za razliku od njega, koji pokazuje svoje herojstvo. Dakle, Srbija danas ima jednu politiku iz prošlosti, koja pokušava da se prilagodi ovom vremenu. Koštunica vodi Miloševićevu politiku u novom ključu i onda je sasvim normalno da radikali počinju da demonstriraju građanima Srbije da su oni pravi nosioci te politike i da je Koštunica tu manje-više slučajno i da on mora da radi sve što mu oni kažu.

Kad dođe trenutak, gazda će ponovo da preuzme vlast i radikali će Srbiju konačno da privedu pravoj ideji, a to je ideja pravoslavne džamahirije, države u ratu sa čitavom zapadnom civilizacijom. Nije tačno da je to rat samo sa zapadnom Evropom, u pitanju je nešto mnogo fundamentalnije. Treba čitati Nikolaja Velimirovića i videti zašto je on ljudima toliko prirastao za srce. Nikolaj Velimirović govori protiv zapadne civilizacije, zapadne kulture, on kaže da je Francuska revolucija dekadentna, jer je dala prava čoveku, porušila je prirodni poredak u kojem vladaju feudalci i crkva. Dovoljno je čitati tog glavnog ideologa naše crkve, pa videti s koliko mržnje on govori o toj civilizaciji. To je sve sumanuto, naravno, ali to je ono što je model ovoga društva i Koštunica pokušava da tu ideju progura u proces evropskih integracija, što je nemoguće. I njegova nemoć proističe iz toga što on pokušava da spoji te dve nespojive stvari. Znači, on je srcem i dušom na strani te antizapadne retorike, antidemokratskih tekovina i institucija, a istovremeno zna da nema nikakvu stvarnu alternativu i odatle ta njegova nemoć i paradoksalnost njegovog položaja.

Veliki broj stvari kojima se ova vlada hvali su zakoni i projekti bivše vlade. Drugo, činjenica je da je to koaliciona vlada i da tu ipak ima stranaka koje guraju neke svoje projekte, recimo G17, SPO, zakon o državljanstvu, amnestije i tako dalje. Znači, ta vlada ipak nije proizvod samo DSS-a. I konačno, ono što je suštinsko, Srbija zaista, slikovito rečeno, podseća na đaka ponavljača. Ne znam da li to znate, ali na zapadu u školama nema ponavljanja. Prosto nije predviđena mogućnost da neko drop out, ispadne, iz sistema. Sistem je nemilosrdan, ili si u njemu ili si ništa. Ne možeš biti van sistema i to je večita tema umetnika na zapadu, šta znači biti protivnik sistema, pored sistema, jer ili si u sistemu ili te pregaze. U našem slučaju, zapad se pravi lud, ima tu i nekog užasnog prezira prema Balkanu. Moj pokojni otac, koji je bio profesor, govorio je, nikad nisam saznao da li je to istina, da je jedno vreme na nekim austrijskim diplomama pisalo – dobra za Balkan. Znači, sa ovom diplomom ne možeš da dobiješ posao u Austriji, ali možeš na Balkanu.

Otprilike, dobro, oni treba da budu kao mi, ali znate, ipak je to Balkan, važno je da su išli u kupatilo, probali su da se operu. Klozet treba da je čist, ali dobro, ne očekujmo baš previše čist klozet kod njih, znate kako je, to je ipak Balkan. Ubijaju kraljeve, premijere, kolju se međusobno. To je užasno, taj zastrašujući prezir koji oni gaje prema nama. Ja ne bih bio veseo zbog toga.

Mislim da je Evropa za nas snizila kriterijume, ona od nas očekuju minimum, znate ono – bravo, dobro si to uradio, odlično, ovo je bilo super, hajde sad ponovi to još jedanput. Pogledajte priču o Mladićevom dosijeu, to da nije tragično bila bi farsa. Znači, šalju tri strane, pa sedam strana, pa izbrišu dve strane, pa nema strana. Pa slušajte, to je za neku novelu Štefana Cvajga ili neki holivudski film, koji bi se zvao Dosije Ratko Mladić, znači ono, Agata Kristi, Dama koja nestaje. Čas ima dosijea, čas nema dosijea. Pri tom, svaki vaš normalan slušalac će postaviti pitanje – pa čekaj bre, gde je bio taj dosije. Kako to da je Vukašin Maraš baš sad našao sedam strana i ko je iz tih sedam izvukao dve? Ko je sad taj što je uzeo te dve strane? To je jedna farsa, ali naravno Evropa ide u svoje integracije i ona ne može da ima ovde crnu rupu. Evropa ne može da bude kao rumunska zastava posla pada Čaušeskua, sećate se one rupe u sredini zastave, na tom mestu mora nešto da postoji.

Balkan je, voleli vi to ili ne, deo Evrope, to će se dogoditi i Koštunica je, kako bih rekao, namesnik međunarodne zajednice. Ali on nema ono što je imao Zoran Đinđić. Ljudi su voleli sa Đinđićem da razgovaraju, on je bio onako, znate, živ. Toga više nema, sad imate ovog namrgođenog premijera, s onom svojom svitom, svi nešto ćute, on mrko gleda, ikone na zidu. Međutim, on je premijer, Srbija mora da ide napred i to je to. Znači, ovi prosto vuku napred đaka ponavljača, gurkaju ga, vuku ga, nutkaju ga, nekad ga malo ukore, povuku za uši. Ja se užasavam od svega toga, mene je zbog toga sramota kao građanina ove zemlje. Ja bih voleo jednu vladu koja ne šibicari, vladu koja ne vara. Navešću samo primer afere prisluškivanja. Prisluškuju se telefoni poslanika, legalno i nelegalno, a istovremeno, jedan od poslova te BIA je da locira Ratka Mladića. Tvoj posao je da ga lociraš i pravo je pitanje da li ti to radiš, da li si ti pregledao podatke koji u BIA postoje o ranijim skloništima Ratka Mladića? Da li su ljudi koji su krili Ratka Mladića i dalje u vojsci, ja kategorički tvrdim da jesu. Da li je to prioritet svih prioriteta? Treba to da rade, umesto što prisluškuju mene ili Zorana Janjuševića ili generala Obradovića ili Gurija i tako dalje, što sada rade.

To pokazuje da se oni dive Ratku Mladiću i misle da će on, kao što je branio takozvani goloruki srpski narod od dušmana i Turaka, sada da brani Srbe od međunarodne zajednice i sam će se predati. Mislim da oni iskreno veruju da će se Mladić jednog dana došetati i reći – braćo Srbi, kao što sam vam pomogao u Srebrenici ubijajući 8000 ljudi, sad ću vam pomoći tako što ću vam se predati i onda ćete vi lepo ući u Evropsku uniju. Ja mislim da Koštunica treba da ga uhapsi, treba da ga traži, a on to ne radi. Taj krug oko Bulatovića i bivših ljudi iz kabineta Koštunice je vrlo blizak sa čovekom koji je vodio vojnu bezbednost, generalom Acom Tomićem. I sad su bliski, viđaju se.

Podsetiću vaše slušaoce i vas na nešto što je rekao general Pavković, koji je bio načelnik generalštaba, pa mu je Tomić načelno bio podređen. On je rekao da je uzeo pismene izjave ljudi iz Tomićeve pratnje, u kojima su oni rekli da se Tomić jednom prilikom sastao na autoputu u kolima sa Mladićem. Znači, ljudi iz Tomićeve pratnje su dali pismene izjave i zaklinjanja Ace Tomića da on ne zna gde je Mladić možda su tačna, možda nisu, ali bi trebalo proveriti kako je on tada locirao Mladića. Ko je, recimo, ugovorio sastanak na autoputu, jer ja ne sumnjam da je toga bilo, šta su oni uopšte tada pričali, mi to nikad nismo doznali. Znači, nije tačno da se ne može krenuti u istragu, ja sam sve ovo naveo da bih vam pokazao licemerje ove vlasti koja tvrdi da je demokratska, a istovremeno prisluškuje političke protivnike i ne radi ono za šta ovaj narod, koji je bedan i nezaposlen, odvaja svoje pare, a to je da locira glavnog haškog optuženika.

Ovi takozvani nacionalni intelektualci, jedan broj akademika, znači ono što je i Miloševića iznedrilo, sada ima drugi projekat – da su Tadić i Koštunica budućnost Srbije. Najgore je što je i Evropa prihvatila tu ideju. Znači, oni ne vole Radikalnu stranku, nepouzdana je, prosta, malo su gadljivi ti naši akademici, oni ne vole baš taj dodir s narodom, iako tvrde da sve rade za njega. Njihov projekat je da Srbiju u budućnost treba da vode takozvana nacionalna stranka, DSS, i ova proevropska stranka, DS, i da tako dođe i do takozvanog pomirenja u Srbiji. Izjava akademika Tadića sasvim precizno o tome govori. Pravo pitanje je koliko će ovo trajati. Ja mislim da je Demokratska stranka verovala da će ovaj period Koštuničine vlasti kraće trajati, ali ovo o čemu govorim je dublje pitanje. Ovo je pitanje da li je Demokratska stranka spremna da se vrati na onu poziciju koju od nje Srbija očekuje. DS je stranka s velikom infrastrukturom, Đinđić je ostavio jednu ozbiljno organizovanu stranku. Vi možete voleti i ne voleti Đinđića, ja govorim o njegovoj političkoj viziji, a to nije isto. Konačno, on je ubijen baš zbog te vizije.

Sadašnja politika Demokratske stranke kod većine vaših slušalaca izaziva bes, kod mene ne. Meni je žao. Ja razumem da su oni bili u šoku posle ubistva svog predsednika, članstvo se prosto uplašilo, ali prošlo je od tada više od dve godine, njihova je dužnost da pomognu ovoj nesrećnoj Srbiji i na njima je velika istorijska odgovornost. Ja ne preterujem. Nama nedostaje jedan snažan proevropski glas u Srbiji i Demokratska stranka bi morala taj glas najsnažnije da izgovara. Hrabrost je reći ono što je rekao Mesić posle hapšenja Gotovine. Sanader je rekao – Gotovina je heroj, zaslužan je za domovinski rat, ali mi idemo u Europu, europske integracije, Hag, sve same oblande. A šta je rekao Mesić? Rekao je – dobro, Gotovina je u Hagu, da vidimo sad ko su bili njegovi jataci u Hrvatskoj, da i njih uhapsimo. Potrebna je hrabrost da se to kaže u ovoj atmosferi. To je ono što nedostaje Srbiji. Bila je potrebna hrabrost 1940. jednom ne toliko poznatom francuskom generalu da preko radija kaže to što je rekao, i to u trenutku kada je Francuska polomljena, kada ju je izdao jedan heroj iz I svetskog rata, maršal Peten i napravo kvinslišku vladu. Dakle, jedan čovek je smogao hrabrosti da kaže – Francuzi, izgubili ste jednu bitku, niste izgubili rat, nemojte klonuti duhom. To je bio De Gol. Videli ste, Francuzi su ga nedavno proglasili za najvećeg Francuza u istoriji. Znači, na kraju se narod ipak okrene onom koji im govori ono što se mora reći.

Potrebna je hrabrost da se Srbiji konačno kaže surova istina da ovo što se zbiva ne valja, da su ove političke ideje retrogradne. Šta ti vredi usvajanje silnih zakona, šta ti vredi što Koštunica uradi ono što zapad traži od njega, kad je društvo sve zapuštenije. Koštunica nije reformator društva, nego čovek koji pokušava da delimično promeni državni okvir, ali ono što nama vapijuće nedostaje je promena društva, društvenih vrednosti.

Sadašnja mlada generacija je kao Bodlerovo Cveće zla, ona je iznikla iz tog zla ratova i jedan veliki deo nje je vrlo nacionalistički nastrojen. To je posledica nedostatka alternativnih modela. Đinđić je u jednom trenutku bio junak te generacije, on je ubijen i to je bila strašna poruka toj generaciji.

U Kaliforniji je postojala grupa psihologa, koja je proučavajući informatičke modele tvrdila da najveći broj problema u ljudskim komunikacijama nastaje zbog takozvane dvostruko usmerene poruke. Vi pitate nekoga – da li me voliš, a on kaže, onako besno – volim te. Na taj način poslate su istovremeno dve suprotne poruke jednake težine. Čemu da veruješ, rečima ili načinu na koji su one izgovorene. E, to je ono što neprekidno radi Koštunica. On kaže – treba da se predate zbog Haga, a onda ih primi kao heroje i nikad ne kaže zašto oni treba da odgovaraju u Hagu. Ta kalifornijska grupa je imala ambicije da objasni čak i shizofreniju. Po toj teoriji, kada od rane mladosti roditelji ili bliske osobe ovako postupaju, na kraju osoba postane shizofreničar, potpuno se rasturi. Ja mislim da mi imamo tu vrstu patologije u našem društvu. Vama je neprekidno nejasno šta radi vlast. Stalno nam govori – evo je Evropa, dolazi Evropa, Koštunica je bio kod Sanadera, to je bilo neverovatno, dvojica nacionalista razgovaraju, a kada se vrati ovde kaže – ma kakva Evropa, šta Evropa, radikali su naši najpouzdaniji partneri, najveći dripci na političkoj sceni su Korać, Mićić, oni su vampiri. Znači, kod ljudi vlada potpuna nedoumica šta je tu zapravo prava poruka. I meni se čini da je za mladu generaciju mnogo karakterističnija apatija nego nacionalizam.

Nažalost, u ovom društvu je još uvek premalo hrabrosti da se brane ideje moderne Srbije, a onaj ko je to najdoslednije branio je ubijen. I ja mislim da mi još uvek živimo pod šinjelom Đinđićevog ubistva.

Nemoguće je spojiti nespojivo, a to znači – voditi Srbiju u Evropu, a istovremeno kod kuće braniti celokupan sistem vrednosti koji je protivan tome. I to je tragedija srpskih nacionalista. Oni nikada nisu stvorili jedan alternativni model, najviše što uspeju da kažu je – ulazimo u Evropu, ali pod našim uslovima, što je takođe notorna besmislica, jer, izvinjavam se na banalnoj analogiji, kad ideš na svetsko prvenstvo u fudbalu, moraš imati dresove i poštovati ista pravila igre koja važe i za sve druge. Voleo, ne voleo, moraš. Koštunica hoće da nam kaže – mi hoćemo da igramo, ali nećemo kako oni kažu, nego ćemo ih prevariti. Mene to najviše podseća na one stenograme srpske skupštine u vreme kada se s Berlinskog kongresa vratio Jovan Ristić. On je tamo potpisao dokument, kojim smo mi priznati kao država Srbija. I po povratku u Srbiju, on odlazi u skupštinu gde ga napadaju neki poslanici. Kaže on njima – ali ja sam to potpisao u vaše ime, a oni njemu kažu – pa nismo te mi terali da  potpisuješ, šta nas briga što si ti potpisao, to mu kažu poslanici. On njima kaže – ali znate šta, oni su nas priznali kao državu i oni sada gledaju da li smo mi ozbiljan narod. Ja bih te Ristićeve reči stavio u ovu skupštinu, umesto onog obrenovićevskog grba, kojeg nam je doneo Predrag Marković. Znači, da su nam pred očima stalno te Ristićeve reči – oni nas gledaju i pitaju se jesmo li mi ozbiljan narod, koji drži do svoje reči, do svojh obećanja.

Ovo sa dosijeom Ratka Mladića je prava slika ove vlade, ta sprdnja, izvinjavam se na ovoj jakoj reči, sprdnja s tim dosijeom, sedam strana fali, sad fale dve strane, na kraju će faliti dva reda. Verovatno će na samom kraju faliti Koštuničin potpis na ukazu o Mladićevom penzionisanju – tu je cela igra. Da vaši slušaoci ne budu u nedoumici: oni ne žele da daju ceo dosije zato što danas nekom iz vlade ne odgovara da se vidi šta je sve u dosijeu: do kada je Mladić primao platu, kada je penzionisan, ko je potpisao ukaz o njegovom penzionisanju, ko je znao da on prima platu i da je time pripadnik vojske Srbije i Crne Gore. Tu je cela priča, da neko ne misli da je u pitanju neka zabuna ili aljkavost nekog službenika, ne, to je jedna prljava igra da se sakrije nečija odgovornost, a taj mora biti danas na vlasti, inače ne bi bilo ovolikog truda da se sakriju delovi tog dosijea. Ne štiti se ovde država, nego neko štiti sam sebe i bojim se da tačno znam ko je to.

Prosta istina je da Koštunica nije za politiku, niti za premijera Srbije, niti za lidera bilo čega u Srbiji. On je u političkom smislu katastrofa Srbije. Potrebni su nam ljudi sa vizijom, sa hrabrošću, a ne ljudi koji se boje Evrope, koji su nesigurni pred njom i mrze je iz dna duše. Meni je nezamislivo da imam premijera koji je, makar u prošlosti, napisao tekst za list koji izdaje Obraz. Kakav je to premijer koji je napisao tekst za Obraz, kakve to ima veze sa modernim dobom. Pogledajte, ipak je taj Sanader dosta beskrupulozno eliminisao najekstremniju desnicu iz HDZ-a. Mora se preuzeti odgovornost za ono što ti je istorija namenila kao ulogu. Koštunica je jako teško podneo pad sa vlasti, znači nikad nije preboleo što je prestao da bude predsednik Jugoslavije i zato se on sada tako očajnički i grčevito drži vlasti. On izgleda ne može da se osvesti od onih investiranih narodnih očekivanja kada je bio naš najpopularniji političar u XX veku.

Mi nismo imali dileme kad je Živković rekao – moramo da idemo na izbore, izgubili smo podršku, svi su besni na nas, svi nas napadaju, hajde da raspišemo izbore. Živković je to uradio bez pripreme, naglo, bio je nezgodan trenutak, decembar 2003. Ali sada to nije bitno, hoću da kažem da su on i ta vlada pokazali doslednost u tome da se ne može vladati ako je toliko primedbi. Pa neka građani kažu šta žele. Koštunica se ne usuđuje da raspiše izbore i to pokazuje tu grčevitu želju da se ostane na vlasti, to je najbolji portret tih ljudi. Pa ako toliko veruju u demokratiju, onda treba da veruju i u najvažniju tekovinu demokratije, a to su slobodni izbori. Nema važnije tekovine od te. Jeste li videli šta je Dinkić rekao? Najvažnije je da budžet prođe, nema veze legalnost skupštine. Posle takve izjave vrlo važnog člana vlade, gotovo je sa demokratijom.

I to je ono što čini da se osećanja ljudi kreću od besa do nesreće. U takvim situacijama, savet psihologa je vrlo prost – okrenite se porodici, ljudima koje volite, ali iznad svega prikupite svoju energiju, borite se za one ciljeve u koje verujete. Nema apatije, borimo se, stisnemo zube, idemo napred. Da citiram čoveka koga, najblaže rečeno, politički ne volim, to je Milovan Danojlić, koji je, čujem, napisao ljubavno pismo Slobodanu Miloševiću, ali je rekao i nešto tačno – svakom Srbinu kad se rodi kao da major Gavrilović održi govor u kolevci i na uvo mu kaže – ne brini za svoj život, već si ga dao za otadžbinu. Sad i ja zvučim cinično, a ne mislim baš tako. Treba i voleti i baviti se hobijem i otići u pozorište i slušati muziku. Mi smo pokazali za one dve godine, dok je Đinđić vodio Srbiju, da Srbija može bolje i to je zla kob svih ovih ljudi danas na vlasti. Proganja njih, kao duh Hamletovog oca, proganja njih taj nesrećni, mrtvi Đinđić, zato što im je za te dve godine pokazao da Srbija može i više i bolje. To je poruka i svima nama.

Svetlana Lukić: Veoma borbeni Žarko Korać govorio je i 10. decembra, na Dan ljudskih prava u Centru za kulturnu dekontaminaciju, jednom od retkih mesta u ovoj zemlji gde je taj praznik uopšte obeležen. Evo finala izlaganja Žarka Koraća.

Žarko Korać: Svako od vas se pita da li je vaše subjektivno loše osećanje opravdano. Opravdano je, jer vi vidite šta se zbiva pred vašim očima i osećate bes i gnev. Idete kroz razne faze, čas biste se tukli, čas padnete u depresiju, znači imate tipičnu psihološku klackalicu između agresije unutra i agresije spolja. To je zato što vrlo dobro opažate da ovo društvo ide natraške. Istovremeno, svakoga dana sa naslovnih strana državnih medija dobijate saopštenja o tome kako zemlja u stvari savršeno napreduje. I to sve izgleda kao Prva petoljetka – svake nedelje, svakog meseca idemo sve više napred, sve više se proizvodi, sve je više investicija, samo neki ti gunđaju, bacaju nam klipove u točkove, a u suštini ovom društvu ide savršeno. Znači, Mladić će ovih dana da se došeta, da kaže – eto mene, što da vas ometam u tom vašem progresu, Goran Hadžić će se valjda mučenik setiti da isto tako došeta. Imamo jednu ludačku situaciju da je vlast uspela, kao u Miloševićevo vreme, da kreira paralelnu stvarnost, sistem informisanja koji je u potpunoj disproporciji sa onim što vi rođenim očima vidite. Sve više je nezaposlenih, sve veća je inflacija, ljudi sve teže žive, sve više se krše ljudska prava, sve je više bitangi u javnom životu, sve više je afera, budalaština i kriminala, a istovremeno svakoga dana oni govore – mi idemo napred, sve je fantastično, svi nam se dive.

Svetlana Lukić: U Hrvatskoj je posle hapšenja Gotovine prilično čupavo, videli ste masovne skupove podrške hrvatskom heroju, ali hrvatska državna televizija se na to nije povukla, nego je kao pravi javni servis rešila da svom narodu još malo stane na muku, za njegovo dobro, pa se u poslednjem izdanju emisije Latinica bavila likom i delom Franje Tuđmana. Novinarska ekipa Latinice dobila je posle emisije dve stotine pretnji smrću, a Sabor je najavio čistke u hrvatskoj državnoj televiziji.

Denis Latin: U večerašnjoj emisiji govorimo o Tuđmanu kao o čovjeku, te onome što nam je dao kao svoju političku ostavštinu. Na početku pogledajte prilog Od generala do vladara.

Novinar: San o samostalnoj Hrvatskoj, isticao je Franjo Tuđman, pratio ga je od malih nogu. Istina je malko drukčija, rođen je 1922. u Velikom Trgovišću, od malena je uz oca ljevičara i stječe njegova uvjerenja. U partizane, one iste koji se bore protiv Nezavisne države Hrvatske, kreću zajednički, otac, Franjo i brat Stjepan koji pogiba 1943. Tri godine kasnije, u tragičnom obiteljskom događaju, otac Franje Tuđmana prvo ubija suprugu, pa sebe. Događaj koji pripada u crnu kroniku, Tuđman okreće sebi u korist, govori da su mu oca ubile ustaške snage. Po stvaranju Hrvatske, Tuđman će često puta napomenuti kako je UDBA ubila njegova oca kao Hrvata i HSS-ovca. U dvije godine završava fakultet na Višoj vojnoj akademiji i dobiva čin pukovnika. Demobiliziran je 1960. Osigurano mu je useljavanje u židovsku vilu na elitnom djelu Zagreba i direktorska fotelja u novoosnovanom Institutu za radnički pokret. Partija ga 1968. izbacuje iz svojh redova zbog rada u kojemu omalovažava broj žrtava Jasenovca. 1987. Tuđman dobiva putovnicu natrag i kreće u očijukanje sa ultradesničarskim skupinama u hrvatskoj dijaspori od koje dobiva novac.

Franjo Tuđman: NDH nije bila samo puka kvinsliška tvorba i fašistički zločin već je izraz povjesnih težnji hrvatskoga naroda za svojom samostalnom državom.

Novinar: Hrvatska na referendumu izabire otcepljivanje od Jugoslavije. Počinje rat. Tjekom rata prvi hrvatski predsjednik Tuđman uz državničke poslove ne zapostavlja svoju ljubav prema sportu. Zabilježeno je da je u jednom zarebačkom klubu tada odigrao više od pet tisuća sati tenisa. Tjekom predsjednikovanja useljava u Titovu vilu, vozi se u blindiranom BMW-u, ljetuje na Brijunima, kupuje dva aviona s kojima ne putuje nigdje, jer ga nitko ne poziva.

Učesnik Latinice: Mislim da je ovaj prilog vrlo tendenciozan, sramotan, sramotan u tom smislu što pokušava nekakvim poluistinama, podmetanjima prikazati čovjeka iza kojeg stoje puno veća povjesna djela.

Učesnica Latinice: Ja mogu konstatirati da je za mene, a i vjerujem za mnoge istomišljenike, Hrvatska u vrjeme Tuđmana bila jedna mala, nedemokratska, nesimpatična i od međunarodne zajednice izolirana zemlja.

Učesnik Latinice: Što vi mislite, što je to globalizam? Oduzeli su nam tvornice, oduzeli su nam trgovine.

Učesnica Latinice: Oduzeo vam je Franjo Tuđman i njegovih 200 obitelji tajkuna koje je doveo u Hrvatsku nakon 1990. Dok su ljudi ginuli na ratištima, 200 odabranih obitelji Franje Tuđmana je pljačkalo društvenu imovinu.

Učesnik Latinice: Tuđman je bio karijerista, oportunista i na kraju diktator.

Učesnik Latinice: Gospodine Latin, ja sam znao kad sam došao ovdje da ćemo se mi otkliznut za pet minuta na ustaše i NDH, zbog čega je to?

Denis Latin: Pogledajmo drugi prilog o Tuđmanu.

Novinar: Kada bi pričao o Bosni i Hercegovini, oči bi mu odmah zablistale, opsesija mu je bila obnova Banovine Hrvatske u kojoj je bila Hercegovina, te djelovi srednje Bosne i Bosanske Posavine. Da Tuđman nikada nije prihvatio Bosnu i Hercegovinu kao državu potvrđuje i Mirsad Tokača.

Mirsad Tokača: Rrezultat te njegove politike je da je  Republiku Hrvatsku, zemlju koja je isto tako bila žrtva agresije, pretvorio u agresora.

Novinar: Dva lica predsednika Tuđmana, osim na primjeru Bosne, jako se dobro ocrtavaju i na problemu krajinskih Srba za vrjeme Oluje. Ovim riječima je pozivao Srbe da ostanu: Pozivam hrvatske građane srpske nacionalnosti, koji nisu aktivno sudjelovali u pobuni, da ostanu kod svojih kuća i bez bojazni za svoj život i svoju imovinu dočekaju hrvatsku vlast, uz jamstvo da će im se dati sva građanska prava.

U to isto vrjeme pale se srpske kuće, ubijaju se civili. Povjesničar Ivo Goldštajn kaže kako je predsjednik Tuđman još na početku 90-ih imao jasan plan što se tiče srpske manjine u Hrvatskoj.

Ivo Goldštajn: Činjenica jest da je Tuđman u više navrata poprilično jasno govorio o tome da bi za stabilizaciju hrvatske države i hrvatskog društva bilo recimo potrebno da se broj Srba smanji.

Denis Latin: Idemo dalje sa emisijom, dakle, doktore Kanrga.

Milan Kangrga: Gledajte, mi govorimo o ostavštini. Tuđmanova ostavština jeste najgolemija pljačka koju je hrvatska država doživjela od svojih prvih početaka do danas. Mi danas živimo u toj pljački, nekoliko tajkuna i ljudi i tako dalje, njegovih, koje je on postavio, opljačkali su tu zemlju do temelja. Niti Srbi, ni Mađari, niti Njemci, ni Austrijanci nikada nas nisu toliko opljačkali.

Učesnik Latinice: Ja mislim prvo da ova emisija nije fer, imate tu čovjeka iz Sarajeva koji ne spominje nijednom rečju fakte da je Izetbegović dva puta Tuđmanu nudio podjelu Bosne i da je Tuđman to odbio.

Učesnica Latinice: Nažalost, bili smo svjedoci različitih transkripata u kojima se vrlo dobro vidjelo da su Tuđman i Milošević dogovorno djelili Bosnu, da je Tuđman doista želio ostvariti svoj san o Banovini, a potvrde tome su mnogi naši momci koji su nažalost bez svoje volje bili poslani tamo.

Učesnik Latinice: Ali vi govorite totalnu povjesnu neistinu, i nemojte govoriti u ime mojih momaka, to su moji momci, a ne vaši.

Učesnica Latinice: Ma nemojte.

Učesnik Latinice: Da je Tuđman imao namjeru podjeliti Bosnu o tom nema sumnje, prema tome mi imamo danas ono što imamo, imamo izgubljenu Bosnu, a mogli smo je imati u najmanju ruku polovično.

Učesnik Latinice: Da nije bilo Tuđmana i da nije bilo naših momaka, položaj Bosne bi bio katastrofa. Na koncu konca, zahvaljujući Tuđmanu sprječen je genocid u Bihaću. Međutim, nešto drugo me u ovom prilogu zanima, to je kolona srpskih izbjeglica, to je tekst kojeg se čita, kojeg netko čita, gdje predsjednik Republike Hrvatske kaže – ostanite.

Denis Latin: Doktore Kangrga, sad ćemo vidjeti jednu reportažu koja kao da je za vas napravljena.

Novinar: Tuđmanova rasistička izjava da mu žena, hvala Bogu, nije ni Srpkinja ni Židovka, bila je jasan znak što misli o ne-Hrvatima. Jedan ju je dio javnosti shvatio kao naputak za buduće postupanje. U glavnom gradu, u Slavoniji, u Dalmaciji, neki su ljudi nestali preko noći. 37-ogodišnji Đorđe i Vesna Kašparević pronađeni su mrtvi na smetlištu u Žrnovnici kraj Splita.

Otac ubijenog Đorđa: Ja sam sto posto siguran da su to napravili nažalost oni koji su bili sa šahovnicom i križom obješenim oko vrata.

Učesnik Latinice: Ovde je cjeli hrvatski narod kroz šahovnicu i kroz križ proglašen nacionalističkim. Ja mislim, gospodine Latin, da mi ne živimo u istoj zemlji. Šta da tu kažeš, samo da kažeš da to nije istina.

Milan Kangrga: Pazite, to je pitanje jedne užasne historijske katastrofe koju je Tuđman u ime hrvatskog naroda učinio u odnosu na Srbe, na srpski narod. Ja se sjećam tog dana, ja sam taj dan bio baš u vlaku, pa sam se vozio dolje, to je bilo za vrjeme Oluje.Tuđman je govorio ostanite tu, ovo i ono. Pa dajte, molim vas, šta je bilo sa onima koji su ostali? Ta srpska sirotinja, koja je poslije, ne pobijena nego zaklana. Zamislite da je ostalo više ljudi ili čak mnogo, pa sam bog zna šta bi se njima dogodilo, ali da li vi gospodine Vekić ili svi mi znamo, citat, imam ga tu ako ga trebate, valjda ste čitali Tuđmanovu knjigu. Niste, pa to je čudno.

Učesnik Latinice: Ne, nisam, prodavao jesam, ali nisam čitao, čuvao sam, ali nisam čitao.

Milan Kangrga: Eksplicite Tuđman govori pozitivno o genocidu koji je on spremao, spremao ga naravno prema srpskom narodu u Hrvatskoj. Pazite, on to pozitivno ocjenjuje, pa kako je došlo do preko 20 tisuća zapaljenih i uništenih srpskih kuća, pa dajte, razmislite, pa jesmo li mi kanibali?

Učesnik Latinice: Jeste li prošli kroz Vukovar kad ste išli tamo?

Milan Kangrga: Za mene je to bila katastrofa.

Učesnica Latinice: Mogu ja samo jednu primjedbu, da vam citiram jednog od velikih intelektualaca i političara sa hrvatske povjesne scene, ja vjerujem da Vladu Gotovca znate. Jedna od njegovih rečenica je bila – nemojte postati isti kao i oni. Prema tome, to je trebalo voditi nas, nama se neosporno dogodila agresija, ali to nije isprika za ono o čemu je govorio profesor Kangrga.

Učesnik Latinice: Stvarno čovjek da zaplače kad vidi što se Srbima dogodilo, a znate kad sam ja zaplakao – ono što se dogodilo u Škabrnji. Imali smo i Škabrnje, i  Nadin, i Vukovar, da ne spominjem sve, koliko smo mi žrtva imali u Bosni, a da to niko nije sankcionirao.

Učesnik Latinice: Gospodine Latin, ja vas cjenim, ali svi vaši prilozi kao da su rađeni u Beogradu, ja vam to moram reći.

HRT: Dobra večer. U Saboru je sve do maloprije bilo burno, žestoko. Sjednica je maloprije prekinuta, ishod je neizvjestan. Tema je hrvaska radio-televizija. Mislave, dobra ti večer. Ko nas najviše napada i zašto?

Izveštač iz sabora: Cjeli lajtmotiv današnje saborske rasprave o hrvatskoj televiziji bila je sinoćnja emisija Latinica.

Vladimir Šeks: Jučerašnja emisija, gospodo sa televizije, Latinica, bila je jedna blasfemična krivotvorina hrvatske povjesti očigledno.Sloboda medija nije krivotvorenje istine na televiziji.

Saborski zastupnik: Tamo je danas demonstracija samouvjerenog primitivizma, danas je tamo prostitucija morala, istine i profesije.

Svetlana Lukić: Čuli ste kratki sažetak emisije Latinica, u kojoj su učestvovali povjesničari bliski HDZ-u, profesor Milan Kangrga, a jedina gospođa koju ste čuli je glavna urednica Radija 101. E sad, bilo bi zgodno zamisliti državnu televiziju Srbije na čelu sa gospodinom Tijanićem, koja u trenutku hapšenja Ratka Mladića, u udarnom terminu, pravi  jednu ovakvu emisiju o Slobodanu Miloševiću.

Povodom skupova podrške generalu Gotovini, na kojima je bilo i mnogo mladih ljudi sa ustaškim simbolima, hrvatski predsednik Stipe Mesić nije ćutao nego je rekao da je krajnje vreme da se preispitaju školski udžbenici istorije i da mladi Hrvati moraju da shvate da se moderna Hrvatska ne naslanja na tekovine NDH, nego na tekovine antifašističke borbe.  Za razliku od nas, Hrvati imaju sreće, pa imaju hrabrog predsednika. Slušate istoričarku Dubravku Stojanović.

Dubravka Stojanović: Problem tih novostvorenih država i uopšte svih tranzicionih država u istočnoj Evropi bio je taj što su one u trenucima slepog antikomunizma pokušavale da nađu svoj identitet u nečem suprotnom svemu prethodnom. Tako su gotovo sve istočnoevropske države nalazile to u pokretima koji su kolaborirali tokom II svetskog rata. Dakle, ono što je suprotno partizanima odjednom je postalo temelj tih novih država. To se desilo i u Hrvatskoj, tako da su udžbenici istorije koji su objavljeni odmah po Tuđmanovom dolasku na vlast bili čak gori od same Tuđmanove interpretacije II svetskog rata. Tuđman je tvrdio da NDH nije bila samo kolaboracionistička država, već da je to bio izraz, citiram – tisućljetne borbe hrvatskog naroda za sopstvenu državu. Udžbenici su otišli korak dalje i u tekst su preradili nešto što je hrvatski nacionalizam oduvek ponavljao, ali nije baš i napisao, jer to zahteva izvesnu odgovornost, a to je da su zločini u NDH bili samo reakcija na srpski hegemonizam u Kraljevini Jugoslaviji.

Dakle, to je pisalo u hrvatskim udžbenicima početkom 90-ih. Zbog velikih međunarodnih pritisaka, deo tih rečenica je s vremenom otpadao i onda je vrlo smešno i zanimljivo gledati kako svakog septembra u hrvatskim udžbenicima ode po jedna rečenica. Ova rečenica koja opravdava ustaške zločine otišla je prva, samo su se dve generacije na njoj obrazovale. Tako da je tu Mesić potpuno u pravu, mada je činjenica da su istoričari oduvek to govorili, posebno je bio glasan naš kolega s fakulteta, Ivo Goldštajn, koji je stalno ponavljao svoju odličnu i duhovitu formulu da Nezavisna država Hrvatska nije bila ni država, ni nezavisna, a ni hrvatska. Kod nas takođe postoji veličanje te antipartizanske strane, u srpskom slučaju četničke strane. Kod nas je to u udžbenicima počelo tek 2001. i mi trenutno živimo u vremenu u kome je u udžbenicima partizanska strana proglašena za glavnog kolaboranta, za stranu koja je pregovarala s Nemcima, koja je vršila zločine i tako dalje, dok se sa ove četničke ili Nedićeve i Ljotićeve strane ti zločini ne vide. Imali smo čak i taj radikalni slučaj da se Sajmište i Banjica, gde je ubijeno na desetine hiljada ljudi, uopšte ne pominju, jer prirodno, ako kolaboracije nije bilo, ako zločina nije bilo, onda se ne mogu pomenuti ni žrtve.

Postoji ogroman problem tih društava, koja su iz raznih razloga, pre svega u traganju za novim identitetom novonastalih država, ali i iz jednog vrlo bitnog drugog razloga – da se pokriju zločini iz 90-ih, rehabilitovala zločine iz 40-ih. Motivi zločina iz 40-ih i 90-ih bili su vrlo slični, i u prvom i u drugom periodu cilj su bile etnički čiste i homogene države. Posledica takvih ideja jeste proterivanje ili ubijanje stanovništva koje nije etnički ili verski homogeno ili pripada nekim manjinama. Samim tim mi smo se zavezali u čvor, jer nepriznavanje zločina iz 40-ih vodi smanjivanju ili nepriznavanju zločina iz 90-ih i ta vrlo neprijatna činjenica ugrađena je u nove identitete tih država. Ne vredi da se pravimo blesavi da ne vidimo da su ti identiteti direktno suprotstavljeni svemu onome što te države deklarativno jesu, tobože evropske, tobože demokratske, tobože reformisane i tako dalje. Tako imamo vlade kao što je Koštunicina, koju sigurno ne možemo oceniti kao revolucionarnu ili ekstremno reformsku, ali koja shvata gde se nalazi, pa imamo apsurdni primer ministra prosvete, Slobodana Vuksanovića, koji je zakonom propisao Bolonjsku deklaraciju. To nije uradilo ni reformsko ministarstvo prosvete Gaše Kneževića.

Nedavno smo imali sličan slučaj. Pre dve nedelje izašle su četiri knjige, koje pripadaju jednom velikom projektu koji je pokrenuo Centar za pomirenje i demokratiju iz Soluna. To je projekat na kome je radilo 60 istoričara iz 11 balkanskih zemalja. Takvo čudo se do sada još nije desilo i stvarno mislim da je neverovatno da je to uspešno privedeno kraju. U pitanju su knjige koje obrađuju četiri najbolnije balkanske teme – osmansko carstvo, dakle poznati turski jaram koji je trajao 500 godina. Druga tema je stvaranje nacionalnih država i raspad carstava na području jugoistočne Evrope. Treća tema su balkanski ratovi, u kojima su se svi sa svima sa zadovoljstvom klali i, na kraju, tu je II svetski rat. Dakle, uzete su četiri najteže balkanske teme, baš sa idejom da se pokaže da smo mi sposobni da se bavimo svojim najtežim temama i da nam nije potreban neko iz sveta da nam objasni kako da se bavimo svojom istorijom, da mi to možemo sami.

I mi ćemo se baviti tom istorijom, ali ne tako što ćemo propisati jednu istinu, recimo bratstvo i jedinstvo, pa ćemo se sad svi izmiriti, smanjiti žrtve zločina i postići istorijski konsenzus, niti ćemo reći da je samo naša istina važeća istina, pa su, prema tome, balkanski ratovi bili oslobodilački i nikog nisu ugrozili. Naprotiv, cilj je da se đacima pokaže da je suština odnosa balkanskih naroda sukob, da je suština njihovih odnosa nerazumevanje, nesporazum i, u krajnjoj liniji, rat. Dakle, nije balkanski rat oslobodilački, on je to za Srbe, Grke i Crnogorce, ali za Albance, Bugare, Turke i Makedonce, to je najstrašniji rat koji im se desio i to je najgora okupacija koju su doživeli. Mi imamo sukobljene istorijske istine i pitanje je šta mi s njima hoćemo da uradimo.

Znate kako to izgleda u dosadašnjim udžbenicima: imate kartu svoje zemlje, koja ima planine, reke, ravnice, zelena je, braon, šarena je, a oko vas su neke plavičaste površine na kojima pišu imena susednih zemalja. Oni nemaju ni planine, ni mora, ni zeleno, ni crveno, ništa, to je jedna magma koja se nalazi oko nas i u stvari nas iskreno ni najmanje ne zanima. E sad, mi imamo situaciju da je sadašnje ministarstvo prosvete podržalo taj projekat i dalo odobrenje da te knjige uđu u školu. Međutim, onda se na nekom nižem nivou dešavaju, ali zaista neverovatni napadi na taj projekat. Tu se prebrojava koliko je među istoričarima bilo Srba, koliko Srba je bilo među urednicima – tu piše: nijedan, pa znak uzvika, koliko ima srpskih dokumenata po kom poglavlju, kolika je dužina srpskih dokumenata u odnosu na tuđa dokumenta. Dakle, tu imate jedno genetsko DNK prebrojavanje. A imate vladu koja je, svojom voljom ili protiv svoje volje, ali odobrila projekat. Opstrukcija se pojavljuje na nižem nivou i to je, u stvari, prava slika onoga što nas nepovratno koči, nečega što je istovremeno i provincijalno i etnocentrično i iskreno ne vidi ništa oko sebe. U tom stanju duha, zaista se oko naših planina i reka prostiru bele i sive magme.

U tom kontekstu, postavlja se pitanje zašto je obnovljena diskusija o tome postoje li dve Srbije. Pokretanje tog pitanje uvek se nekako ispostavi kao napor da se ućutka, smanji, ponizi, zapljune i na kraju ukine ta takozvana druga Srbija. Ako pratimo štampu, onda možemo videti da se to sada pojavilo prvo u Politici, gde se baš Peščanik navodi kao najgori mogući primer, pa je to sa oduševljenjem dočekao NIN, gde je napravljeno veliko ispitivanje, iz koga smo saznali šta razne umne glave misle o tome. Oni opet govore o stranim parama, oni opet govore o izdajnicima, oni opet kažu da su to neki ljudi koji su kulturnu i političku dekontaminaciju profesionalizovali i od toga napravli sebi posao i što je Srbija luđa, to njima više para. Stvarno mi se nameće pitanje da li je druga Srbija najveći problem današnje Srbije.

Kako se to zemlja koja ne zna svoje granice, koja ne zna da li je u zajednici država ili u zajedničkoj državi, koja ne zna ima li Kosovo, nema li Kosovo, koja nema ustav, koja ne zna šta će sa MMF-om, koja nema odgovor ni na jedno suštinsko pitanje svog opstanka, dosetila da je glavno pitanje – šta hoće ta druga Srbija i dokle više ta druga Srbija. Onda sam se setila nečeg o čemu smo još ranih 90-ih pričali u jednom malom krugu prijatelja. I sećam se da je tada Latinka Perović rekla – ma lako je nama sada, glavni problem će biti kada Milošević jednog dana padne, kada ratovi prestanu i kada takozvane demokrate dođu na vlast, tada će napadi na nas biti najveći. I na pitanje zašto tako misli, ona je rekla – pa znate, mi smo vrlo neprijatni svedoci. To što smo mi sada tu i što smo onda bili tu, svedoči da se tada moglo drukčije, ali da se većina, ne naroda nego ljudi koji čine javnost, nije opredelila za to drukčije.

Dakle, mi svedočimo da su i oni tada mogli da izaberu drukčiju stranu, a nisu to uradili. Mislim da je to osnovni problem, da je zato obračun sa drugom Srbijom kao presudnim problemom današnje Srbije tako žestok i tako jak i da su zato danas, čini mi se, i Sonja Biserko i Nataša Kandić i Borka Pavićević gore veštice nego što su ikada bile, upravo zato što su one ili Peščanik ili ljudi na još nekoliko takvih mesta svedoci ponašanja onih koji su danas na vlasti i koji bi želeli da kažu da su oni bili borci za neku drugu Srbiju. Zato što mi postojimo, oni to ne mogu da kažu.

I mislim da je strašno važno podvući tu razliku baš danas, kada imamo ovakve skandale kao što je izvinjavanje radikalima i reakcije na to G17 i SPO-a, u situaciji kada nismo imali lustraciju, u kojoj radikalna stranka opstaje kao neki ravnopravni partner kojeg treba uvažavati kao najjaču stranku. Treba iskoristiti svaku priliku da se bar kaže – ne, to nije tačno. Dakle, potrebno je da bar neki deo javnosti i neke političke stranke, bilo ko, neprestano o tome govori, jer mislim da je to za ozdravljenje ovoga društva jedini put.

Svetlana Lukić: Pročitala sam da je Tijanić na sudu ispitivao Biljanu Kovačević – Vučo. Suđenje se nastavlja u martu, kada će je on ponovo ispitivati. Mislim, sve vreme gledaš tu naopaku, nelogičnu sliku. Očekivali smo u tim ulogama makar druge ljude, istu ideju, ali ipak druge ljude. Ne, nije bilo potrebe.

Dubravka Stojanović: Ja uvek mislim da je u pitanju odgovornost elite i prozivam isključivo elitu. To je osnovna stvar koja je propuštena 2000, posle promena. Moj utisak je tada apsolutno bio, možda nisam u pravu, da je društvo spremno da čuje ono što mora da čuje, ali da elita nije bila spremna da to kaže. Tih dana posle 5. oktobra, ja mislim da se moglo reći sve, i kakav je bio režim Slobodana Miloševića, moglo se reći i ko je ubio Slavka Ćuruviju i sve ostale, moglo se reći šta su i u ime kog projekta i sa kojom idejom vođeni ratovi, da su zbog tog projekta i te ideje ubijani ljudi koji nisu bili iste vere ili iste nacije, da su to ratni zločini. Dakle, sve ono što je najgori talog 90-ih se moralo izgovoriti, elita to nije smela da uradi i mislim da to nije stvar nikakvog kompromisa u okviru DOS-a, mislim da je to stvar neke vrlo pogrešne političke kalkulacije. Ta politička kalkulacija ubila je Zorana Đinđića, u krajnjoj liniji, tako da se već tu vrlo brutalno dokazuje njena pogrešnost. A ovo dalje tavorenje je strahovito politički opasno. Tu opet možemo da poredimo Srbiju i Hrvatsku, s tim što Hrvatska ima sreću da ima Stjepana Mesića. On čovek nema vlast, ali ima mogućnost da jednom nedeljno kaže šta misli. To što on misli očigledno ne odgovara toj nekoj većini, koju sad vidimo po trgovima hrvatskih gradova, koja nosi ustaško znamenje i tako dalje, ali on uporno to svoje pravo svake nedelje koristi. I ja se izvinjavam svima koji kažu da je to zato što je on u svom drugom, poslednjem mandatu – on je to radio i u prvom mandatu, a i njega je zaradio tako što je rekao da je Hrvatska vodila osvajački rat u Bosni i Hercegovini, to je bila njegova izborna parola. Prema tome, mi takvu ličnost nemamo, niti bilo koga ko takve stvari izgovara sa mesta države.

Posle 2000-e, nije više dovoljno da to izgovara nevladin sektor, on će to da radi, to je njegov posao, ali on je, nažalost, jedini koji to radi. A posle demokratskih promena to je bilo državno pitanje, dakle, da li će država priznati ratne zločine, da li će država priznati program koji nas je uveo u te ratove, da li će država priznati ko je sve pravio taj program. Da li će lustracija biti pravedno sprovedena zakonom ili će ona biti takva da ljudi koji su u tome učestvovali prosto ne smeju, da ih je sramota da pišu dalje za vodeće dnevnike, što se vrlo brzo obnovilo i oni su ponovo postali glavne ličnosti kulturnih subotnjih dodataka i tako dalje. Dakle, to je bilo pitanje. To tada nije urađeno, to tada nije rečeno i ja se bojim da Srbija više neće imati snage da to sama sebi saopšti. Ona će te informacije dobijati spolja, ona će te informacije dobijati preko presuda u Haškom sudu, ali to nikako nije bio način da se Srbija s time suoči.

Mi smo kao strašno pametni i mudri kada šaljemo neke poruke međunarodnoj zajednici. Kao kada im pošaljemo sedam strana, sad dobro, nisu baš sve tu, neke su i prazne. To je poenta tog mentaliteta. To je baš ono – zeznućemo svet, poslaćemo im, ali nećemo baš sve. Šta su mislili, da ovi to neće primetiti, mislim, to me zaista potpuno prevazilazi. I to je negde postalo legitimno i svi se prave da mi svi to znamo i da mi svi u tome učestvujemo misleći da je to baš pametno, a pametno je poslati u svet neku poruku, reći nešto, učiniti nešto što oni žele, a mi onda jedni drugima namignemo i ovde uradimo potpuno suprotno, tj. izvadimo iz Mladićevog dosijea prvo sedam strana, pa ih onda kao pošaljemo, ali sa dve prazne i tako dalje. Takvim ponašanjem mi stalno sami sebi šaljemo poruku da nas taj svet zaista ne interesuje ni najmanje i da je izolacija u kojoj smo proveli 90-e samo malim delom bila posledica sankcija i embarga, nego da je to zapravo ono u šta mi sami sebe neprestano zatvaramo.

Sada kada nas svi guraju u integracije, mi uvek uspemo da nađemo način da se izolujemo i da, u suštini, u tome ne učestvujemo zaista i do kraja. Odbijanje da se predaju Mladić i Karadžić zasnovano je na ovim metodama unutrašnjeg namigivanja i spoljašnjeg namigivanja. Dakle, namignemo onima spolja da ćemo biti dobri, a onda namignemo samima sebi da smo ih u stvari prešli, da nam to ne pada na pamet. To naravno nikuda ne vodi, to naravno nikoga neće preći, mišljenje tog sveta o nama je najgore moguće, mi to onda vrlo često još i dokažemo i vrlo je malo primera kada to demantujemo svojim ponašanjem. Ja samo ne znam koja je logika iza svega toga, ali bojim se da su to ipak ljudi koji ne znaju šta je svet, koji nisu bili u tom svetu, koji nisu čitali tu štampu, ne znaju kako funkcioniše svet, diplomatija, institucije, ozbiljne države i tako dalje i da je to sve jedan tragični nesporazum malog provincijalizma, frustrirane nacije koja, za početak, ni ne poznaje ostatak sveta.

Kada se ljudi pitaju kako je bio moguć Hitler ili kako je bio moguć Milošević – on je moguć tako što ljudi ćute. Vrlo jednostavno, to počne tako što ljudi ćute. Evo, sad se po gradu priča da je Koraks dobio otkaz. To je počelo da se priča pre jedno dve, tri nedelje i zaista, ako pogledate, u Vremenu nema njegovih karikatura, a u poslednjem broju Vremena nema ni njegovog imena na spisku redakcije. To se priča po gradu, ali ni jedna zvanična informacija nije prosleđena javnosti. Ali još je  zanimljivije da, i to je ovo o čemu razgovaramo, nema ni takozvanog društva koje se zapitalo šta je s Koraksom. Dakle, niko nije rekao – eto, primetio sam, nema ga. Zbog toga sam početkom ove nedelje poslala redakciji Vremena jedno jednostavno pitanje čitaoca šta je s Koraksom, jer eto, to se priča, njega u Vremenu nema, a mi nemamo nikakvu informaciju šta je sa njim i sad me zanima da li će u ovom broju Vremena moje pitanje dobiti odgovor redakcije, pa da onda iz ovog neznanja nekako isplivamo.

Naravno, ako nema Koraksa u Vremenu, za mene nema ni Vremena i to je problem Vremena i to je problem ovog društva, ali još je veći problem što nema reakcije. Da li to znači da je nama apsolutno svejedno da li Koraksa ima ili nema u Vremenu? Da li to znači da je nama potpuno svejedno što je simbol otpora Miloševiću, jer, izvinjavam se svima zaslužnima, ali Koraksova karikatura je uvek i svakoga dana govorila mnogo više od svih izveštaja, referata i svega što je trebalo naravno raditi. Ono što bi on nacrtao je ljudima značilo nešto više, to je ljude ohrabrivalo, okupljalo, zasmejavalo i davalo snagu da se bore. Opet ću citirati Latinku Perović, nešto na nju danas mnogo mislim. Ona nam je pričala kako su mnogi ljudi govorili da nisu znali za Goli Otok, a Latinka ih je pitala – nije bitno da li si znao ili nisi znao, nego šta bi uradio da si znao. Dakle, nije bitno da li mi znamo šta je s Koraksom ili ne, nego šta bi uradili da znamo. Dakle, da li je ovo društvo videlo da tri nedelje nema Koraksa? Da li to što se nije oglasio niko znači da mu je svejedno ili da uopšte takve stvari ne primećuje ili da misli da je to stvar Vremena, a da u Vremenu oni misle da je to stvar ovog ili onog dela redakcije, stalno zaposlenih ili nestalno zaposlenih. Mislim, da li svi misle da je to problem nekog drugog.

Bitan je Koraks i bitno je Vreme, ali pre svega je bitno znati da tako nastaje autoritarni poredak, tako što se prećuti jedna, pa druga stvar i što su onda, u toj moralnoj otupljenosti, otvorena zaista sva vrata i sve mogućnosti. Činjenica da to niko nije artikulisao, da niko to što boli nije rekao, to je ono što potpuno otvora vrata toj moralnoj otupljenosti u kojoj više niko nema puni autoritet da formuliše ključne probleme. Ključni problemi ove zemlje jesu i Kosovo i odnos sa Crnom Gorom i MMF, ali ispod svih njih postoji to osnovno moralno pitanje – gde je ova zemlja, gde ona hoće da ide, šta ona zapravo od sebe hoće, a onda, ako bismo se mi opredelili za demokratiju, Evropu, integracije, onda bi i ova strašno važna pitanja, kao što su Kosovo, Crna Gora i MMF, našla svoje rešenje, jer onda bismo se mi opredelili za taj put i onda se zna šta može biti demokratski okvir odnosa sa Crnom Gorom, šta može biti demokratski okvir odnosa sa Kosovom.

Ali ako mi i dalje mislimo ono što je Matija Bećković napisao – da će Kosovo biti srpsko i kada tamo ne bude nijednog Srbina, onda to nije demokratsko, evropsko, moderno i reformisano rešenje i onda mi imamo taj konflikt o kojem govorimo. I zato mi šaljemo jednu poruku svetu, a drugu poruku nama, zato namigujemo na oba oka, zato što mi nismo odlučili ko smo, šta smo, kuda želimo da idemo i šta želimo sa sobom. Mi kao društvo to nismo odlučili, mi kao elita tu odluku nismo doneli i samim tim mi onda ne znamo ni kuda idemo, ni šta radimo i onda ćemo zaista, kao što reče Teofil Pančić, po drugi put izgubiti Kosovo.

Svetlana Lukić: Bila je ovo istoričarka Dubravka Stojanović. Koliko sam ja videla, u Vremenu nije objavljeno njeno kratko pitanje – gde je Koraks, tako da još uvek ne znamo odgovor na njega. Moraćemo da budemo uporniji s tim pitanjem. Adresa je www.vreme.com.

Čuli ste ranije u emisiji kako hrvatska elita raspravlja o problemima svoje zemlje. Slične rasprave su u Srbiji možda češće, možda su i bolje, svakako potrebnije, ali za te rasprave skoro nikad niko ne sazna. Čućete sada deo jedne takve rasprave, koja je nedavno vođena u Medija centru, govore Srećko Mihajlović, Zagorka Golubović, Drinka Gojković, Mikloš Biro, Snježana Milivojević i Todor Kuljić.

Todor Kuljić: Nemačka nacija je u XX veku ostala zapamćena po besprimernom zločinu, ali je nemačka misao o društvu najviše izmeandrirala svoj odnos prema prošlosti. Simbol toga je spomenik žrtvama holokausta, koji je otkriven u centru Berlina kao spomenik žrtvama nemačke nacije, kao direktna antiteza, na primer, vašingtonskom spomeniku vijetnamskim veteranima. To su dva brenda, dve različite kulture sećanja. Jedan je nemački, koji bih uzeo kao primer kritičke kulture sećanja. Drugi je konzervativni, patriotski, monumentalni obrazac sećanja, koji neguju Amerikanci. Naravno, odmah se postavlja pitanje i rezerva – lako je velikim nacijama da se suočavaju sa prošlošću, a kako to da učini mala nacija. Mislim da ovoj primedbi ima mesta. Savremeni društveno-ekonomski poredak je jedna hijerarhijska mreža na čijem vrhu su najmoćniji, zatim slede srednji i onda najslabiji, tako da je i slika prošlosti danas u svetu jedna hijerarhijska  mreža, na čijem čelu je hegemona slika najvećih, najuticajnija slika prošlosti najmoćnijih sila. To je ta američka slika o stalnoj borbi Amerikanaca i zapadne Evrope protiv totalitarizma u ime demokratije, o tome da su svi američki ratovi bili oslobodilački i tako dalje. Može li mala nacija, ako je uopšte realna, da ulazi u taj brutalni hijerarhijski, hegemoni idejni poredak sa nekim svojim mazohizmom? Ali, iako je nemoguće, mislim da treba pokušavati.

Malo je pokušaja da se kritički priđe toj monumentalnosti i da se pokaže da su deo našeg identiteta podjednako i senke i zločini vlastite nacije, a ne samo veličanstveni ustanci. Teorijski je najpoučnije nemačko suočavanje s prošlošću i neću preterati ako kažem da je levica to prva počela. Od poznate Adornove rečenice da se posle Aušvica ne može pisati poezija, jer je nemački zločin neuporediv, preko nemačke levice koja je još 50-ih kao svoj slogan uzimala onu rečenicu – misliti na Nemačku, znači misliti na Aušvic. To je kasnije prihvatio Habermas i socijal-liberali i to se proteže sve do finala, koje je po meni taj berlinski spomenik žrtvama nemačke nacije u centru prestonice. Može li neko zamisliti da se u centru neke današnje prestonice na zapadnom Balkanu podigne veličanstveni spomen-park žrtvama Srba ili Hrvata? Ja mislim da je to utopija.

Drinka Gojković: Za 50 godina, možda.

Todor Kuljić: Nadajmo se. Ja mislim da su dve okolnosti Nemcima olakšale da se s tim suoče. Prvo sigurno jeste bio vojni poraz, zatim snažan saveznički pritisak, ali ponavljam, i snažno teorijsko, društveno, filozofsko nasleđe i jedan, ako ne aktivno politički, ono snažni idejni pritisak levice, pre svega marksizma. Dakle, pokušavam  da sledim tezu da ne treba pamtiti samo zločine počinjene nad vlastitom grupom, nego se treba truditi da zločini vlastite grupe, Srebrenica, Jasenovac, Aušvic, ostanu trajna trauma. Dobro, kažu Srbi, Srebrenica se desila, ali to je bila osveta za zločine nad nama. Dobro, kažu Hrvati, postojao je Jasenovac, ali tamo nisu ubijeni samo Srbi, nego i Romi, a sem toga, to je bio deo borbe Hrvatske za nezavisnost. Na taj način se Srebrenica i Jasenovac detraumatizuju. Ja se zalažem za to da ti zločini ostanu zločini koji se ne mogu ni na kakav način osmišljavati. To su traume, to su neuporedivi zločini koji treba da ostanu markantne tačke u nacionalnim sećanjima zbog više stvari. Ako je društvena grupa ili nacija kadra da zločin vlastite grupe neguje kao traumu, ona je daleko sposobnija za empatiju od one društvene grupe koja taj zločin priznaje, ali ga detraumatizuje time što ga uključuje u jedan širi lanac zbivanja, daje mu smisao i on tako gubi svoj traumatski karakter. Kod nas nema tradicije suočavanja sa prošlošću preko negovanja zločina vlastite grupe kao traume.

Mikloš Biro: To je nesumnjivo etički ispravan pristup i sumnjam da se iko ne slaže, ali je sa psihološkog stanovišta problematičan. Praviti od zločina vlastitog naroda istorijsku uspomenu je kao kada ćopavom stalno spominjete da je ćopav. Ja mislim da je prvo užasno važno kako politička elita nastupa na tu temu, jer ogroman deo naše javnosti, između 40 i 50% ljudi autoritarno se povodi za elitom. Dakle, neko sa nacionalnim dignitetom, recimo da je to Koštunica, treba da kaže – ljudi, ovo je kukolj kojeg treba izbaciti iz srpskog žita. Onda će tih 50% početi da misli na taj način i svest će početi da se pomera. A dokle god ta politička elita to ne radi, naravno da mi dobijamo ovakve rezultate u istraživanjima javnog mnjenja, gde niko neće da prihvati tu ideju.

Zagorka Golubović: Bušov stav da je rat u Iraku bio opravdan u prvo vreme je prihvatalo blizu 70% Amerikanaca, ali sada to opada.

Srećko Mihajlović: Hteo bih prvo da saopštim jedno iskustvo, koje sam imao prilikom koncipiranja knjige koja je pred vama. Ja sam nastojao da sa kolegama razgovaram o predloženim temama za istrazivanje. Najviše polemike izazvale su dve teme, jedna je ovo o čemu je Todor Kuljić sada pričao, a druga je tema kriminala u Srbiji nakon 2000. Na ove dve teme ljudi su reagovali – a šta će ti to na naučnom skupu, kakve to veze ima sa tranzicijom. Ta vrsta nerazumevanja pokazana od strane kolega, da oni ne vide da su baš te dve teme ključne za ovo petogodište koje proživljavamo, to je nešto što me je više užasnulo nego mnogi crni nalazi iz samog istraživanja. I samo jedna ilustracija ovoga o čemu je Todor Kuljić govorio. Odgovori ispitanika na pitanje iz veoma svežeg istraživanja. Ono je glasilo – da li su Srbi tokom ratova 90-ih činili ili nisu činili ratne zločine. 15% građana kaže da nisu, 49% kaže da jesu, 36% kaže – ne znam. To da polovina sada kaže da jesu, ja vidim kao napredak.

Drinka Gojković: Kad se govori o tom imperativu suočavanja, potpuno se zanemaruje primer demokratske Španije, koja je posle Frankove smrti konsenzusom takoreći, političkim i građanskim, odlučila da će pakt ćutanja biti odnos prema prošlosti. Deluje kao negiranje prošlosti, ali nije, to je stvaranje nekog prostora da se društvo primiri, da se uspostave neke stabilne osnove, pri čemu prošlost čeka svoj trenutak. I u Španiji ga je i dočekala.

Snježana Milivojević: Ne znam da li očuvanje traume u smislu u kome ste vi govorili ili čuvanje traumatskog mesta može da vodi u sakralizaciju traume. Prosto ne znam kakvi su pozitivni efekti očuvanja traumatskog mesta i kako će ono postati opšte, naše kolektivno, zajedničko mesto, ako ne izađe u javnost, ako ga tamo ne podvrgnemo dekonstrukciji smisla. Ja mislim da ne postoji nešto što bi moglo da se nazove permanentnom kulturom suočavanja sa sećanjem. Svi primeri, sve države govore da se to događalo kada su društva bila dramatično suočena sa takvim događajima i onda su nevoljno, posle svih strategija odbijanja, nekako ulazila u te procese i Nemačka i Španija i Južna Afrika i Amerika, znači i demokratske i posttotalitarne zemlje. I zato mislim da ako se trauma tako čuva, to u stvari možda vodi u jednu vrstu intelektualne arheologije, jedno verovanje da tamo negde postoje neke činjenice koje kad mi iskopamo i saopštimo javnosti, koja sa njima nije bila upoznata, ona će se sa njima suočiti. Bez rekonstrukcije smisla tog suočavanja nema, jer nisu činjenice te koje su nepoznate, strane, problematične, nego je takav kontekst u okviru kojeg su zločini postali mogući i, nažalost, prihvatljivi.

Todor Kuljić: Negovanje traume nije obično trivijalno priznavanje zločina vlastite grupe, niti obično suočavanje i utvrđivanje konteksta i uzroka zašto se desilo to u Srebrenici, nego je negovanje traume negovanje sećanja da je to što se desilo besprimerno. Traumatičnost sećanja se neguje u odnosu na neuporedivost događaja. Ono što je za nas sada najdelikatnije je Zavod za izdavanje udžbenika kao ključna ustanova za dekretiranje smisla prošlosti. Ključne odluke u Zavodu za izdavanje udžbenika treba da donose intelektualci priznati od javnosti i svih stranaka, a ne obični stranački, malo rečitiji agitatori.

Svetlana Lukić: Ovo se sigurno nije odnosilo na Radoša Ljušića. Dakle, za kraj slušate jedan od džez standarda Peščanika, istoričarku Branku Prpu. Slušate, naime, deo njenog odgovora na pitanja albanske novinarke na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, posle projekcije filma Suade Kapić, Vodič za preživljavanje u Sarajevu. U raspravi su učestvovali novinari i intelektualci iz svih glavnih gradova država bivše Jugoslavije.

Branka Prpa: Unutrašnji neprijatelji Slobodana Miloševića i spoljni neprijatelji Slobodana Miloševića su bili svi oni ljudi koji su poštovali humanistički ideal evropske civilizacije. Ja sam njega na kraju zaista doživljavala kao metafizičko Zlo i mislila sam – bože, u kojoj je on prednosti u odnosu na nas. Kada bi me pitali zašto je on u prednosti, odgovarala sam da je on fantastično slobodan čovek, zato što on nema ni jedan tabu, on nema skrupula. Mi svi kao ljudi imamo donekle tabuiziranu svest, mislimo – baš nije u redu da ubijem drugog čoveka. Dakle, to ne postoji kao niz pravnih normi, nego prosto kao tabu svesti – ne mogu da ubijem dete. Tu nije pitanje da li će me zakon sankcionisati ili ne, nego je to u mojoj svesti tabuizirano. Dakle, ja ne mogu to da uradim, ja ne mogu da srušim crkvu, postoje stvari koje se prosto ne rade.

E, on je bio slobodan čovek, on je jednostavno mogao sve da uradi i uvek je bio u komparativnoj prednosti u odnosu na nas, koji nismo mogli zamisliti dimenzije zla koje je taj čovek sposoban da uradi, baš zato što nije imao na taj način tabuiziranu svest. Dakle, njegovi neprijatelji smo svi mi ovde koji sedimo i ono što je zajednički imenitelj svih nas koji smo smatrali da se borimo za humanističi ideal, jeste da smo mi bili njegove žrtve, bez obzira da li smo u Beogradu, Prištini, da li je to Bosna i Hercegovina ili Hrvatska. U suštini, njegov neprijatelj je bio zajednički i, kad je završio sve svoje ratove sa svim susedima, on je krenuo u rat protiv nas i počeo ubijati, prvo na Kosovu, pa onda i u samom Beogradu, gde je ubijao svoje političke protivnike. Dakle, taj rat je završio u Beogradu onako kako je završio, znamo svi.

Vrlo je važno da se zna da je Srbija imala lice kao bog Janus, jedno lice zla i ružnoće i drugo lice lepo i mlado. To lepo i mlado lice Srbije se borilo deset godina protiv jednog režima, to lepo i mlado lice Srbije je izmrežilo Srbiju celim sistemom nevladinog sektora koji je alternirao sve režimske institucije. To mlado i lepo lice Srbije je izgubilo i živote u direktnom okršaju sa Miloševićem. Na kraju krajeva, poslednji koji je umro na tom spisku je premijer Srbije, Zoran Đinđić. Zato smatram da ovakve vrste razgovora mogu da vode žrtve, nema razgovora između krvnika i žrtve. Nema post festum legalizacije, nema te mogućnosti da akademski, na čapras- divanu govore oni koji su učestvovali u ubijanju ljudi ili propagirali smrt ljudi samo zbog toga što su druge vere i nacije.

Nasuprot njima, stoji čovek koji se protiv toga borio i mi smo od toga danas napravili akademsko pitanje, a to nije akademsko pitanje. To je tanka crvena linija koja nas deli kao ljudska bića, koja deli našu civilizaciju na ono što je ljudsko u nama i ono što je varvarsko u nama i mislim da je ovo što radimo večeras tek početak jednog pokušaja da se prekine nemezis, da se prekine taj lanac osvete, koji u ovim područjima jako dugo traje. Mislim na pozivanja na II svetski rat, na to ko je koga, gde i kako ubio i tako dalje. Mi, dakle, ne smemo da dozvolimo da u budućnosti mlade generacije nastave taj nemezis i mi smo odgovorni za to da li ćemo im ostaviti put od kojeg će oni napraviti magistralni pravac, na kojem se više nikad neće desiti ono što se desilo u poslednjoj deceniji XX veka na ovim prostorima.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, realizacija Marko Perunović, montaža Petar Savić, a vas pozdravljaju Lukić i Vuković, prijatno.

Emisija Peščanik, 16.12.2005.

Peščanik.net, 16.12.2005.