- Peščanik - https://dev.pescanik.net -

Desaparecido

Tragičnim životopisima muzičara obično se bave časopisi za decu. Tako se kroje estradne legende i tinejdžerima prodaju ploče, diskovi, kilobajti – što ne mora da bude loše, čitalačke navike stiču se jednako uspešno uz ozbiljnu i neozbiljnu literaturu. Ali 18. mart je zgodan datum da se podsetimo jedne manje poznate priče.

Francisco Tenorio Junior je početkom šezdesetih bio jedan od najboljih mladih pijanista u Brazilu. Počeo je u grupi Os Cobras, sa Miltonom Bananom i J.T. Meirelesom, a onda je 1964, u dvadeset prvoj godini, snimio jedinu ploču pod svojim imenom, i pravi brazilski džez je rođen, na radost i veselje međunarodne zajednice. Album se zvao Embalo, i bio je, da tako kažemo, revolucionaran. Nikad do tada brazilski klavir nije bio toliko nežan, a bubanj i bas toliko oštri. Evo i danas, skoro pedeset godina kasnije, zvuči moderno i sveže kao da je juče snimljen.

Šezdesetih i sedamdesetih, Tenorio beše mnogo tražen, razni su ga zvali da im svira, Gal Costa, Edu Lobo, Wanda Sa. Čitava ova bossa nova scena bila je prilično rodoskrvna, sve neki supružnici, ljubavnici, prijatelji – nije bilo više od dvadesetak ključnih ljudi.

Osamnaestog marta 1976, Tenorio se našao u jednom pratećem bendu na koncertu u Argentini. U hotelskoj sobi uhvati ga neki neizdrž, reši da u dva noću izađe na ulicu. Napiše poruku drugarima i zakači je na vrata, da ne brinu: “Idem da kupim cigarete i lek, vraćam se odmah”. Nije se vratio ni sutradan, ni posle dva dana, a muzičari su ga uzalud tražili po bolnicama i policijskim stanicama.

Pevačica Elis Regina je tri godine kasnije rekla za novine kako je razgovarala sa čovekom koji je video Tenorija 1977. u jednom argentinskom zatvoru. Narednih deset godina ništa se o njemu nije čulo. U stvari, siroti Tenorio je uspeo da kupi cigare, setio se tog stranca godinama kasnije vlasnik prodavnice na ćošku, ali je onda naišla patrola specijalnog paravojnog odreda (grupos de tareas) u civilnim kolima i ugurala ga u zeleni ford „falcon“, kakvi su tih dana počeli da kruže po Buenos Ajresu i otimaju “subverzivne elemente”. Imao je bradu i šetao ulicom posle ponoći. Odveden je u zloglasni tajni zatvor ESMA (Escuela de Suboficiales de Mecánica de la Armada) u centru grada, gde je devet dana i noći mučen, jer mu njegov islednik nije verovao da je muzičar iz Brazila. Devete noći je ubijen metkom u potiljak.

Za vreme fašističke vojne diktature, u takozvanom Prljavom ratu od 1976. do 1983, u Argentini je “nestalo” između sedamnaest i trideset hiljada ljudi, uglavnom mladih levičara (nestali, desaparecido). Samo u zgradi vojnotehničke akademije ESMA ubijeno je oko 5.000 ljudi. Neki su streljani pa spaljivani na obližnjem stadionu, neki su podlegli batinama i sahranjivani u masovnim grobnicama, neki drogirani pa živi bacani iz aviona u okean. Jeste.

Ni deca se nisu izvukla. Nesrećnicama koje su u ovim kazamatima morale da se porode, bebe su konfiskovane i davane na usvajanje režimu lojalnim porodicama, uglavnom vojnim i policijskim, sa obrazloženjem da „subverzivni elementi odgajaju subverzivnu decu“. Takvih subverzivnih beba bilo je oko 500, a do danas su porodice pronašle njih sedamdesetak. Nestajali su i đaci, politički aktivni srednjoškolci. Neki jer su protestovali i tražili da džabe dobiju markice za gradski prevoz, pa im se moralo objasniti da nema besplatnog ručka. Hector Olivera je o tome snimio film Noć olovaka. Drugi jer su imali pogrešne roditelje koje je trebalo ućutkati. Uglavnom, kažu da je stradalo više od dve stotine dečaka i devojčica mlađih od 15 godina.

Kada je civilna vlada preuzela vlast krajem 1983, formirana je komisija za odgovornost, pomirenje i druge lepe stvari – naravno, sa posebnim akcentom na pomirenju. Zločinci su uglavnom ostavljeni na miru, da se posvete pisanju istorije, a država se bacila na liberalizaciju tržišta, sa poznatim ishodom. Danas u Argentini mnogi ne veruju da je uopšte postojao nekakav Prljavi rat, da su sa ulice otimani, divljački mučeni i sistematski ubijani levičari, aktivisti, studenti, novinari, radikali i slučajni prolaznici-bradonje. Aregentinu su u haos uvukli fašisti, da bi je dokusurile lopuže, pod izgovorom uterivanja fiskalne discipline. Poređenja se sama nude.

Španski reditelj Fernando Trueba godinama snima svoj dokumentarac o Tenoriju. Snimio je, kaže, već preko 150 sati. Kad se svetla pogase, dečak Tenorio će opet, kao anđeo, sesti za klavir da odsvira onu prekrasnu treću pesmu sa svoje jedine ploče. Zove se Nebulosa, što je na portugalskom, mislim, maglina. Mladi ljudi u bioskopu pitaće se kakva je ovo nestvarna muzika koju nikad nisu čuli, i možda neće ni znati da su ne tako davno, u jednoj čudnoj zemlji, neki ljudi umeli da preko noći nestanu u maglini, kao utvare.

 

 
Peščanik.net, 18.03.2012.