Pjer Menar je, kako saznajemo od Borhesa, doslovno prepisivao Don Kihota, a smisao romana se menjao. U Borhesovoj priči se ne postavlja pitanje koja je verzija romana original, a koja falsifikat, jer bi to bila literarna vulgarizacija, čak i ako se priča shvati kao parodija, a ne kao priča, što ona u stvari jeste.
Stvari stoje drugačije sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, bar u interpretaciji srpskih nacionalno svesnih stranaka i njihovih lidera: autor Sporazuma za stabilizaciju i pridruživanje, u originalu, je srpska vlada i, naravno, sam predsednik te vlade. Autor falsifikata, koji je od reči do reči, od znaka do znaka, identičan sa originalom, jeste Solana. Falsifikat i original su identični po svemu, osim po smislu. Smisao je promenio Solana, mada nije promenio ni jedno slovo ili znak.
Kako je to moguće? Lako. U sporazumu se, na primer, govori o regionalnoj saradnji, o dobrosusedskim odnosima. Dok je to bio, da autorstvo personalizujemo, Koštuničin sporazum, to je imalo jedan smisao; sada kada ga je falsifikovao Solana, te je to sada Solanin sporazum, to je dobilo sasvim drugi smisao.
Da bi se razumelo kako je lako falsifikovati sporazume ne menjajući ništa u njima, valja ići dalje od Borhesa i voditi računa o dva dodatna načela interpretacije. Jedno glasi ovako: nije važno šta piše nego šta autori, a moguće i drugi, misle. Recimo, Oli Ren kaže da se nada da će Srbija razvijati dobrosusedske odnose sa Kosovom. Time se, naravno, ne menja ništa u samom sporazumu, ali mu se menja smisao. A tek kada se uzme u obzir šta misli, a ne govori, pravi autor Solana, svaka odredba sporazuma u potpunosti menja smisao. Falsifikovanje se sastoji u tome što se smisao menja izjavama i u mislima, a ne menja se, naravno, sam tekst.
Drugo načelo interpretacije glasi ovako: iz premisa Koštuničinog sporazuma sledi jedan zaključak, a iz Solaninog zaključka valja izvuči sasvim druge premise. Jer, kada je srpska vlada prihvatila obavezu da razvija regionalnu saradnju i dobrosusedske odnose, to se zasnivalo na premisi da će autor biti Koštunica, pa da neće biti problema sa smislom ovih obaveza. Sada kada je stvarni autor Solana, iz zaključka o potrebi regionalne saradnje trebalo bi izvuči sasvim drukčije premise. Pre je Kosovo bilo sused, ali je autor bio Koštunica, a sada je Kosovo sused, ali je autor Solana. Tako da se identičan zaključak, identičan tekst, identične obaveze, identično sve, sada zasniva na dva potpuno različita skupa premisa.
Jedno je smisao dobrosusedskih odnosa sa Kosovom kada je autor sporazuma Koštunica, a sasvim drugo kada je to Solana, posebno ako on to autorstvo ostvaruje mislima i namerama, a ne samim tekstom sporazuma.
Ovde, naravno, nema mnogo smisla postavljati pitanja o dosadašnjoj dobrosusedskoj saradnji Srbije i Kosova u kontekstu regionalne saradnje, koja je institucionalizovana na različite načine. Sve je to preneto u Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ali je smisao dobrosusedske saradnje u ovim regionalnim integracijama, naravno, sasvim drugi. Jer je reč o originalu, a ne o falsifikatu. Jeste da su neke od zemalja u regiji priznale Kosovo, a i autorstvo se tih priznanja može slobodno pripisati Solani, ali to je ipak nešto drugo. Kako? Lako. Srpska vlada i njen predsednik mu daju drugi smisao.
Nije, dakle, važno šta piše i nije važno na šta to što piše tačno obavezuje i da li se bilo šta u tome promenilo, već je važno šta ko misli i namerava. Sve zavisi od toga ko je autor, ko je šef, što bi rekao Hampti-Dampti.
Peščanik.net, 05.05.2008.
