- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Dva slova o cenzuri

Kada pomislite da vas u Srbiji više ništa ne može zapanjiti, odmah vas demantuju. U samo mesec dana desila su se dva žestoka nasrtaja na slobodu umetničkog izražavanja.

Ivica Dačić, predsednik vlade Srbije, sa skupštinske govornice (!) žestoko je reagovao – uzgred, potpuno izvan konteksta – na to što je Biljana Srbljanović na Tviteru objavila fotografiju jedne renesansne slike koja prikazuje golišavog i debeljuškastog patuljka i postavila komentar koji ovu sliku povezuje s Dačićem. Kako prenose mediji, premijer je postavio pitanje kakva bi bila reakcija javnosti kada bi on otkrio podatake o autorkinom privatnom životu.

U baruštini našeg javnog govora, u kojoj su zamene teza uobičajeno sredstvo diskvalifikovanja, nužno je prvo (pret)školski jasno definisati prirodu ova dva čina. Šta god neko mislio o humoru na takvu temu, činjenica je da je postupak Biljane Srbljanović samo umetnički komentar nečijeg izgleda koji je, kao takav, najsličniji karikaturi. Premijer ne uzvraća ravnom merom, već se pita šta bi bilo kada bi on otkrio tajne iz autorkinog privatnog života. To bi bila neprimerena reakcija i da njome „preti“ bilo ko drugi – jer ta Dačićeva upitanost ima element pretnje – ali kada to uradi premijer koji je istovremeno i ministar unutrašnjih poslova, onda je to politički skandal prvog reda. Premijer time pokazuje da može da mu padne na pamet, makar i u šali (da pretpostavimo da je to šala), mogućnost zloupotrebe poverljivih podataka koji su mu lako dostupni, kako bi uzvratio na umetnički komentar o svom izgledu! Prevedeno sa srpskog na srpski, ovaj postupak ima elemente pretnje s ciljem cenzure onog umetničkog izražavanja koje političarima smeta, i to iz potpuno ličnih razloga… S Biljanom smo gotovi, neka se spreme Corax, Petričić, Somborac.

Kako može da se zaključi iz medija, vrhunska zamena teza u ovom slučaju jeste reakcija Meha Omerovića, predsednika skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, koji se, saosećajući s premijerovim duševnim bolom, založio za zaštitu ljudskih prava političara. Osim što ne prepoznaje ništa od gore navedenog, a u čemu ima elemenata ugrožavanja ljudskih prava – nasrtaj na slobodu umetničkog iskaza, elementi pretnje, mogućnost zloupotrebe poverljivih podataka – Omerović izvrće i samu suštinu ljudskih i manjinskih prava koju bi on prvi morao da brani. U zemlji u kojoj je vlast tradicionalno otuđena od građana, a demokratske institucije nestabilne, besprizorno je sugerisati tezu da i političari, i to pre svega oni na vlasti, mogu da budu ugrožena grupacija ostavljena na milost i nemilost umetnicama i drugim divljim građanima željnim njihove krvi. To ne znači, naravno, da političari nemaju pravo na zaštitu dostojanstva ličnosti.

Drugi slučaj cenzure – hronološki je prvi – ima vrlo slične mehanizme, s tim što tu uloge Omerovića i Dačića superiorno objedinjuje Andrej Fajgelj, direktor Kulturnog centra Novog Sada. Kao što je već dobro poznato, on je zabranio izlaganje studentskog rada koji prikazuje razapetu osobu bez lica s novčanicama u šakama, što su ostali izlagači – svi studenti master studija Akademije umetnosti u Novom Sadu – prepoznali kao čin cenzure, te bespogovorno povukli, a uz podršku profesora, svoje radove. Ovde ne treba da se dokazuje da je reč o cenzuri gostujuće izložbe pošto je to očigledno, ali je važno zadržati se na Fajgeljovim obrazloženju da je to uradio kako bi zaštitio osećanja većine građana koji su, prema njegovim saznanjima, hrišćanski vernici i za koje je sporni rad, kao aluzija na Hrista, „poigravanje svetinjom“.

U ovom višestruko neprihvatljivom obrazloženju prvo se nameću pitanja na osnovu kog istraživanja je Fajgelj zaključio da većinu vređa ovaj rad i koju to većinu: većinu hrišćanskih vernika, građana Novog Sada, stalne publike Kulturnog centra? Pošto nije prikazao rezultate istraživanja, već se pozvao samo na navodne razgovore koje je vodio, nema nijednog razloga da mu se veruje. I da je mogao da sprovede takvo istraživanje, to bi i dalje bilo neprihvatljivo, jer bi značilo da većinska uverenja nisu samo instanca koja ima određeni uticaj na program budžetske ustanove (što je donekle prihvatljivo), već i ona koja može da vrši cenzuru (što je nedopustivo). Suštinsko je pitanje, međutim, zašto bi ovaj rad bilo koga vređao, pa i hrišćanske vernike? Pored razapetog tela i novčanica stegnutih u šakama, rad Danijele Tasić ima još jedan ikonički znak: izbrisano lice. Time se problematizuje identifikacija razapetog s Hristom i otvara polje za različita tumačenja: u rasponu od kritike onih koji mašu raspećem zbog finansijske koristi (pojedinaca i grupa unutar crkava) do metafore savremenog čoveka „razapetog“ u svetu isključivo materijalnih vrednosti i interesa.

Sličnost s prethodnim slučajem nalazi se i u grubom falisifikovanju smisla ljudskih i manjinskih prava, a čemu su veoma skloni, svugde i oduvek, konzervativni i autoritarni krugovi. Neslaganje s potrebama i zahtevima manjinskih grupa – ili onih koje su marginalizovane – izvrće se u paranoičnu tezu o nasilju koje upravo one vrše nad „bespomoćnom većinom“ i/ili privilegovanima. Kao što Omerović demagoški implicira da i političari na vlasti mogu biti ugrožena grupa na udaru bezočnih umetnika – možda negde i mogu, ali teško u društvu podaničkog menatliteta kakvo je srpsko – tako i Fajgeljevo obrazloženje može da se shvati kao ciničan i bezočan zahtev da se zaštiti mirna i bespomoćna hrišćanska većina od siledžijstva umetnika – avangardista. Pored očigledne sličnosti, ova dva tumačenja imaju i bitne razlike. Omerovićevo se svodi „samo“ na nerazumevanje ljudskih i manjinskih prava, dok je Fajgeljevo, iako sasvim nemušto, još i sredstvo klerikalizacije, nametanja verskih merila u sasvim laičkim poslovima kakvo je rukovođenje ustanovom kulture, a što je apsolutno nedopustivo u svakoj sredini u kojoj je crkva odvojena od države.

Ne zna se šta više zabrinjava. Da li to što niko ne snosi političke i/ili srodne konsekvence za udare na slobodu stvaralaštva, to što je javnost nimalo ili nedovoljno na njih reagovala, ili to što uopšte treba ovako školski obrazlagati šta je skandalozno u ovim postupcima.

 
Politika, 16.11.2013.

Peščanik.net, 17.11.2013.

Srodni linkovi:

Miljenko Dereta – Kultura kao korov

Rastislav Dinić – Vređanje vernika