- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Budite neustrašivi

„Sada je prekasno“: poslednja predavanja Mišela Fukoa

 
Na čuvenoj slici Las Meninas (Mlade plemkinje) Dijega Velaskeza posmatrač vidi zbunjujući splet optičkih perspektiva, čije središte, kraljevski par, može da se prepozna samo kao nejasni odraz. Las Meninas nije slučajno bila omiljena slika francuskog istoričara, psihologa i filozofa Mišela Fukoa. Ovoj slici nije posvetio samo interpretaciju koja je postala legendarna; Fukoovo delo treba zamisliti kao fantastičnu tvorevinu sačinjenu od osa i odraza, čiji se organizacioni centar golim okom teško može utvrditi. Svaka perspektiva razvija vlastito dejstvo; bez obzira na to koje gledište izaberemo, delo uvek iznova otvara novi i drugačiji pogled na svet.

Odaberemo li popularnu, mada ne i pogrešnu „osu posmatranja“, Fuko je tada pre svega fascinantni analitičar moderne, neko ko minucioznim opisima dokazuje da velika obećanja prosvetiteljstva („emancipacija, punoletstvo“) ne predstavljaju ništa drugo nego istorijski kabinet sa ogledalima, grandioznu varku. Svetla ogledala slobode skrivaju mračnu realnost moći, skrivaju logiku kontrole i disciplinovanja, dresure i „upravljanja ljudima“. Fuko je čak i jezik shvatao kao tehnologiju moći. „Diskursi stvaraju predmete o kojima govore“, glasila je njegova liturgijska formula, pa je Fuko stoga i čoveka opisao kao standardizovani proizvod načina govora i formi znanja. Ukratko rečeno: ljudi koji su u 17. veku bili priklonjeni „staroevropskom“ kosmosu, mišljenju i osećanju shodno putanjama religije i metafizike, posedovali su drugačiji odnos prema sebi i svetu nego ljudi na koje je utisnuo pečat funkcionalistički imperativ istraživanja rada mozga i genetskog inženjeringa.

Fukoova preterivanja su akademski evergrini, a pobedonosni pohod „životnih nauka“ njihove refrene čini, na jedan drugačiji način, još jednom aktuelnim. Njegova kritika liberalnog društva nije ništa manje uticajna. Često citirani pojam je „guvernmentalitet“, a iza toga se krije tvrdnja da je liberalizam tehnika vladanja koju građanin uopšte ne primećuje, zato što ga ona ne disciplinuje delujući spolja, nego iznutra. Dok je „stara“ vladajuća moć pojedincu izdavala naređenja, liberalna državna moć, koja je fuzionirala sa privredom, vlada blagom mentalnom prinudom. Ona građanina dovodi do toga da sobom samim vlada i to uz pomoć vežbanja samoispitivanja: „Da li sam uspešan? Da li sam efikasan? Da li sam Nemačka?“ Ukratko, liberalizam je državni „guvernmon“ („gouverment“) uz pomoć „mentaliteta“ građana, kako bi ovaj želeo upravo ono što bi trebalo da želi. Otuda nije čudo da za sve veći broj sociologa Fuko, a ne Niklas Luman, na raspolaganje stavlja analitički pribor za razumevanje one neoliberalne revolucije koju je u našoj zemlji pokrenuo Gerhard Šreder, uz subalterno sudelovanje partije zelenih (upor. Klaus Dörre, Stephan Lessenich, Hartmut Rosa: Soziologie, Kapitalismus, Kritik, Suhrkamp Verlag).

Fukoove knjige su halucinogene i kada ih na teoriju navučeni džankiji inhaliraju dovoljno dugo, svet izgleda upravo onako beznadežno, kako ga je autor i opisao: potamljen prosvetiteljstvom, prožet meridijanima nadzora i kontrole. Ljudi su, veselom saglasnošću, upetljani u paukovoj mreži bionauka i kapitalističke ekonomije, čak i njihove strasti su obeležene proračunima koji održavaju sistem. Diskurs emancipacije, propaganda seksa i slobodne ljubavi služe samo za dresuru ljudi i manipulisanje „korišćenjem ljubavnih uživanja“. U takvoj noći, kako se uvek prebacivalo Fukou, sve su mačke sive. Ne postoji razlika između demokratske moći i nezakonite vladavine, a i manifestni razum je samo jedna drugačija forma latentne ludosti.

Morali bismo na umu da imamo sva ova pomračenja kako bismo mogli da sagledamo intelektualni suverenitet, kojim Fuko u godinama pred svoju smrt pokušava da, uprkos snazi vrtloga svojih premisa, pronađe ipak mesto istine i čoveka – mesto jednog „iskrenog“ i smislenog bivstvovanja koje će predstavljati više od preslikača „liberalnih“ tehnika vladanja i tupe dublaže medijskog blebetanja. Kao mnogi mislioci koji veruju da je sadašnjost dogurala do svojih granica i da je metafizički iscrpljena, Fuko traga za spasonosnim izlazom u antičkom razdoblju, u sokratovskim uvertirama u prvom licu, „kazivanja istine“ i „brige o sebi“. Početkom osamdesetih godina počinje, na Kolež de Fransu, da drži predavanja o Sokratu i Platonu, kasnije i o kinicima i ranohrišćanskim misliocima. Ova su predavanja, čiji drugi deo izdavačka kuća „Suhrkamp“ objavljuje pod naslovom Hrabrost za istinu (Der Mut Wahrheit), začuđujući dokumenti. Fuko, predosećajući skoru smrt, u njima uzima sve vreme ovog sveta, ima gotovo beskrajno strpljenje za svoje predmete, njegovo tumačenje je brižljivo pedantno i iscrpljujuće, skoro do granice redundantnosti. Zvezda filozofske scene, opkoljen studentima iz celog sveta, aktualizuje antičke tekstove, ali to ne čini na brahijalni način; njegov ton u sebi nosi nešto svesrdno, njegove egzegeze su na varljivi način razumljive (osim toga i vešto prevedene). U središtu stoji ideja paresije (parrhesia), iskrenog „kazivanja istine“, a to je za Fukoa osa oko koje se sve okreće. Paresija je, politički gledano, „iskrenost“, otvorenost pred moći; etički posmatrano je to „iskrenost“ pred samim sobom, napor i samodisciplinovanje pojedinca i napor da životu damo određenje – kao Sokrat koji živi upravo ono učenje koje javno propoveda.

Očito je da je paresija bipolarni pojam. U jednom slučaju „kazivanje istine“ podrazumeva formu samopotvrđivanja i usmereno je na „estetiku življenja“, koja nije samo estetska nego i moralna, jer u promene treba da uključi i druge stanovnike polisa. U drugom slučaju paresija podrazumeva hrabrost građana da javno istupi i da nešto stavi na kocku. U oba slučaja je „kazivanje istine“ demonstrativna distanca prema opštem i markira lekovitu distancu od društvenih rutina mišljenja, od uobičajenosti, oportuniteta i mišljenja većine. „Kazivanje istine“ ometa koncert laži i pritvorstva, bori se protiv kuge prilagođavanja i protiv epidemije predrasude.

U čemu se, međutim, sastoji istina „kazivanja istine“, ostaje, pak, često nejasno. Mogao bi čak da se stekne utisak da je za njega jedino važan istiniti čin – čin diferencije kojom se građanin otima društvenoj konvenciji. Život je „istinit“ već onda kada je sam sebe iskreno „proverio“ i postavio pitanje o istini, te stoga svesni život nije samo drugačiji, nego je i bolji život. Bez „kazivanja istine“ i demokratija ostaje prazna forma. Fuko podrobno diskutuje o prigovoru antičkih filozofa da demokratije ne mogu da prave razliku između istine i neistine i da im preti opasnost od toga da kao istinu dopuste samo ono što većina smatra „istinom“. Fuko deli ovu elitističku skepsu i daje joj iznenađujuće egalitarni preokret. Uspeh demokratije vezuje za iskrenost, otvorenost i samobrigu, i kaže: Što je više paresije, što više građani bez straha pred sobom i pred drugima pitaju za istinu, to je vitalniji njihov polis.

Ko još uvek tvrdi da je kasni Fuko svoju misao sveo na format atraktivnih monografskih izdanja za višu „umetnost življenja“, na velnes-ponudu za sagorele kapitalističke duše, trebalo bi da prouči njegova poslednja predavanja koja se bave autsajderima istorije filozofije, pobunjeničkim „kinicima“ kao što je Diogen. Bestidno, agresivno i polemički su moćnicima bacali istinu u lice, jer njihov cilj nije bila samo „reforma ličnosti“, već – a to je snažna tvrdnja – „reforma celog sveta“. „Prilikom susreta Diogena i Aleksandra principijelno se radilo samo o pitanju koji je od njih dvojice istinski kralj.“ Fuko se divi kinicima zbog ideala „neskrivenog života“ koji se u siromaštvu, dostojanstvu i usamljenosti suprotstavlja svetu i svaki znak javnog poniženja shvata kao znak njihove više izabranosti. „Kinik je službenik čovečanstva u opštem smislu, on je službenik etičke univerzalnosti.“

Imajući u vidu ovakvo čitanje antičkih tekstova, ne čudi što kinično „kazivanje istine“ za Fukoa predstavlja spojnicu sa jevrejsko-hrišćanskom mišlju. Sigurnošću mesečara prepoznaje duboke tragove koje monoteizam, mišljenje jednakosti, ostavlja na grčkoj pozornici. Razlika između neznabožačkog i biblijskog mišljenja se za Fukoa ne sastoji u stavu prema askezi, ovakvo razlikovanje on smatra smešnim. Razlika u odnosu na antičko mišljenje se sastoji mnogo više u trojičnoj strukturi koju jevrejsko-hrišćanski intelektualci uključuju u antičko područje mišljenja. U novom, monoteističkom tumačenju ljudi se međusobno sporazumevaju u svetlu Apsolutnog („Bog“), što oni sami nisu, ili kako Fuko kaže: Jevreji i hrišćani shvataju poštovanje prema drugom kao poštovanje prema Bogu, koga onaj drugi „zastupa“. Bog je iznad svega nadaren paresijom, ko god mu se poveri, dobiće odgovor kroz „otkrovenje njegove dobrote i njegove moći“. Fuko u tome otkriva svetli pol monoteizma; mračni pol je za njega vlastoljubivo, telesno sputano i nepoverljivo hrišćanstvo koje protiv vlastodržaca ne istupa „hrabrošću za istinu“, već pod mantijom svesrdno kolaborira sa njima.

Ostaje naravno pitanje zašto se Fuko tako duboko zakopava u istoriju filozofije i filozofe drevnih vremena ističe što je moguće više. Čemu ovakvo filološko iznurivanje? Šta je „opšti okvir“ za arheologiju antičkog znanja? On više nema vremena da odgovori na vlastito pitanje, ali je pravac udara očigledan. Fuko oseća skoro vitalistički strah od „zatvaranja“ moderne, od jednog društva koje guši raspravu o istini i čiji građani više nisu „suvereni“, već predstavljaju jednoobrazne produkte medijske i političke moći.

Fuko svoja predavanja završava 28. marta 1984. godine. „Imao sam nameru da Vam kažem nekoliko stvari o opštem okviru ovih analiza. Ali je sada prekasno. Dakle, hvala vam.“ Tri meseca kasnije Mišel Fuko umire u starosti od 57 godina – od tajanstvene, neistražene i nepobedive bolesti. Umire od side.

 
Michel Foucault: Der Mut zu Wahrheit. Regierung des Selbst und der anderen II; Vorlesungen am Collège de France 1983/1984. (Hrabrost za istinu. Vladanje sobom i drugima II; predavanja na Kolež de Fransu 1983/84. godine), Berlin: Suhrkamp 2010.

 
Die Zeit, 06.05.2010.

Prevod sa nemačkog Meral Terar-Tutuš

Peščanik.net, 31.01.2011.