Devet godina posle…

U petak, 9. marta, Tužilaštvo za organizovani kriminal je optužilo osmoricu iz Jedinice za specijalne operacije (JSO) zbog oružane pobune pre 11 godina. Optuženi su Milorad Ulemek Legija, Zvezdan Jovanović, Dušan Maričić… Svi optuženi su do hapšenja radili u policiji ili su penzionisani policajci. Optužnica je podignuta jedan radni dan pre devete godišnjice ubistva premijera Zorana Đinđića 2003. Kao po komandi, objavljena je u novinskim rubrikama Hronika među vestima o požarima, besnim lisicama, otrovnim pečurkama, švercerima i ljubomornim supružnicima.

Za prvu trojicu optuženih, svaka nova kazna je bespredmetna, jer već služe po 40 godina zbog ubistva Zorana Đinđića, Ivana Stambolića, četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove i atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Ove zločine je naručio Slobodan Milošević. Ubistvo Đinđića je koalicioni sporazum dva režima.

Tužilac Miljko Radisavljević sazvao je probrane novinare državne TV, državne agencije i metadržavne TV B92, da bi ovim transmisionim mehanizmom poručio: „Nažalost, sistem je bio nesposoban da zaštiti premijera“.

I Vojislav Koštunica, koji je pet dana pre ubistva Đinđića ostao bez zaposlenja predsednika Jugoslavije, objasnio je dve nedelje po ubistvu: „Vlada Srbije je na neki način odgovorna za smrt svog premijera“.

Krivičnu prijavu za pobunu je u ime Mile i Gordane, majke i sestre ubijenog, podneo advokat Srđa Popović označivši je kao uvertiru ubistva. Krivična prijava se odnosi i na Koštunicu jer nije naredio vojsci da pobunu uguši. Koštunica je novinarima u danima pobune kazao: “Po meni, ugrozili su možda samo funkcionisanje saobraćaja“. Ubice i pobunjenici su priznali – da se pojavila vojska, odmah bismo se povukli. Iz presretnutih telefonskih razgovora pobunjenika se saznaje da „ovo samo Koštunica može da zaustavi“.

Koštunica se posle atentata ponovo zaposlio. Na Đinđićevom – mestu premijera.

Popović je u prijavi naveo i Acu Tomića, u to vreme načelnika Uprave vojne bezbednosti, jer je garantovao Ulemeku da se vojska neće mešati. Tomić se sa pobunjenicima sastajao i pre i tokom pobune. Krivična prijava protiv Koštunice i Tomića je odbačena. Samo osmorica su učestvovali u pobuni – izjavio je tužilac.

Naoružani jediničari su osam dana blokirali vlastitu bazu u Kuli, borbenim vozilima blokirali autoput kod Vrbasa i kroz Beograd, sa 24 hamera zahtevali smenu ministra policije Dušana Mihajlovića, načelnika resora Državne bezbednosti Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mijatovića, odbijali naređenja da se vrate u bazu. Za tužioca su 24 hamera kao 24 samohodna berača kukuruza – bez vozača i posade. Srbija nije raspustila pobunjenu JSO, iako je Ustav policajcima zabranjivao štrajk.

Sveci-zaštitnici JSO su bili Jovica Stanišić i Franko Simatović, sada štićenici haških tamničara. Na čelu blokade bio je pukovnik policije Zvezdan Jovanović, koji je godinu i po dana kasnije pucao Đinđiću u leđa. Gradimir Nalić, savetnik za ljudska prava Koštunice, advokat je optuženog pobunjenika.

Doktoru pravnih nauka Koštunici, najbitnije ljudsko pravo je da ne svedoči. Tužilaštvo je to poštovalo, pa ga nije saslušalo ni kao svedoka. Autor rasprave „Između sile i prava“, objavljenoj u Hrišćanskoj misli, biblioteka Svečanik, Beograd-Valjevo-Srbinje, organizovao je da akademici Kosta Čavoški, Dobrica Ćosić i Matija Bećković povezivanje građanina Koštunice sa ubistvom Đinđića proglase „nedostojnim“. Akademska se ne poriče.

Tužilac nije objasnio zašto nije optužio Koštunicu i Tomića. Njegov pretpostavljeni, državni sekretar u Ministarstvu pravde Srbije Slobodan Homen, rastumačio je da su abolirani jer su „Koštunica i njegova stranka zbog političke i moralne odgovornosti koju su građani prepoznali, već pretrpeli određene sankcije“.

Popović je krajem 2011, opet u ime majke i sestre Zorana Đinđića, predao krivičnu prijavu protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića, jer nisu prijavili „pripreme za atentat kao izvršenje napada na ustavni poredak“. Miloš Simović, osuđen na 30 godina zbog ubistva premijera, tvrdio je da im je Čović za atentat na premijera nudio zgradu preko preko puta rezidencije Zorana Đinđića. U zgradi su sedeli činovnici kojima je Čović bio šef. Čović je bio potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a gradonačelnik Beograda u mandatu Miloševića. Koštunica se građevinskom preduzetniku Iliću, koji se dva puta kandidovao za predsednika Srbije, odužio dva puta utešnom nagradom – mestom ministra.

Prema svedocima-saradnicima, kompozicija državnog udara je: ubistvo Đinđića, JSO na ulicama, Koštunica-predsednik, Čović-premijer. Dan nakon atentata, u centrali Demokratske stranke (DS) pojavio se britanski ambasador Čarls Kroford[efn_note]Charles Crawford, bivši britanski ambasador u Beogradu (2000-2003), protestovao je zbog “neistina izrečenih o njemu” u ovom tekstu i uputio nas na svoje sećanje o Zoranu Đinđiću iz 2013. godine: http://charlescrawford.biz/blog/remembering-zoran-djindic-10-years-later[/efn_note] i predložio Čovića za predsednika vlade. Ovaj čudak sa diplomatskim imunitetom je na prijeme dovodio kengure iz beogradskog ZOO vrta, vatrenim engleskim navijačima koje je policija zaključala u hotelu je dao azil u svojoj beogradskoj rezidenciji, akreditivna pisma je umesto Miloševiću predao Koštunici. Britanski mandator za mandatara vlade Srbije je ubrzo posle toga napustio Beograd.

I u optužnici za ubistvo premijera koja je sastavljena za vreme Đinđićeve vlade su samo direktni učesnici u ubistvu. Dva puta je prećutan zahtev advokata Popovića da se u optužnicu uvrsti oružana pobuna. Tužilac Jovan Prijić tvrdio je da je pobuna prvi korak ka ubistvu premijera. Prijić je bivši, jer mu Koštuničini nisu produžili mandat. Ministar Dragan Šutanovac ocenio je da bi pobuna JSO trebalo ili mogla da vodi do „rasvetljavanja političkog motiva za ubistvo Đinđića. Zahtevi JSO-a su smišljeni van te jedinice“. Mandat Šutanovca, koji je rekao isto što i Prijić, nije okrnjen, jer je nedodiriv kao potpredsednik DS koja dopušta dominaciju izvršne nad sudskom vlašću.

Ni DS ni Liberalno-demokratska partija (LDP) koje su što vlast, što meta-vlast, a obe produkti sagorevanja Đinđića, nisu podržale njegovu majku i sestru. Ovi saučesnici pravosudne farse nisu reagovali ni na odluku Tužilaštva da ne optuži Koštunicu i Tomića. Samo je Čedomir Jovanović, lider LDP, obavezao „državu da otkrije pozadinu ubistva premijera“.

Rekao je to posle ovogodišnje šetnje u spomen Zoranu Đinđiću, koja je prvi put organizovana pre roka – 10. a ne 12. marta kada je Đinđić ubijen. Organizovana je u subotu, kada se dele penzije i kada su popusti u samoposlugama. Prema procenama policije bilo je 18.000 šetača, novinari su se odlučili za brojku 20.000, a sajt LDP-a je razglasio da ih je bilo 30.000. Jovanović je i prošlogodišnju šetnju iskoristio da kaže kako je potrebno „potpuno rasvetliti političko-pravnu pozadinu ubistva Đinđića“.

Na dan ubistva je šetala DS. Ovu šetnju su predvodili Đinđićevi epizodisti, šef države Boris Tadić i njegovi, koji sa pompeznim pijetetom svog bivšeg premijera ubijaju od marta do marta. Đinđićev euro je vredeo 63 dinara; Tadićev 110,92. U Đinđićevoj Srbiji je 2003. osnovano 27.000 privatnih preduzeća; sporazumom Cvetković-Tadić lane ih je zatvoreno 30.000. Ne trepnuvši, Tadić je 11. marta u Vršcu „hrabrio građane da u što većem broju osnivaju porodična preduzeća, naglasivši da će država nastojati da pomogne perspektivna mikro preduzeća“, javila je ponizno državna agencija.

U poslednjem činu Kavkaskog kruga kredom Bertolda Brehta, srednjevekovni sudija utvrđuje majčinstvo time što naređuje dvema ženama da dečaka privlače sebi iz kruga. Računa da će ga biološka majka privući, ili će ga obe žene rastrgnuti i svaka dobiti svoju polovinu mrtvog deteta. Presuđuje da istinska majka nije biološka, nego ona koja ne želi da povredi sina.

U Srbiji, dva deteta rastržu majku. Majku Hrabrost. Kad je otpočinuo nakon povratka sa groblja, Tadić je raspisao izbore. „Zašto biti čovek kada možeš biti uspeh?“, zapisao je opet Breht.

Autonomija.info, 14.03.2012.

Peščanik.net, 15.03.2012.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU