- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Cvetković i Maček

Pre neki dan sud u Nišu proglasio je nevinim Dragišu Cvetkovića iz tandema Cvetković-Maček. Njega je u odsustvu bilo osudilo zato što je potpisao Trojni pakt, 25. marta 1941, što je imalo poznate posledice. Ivica Dačić se zbog toga (presude, kao i pakta) naljutio: čekaj, kaže, mi smo se sa Demokratskom strankom bili lepo dogovorili da smo antifašisti i šta je sad ovo? Pitanje je umesno, ne zbog nesretnog Dragiše. Ako u Vladi Srbije i dalje vise na zidu Nedić i Aćimović, Ivica je zabrinut s pravom. Ima i strašnije, ali o tome posle.

Taj Dragiša bio je iz Jereze (tadašnji radikali, ali pitomiji od ovih), a dr Vladko Maček iz Hrvatske seljačke stranke (HSS), da sad ne ulazimo u tadašnje koalicione komplikacije. Po svemu sudeći, oni taj nesrećni Trojni pakt nisu potpisali sami: 1941. bila je panična godina; bilo je jasno da su se sile Osovine nameračile na Balkan, jer im je bio potreban. Nekome je bilo palo na pamet da tim potpisom kupi vreme, tim pre što je Trojni pakt imao tajne klauzule, povoljne po Jugoslaviju. Da su te klauzule bile javne, možda bi bilo ispalo drugačije, ali ne za dugo. Pre ili kasnije – najkasnije 1943 – Treći Rajh bio bi napao Jugoslaviju, bez brige. Ne bi to bio prvi pakt koji bi Hitler verolomno prekršio.

No, bilo kako bilo, pad Jugoslavije nije usrećio ni Cvetkovića, ni Mačeka. Cvetković se povukao, odbio saradnju sa okupatorom i kvislinzima Nedićem i Aćimovićem, bio zatvaran i maltretiran i na kraju pobegao iz zemlje (1943, po enciklopedijama; 1944, kaže porodica). Vladko Maček postao je čak i potpredsednik pučističke vlade gen. Dušana Simovića, ubrzo je odstupio i u vladi ostavio dr Juraja Krnjevića koji je otišao u London i ostao sa izbegličkom vladom Slobodana Jovanovića. Maček jeste odmah pozvao HSS da podrži Pavelićev režim, ali se – izgleda – kasnije pokajao, jer ga je Pavelić držao u kućnom pritvoru i čak poslao na kraće vreme u Jasenovac, čisto da se uzme u pamet. Dva dana pred oslobođenje Zagreba, Maček je zbrisao preko Blajburga, što je možda bila mudra odluka, jer ga, kao ni Cvetkovića, komunisti nisu voleli.

E, sad: nisam uspeo da doznam da li je Vladku Mačeku bilo suđeno u odsustvu kao i Dragiši Cvetkoviću. Ipak su bili ortaci u istoj koalicionoj vladi. U svakom slučaju, kažu mi zagrebački prijatelji koji to znaju, nije bio posebno rehabilitovan, niti je bilo obnove postupka, najverovatnije zato što je sve to Hrvatski sabor obavio svojevremeno nekakvom rezolucijom. Jedan mudri zagrebački advokat podsetio me je na pravnu maksimu „beneficio cohesiae“: ako jednoga proglasiš nevinim za isto krivično delo, moraš i drugoga. Cvetković i Maček ostali su zauvek združeni u Trojnom paktu, kao „Baiazzi“ i „Cavaleria rusticana“ u operi. Bilo bi lepo da je neko pomenuo i Mačeka u svemu ovome: podjednaka je žrtva zbunjujućih okolnosti.

Mislim da se Ivica Dačić ljuti bez neke velike potrebe: taj Dragiša Cvetković ispao je – kao i Vladko Maček, Draža Mihailović i ostali priglupi politikanti – žrtva iluzije da treba čekati i videti ko će prevladati, Osovina ili Saveznici. Jedino što su dočekali bilo je da Čerčil izgubi strpljenje i sve ih svečano odjebe: Slobodana, Dražu, Mačeka, kralja Petra, tutti quanti. Pa vi sada vidite.

Zašto je to nama danas važno? Da li to što je Dragiša Cvetković proglašen nevinim znači i da je Trojni pakt bio pravi potez i da li je možda vraćen na snagu? Da li je 27. mart bio puč Intelidžens servisa i komunjara? Oni koji i dalje misle da je istorija Srbije stala 26. marta 1941. i da je od tada do dolaska Voje Koštunice na vlast vladala praznina, zastoj vremena u kome se nije desilo ništa, veruju u to. Oni će se teško usuditi da kažu da je „kontinuitet“ do koga im je toliko stalo kontinuitet sa Slobodanom Miloševićem; draži im je kontinuitet sa Dragišom Cvetkovićem.

Ono oko čega bi Ivica Dačić trebalo mnogo više da se zabrine nego oko Dragiše Cvetkovića jeste pretnja ovim novim paktom, sve vidljivija iz dana u dan: preti nam pakt neonacista, klerofašista, crkve, navijača i ekstremne nacionalističke desnice sa vladajućom koalicijom. Nasilničke bande, dobro organizovane i koordinirane, danima terorišu Beograd. Ideološka pripadnost i političke boje te nove armije građanskog rata vidljive su. Vidljiva je i podrška izvesnih stranaka pod maskom „razumevanja za našu decu“ i crkve pod maskom „brige za javni moral i natalitet“. Policija je bila u defanzivi: bilo im je lakše da zahtevaju odlaganje izvesnih javnih manifestacija, izložbi itd. da ne bi „provocirale“ bandu, nego da bez jasne političke podrške Vlade izađu toj bandi na crtu; tu podršku je Ivica Dačić tražio, ali je očigledno nije dobio do pre neki dan. Šteta je učinjena: danima su patrole te desničarske neonacističke milicije nadzirale centar grada i intervenisale sa poznatim ishodom; vlast se bila uplašila i to je ono što je strašno. Delim slutnje Zorana Dragišića, mog druga, da to što se dešava nije bez neke; neko je tu nekoga ohrabrio, podbrcnuo, namignuo mu: udrite strance, udrite svakoga ko vam se ne dopadne, budite stalna pretnja javnom redu i miru, životu i imovini građana, pa ćete polako postati i pretnja ustavnom poretku, samo polako i uporno napred, ko ne kontroliše ulicu nema vlast u Srbiji.

Ovo što se događa nema nikakve veze ni sa „gejovima i gejkama“ (kako ih zove moja drugarica Staša Zajović), ni sa natalitetom, ni sa javnim moralom, ni sa Srpstvom Vaskolikim, a najmanje ima veze sa fudbalom. Ovo je, gospodo, politika u svom prvobitnom i najčistijem obliku: ko će koga, „kto kavo“ kako je govorio građanin Uljanov, Vladimir Iljič. To je jasno čak i vladikama u Sinodu, ali nije jasno Borisu Tadiću i njegovom savetničkom trustu pilećih mozgova.

 
Danas, 27.09.2009.

Peščanik.net, 28.09.2009.