- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Euroforičari

 
Evropa je poslednja dozvoljena ideologija. Preciznije rečeno, takvom je čine neki od njenih najvatrenijih zagovornika. To ovaj kontinent nije zaslužio. Moramo ga odbraniti od njegovih najvatrenijih pristalica.

Jer Evropa je uprkos njenom dugom postojanju još uvek krhka konstrukcija i nalazi se usred velike krize. Ovaj kontinent je u Evropskoj uniji pronašao svoju budućnost i okvir svoje istorije i razvoja. Zbog krize, promene se odigravaju ubrzano i to ne samo na sastancima u Briselu. Sada bi privremene odluke trebalo da zameni nešto trajnije. U evropskom stilu, o tome se mnogo raspravlja. I to je u redu.

Postoji i druga Evropa, Evropa onih koji se plaše globalizacije i ne žele da finansiraju druge regione i države. Oni su stalno besni i za njih je Evropa babaroga koju su izabrali da mrze.

Postoji i treća Evropa, Evropa euroforičara, onih koji neprekidno žele sve više Evrope. Njima je Evropska unija pogled na svet i oni je zloupotrebljavaju kao ideologiju.

Za razliku od anti-evropskih populista Umberta Bosija iz Italije, Gerta Vildersa iz Holandije ili Pravih Finaca, evroideolozi nipošto nisu marginalizovani. Oni zauzimaju centralno mesto u trenutnim debatama, njihove argumente u nešto blažem obliku zastupaju i mnogi članovi vlada u Evropi, kao što su to Volfgang Šojble ili Žan-Klod Junker. Ovaj ideološki obrazac šteti diskusiji, a u najgorem slučaju pruža dodatne argumente populistima sa desnice.

Najpoznatiji među euroforičarima su istaknuti intelektualci Ulrih Bek, Robert Menase i Danijel Kon-Bendit. Njihov pokušaj da stvore potpuno integrisanu Evropu sastavljenu od beznačajnih nacionalnih država i time je izbave od demona prošlosti, na kraju ih vraća tamo odakle su želeli da pobegnu: u prošlost, u ideologiju i pompezni vilhelmizam.

Oni u svom manifestu slikaju Evropu najtamnijim bojama i nagoveštavaju još gore stanje ukoliko uskoro ne počne veliko evropsko ujedinjavanje: „Postoji opasnost da uticaj naše dve hiljada godina razvijane kulture prosto nestane“. Ali, po njima, nije samo Evropa u opasnosti, već i ceo svet „kome prete veliki trgovački konflikti i novi međunarodni ratovi“.

Zašto se ovi inače umereni ljudi ponašaju ovako? Euroforičari trenutno pokušavaju nešto paradoksalno: žele da se u najdepresivnijem i najtežem trenutku u istoriji EU napravi veliki korak napred. Njihov argument glasi: Upravo zato što je teško, moramo što pre krenuti napred“. Ovo je naravno ekstreman i kontraintuitivan stav, jer kada je kriza, svako zna da je preporučljiv oprez. Ali Kon-Bendit i Verhofštat nam uporno povećavaju apokaliptičnu dozu panike.

Karl Poper, veliki filozof trezvenosti, rekao je da je karakteristika svake ideologije to da se ona ne može falsifikovati, a time ni opovrgnuti. Tako se danas ponašaju i euroforičari. Na svaki problem u EU, na svaku opravdanu sumnju da li se nalazimo na pravom putu, njihov odgovor je: „Protiv slabosti EU pomaže samo još više EU!“ Ljudi ovako rezonuju kada ne vide drugi izlaz.

I upravo u ovu bezizlaznost oni bi sada da nas ubede. Biti li ne biti, ili – ili, sada ili nikad, ko ako ne mi? Tako je govorio svaki ideološki vođa iz prošlog veka. Kon-Bendit i Verhofštat u gotovo revolucionarnom zanosu pozivaju svoje imaginarne evropske drugare: „Samo lenji, kukavički i kratkovidi šefovi vlada i država ne mogu to da shvate. Probudite se. Borite se svakog dana!“

Tu je zanimljiva reč „kukavički“ – da li ona treba da sugeriše da Angela Merkel i Fransoa Oland nisu napravili ovaj veliki korak, jer se boje da neće biti ponovo izabrani. Pre će biti da je razlog tome to što za taj veliki korak prosto ne postoji većinska volja. Ljudi se boje i ne žele da ih neko na silu gura u promene po svaku cenu.

I nestrpljivi Robert Menase nas je udostojio svojim stavom: „Kratkoročno treba ukinuti nacionalne parlamente. U takvoj Evropi više ne bismo morali da se bavimo iracionalnim fenomenima, kao kada na primer premijer Velike Britanije Dejvid Kameron, iako njegova zemlja nije član evrozone, blokira zajedničku evropsku finansijsku politiku da bi zaštitio špekulantski Siti u Londonu“. To je dakle ideja. Menase veruje da će moći da ućutka i ljude i njihove interese ako im oduzme priliku da se izjasne preko svojih parlamenata.

I antireformizam je deo ove evropske ideologije. Kao u Vajmarskoj republici, kada su socijaldemokrati dozvolili da ih komunisti odvuku sa reformskog kursa, tako sada Kon-Bendit i Verhofštat pozivaju evropske revolucionarne mase da ne dozvole da ih sistem uspava: „Neophodan je radikalni zaokret. Potrebna nam je prava revolucija. Odbacite trome reforme.“

Argument da samo ujedinjena Evropa u svetu koji se menja može da se takmiči sa Amerikom, Brazilom, Rusijom i Kinom je donekle tačan, ali evropsko samopotvrđivanje je pre hladni realpolitički argument. Evropa želi da osigura svoje mesto pod suncem, ali čemu toliko uzbuđenje. Naročito zato što su zemlje sa kojima će se Evropa takmičiti za prestiž pretežno nacionalne države.

U stvari, ne radi se o tome, nacija ili ništa, već pre o veličini i značaju. Očigledno je da su euroforičarima evropske nacionalne države trn u oku, dok nemaju ništa protiv nacionalnih država na drugim mestima. Ruku pod ruku sa ovim kompleksom niže vrednosti ide, kao kod Vilhelma Drugog, megalomanija.

Ako se Evropa ne ujedini, navodno postoji opasnost od svetskih ratova, a bez Evrope klizimo i u klimatsku katastrofu, kako kažu Zeleni. Zar ne možemo da kažemo da Evropa kao i svi drugi traži svoj put i da ćemo videti kako će se stvari razvijati?

Čudno je to što razumni ljudi obnavljaju ideološki govor i to baš o Evropi, našem sirotom starom kontinetu koji je učio iz sopstvenih grešaka. U Evropi se zaista može o svemu razgovarati, pa i o dalekosežnim reformama, nema problema, ali ne na ovaj način. Prestanite više!

 
Bernd Ulrich, Die Zeit / PressEurop, 22.10.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 25.10.2012.

Srodni linkovi:

Manifest za postnacionalnu i federalnu Evropu

Dosta više o nacionalnim državama