U dokumentarnom filmu “Hitlerova sekretarica” postoji jedan trenutak kada Traudel Junge, prisećajući se vremena koje je provela u Hitlerovom bunkeru kao daktilografkinja, počinje da priča o tome kako je ona doživljavala Firera, ističući posebno njegove velike roditeljski zabrinute oči. Ona to izgovara pola veka nakon Firerove smrti i sloma Trećeg Rajha, nakon silnih svedočanstava o pogubnim posledicama nacionalsocijalističke politike. Stiče se utisak da je njen tadašnji boravak u neposrednoj blizini generatora takve politike trajno uticao na nemogućnost promene slike prošlosti, pa tako i slike njenih aktera. Perspektiva njenog svedočenja, zauvek zakinuta za uvide u realno stanje katastrofe koja se odvijala na tlu Evrope i celog sveta, sačuvala je nešto od izvornog poimanja Hitlerove harizmatične figure u Nemačkoj tog doba.

Ovo je svakako jedan od najdramatičnijih primera u istoriji, ali baš on može da nam posvedoči kako neki mehanizmi funkcionišu u situacijama kada se život odvija u neposrednoj blizini katastrofa i zločina, pri čemu se između savremenika i realnih posledica pogubne politike postavi fizička prepreka ili još bolje – medijska barijera.

Podmuklo dejstvo biografije

Proces suočavanja sa prošlošću otpočeo je u Srbiji odmah nakon pada Miloševića, ali je nakon marta 2003. naglo obustavljen i sveden na dobro izolovane zone i sporadične događaje. Do danas se Miloševićeva kulturna i politička elita sasvim konsolidovala, neki su osnovali fakultete, kao npr. bivša ministarka kulture Nada Popović Perišić, koja je pritom uposlila solidne eksperte i nezavisne intelektualce, kritičare, filozofe, feministkinje. Drugi su postali izdavači knjiga Baraka Obame, kao što je to učinio Goran Perčević. Najbogatiji su pokrenuli novine, o čemu svedoči postojanje “Pečata” Milorada Vučelića. Neki su postali ministri, kao Ivica Dačić, a neki su do kraja života ostali dosledni izvornoj memorandumskoj ideji sa kojom je ustoličen Slobodan Milošević. Jedan od takvih pravovernika bio je i pisac i političar Branislav Brana Crnčević.

Biografija ovog Miloševićevog funkcionera svakako je dobro poznata, osobito srpskom življu u Hrvatskoj sa kojim je radio uoči i za vreme rata kao predsednik Matice iseljenika, koja je pod njegovom komandom postala važno telo za organizovanje ratnih operacija u Slavoniji. Njegova biografija bi mogla da bude dragocena budućim istraživačima raspada Jugoslavije. Naime, Crnčević je kao i većina srpskih lidera i funkcionera, izuzev Miloševića koji je bio bankar i partijski aparatčik, bio književnik po profesiji, i to jedan od četvorice koju je Mihiz, kako kažu čaršijske legende, osobito cenio: Duško Radović, Vlada Bulatović Vib, Matija Bećković i on.

Bećković i Crnčević su predstavljali bekove srpskog ratnog tima u utakmici čije su produžetke, “književnim” sredstvima, nastavili da igraju i nakon dvehiljadite. Brana je igrao do kraja života, birajući uvek onu stranu koja je ostajala verna militarističkoj ideji; najpre blizak Miloševiću, pa Radovanu Karadžiću, potom radikalima i napose naprednjacima, koji su ga usred “radikalnog posta” Tomislava Nikolića, prošle nedelje, ispratili do Aleje velikana na Novom groblju u Beogradu.

Dugo toplo rastajanje

Kad god ode neko iz Miloševićeve elite, javnost u Srbiji počne da se priseća kakve je on “pesme pisao”. Takav je slučaj i sa odlaskom Brane Crnčevića, satiričara i humaniste koji se davno odrekao humanosti. A literatura bez ideje humanosti, opšte je poznata stvar, ne postoji.

Zanimljivo je pratiti kako je teklo opraštanje od Crnčevića. Za nenadmašnog novinara “Politike” Zorana Radisavljevića, otišao je “barometar slobode”, za RTS “izuzetan dečji pisac”, za Ivicu Dačića “vitez dečje poezije i veliki humanista”, za Svetislava Basaru “čovek koji je voleo život, književnik i boem”, za SNS “velikan domaće književnosti”, s čim se očigledno složila i Skupština grada Beograda, budući da je omogućila da se ovaj velikan sahrani u kontroverznoj Aleji zaslužnih građana. Dakle, od pisca, političara i ratnog huškača Brane Crnčevića ostao je samo pisac, tj. samo njegov “brižni očinski pogled” kojim je umeo da uteši “večno ugroženi nacion”.

Kako je moguće da je dvadeset godina književnog rada uspelo da potre u sećanju javnosti gotovo tridesetak godina Crnčevićevog intenzivnog političkog rada, permanentne prisutnosti u medijima, naročito tokom devedesetih godina kada je njegova politička reč dosegla najvišu moguću cenu? O tome svedoči i poslednji pozdrav Dobrice Ćosića koji svog saborca vidi pre svega kao “najdarovitijeg pesnika njegovog naraštaja”, odbijajući pritom da za “Blic” prokomentariše Crnčevićev političkom angažmanu kao da je reč o nečemu o čemu je nepristojno govoriti u ovakvim trenucima. Oko toga je u srpskoj javnosti postignut konsenzus tako da je termin pisac neminovno doživeo transformaciju, ponevši dodatne konotacije koje izvorno nikada nije imao. Biti pisac Braninog ranga, prema tome ne znači samo to da je neko napisao nekoliko dobrih knjiga, od kojih su neke davno ušle u lektiru, već pre svega znači biti pisac Srbin, baš kao što je jedan davni Crnčevićev naslov (“Dnevnik jednog…”) eliptično zahtevao etno-ideološku dopunu, za kojom je on potom tragao sve do kraja života, ne zazirući od politike razaranja koju je jedino umeo da vodi. Biti pisac, u diskursu srpske javnosti, stoga znači i to da će taj neko uvek biti izuzet od odgovornosti i da će uvek moći da se vrati u mirne vode kojima će, kao na kraju Džarmuševog “Mrtvog čoveka”, otploviti u večnost besmrtnika.

Druga strana književnosti

Biografija Brane Crnčevića, kao i tolikih drugih pisaca koji su se brinuli o srpskoj stvari tokom proteklih decenija, svakako može da pomogne dosta kada se jednog dana na beogradskom Univerzitetu neko bude zapitao šta se to dogodilo sa proučavanjem književnosti i njenih funkcija u društvu, u decenijama pre raspada Jugoslavije. I neće srpska književnost tada shvatiti šta je sa njihovim odlaskom izgubila, kao što to reče Basara, pre će shvatiti da se radilo o jednom sistemu (skrivenog) političkog obrazovanja čiji je Crnčević bio samo jedan uspeli eksponent. Stoga je danas nečasno govoriti o njihovoj politici, jer je njihova književnost obuhvatala sve to, odlučivanje o živima i mrtvima.

Novosti, 30.04.2011.

Peščanik.net, 02.05.2011.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)