“If the rule you followed brought you to this, of what use was the rule?”
Anton Chigurh, No Country for Old Men.

 
Možda nije besmisleno razmotriti ekspoze Ivice Dačića. Na kraju krajeva, tu su sadržani ciljevi i načela nove vlade. Koliko sam mogao da vidim iz novinskih izveštaja, neke ozbiljnije analize nije bilo kako u skupštini tako i u javnosti, što je verovatno u skladu sa preovlađujućim cinizmom da ne bi trebalo uzimati ozbiljno šta ljudi na vlasti kažu. Međutim, to njima ostavlja odrešene ruke, a to nije u skladu sa demokratskom odgovornošću ni vlasti niti javnosti. Stoga ću razmotriti najvažnije stavove iz ovog ekspozea.


Istorijska kriza

Na samom početku se „poslednje decenije“ označavaju „istorijskom krizom srpskog naroda“. Iz tog neodređenog broja decenija, posebno se izdvaja poslednja u kojoj „promene društvenog poretka nisu dale očekivane rezultate“. Zbog kriminalne privatizacije i upropašćavanja ogromnih privrednih potencijala zemlje, stupilo se u „sveopšte siromaštvo i pad životnog standarda, ekonomskog, kulturnog i civilizacijskog standarda srpskog društva“. Odmah valja zapaziti nešto što je karakteristično za čitav tekst. Moglo bi se nazvati konfuzijom, koja nije sasvim lišena sistematičnosti. Naime, u političke promene se ušlo sa upropašćenim privrednim potencijalom, i to ne samo zbog kriminalne privatizacije, već zbog neshvatljive kriminalizacije svega, što je zaista dovelo do tog pada standarda po svim kriterijima. To je bilo jednu deceniju ranije. Decenija posle političkih promena je zaista razočaravajuća, ali poređenje po kriminalnosti sa prethodnom je intelektualno uvredljivo.

Iz onoga što sledi postaje dodatno nejasno na koje se poslednje decenije misli? Jer se kaže kako novi predsednik vlade ne namerava da se bavi svim tim nasleđenim problemima i zavadama, neke od kojih potiču iz Drugog svetskog rata, već će se okrenuti budućnosti. Istorijska se kriza, dakle, koliko god da je dugo trajala, prevazilazi zaboravom, posebno uloge partije na čijem je čelu sam Dačić. Jer, ako se već daje ocena poslednjih decenija i posebno one posle političkih promena i ukazuje na nesumnjivu političku odgovornost, za očekivati bi bilo da će se nešto reći o odgovornosti Socijalističke partije u bilo kojoj od tih poslednjih decenija. Recimo, u poslednjoj deceniji prošloga veka, kada je kriza bila na vrhuncu, a pad nesporno najdublji, ta je partija bila na vlasti. Čak i u deceniji posle političkih promena, Socijalistička partija nije bila u vladi ili nije podržavala vladu samo u periodu 2001-2003. i od maja 2007. do maja 2008. Sve ostale godine je ili podržavala manjinsku vladu ili bila prilično uticajan član vladajuće koalicije. Istorijska se kriza, međutim, konstatuje, svodi se na privredno zaostajanje i aludira se na odgovornost Demokratske stranke i eventualno G17 Plus (i Demokratske stranke Srbije?). Pa se onda kaže da će se istorijska kriza rešiti tako što će svi zaboraviti na nju.

Na žalost, to nije moguće. Zato što postoje nasleđene odgovornosti, ne samo partijske i lične, preko kojih se može i preći, mada to obično nije besplatno, u političkom smislu. Ali postoje državne obaveze i odgovornosti. Jednim se delom one uvažavaju jer se kaže da će se poštovati dogovori koje je postigla prethodna vlada, ali se mnogo manje one razumeju kada se govori o odnosima u regiji i posebno o politici prema Kosovu i Bosni i Hercegovini. Ti su delovi izlaganja gotovo u potpunosti ispražnjeni od sadržaja, a reč je o problemima i obavezama koji proističu upravo iz perioda pre „političkih promena“. U izjavama pre i posle izbora vlade, Nikolić i Dačić gledaju na te probleme na isti način kao i devedesetih godina prošloga veka – dakle kao na teritorijalne. Ako ni zbog čega drugog, zato bi trebalo ponovo se baviti rezultatima politike iz tog perioda, jer je taj nacionalno-teritorijalni cilj doveo ne samo da raspada Jugoslavije, nego i Srbije. Šta, trebalo bi pitati ljude koji ne prestaju da identifikuju državne i nacionalne interese, šta dakle garantuje da ovoga puta ishod neće biti sličan?

Ovde ima smisla napraviti digresiju i zapaziti najnovije izjave Dobrice Ćosića, nesumnjivo glavnog ideologa te politike. Iz onoga što on izjavljuje sledi da su ciljevi srpske politike u poslednjih dvadesetak godina bili da se dobije ono što je bilo nuđeno, ili je bar stvoren mit da je bilo nuđeno, 1915. od strane tadašnjih saveznika u Prvom svetskom ratu. Dakle, Srbija na teritorijama koje su kasnije posebno popularizovali zagovornici velike Srbije. To se, kaže on, moglo dobiti ratom, ali je izgubljeno u miru. Neka, verovatno skraćena, verzija je bila ratni cilj politike vođene devedesetih godina prošloga veka. Posebno je potrebno zapaziti da se izvlače pouke iz odluke donete 1915. godine da se ta teritorijalna politika odbaci, ali ne i iz posledica primene te politike na ishod, i u ratu i u mir, iz perioda „istorijske krize srpskog naroda“. To bi, međutim, bilo korisno kako bi se valjano sagledali državni i nacionalni interesi i njihov demokratski i teritorijalni aspekt.

Jer, nezavisno od toga šta kaže ekspoze, ako se zaista želi učvršćenje „jedine pobede srpskog naroda“, kako kaže Ćosić i ponavlja Dačić, putem podrške raspadu Bosne i Hercegovine i ukoliko se zaista želi razgraničenje sa Albancima, to bi moglo da otvori mnoga teritorijalna pitanja, a ovo poslednje razgraničenje i neka koja se tiču sadašnje teritorije Srbije. O humanim i drugim seobama i da ne govorimo. Zbog toga, blago rečeno, ovaj deo ekspozea razočarava, jer svakako ne nudi ni razumevanje razloga za „istorijsku krizu srpskog naroda“, a ni politiku kojom bi se ona razrešila.


Socijalna pravda i tržište rada

Najveći deo izlaganja se odnosi na ekonomsku politiku. No, neka se strategija ili bar koherentnost ne mogu naći. Stoga je najvažnije istaći ono čega u ovoj skici programa vlade nema: nema praktično ni reči o stanju na tržištu rada i o politici zapošljavanja. Ima mnogo o socijalnoj pravdi, ali se pod tim podrazumeva preraspodela od bogatijih siromašnijima, pri čemu se ističe suprotstavljenost 99 posto siromašnih sa 1 postotkom bogatih, mada to nije nejednakost koja je od značaja za srpske prilike. Ali se ne kaže ništa o tome šta će se uraditi da se bar stvore kakvi-takvi jednaki uslovi za sticanje zaposlenja. Daleko najveći ekonomski i socijalni problem Srbije jeste niska zaposlenost ili, drukčije rečeno, visoka nezaposlenost i neaktivnost. Tako da su najveći problemi socijalne pravde na tržištu rada. No, ova vlada nema predstavu ni o problemu niti o eventualnim mogućim rešenjima.

Da ovo nije suviše oštra ocena može se videti i iz onoga što se kaže o demografskim kretanjima i o potrebi da država preduzme mere protiv smanjenja broja stanovnika. Kao i u svim drugim slučajevima, subvencije jedne ili druge vrste se vide kao sredstvo kojim se rešavaju problemi od povećanja nataliteta do povećanja poljoprivredne proizvodnje do podsticanja ulaganja do povećanja izvoza. Uz to, država će sama investirati u infrastrukturu i pomagati preduzetnike, domaće i strane. Ako se izuzmu subvencije, drugih mera privredne politike praktično i nema. A kako će subvencije povećati natalitet u zemlji u kojoj su izgledi mladih da nađu posao minimalni, to je potpuno nejasno.

U delu o bankama i centralnoj banci ima dosta nedoslednosti. Zapaža se da banke imaju oko 25 posto nenaplativih potraživanja u sektoru preduzeća, ali se od banaka traži da nastave da ulažu u taj sektor jer inače neće biti dobiti ni za jedne niti za druge. No, ako su banke i korporativni sektor u tako rđavom stanju, bilo bi najbolje da prođu kroz proces finansijske konsolidacije, a preduzeća i programske, no o tome se ništa ne kaže. Čak i da banke imaju novaca, a kaže se da u stvari nemaju, ne bi bilo korisno, ne samo za njih nego i za društvo, da ulažu u preduzeća koja ne mogu da vraćaju dugove. Jer će to u nekom času, a taj u Srbiji već teče, dovesti do socijalizacije tih gubitaka. Uostalom, bar jednim delom je to razlog što dosta brzo raste javni dug.

Centralnoj se banci prigovara što je dopustila devalvaciju kursa, iako ona nema obavezu da brani neki fiksni ili bilo koji predodređeni nivo kursa. A ne bi mogla taj cilj ni da ispuni čak i kada bi joj se zadao. U nekim zemljama se fiksni kurs pokazao održiv, ali Srbija nije primer za to. Ako bi se zaista hteo stabilan kurs, trebalo bi tražiti od centralne banke da sprovede ono što joj je mandat – da obezbedi stabilnost cena. To se međutim ne pominje. U ekspozeu se sugeriše da bi trebalo težiti stabilnom kursu uz smanjenje deviznih rezervi. To je kontradiktorno. Fiksni ili stabilni kurs zahteva veći nivo deviznih rezervi od ovog upravljano fleksibilnog kojim se rukovodi centralna banka. Tako da ako se želi „odbrana nacionalne valute“, devizne bi rezerve morale biti povećane ili se bar nikako ne bi smele smanjivati.

O konsolidaciji javnih finansija se ne kaže mnogo, osim da će se nekako štedeti tako da ne štede građani. To je naravno nemoguće. Moguće je da neki građani štede više od drugih, to jest da neki primaju manje plate ili gube zaposlenje ili plaćaju veće poreze, a drugi ne. Ali ne može država da štedi a da to nije štednja građana. U ekspozeu se pominje i razlika između onih koji stvaraju novu vrednost, mali broj koji radi u realnoj proizvodnji, i onih koji je preraspodeljuju, bave se trgovinom i finansijama, ili rade u nadgradnji – školstvo, državna uprava (nabrajanje se završava sa itd, ali bi tu verovatno trebalo dodati zdravstvo) – a implikacija je da ovi drugi žive na račun onih prvih. Nije izvesno šta je tačno smisao ove retorike.

Po ovom ekspozeu, Srbija ima komparativne prednosti u proizvodnji energije, u poljoprivredi i prehrambenoj industriji (pominje se i infrastruktura, ali to zaista tu ne spada), pa će ulaganjima u njih početi novi investicioni ciklus. To praktično svi ponavljaju, mada nije jasno ni kako se došlo do procene o komparativnoj prednosti niti na čemu se zasnivaju velika očekivanja vezana za isplativost tih ulaganja. Srbija će, uz to, biti društvo zasnovano na znanju, a ne na neznanju. Ne govori se ništa o tome gde bi to znanje trebalo da nađe primenu. Bogato je iskustvo sa izvozom kvalifikovanih, kao uostalom i nekvalifikovanih, radnika te bi bilo dobro kada bi se imao cilj da se to znanje uposli u zemlji. A to znači u industriji i uslugama. O tome se ništa ne govori.

Ono što je postignuto devedesetih godina prošloga veka a učvršćeno u periodu „posle političkih promena“, to je temeljna deindustrijalizacija zemlje i nemerljiv gubitak na kvalitetu ljudskog kapitala, dakle znanja. Ako se tome dodaju razaranje ustanova i relativizacija zločina pozivanjem na nacionalizam i patriotizam, zaokružiće se slika „pada civilizacijskog standarda“. Malo će se šta postići ako se društvo i politika ne zasnivaju na tom znanju.


Podela vlasti

Ekspoze se završava predloženim sastavom vlade i podelom resora. Tu ima smisla ukazati na bar četiri stvari i izvući jedan zaključak.

Prvo, nije uobičajeno da predsednik vlade bude istovremeno i ministar unutrašnjih poslova. Možda postoje primeri, ali ih se nije lako setiti, bar kada se govori o demokratskim zemljama. U ne baš čestim slučajevima kada je predsednik vlade istovremeno i na čelu nekog resora, najčešće spoljnih poslova, to je privremeno rešenje. Ovde je ono trajno. Nema obrazloženja zašto je tako.

Drugo, nije uobičajeno da prvi potpredsednik vlade bude i ministar odbrane i da nadgleda sve službe bezbednosti. Kao i u prethodnom slučaju, razlog da su sve te funkcije razdvojene jeste u tome da se obezbedi valjan odnos između političkih i administrativnih poslova. Ovakvo spajanje funkcija vodi politizaciji pre svega službi bezbednosti, što nikako ne može da bude dobro.

Treće, nije uobičajeno da ministar spoljnih poslova ne bude neka istaknuta politička ličnost. Diplomata na tom mestu samo znači da će se spoljna politika voditi negde drugde. To će stvarati probleme i samom ministru i vladi, a i onome ko će odlučivati o spoljnoj politici. U koalicionim vladama, jedan od vođa, obično druge najveće stranke preuzima resor spoljne politike. To nije diplomatski položaj, to je veoma političko ministarstvo jer ministar spoljnih poslova preuzima odgovornost u ime države. To ne može da čini neko ko nije ni na koji način bio biran od strane glasača.

Četvrto, nije uobičajeno da resor finansija pripadne lideru veoma male stranke u koaliciji. Takođe, da se trgovinom, spoljnom i unutrašnjom, bavi lider stranke koja verovatno ne bi dobila dovoljno glasova da uđe u skupštinu da nije bila u koaliciji sa strankom koja je, u ovom slučaju, izgubila izbore.

Ima još toga, ali poenta je u sledećem: podela odgovornosti u vladi bi trebalo da bude usklađena sa podrškom dobijenom na izborima da bi se moglo očekivati da vlada bude stabilna. To sa ovom vladom nije slučaj. Imajući u vidu probleme sa kojima se zemlja, pa dakle i vlasti, suočavaju, to je dosta rizično. Ako vlada bude nestabilna, što po tome kako je sastavljena i kako su podeljene odgovornosti, nije neverovatno, to će dosta koštati zemlju i privredu, nezavisno od toga ko će od koalicionih partnera i članova vlade proći bolje, a ko gore.

 
Peščanik.net, 30.07.2012.