- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Dogodine u Manježu

Radio emisija, 30.09.2011, govore: Žarko Korać, Dejan Ilić, Ivan Kuzminović i Boban Stojanović.

Svetlana Lukić: Dobar dan. Verovatno ste čuli da su četvorica radnika poginuli radeći na sanaciji klizišta u Beogradu. Stiže jesen i svi koji imaju kuće na klizištima ili uz reke i pritoke imaju mnogo razloga da se plaše svake veće kiše. Stiže onda zima, starci napušteni od svih, bez ikakvih materijalnih primanja, umiraće od hladnoće i gladi, kao što se to dešavalo prošle godine. Desetine hiljada ljudi više ne može da otplaćuje kredite za stanove ili mali biznis koji su započeli. Imamo državu sa najvećom inflacijom u Evropi, imamo državu sa najvećom stopom nezaposlenosti i bolesnim stepenom korupcije, i tako mogu do sutra da nabrajam.

Ovo je dvanaesta sezona Peščanika i mnogima je već dosta ovakvog mračenja, reći će – ima li ova da kaže nešto što ne znamo. Pa nemam, u tome i jeste problem. U tome što smo zaglavljeni u ovom živom blatu koje zovemo svojom zemljom. U tome što imamo tzv. političku elitu koja, budući da je suviše nesposobna i do srži korumpirana da bi rešavala ekonomske i socijalne probleme, suviše nesposobna da upristoji državu toliko da može da dobije kandidaturu za Evropsku uniju, onda se ta elita hvata za večnu zlatnu granu srpske politike – Kosovo. Najskuplja srpska reč će opet poslužiti kao izgovor za sve. Juče je Božidar Đelić na sastanku sa ambasadorima zemalja EU rekao da je dramatično opala podrška građana članstvu u Uniji, jer su besni zato što su međunarodne snage pucale na goloruki srpski narod na graničnim prelazima na severu Kosova. Ministar policije i gradonačelnik Beograda, da ne pominjem druge državnike, traže odlaganje Parade ponosa, jer će zbog situacije na Kosovu naša frustrirana deca iz klerofašističkih organizacija i navijačkih klubova rušiti Beograd i prebijati policajce.

Nasilje se ovih dana valja Srbijom, od Temerina gde izbijaju tuče na nacionalnoj osnovi, do skupštinskih hodnika gde mahnite radikalke jure šefa Odbora za bezbednost Bajatovića koji mora da se skriva po kancelarijama svojih kolega. Ljute su radikalke zato što on ne brani Kosovo kako su one zamislile dok su se frizirale u komšiluku. Sve je to ništa prema nasilju koje će u nedelju vladati u prestonom Beogradu. Opet će se u Bulevaru revolucije umesto tramvaja čuti kopita policijskih konja. Opet će grad nadledati helikopteri, na Terazijama će se parkirati hameri, a većina Beograđana će se sakriti iza svojih roletni. I sve to, jer nekoliko stotina homoseksualaca želi da se prošeta u krugu od nekoliko stotina metara da bi svojim sugrađanima rekli da se boje da uđu u gradski prevoz, da se boje da uđu u lokalnu samouslugu, da su diskriminisani i da samo žele ona prava koja im je ova država već i dala. Na prvi pogled je šokantno koliko se strasti podiglo oko ovogodišnje Parade ponosa, koliko je pravoslavne braće ovo doživelo kao napad na svoju nadaleko čuvenu muškost, počev od gradonačelnika Beograda i Jagodine, pa sve do Bore Čorbe i ostalih neporočnih hrišćana. U stvari, ovde se ne radi ni o hrišćanskim vrednostima, ni o muškosti, ni o porodičnim vrednostima, ovde je reč o novoj političkoj mobilizaciji najcrnjih desničarskih i šovinističkih snaga koje su ovu zemlju sahranile u poslednjih četvrt veka.

Dan uoči Parade ponosa, nova politička stranka kao nova tačka okupljanja tih marodera, Sabor Dveri, organizovaće tzv. Porodičnu šetnju. Već su upozorili predsednika da prestane da se igra s vatrom i da zabrani Paradu ponosa, da Beograd ne bi goreo kao nedavno London. Šta je to osokolilo srpske sokolove iz srpskog Sabora Dveri da ovako otvoreno prete nasiljem, jer to jeste pretnja nasiljem, ma kako braća bila uredno zakopčana? Pa, prvo to što je njihova prošlogodišnja šetnja u odbranu srpske porodice bila uvertira za ulični rat koji se vodio sutradan, a koji je rezultirao sa 140 povređenih, od kojih su, gle zanimljivosti, skoro svi bili policajci. Dverjani nemaju razloga da se ne nadaju uličnom ratu i ove godine. Drugo, osokolilo ih je to što su iza te pretnje nasiljem svoje ime stavili akademici, profesori Beogradskog univerziteta, sveštenici, urednici. A šta je zajednički imenitelj svih tih ljudi? To što su to oni ljudi koji su branili ratne zločince, branili i skrivali ubice Zorana Đinđića, to su svi oni čije su stranke, kao Demokratska stranka Srbije, radikali, Stranka srpskog jedinstva, Nova Srbija, propali na političkoj sceni i sada preko svoje dece iz Dveri pokušavaju da povrate uticaj koji su nekada imali. Sabor Dveri je neka vrsta Jedinica za specijalne operacije svih tih ljudi. Žrtva će biti demokratska i evropska Srbija, koja je isto toliko slaba kao nekada vlast Zorana Đinđića. I da ne zaboravim podršku koju ova jedinica ima od Srpske pravoslavne crkve. Njene vladike, počev od Atanasija, Amfilohija, pa sve do Nikanora i Filareta, Dverima i ostalim klerofašističkim organizacijama davali su i daju ne samo očinske savete, nego i očinske pare.

Sedište Demokratske stranke prošle godine je gorelo i goreće opet, ako šef Boris Tadić ne shvati da svi ti branioci porodičnih vrednosti i njihovi duhovni i intelektualni oci nišane učesnike Parade ponosa, ali zapravo gađaju njega. Patriotski krici koje pušta povodom Kosova neće mu pomoći. Crvena linija koju je pominjao pre neki dan američkoj državnoj sekretarki nije Jarinje, nego je u parku Manjež, 500 metara od njegove kancelarije. Tako se namestilo da posle Karlovca, Karlobaga i Virovitice, posle Jarinja, Srbija mora da se brani u parku Manjež. Tako se namestilo da priču o velikoj Srbiji zameni priča o seksualnom opredeljenju. Jasno mi je i da među mnogima od vas, među mnogim slušaocima ove emisije, ima onih koji će reći ono što govore mnogi političari – imamo većih problema od prava homoseksualaca. Pa imamo, ali niko se nije usudio, nijedna grupa, nijedna stranka, nijedan sindikat da javno izađe, definiše neki racionalni zahtev koji seže dalje od zahteva za nekoliko stotina dinara više u novčaniku. Parada ponosa nikoga ne sprečava da rešava te velike i goruće probleme. Ali da se ne pravimo glupljima nego što jesmo: niti je Porodična šetnja Porodična šetnja, niti je Parada ponosa samo Parada ponosa, ma koliko njeni organizatori želeli da ona to bude.

Za ovaj vikend mnoge strašne snage, a to nisu navijači, iskušaće snagu države, proveriće koliko je trula i čekati prvu priliku, a to su već sledeći izbori, da nas vrate u izolaciju i samoizolaciju u kojoj smo, sećate se, već bili. Verovatno će većini građana ovo biti samo još jedna nepogoda koja treba da prođe. Takozvani mirni, obični Beograđani će se sakriti, što reče Kusturica, u mišje rupe, ali, što takođe napisa Vojin Dimitrijević u pismu podrške Paradi ponosa, a citirao je čuvenog pastora Nimelera – kada ojača agresivna manjina i kada se snabde batinama, doći će na red i većina mirnih građana, koja se agresivnim grupama u stvari najmanje sviđa.

U današnjoj emisiji govore Žarko Korać iz SDU, Dejan Ilić iz Fabrike knjiga, sociolog Ivan Kuzminović iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i Boban Stojanović, gej aktivista iz Kvirije.

Žarko Korać: Ja lično mislim da je dobro da je Sabor dveri pokušao da se registruje kao politička stranka i ovaj put istakao da zajedno sa takozvanom porodičnom šetnjom, želi da prikupi i potpise za smenu Borisa Tadića, kao predsednika Srbije, što je eminentno politički zahtev. To je od početka u stvari, bila politička akcija protiv Parade ponosa i oni to nikada nisu ni videli kao borbu protiv ljudskih prava jedne manjinske, veoma diskriminisane grupe. Od početka je ono što su radile Dveri bilo politički, to jest oni najmanje upućuju poruku učesnicima Parade ponosa. Oni se njima zapravo i ne obraćaju, paradoksalno. Oni se obraćaju društvu u celini i kažu: mi želimo da budemo nosioci morala, nosioci ispravnih političkih stavova, nosioci tradicije, mi smo klerikalni, mi se oslanjamo na crkvu, na institucije, i to sada postaje potpuno jasno. Znači, ono što je bila jedna mimikrija, sada se otvorilo. Jedina je nezgoda u tome što su ne samo sve ultrakonzervativne grupe nastupale sa idejom zaštita porodice, nego je to veoma izrazito bio deo nacističkog programa – stvaranje zdrave nemačke rase, i na to se vezivala i rasna teorija.

Uzgred, u toj rasnoj teoriji homoseksualci, nešto manje lezbejke, su takođe upućivani u koncentracione logore, posle 1935. u Nemačkoj, kada je na hiljade njih u Nemačkoj bilo uhapšeno. I svi znaju, Jevreji su imali žutu Davidovu zvezdu, a homoseksualci su morali da nose ružičasti trougao. Dakle, da budem sasvim jasan, to je pokušaj da se našem društvu politički uputi jedna jasna poruka, i svim političkim strankama, pa i Borisu Tadiću, da konačno dolaze prave, zdrave snage na političku scenu. One će se izboriti sa svim problemima koje ima naše društvo, a krenuli su od jednog moralnog, etičkog pročišćavanja našeg društva, oslonjeni na crkvu. Jedini je, naravno, problem što oni to žele da nam upute prividno, dan uoči Parade ponosa, a faktički da daju jednu ideološku osnovu nasilničkim grupama, koje će sutradan doći do to spreče, tako da su oni u stvari ideologija nasilništva sa jednom prividom i pretvaranjem da je to jedna visokomoralna grupa, koja se samo bori za zdrav porod. To je jedna gotovo grandiozna prevara kojom se oni bave, njih ne interesuju uopšte ni homoseksualci, gej prajd, njih interesuje vlast u Srbiji.

Srđa Trifković: /istoričar, tribina Dveri na Mašinskom fakultetu/ Tek sa Srbijom u Evropskoj uniji do pune bi se mere ostvario kompletan socijalni, nacionalni, svaki drugi program Žarka, Nataše, Borke, Sonje, Teofila, Verana i kompanije. Zagovarati članstvo u Evropskoj uniji danas, znači biti uz njih. Biti za ili protiv Srbije u satanskoj Evropskoj uniji, ništa manje nego u imperiji globalnog hegemonizma NATO pakta, mora da postane lakmus test zrele ličnosti i kulturne zaokruženosti, političke pismenosti i hrišćanske izgrađenosti svakog Srbina.

Ivan Kuzminović: Zanimljivo mi je ovo što kaže Žarko, da je to prvi put da Srbija dobija jednu klerikalnu stranku. Ja sam više sklon da ovo sve vidim u nekom kontinuitetu nego da vidim nekakve nove početke. Ja tu vidim prosto jednu kolektivističku ideologiju, koja je dovedena do svojih krajnjih konsekvenci. Što se tiče političkih zahteva, i prošlogodišnji sukob nije bio povodom same parade, jer su palili centralu Demokratske stranke i još neke druge. Znači to je prošle godine već bilo jasno. Ono prošle godine, ja mislim da je to bila proba državnog udara, koja nije prošla i sad oni pokušavaju da to urade na neki drugi način. To jeste neka vrsta političke mobilizacije, zato vidim kontinuitet sa devedesetima, zato što je to ponovo politička mobilizacija na osnovu mržnje. Samo što mi više nemamo resurse da mrzimo ove oko nas, jer više njima ne možemo da naudimo, naprosto nemamo čime, nemamo kako, i sad se ta mržnja okreće ka unutra.

Potpuno je neverovatno da posle iskustva devedesetih mi imamo na sceni političku grupu koja na potpuno isti način pokreće stvari. Dakle, da li je reč o homoseksualcima, Hrvatima, Albancima, Romima, potpuno je nebitno, mi imamo jednu istu grupu, čak znači ni to nije novo, nisu to neki novi ljudi. To su isti oni ljudi koji su radili pripremu za devedesete, koji očigledno vide političku aktivnost i političku mobilizaciju samo na osnovama mržnje. Mi možemo da pokažemo korak po korak, kako je svaki put kada je ta priča uspevala da se izbori za nekakve pozicije, da bude na neki kraći ili duži period dominantna, kako je dovodila do katastrofalnih rezultata. Jel devedesete nisu bile dovoljna šteta? Jel to što si četiri puta poražen u ratovima koje nisi ni smeo da vodiš, pa si na kraju dočekao bombardovanje, pa aman, zar to nije dosta? Nego sad kao, idemo ispočetka da probamo da vidimo šta će da se desi unutra. Do sada smo se okretali ka spolja, hajde da vidimo šta će da se desi unutra. Kao eksperiment neki.

E sad, kako ti ljudi imaju priliku da posle toliko poraza ponovo nešto rade. Onda sam se ja pitao, kako dobijaju novu priliku – pa tako što su oni potpuno institucionalizovani. Nemamo posla, zapravo, sa nekom alternativnom grupom koja pokušava politički da se organizuje, naprotiv, mi imamo posla sa državom samom, jer su to sve državni činovnici. To je država sama. I to je jedna šizofrena država koja ima dva svoja lica i koja nikako ne može da se odluči koje će lice, koju će masku da navuče, i mi sad imamo ljude koji su unutar države, koji prave štetu, koji primaju platu, znači mi im plaćamo nekakve poreze od kojih oni primaju platu i sebi dozvoljavaju svako malo da razaraju, uništavaju, ugrožavaju druge ljude. Postoji zakon protiv govora mržnje. Oni svi moraju da odgovaraju. To je direktni govor mržnje. Direktno protiv zakona. Dakle, imamo zakon protiv diskriminacije, imamo zakon o govoru mržnje. To je direktno govor mržnje. To je pretnja. Oni prete, oni kažu nemojte da se čudite kad se nešto desi. Oni bi morali da odgovaraju za to.

Ali strašno je što su to sve državni činovnici, koji krše zakone države koja ih plaća da obavljaju nekakav posao za nekakvu opštu korist i za neko opšte dobro. I inače mislim da Dveri ne bi bile moguće da ministarstvo za Kosovo nije jedno vreme direktno finansiralo ljude koji vode Dveri. Mislim da stoji država sve vreme iza toga. Da li naša država, da li ruska država, svejedno, ali neka država stoji iza njih. To nije politička alternativa. To je političko jezgro Srbije u ovom trenutku, samo što je to ono njeno lice koje mi ne želimo da vidimo.

Svetlana Lukić: Kada se gleda spisak ljudi koji su podržali peticiju Dveri, praktično se u glavu gađaju sa onom peticijom koja je potpisana u zaštitu Vojislava Koštunice, kada je bilo reči da će on biti pozvan na razgovor da kaže šta zna o atentatu na premijera Đinđića.

Žarko Korać: Vrlo je jasno da je to grupa, manje više, prijatelja Vojislava Koštunice, koja je htela da ga zaštiti, ali je pritom napisala nešto što je skoro neverovatno, da je on jedini čovek u Srbiji koji je iznad zakona. Znači, on jedini ne može ni u kom vidu da bude saslušan u vezi ni sa čim, znači ima neki doživotni imunitet. Naravno, ta stvar je još jasnija. Radi se o ljudima koji su marginalizovani. Ovo jeste pokušaj da se napravi bukvalno klerikalna stranka, koju inače Srbija, još jednom ponavljam, nema u svojoj tradiciji. U Sloveniji je ima, nije je imala ni Hrvatska. Inače, ja lično mislim da to neće uspeti, ali je zastrašujuća agresivnost sa kojom se nastupa u javnosti i taj broj intelektualaca je dao neku težinu. Budimo realni. Ovde se u stvari pokušava preko sprečavanja kao nečega nemoralnoga da se nametne jedan sistem vrednosti ultrakonzervativan, drugim rečima, oni takođe znaju, ipak tu ima i obrazovanih ljudi, oni znaju odlično da te osobe postoje u svakom društvu i da je samo pitanje da li će im se dati neko pravo i da li će im se dozvoliti da egzistiraju slobodno, kao i svi građani jedne zemlje.

Oni znaju takođe da ne mogu biti moderno društvo sa srednjevekovnim odnosom prema homoseksualcima, ali imajmo na umu da kod nas relativnu popularnost imaju i neki političari koji direktnije govore na te teme, a glasnogovornik toga je postao gradonačelnik Jagodine, Dragan Marković Palma, koji je dao legendarnu izjavu da on zna pouzdano da u njegovom gradu nema niti jednog homoseksualca, što bi bilo dostojno jedne manje skice, psihoanalitičke. Kako je on to proverio, tačno. Ali jedna stvar je sigurna. Oni dolaze na jedan teren na kome su tradicionalno i velikim delom nastale fašističke i nacističke ideologije. To je teza o zdravoj porodici, zdravom potomstvu, koje imaju direktnu asocijaciju na fašizam i nacizam. Pitam vas kao psiholog, a ko definiše zdravlje porodice, i šta znači zdrava porodica. Da vas pitam, da li porodica koja ima hendikepiranog člana nije zdrava? Da li porodica u kojoj je neko bolestan od raka nije zdrava? Da li je porodica koja je siromašna nezdrava? U njihovom nastupu se krije nešto zloslutno. Ali nisu oni tu stali, nego su odredili neke druge elemente, da oni budu arbitri toga šta je zdravlje u našem društvu i koja porodica ima pravo da postoji. I zato je to jedan užasan ideološki program, koji se vrlo vešto sada maskira, kako bih rekao, pričom o tome šta crkva misli, šta bi bila zdrava hrišćanska porodica, zdravo potomstvo i tako dalje, a u suštini sa ogromnim političkim ambicijama da se Srbija ponovo vrati na ono što je izgutala, promašila, to jest na politički program koji je nestao.

Tako da od ideologa ratova devedesetih godina do gospodina Glišića koji vodi Srpske dveri, postoji direktna veza, s tim što se kontekst menjao, pa se menjala do izvesne mere i retorika. Ali je uvek ostala mržnja, netolerancija, nasilje koje uvek preti negde pozadi i samo bih ovo rekao, prošle godine, tačno je da su se oni mirno prošetali Beogradom, tačno je tu bilo i dosta mirnih ljudi, ali parole koje su povremeno uzvikivane, nisu bile ni malo mirne, bile su veoma agresivne i nasilne, a ovi sutradan koji su izašli da biju gej prajd, su u stvari te iste parole uzvikivali. I još jedna stvar, ako su oni toliko zainteresovani za zdravu porodicu, ovde mislim na veliku porodicu, brojno potomstvo, što nije zdrava porodica, to je nešto sasvim drugo – što se ne zalažu za smanjenje poreza za dečiju odeću i obuću. Što se ne zalažu da se majkama koje imaju više dece stvore beneficije u budžetu, što rade mnoge zemlje. Oni se ni za šta od toga ne zalažu, već se samo zalažu da prebijaju one što su samo rekli da su istopolne orijentacije. Drugim rečima, providno je to, žalosno je to i jadno je, ali je jako, jako glasno u medijima, posebno jer mi imamo ministra unutrašnjih poslova, koji se ovih dana razmišlja da li to uopšte treba da se održi; imamo neki fantomski sindikat policije koji nam takođe poručuje da oni ne bi trebalo da se bave zaštitom učesnika. Ja bih rekao da mi tu imamo jedan novi fenomen koji nema niko u Evropi, mi imamo u stvari policajce dobrovoljce. Ako ja shvatam dobro, imali smo pre dobrovoljce u ratu, a sada imamo i u miru doborovoljce policajce. Drugim rečima, radim kad hoću, ako ocenim da je zgodno, a ako nije zgodno i ne dopada mi se politički, ja neću ni da radim.

Ja sam prosvetni radnik. Da li ja po toj istoj logici mogu da predajem samo studentima koji mi se dopadaju, uzgred ja volim svoje studente, ali recimo ako mi student nije simpatičan, kažem, brate meni taj nije simpatičan, ja ove godine njemu ne bih predavao. Na šta to liči? Naše društvo deluje ponovo tragikomično samo zato što nema snage, pošto je donelo zakon protiv diskriminacije, da kaže, mi diskriminišemo jednu grupu koja ništa drugo ne traži nego da jednoga dana mirno prošeta ulicama i pošalje poruku: mi postojimo, budite prema nama tolerantni, nemojte nas ugrožavati, nemojte nas diskriminisati.

Dejan Ilić: Taj proces stabilizovanja Srbije i lišavanja Srbije te vrste priče, on ne da nije završen, on nije ni počeo. Mene bi bilo sramota da izgovaram to što ti ljudi izgovaraju. Njih ne da nije sramota, nego oni koji bi da im se suprotstave sa zvaničnih pozicija, u ime zakona, u ime ustava, imaju problem da im se suprotstave. U pristojnim državama ti ljudi bi morali da se okupljaju po podrumima i da razmenjuju svoje skrivene misli. Ne bi smeli da izađu na ulicu da to izgovore. Ovde ne samo da izlaze, ne samo da imaju prostora u medijima, nego zvanični organi države imaju problem da im se suprotstave. Jeste to malobrojno i ne mogu oni da očekuju nekakav veliki uspeh na izborima, sve je to jasno, ali oni pokazuju pravo lice Srbije. Bez obzira na učinak koji će imati, bez obzira na podršku, cela ta atmosfera koja se oko njih pravi, cela ta nelagoda da im se suprotstavi ti govori da oni zapravo imaju legitimitet. Kako ti 20 godina, posle tako sramnih poraza, takvog brukanja, tako gnusnih stvari koje je radila ova država i njeni građani, kako i dalje takva vrsta javnog istupa ima legitiimitet. Ja to ne mogu da shvatim.

Ivan Kuzminović: Kada razmislim o koncepciji da Dveri sada formiraju političku stranku, ja isto nemam osećaj da to može da napravi nekakav rezultat. Ali to je osećaj koji imam u ovom trenutku, recimo šest meseci pred ove parlamentarne izbore. Ali mislim da ti, inače mladi, ljudi razmišljaju malo dalekosežnije nego mi. Oni smatraju da je taj politički prostor ostao, da postoji jedan vakum, zato što stranke kao što su DSS, Srpska radikalna stranka i Naprednjaci zapravo ne reprezentuju ono što reprezentuju oni, na način na koji to rade oni, to je relativno tačno. I oni smatraju, u stvari, da će se za njih neki prostor otvoriti nakon narednog perioda od 2, 3, 4, godine, i oni čekaju neki trenutak. Ali ono što je meni tu mnogo zanimljivije jeste u stvari da, kada pogledamo te ultradesničarske, fašističke i neke nacističke organizacije, ja moram da priznam da se ja praktično ni sa kim ne slažem kada su Dveri u pitanju, oko jednog momenta. Dakle, ljudi kažu da se u poslednjih par godina iskristalisalo, da su organizacije kao što su Obraz, 1389, Nacionalni stroj, Naši, da su to agresivne, dakle, nasilne desničarske organizacije, za razliku od Dveri, koje se ponašaju po nekim tim, pravoslavnim uzusima, znači oni se ponašaju mirno, oni poštuju neke principe, praktično demokratije. Ja se sa tim ne slažem. Zašto? To je jedno praktično spinovanje situacije kod tih desničarskih organizacija u Srbiji, koja je česta pojava inače u raznim oblastima i to izgleda otprilike ovako: u jednom trenutku se, recimo od 2000. godine, zaista se javno pojavila organizacija kao što je Obraz. Onda je šef tog Obraza postao onaj Mladen Obradović. Njega bilo ko da sluša, niko ga praktično ne shvata ozbiljno, jer to je jedan rečnik koji je ekstreman, zaista ekstreman čak i za ljude koji bi možda to delimično podržavali i on je cirkuzant. Onda imate Nacionalni stroj koji je klasična nacistična organizacija i tu je kao stvar relativno jasna. Nekako, o Dverima se uopšte ne govori. A to je veliki problem, jer su Dveri zapravo krovna organizacija za sve desničarske organizacije u Srbiji. Kako da kažem, oni su master mind iza svega toga.

Po mom skromnom mišljenju, dakle Nacionalni stroj i Obraz pripadaju zatvoru, a Dveri, ako i ne pripadaju zatvoru, zato što nisu ništa uradili tako dramatično, oni pripadaju tom podrumu, jer u jednom normalnom demokratskom društvu, takve organizacije ne mogu da se zalažu da budu potpuno protiv demokratije, potpuno protiv određenih seksualnih manjina, etničkih manjina, za nekakvu čistu koncepciju društva. Inače, 150 godina otkad postoji srpska država, imamo takve neke koncepcije. Samo što je ova koncepcija njihova, oni su je uzeli po malo iz raznih vremenskih perioda: zadrugarska porodica Pašićeva, Ljotićeva koncepcija društva, a sve je sada to udareno nekim pečatom Amfilohija Radovića i Srpske pravoslavne crkve. Dakle, u normalnom društvu, to za šta se oni zalažu, u direktnoj je suprotnosti sa onime što zovemo Ustav Republike Srbije, makar to bio ustav koji je doneo Vojislav Koštunica, paradoksalno.

Znači, ja bih samo još jednu stvar rekao. Da kada uzmemo ove desničarske organizacije i kada ih analiziramo, ono što je meni potpuno nejasno kod Dačića i ove sada polemike, da li Gej prajd, da li ne, da li policija treba da radi svoj posao ili ne treba da radi svoj posao, jeste da imate jednog ministra u Vladi koji se čudi i kaže, prošle godine, 10. oktobra, za vreme prajda su povređena 132 policajca. Znači policija je dobila batine toga dana, nema spora. Ali mi je zanimljiva Dačićeva koncepcija, da on sada podržava praktično policijski sindikat, koji izlazi sa zajedničkim saopštenjem sa Dverima. Pazite sad taj apsurd. Znači, on sad stoji iza toga, on se pita, kako će sada policija da se bori protiv tih nasilnih, mladih ljudi i otkud oni. A tu, otkud oni, dolazite do jednog vrlo jednostavnog rezultata, a to je da od 2000, posebno 2004. kada je Vojislav Koštunica došao na vlast, kroz razne budžetske linije, budžetska linija 481, budžetske linije ministarstva za Kosovo, kulturu, vere, nauku, energetiku posebno oni dobijaju novac od države. Dakle, čuvena Kolubara, samo ću vam reći da su jedne godine od Kolubare, dakle samo u jednoj fiskalnoj godini, Dveri dobile 40 hiljada evra finansiranja. Sad saberite sva ta ministarstva i videćete da je to državni projekat. A onda imamo ministra policije koji pita otkud oni. Pa država ih je napravila. Platila, dozvolila i sada se čudi.

Svetlana Lukić: Bobane, da li smatraš da ćemo na Parada ponosa ove godine biti u goroj situaciji nego prošle. U čemu ti vidiš razliku u odnosu na prošlu godinu?

Boban Stojanović: Razlika je u promeni fokusa, sa pitanja da li nam Parada treba ili ne, on se pomerio na dilemu parada ili nasilje, pa sad kao to vagamo. Postoji ta teza da prajd uzrokuje nasilje, što je naravno potpuno izmeštanje i premeštanje konteksta iz jednih u druge. Eto, kada vi ne biste to pravili, onda i oni ne bi došli. Onda nam kažu da sa naše strane nije bilo poziva huliganima i tim nasilnicima da odustanu od nasilja. Sad ja zamišljam konferenciju za štampu, na kojoj ja kažem, evo ja molim huligane da ne budu agresivni. Mislim ne, ja samo radim ono što je u okviru ustava i zakona ove zemlje, ništa više od toga i samo tražim da se to nekako poštuje. Da ja, kao taj građanin, koji daje je li, tih famoznih 18 posto čitavoj toj državi, policiji, vladi i svima, da oni imaju poštovanje ta dva, tri sata za mene. Nećemo šetati ni sa puno šljokica, nećemo ništa, samo da prošetamo to malo, eto toliko tražimo. Moj odgovor na tu tezu da ja ili bilo ko ko organizuje paradu treba da traži od huligana da ne budu toliko agresivni, to je kao da imaš nekog ko siluje neku ženu, pa kao dobro, bar je bilo na lepom krevetu. Kao da je olakšavajuća okolnost za nekog ko ubije da je on ipak pazio da krv ne prska po zidu, znate. Dakle, priča o prajdu se nužno otvara pričama o nasilju.

Okej, ja mogu i da odem iz ove zemlje, što ću verovatno u nekom trenutku da uradim i može da ne bude prajda, ali šta je sledeća zabrana. I tu se uvek setim tih Hitlerovih mera, ono kao ukinuo jednog meseca nudističku plažu, drugog meseca erotske časopise, a onda je odveo hiljade ljudi da izgore u pećima samo zato što su bili gej. Tako da nekako, bojim se da sad ne ide progresivno, dakle nije pitanje parade, nego je pitanje slobode okupljanja. Danas neću moći ja, sutra nećeš moći ti. I?

Žarko Korać: Pitanje jeste opravdano. Ko je posle nas ili koga će to još da zakači, jer ovo se pojavljuje onda kada ta grupacija paradoksalno podstiče ostatak stanovništva da konačno kaže šta misli o tome. Ustvari, vaša akcija izaziva reakciju na jedan gotovo neverovatan način. Vi pomažete ovom društvu da se suoči sa svojim predrasudama. Ono što ljudi u našem društvu ne shvataju, da kad šačica vas počne da se šeta u drugim zemljama, Bobane, paradu predvode predsednici država i premijeri. Znate zašto? Da pokažu svom narodu i građanima svoje zemlje, da nisu u pravu. Da vi imate prava da postojite i da ne budete diskriminisani. Kada ta šačica ljudi počne da se šeta, pitanje glasi za ovu ćutljivu većinu, a to je 90 posto građana ove zemlje, da li će oni biti tolerantni ljudi, hoće li biti civilizovani ljudi ili će ostati divljaci skloni zabranama, nasilju. Zato su svi tako uzbuđeni, jer oni negde znaju da ste vi njih naterali da se izjasne. Drugim rečima, ovo je jedna situacija kada će građani Srbije moći još jednom u životu, biće još prilika, da odgovore i na pitanje kakvi smo mi ljudi.

Dejan Ilić: To se lomi svaki put kad je reč o gej paradi, hoćemo li mi uspeti da ovu državu civilizujemo, upristojimo i hoćemo li je napraviti takvu da pojedinac od nje ne strepi. Evo, pošto sam ja izdavač, hajde da vidimo kako se oseća svaki izdavač kad ode u opštinu, u finansijsko odeljenje. Ti ovde uvek strepiš od svakog susreta sa državom, jer država u svakoj prilici može da pokaže tu silu koju upotrebljava kako nekome padne na pamet. Zato je stvar mnogo ozbiljnija. Stvarno je to pitanje pojedinac – država. Ima li pojedinac pravo da od države nešto zahteva? Ima li pojedinac pravo da zahteva neki svoj prostor slobode u kome će moći da se ponaša u skladu sa svojim potrebama, a pritom da ne ugrožava nikoga drugoga. I država je opet izabrala stranu vrlo jasno.

Hajde ovako da kažemo: gej organizacije su uputile protest i traže od države da zabrani porodičnu šetnju. Da li možemo da zamislimo takvu situaciju? Ne možemo. Ali recimo da se to dogodi, recimo da su se nekakve organizacije založile za to da se spreči porodična šetnja, kakav bi bio odgovor države? Pa podsmešljiv. Rekli bi, da li ste vi normalni. Ali kada neko kaže ne može gej parada, nema odgovora pa vi niste normalni, nego država sa punim poštovanjem odgovara pa kaže, pa nama je nelagodno, mi moramo, neko nas je pritisnuo, šta ćemo, mi ne bismo, ali eto, baš kao što kaže ministar policije. Mi to moramo da uradimo jer smo prisiljeni i mi to ne bismo, ali šta ćemo. Pa to nije zaštita.

Žarko Korać: Ne, nego je on licemer. On je u glavni odbor izabrao čoveka koji se javno deklarisao kao osoba istopolne seksualnosti, što je uredu, a to je uradio prema inostranstvu, da može da kaže, pretpostavljam, evo mi imamo i to u glavnom odboru Socijalističke partije Srbije. A istovremeno daje ovakve izjave. To samo pokazuje koliko je to neiskreno, naravno, bilo od samog početka. Ja mislim da naše društvo ima problem koji se može eufemistički nazvati problem osvajanja slobode. I mi tu imamo mnogo koraka da pređemo. Vi ste Bobane njih, društvo, naterali da se sad ovim bavi. Zato je društvo tako besno. Društvo to neće. Vi ste njima bacili rukavicu u lice. Tu temu ste nametnuli. Još dve teme postoje koje naše društvo uopšte ne priznaje, jedno je diskriminacija Roma, to je u našem društvu potpuno nepriznata tema, sem na nekom verbalnom nivou, i to je diskriminacija hendikepiranih osoba. Posebno ću ja otvoriti, kad dođe vreme, problem mentalno hendikepiranih osoba, koji vi nikad ni ne vidite oko sebe, kao da ni ne postoje. Ta deca i te odrasle osobe su celog života zaključane u stanovima svojih roditelja i roditelji se boje da umru, ne znaju ko će njima da se bavi kad njih više ne bude. Samo roditelji vole takvo dete, državu to ne interesuje.

Drugim rečima, naše društvo osvaja slobode sa užasnim otporima i dobro je da može da vidi ove koji rade Porodičnu šetnju, samo da pažljivije pogledaju šta ti ljudi nude kao alternativu. Totalitarno društvo. Državu koja ništa ne dozvoljava. To se zove inženjering društveni. Pa nisam ja napravio ljudsko društvo. Ja nisam gospod bog. Ljudsko društvo je takvo kakvo je. Moje je samo da ga prihvatim sa svim svojim složenostima i jedinu stvar koju ja ne mogu da podržim, to je da se nasilje koristi da se nekome zabrani neko pravo. Naravno i da se spreči neko ko hoće nasilje da vrši nad nekim drugim. Istopolnih osoba ima otkada postoji ljudska vrsta. Šta zapravo ovi koji su protiv parade hoće da nam kažu? Da ti ljudi u Srbiji ne postoje, ili da svi ti ljudi u Srbiji, ako postoje, treba da se sakriju i da li se neko od tih ljudi ko je protiv toga pita dve stvari. Prvo, ti svi ljudi koji će biti u šetnji, oni imaju braću, sestre, roditelje, rodbinu, prijatelje. Tako da ovi koji su protiv parade udaraju šamar jednom ogromnom delu građana, niste vi sami. I nešto još strašnije. Da li ima malo samilosti koja ovom društvu tako nedostaje, je li vam palo na pamet kako se oseća jedan čovek istopolne orijentacije, kad vidi šta društvo u kome je on rođen misli o njemu. Vi ste Bobane pomenuli da ćete da odete da živite u Berlinu, govorite o bekstvu iz ove sredine, da ne možete više da podnesete taj pritisak i diskriminaciju. Pa zar neko može da bude ponosan na društvo koje na ovako jeziv način diskriminiše bilo kog svoga člana, ne dozvoljava mu da živi, iako je on rođen ovde i hoće da živi ceo život ovde i da umre ovde, to je njegovo društvo, njegova država, nema drugu.

I to strašno je licemerno, je vrlo dobro znaju bar školovaniji ljudi koji je broj ljudi istopolne orijentacije među značajnim ljudima srpske istorije. Potpuno isti kao i drugde u svetu, i ova gospoda iz Dveri srpskih, kad vas ovako pozivaju na zdravu porodicu i na zdravog pojedinca, ne želim da vodim razgovor na njihovom nivou, ali bih mogao sa dosta argumenata da im pokažem da neki od njihovih velikih uzora, na koje se oni pozivaju, su takođe bili osobe istopolne orijentacije, samo što u datom vremenu nisu smeli o tome da kažu ništa javno, ali je ostalo dovoljno podataka, dovoljno dnevnika, dovoljno zabeleški njihovih savremenika koji to jasno pokazuju. Drugim rečima, u srpskoj nacionalnoj istoriji je i te kako bilo istopolnih ličnosti u svim sferama života, od vojske, religije, kulture, diplomatije, pa i politike.

Ivan Kuzminović: Ono što će biti ipak apsurd, jeste da u Beogradu, vi ćete sada imati državu u smislu tih represija, u smislu policije, ali neće biti tu ministra policije, neće biti ni gradonačelnika Beograda, koji bi trebalo da bude domaćin parade, prvi logični domaćin prajda, neće biti predsednika države, predsednika vlade, nikog od njih. A sa druge strane ćemo imati šefa OEBS-a u Srbiji, šefa verovatno evropske delegacije, sve evropske ambasadore…

Dejan Ilić: Ja tu čak te ljude druge zamolio da ne dođu. Najozbiljnije. Najiskrenije. Ja bih ih zamolio da ne dođu. Nije to njihova stvar. Nisu nam potrebni ti ljudi, nije nam potrebna podrška sa strane. Mi smatramo da je ovo društvo dovoljno zrelo i da mi to možemo da uradimo sami, sa onim resursima sa kojima mi ovde raspolažemo i sa ljudima sa kojima ovde raspolažemo. Ja ne bih bežao čak ni od razgovora sa drugom stranom. Ako ti ljudi iz Dveri hoće da budu politička stranka, ideja je da se razgovorom radikalne ideje pacifikuju.

Žarko Korać: Jeste. Ali tu se ja sad temeljno ne slažem. Da bi dvoje ljudi moglo da razgovara, dve pozicije, treba da postoji išta zajedničko. Dveri nastupaju sa stavom u kojem ja to ne vidim. Oni fingiraju toleranciju, njihova pozicija je ultimativna. U njoj nema ničega što podrazumeva razumevanje za drugu poziciju. Oni organizuju te čuvene tribine već godinama na Mašinskom fakultetu, treba videti spisak, pre svega, ko su bili govornici na tim tribinama, gde se kliče Radovanu Karadžiću, Ratku Mladiću, oni su se vrlo vešto sada sakrili iza porodičnih i verskih vrednosti, a i te kako tu politike ima. I da vam kažem još jednu stvar. Jednu od tih organizacija, tih neofašističkih, finansira jedan od vladika Srpske pravoslavne crkve. Ja ne kažem da je to cela crkva, ali jedan od vladika. To svi u crkvi znaju. On je veliki prijatelj te organizacije, oni idu u njegovu eparhiju i tamo se sastaju. I konačno, crkva će morati jedanput da se oglasi o tome, da kaže da li ona može da toleriše i ovakve ideje.

Vladika Atanasije: Ko nam je došao u posetu tenkovima 1914? Evropa. Ko nam je došao 1941? Evropa. Ko nam je došao 1999? Evropa, zbog jednog ludaka, nesrećnika, tiranina pre svega našeg. Sad se sa njim sude, ali bolje da smo ga mi ovde osudili, a kakve šmokljane imamo u vlasti, to smo doživeli, umesto da im mi sudimo ovde, pa da mi kažemo svoju reč kao što je Karađorđe sudio. Ne mogu da se raščiste sa njim, jer su oni zlikovci veći od njega. To je Evropa. Ona nam ne da da se oslobodimo. E mi ćemo se oslobađati još dva veka od nje.

Ivan Kuzminović: Znači Evropljani nekako moraju da pokažu ljudima iz vlade, predsedniku republike, da se oni ne slažu sa njima. U stvari, to bi upravo trebalo da bude posao predsednika republike, da dođe na prajd i da kaže, hej građani Srbije, neka vi u većini mislite da ovo ne treba da se desi…

Svetlana Lukić: Bio je Mesić u Zagrebu.

Žarko Korać: I bilo otpora, ali predsednik hrvatske države tadašnje je bio na čelu parade.

Svetlana Lukić: Da, a često se govori da su to nepopularne mere. A Mesić je to uradio, pa su ga reizabrali.

Žarko Korać: U Hrvatskoj gde 80, 90 odsto kažu da su religiozni, izabrali su za predsednika države profesora Josipovića, koji je izjavio da nije religiozan. Zašto potcenjujete građane. Građani su ga izabrali iz drugih razloga. Hajde stani ti, povedi paradu, pa da vidimo da li će ti građani zameriti. Možda će ti odati priznanje na hrabrosti. Zato što si branio jednu vrednost koju se oni ne usuđuju da brane, zbog pritiska sredine. Znači, kod nas to niko nije ni probao da uradi.

Ivan Kuzminović: Imate visoke državne funkcionere, recimo gradonačelnika Beograda, kada analizirate njegovo i prošlogodišnje i ovogodišnje ponašanje, ispada da on ima daleko veće lično razumevanje za frustraciju ovih koji dolaze da napadaju paradu nego…

Žarko Korać: Njegov argument je bio rušenje Beograda. Ali hoću ovo da kažem. Radi se o tri ipo hiljade ljudi nasilnika. Nije tačno da se sa njima ne može izaći na kraj. Te su grupe izrazito liderske, sve te male grupe. Pozovu se i kaže im se, toga dana nemoj slučajno da tebe i ove tvoje, a to je 50, 60 ljudi, vidim na ulici. To može da se uradi. Naša policija je sasvim u stanju to da uradi, a ne da postavite policajce na ulicu, što je uradio Dačić prošle godine, da im date instrukcije da ne budu agresivni. Zato policajci protestuju. Oni ne smeju da pokažu prstom na glavnog krivca zbog kojeg su dobili batine. A glavni krivac je njihov ministar i rukovodstvo policije, koje im je naredilo da reaguju ne preventivno, nego samo da se brane.

Dejan Ilić: Ovo je suštinski političko pitanje i zato mi kao da pričamo dve priče. Jedna je priča o ovom pokretu, o ovoj paradi, a druga je priča o ovome, jer to suštinski jesu dve odvojene priče. Ali ova druga, ova priča politička, ona uvek traži metu mržnje da bi se homogenizovala i da bi se mobilisala. Sada je ovo slučajno došlo na red, pa će sledeći put biti nešto drugo.

Boban Stojanović: Znam te neke ljude, srećeš ih na raznim mestima, kažem pa dobro, pa kao, daj mi razlog. Nema razloga. Ja imam razlog da izađem na ulicu i nabrojaću ti 10 od 137, ali oni ne znaju. Ti kad si nasilnik na paradi, a uz to se još vidiš na televiziji, onda ne samo da si baja u kraju, nego nekako u ovoj zemlji trenutno tvoje bivstvovanje ima smisla.

Žarko Korać: Bobana ja sam se do sada uzdržao, niti sam govorio kao psiholog, niti sam govorio kao neko koji nešto zna o psihoanalizi. Te grupe navijača, oni više homoseksualnih imaju nego ljudi koji su deklarisani. Pa to su sve muške grupe. Pa oni imaju mačo rituale. Pa oni mučenici, znate zašto tučete homoseksualca? Zato što ga dodirujete. A imate želju da ga taknete. A da ga ne biste taknuli, vi ga bijete, što je u stvari dodir u kontri. Kakvu potrebu uopšte imaš da nekog dodiruješ? Šta ga tu uzbuđuje? Ali oni su u stvari sputani u svoje sopstvene potisnute na žalost nagone. I to je ta tragedija koja će vas vratiti na temu koja uopšte ne izgleda da je bitna za ovu priču. Šta je sistem dominantnih vrednosti u vaspitanju u našoj zemlji, zašto se deci ne dozvoljavaju nikakve seksualne slobode u razvoju, koje ne bi dovele do većeg broja homoseksualaca, nego bi dale seksualno slobodnije ljude koje bi onda prihvatili seksualne slobode i pravo drugoga.

I to je teza Vilhelma Rajha, nema oslobađanja čoveka pre seksualnog oslobađanja. To je teza njegove seksualne revolucije. Drugim rečima, ti si pun frustracija seksualnih. Mrziš seksualne manjine, a istovremeno si veoma liberalan i progresivan čovek. Neće moći. Jer kad mrziš ovo, ti zapravo nisi oslobođen čovek i nisi uopšte jedna liberalna i demokratska ličnost. Srbija se stalno spotiče na svoju senku. Voliš samo svoju naciju, ali si demokrata. Mrziš manjine, seksualne i druge, ali si liberalan. Stalno nam je senka iza nas, hop nas zaskoči i zaskoči svaki put i u nedelju će vaša mala grupa biti ogledalo čitavog društva. U Splitu je 150 ljudi išlo rivom, a tri i po hiljade ljudi je htelo da ih linčuje. Split se toga dana suočio sa svojom senkom. I Beograd će, na žalost, da se suoči sa svojom senkom drugoga oktobra. Ja se samo nadam da će to nasilje biti manje nego prošli put. Ja se plašim.

Boban Stojanović: Meni je najveći uspeh da tog dana, drugog oktobra, dođem u Manjež, da kažem, došao sam. Pa mislim, ničeg da nema, da nam isključe struju, da naraste trava preko moje visine i da se ne vidim, najveći mi je uspeh da se to izvede. Tako da zaista mislim da je to najveći uspeh i da će zaista heroj Srbije, vrlo patriotske Srbije, toga dana biti svako ko dođe u Manjež. I to nije ugodno kad te psuju, dobacuju u prodavnici, izbegavaš gradski saobraćaj. Otprilike, ja funkcionišem u gradskom saobraćaju od 10 negde do tri popodne, a uveče čitav honorar dam za taksi, jer kako da se vratiš uveče iz grada u dva noću subotom. Tako da znam da će to izgledati kao i prošle godine, kao svadba, gde se svi znamo i rukujemo, ali sam ja kao neko ko ima 33 godine užasno ponosan na te ljude za koje znam da su 20 godina tu. Na žalost, parada je ostala jedini test, da vidimo šta je ostalo od te Srbije koja je pružala otpor od 1991. do sada.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Doviđenja do sledećeg petka.

Radio emisija Peščanik, 30. 09. 2011.

Peščanik.net, 04.10.2011.