- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Filozofija panike

Svega tri dana nakon pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima, država Srbija a posebice pomenuti Tadić jesu u zanimljivoj erotskoj situaciji opisanoj narodnom mudrošću: “Ako se odupreš, više ti stane; ako se ne odupreš, bolje ti ulazi.” Ova filozofska skaska naglašene seksualnosti poseduje čitav niz recentnih mitoloških mantri koje upravo sad, ovog časa (sreda popodne, 06/02/08) pokušavaju da objasne šta nam se to ovih dana tako, navodno dramatično dešava. Da počnemo:

 
01. POBEDA BORISA TADIĆA JE POBEDA EVROPSKE SRBIJE: Delimično tačno. Tesna pobeda dosadašnjeg predsednika (Tadić: 50,6 posto; Nikolić 47,7 posto) nije rezultat nekakve ili bilo kakve jasne ili nejasne evropske strategije (ako ne računamo Tadićev vojnički slogan: “Da osvojimo Evropu zajedno”) već efekat straha i panike zbog eventualne pobede radikala. Bar pola miliona ljudi (a sigurno i više) nateralo je sebe da glasa za nesrećnog Tadića samo zbog činjenice da je Tadićeva kampanja beskrupulozno manipulisala strahom od šešeljizma do one mentalne granice kad su građani već počeli da zamišljaju da će, u stvari, izborom Tomislava Nikolića, radikali doći na vlast, kao da je reč o parlamentarnim a ne o predsedničkim izborima!

Deo uplašenih i usranih od straha glasača dao je svoj glas Tadiću uveren da će tako dobiti obećane besplatne akcije; deo hard-core patriota glasao je za Tadića jer je ovaj u nacionalističkom transu, tvrđi od Nikolića, obećao da nikad neće priznati nezavisno Kosovo i da će Srbija u Evropu ući kao celovita država; čak su poklekli i mnogi LDP-glasači koji su sa dva prsta zapušili nos, glasali za Kilavog, nadajući se da će Tadić Jr. doći k svesti i otkriti da imati muda nije ništa strašno; da sve bude potpuno bizarno, većina beogradskih taksista glasala je za ni krivog ni dužnog Tadića jer je glupson Nikolić negde neoprezno rekao da će dozvoliti “neregistrovanim taksistima” da rade kao “svi ostali”, mada mu u opisu predsedničkog posla to nigde ne piše, ali, eto, ponelo ga; konačno, ženski penzionerski lobby – zaljubljen u pristojnog Tadića: lep, prosed, savršeno isprazan, uredan i okupan, listom je glasao za idealnog zeta: što bi rekla moja majka “baš je lep, a ne kao ti: stalno neobrijan i nervozan, večito nešto psuješ i svađaš se, njega svi vole”.

Ja ga nešto u nedelju nisam zavoleo: izašao na glasanje i zaokružio sve što se moglo zaokružiti, ispisao privatnu parolu (šifra: “Puszi”) i ponosno obezbedio nevažeći listić. Samo da Tadić ne maše mojim glasom, daleko bilo!

 
02. POBEDA BORISA TADIĆA JE PORAZ VOJISLAVA KOŠTUNICE: Uglavnom. Legendarni Vojislav Koštunica – čovek kojeg je na premijersko mesto ustoličio sam Boris Tadić – bio je apsolutna predizborna zvezda tjedna kad je na konferenciji za štampu morao da odgovori na pitanje hoće li u nedelju izaći na glasanje. Njegov odgovor (“Pravo da vam kažem, baš ste me zatekli ovakvim pitanjem, o tome nisam razmišljao”) ne samo da ulazi u uži izbor antologijskih shitsa poslednjih stoleća – jer je reč o Predsedniku Vlade koji teorijski ustoličava nekakav demokratski sustav – već sadržajno svedoči o razmerama mentalne bolesti koja je u Koštuničinom slučaju metastazirala do granice partijskog autizma.

 
03. BORIS TADIĆ KREĆE PROTIV VOJISLAVA KOŠTUNICE: E, još to da vidimo! Ispravno ohrabren pobedom na izborima, Boris Tadić ima sva prava da u Vladi Srbije traži veći deo kolača od vlasti; ali, kako je mesecima unatrag Tadić sve učinio da zadovolji Koštunicu, da pristane na sve njegove ucene, da učestvuje u krađi izbora za Ustav, da učestvuje u glasanju Rezolucije o Kubi, da bude glavna podrška Koštunici u nesuvisloj odbrani Kosova – pitanje je da li se današnji ohrabreni Tadić u bilo čemu razlikuje od onog Tadića koji je do juče u Skupštini sedeo u Koštuničinom zagrljaju, objašnjavajući kako je Voja “garant demokratije” i njegov idealni bračni partner u vezi u kojoj je Kosovo uvek srpsko. Primisao da će se Tadić usuditi da izađe iz Vlade i iza sebe ostavi sve Upravne odbore, sve povlastice, sve tendere, sve provizije – izgleda kao science fiction svih science fiction slika. Živi bili pa videli!

 
04. BORIS TADIĆ HOĆE U EVROPU, VOJISLAV KOŠTUNICA NEĆE U EVROPU: Ovako pojednostavljeno za hrvatskog čitaoca kojeg mrzi da razmišlja – sve je jasno; Tadić hoće da se potpiše nekakav Prelazni Sporazum sa Evropom, Koštunica neće da potpiše pomenuti Sporazum dok EU ne odustane od ideje da na Kosovo pošalje svoju Misiju; Tadić tvrdi da Sporazum i Misija nemaju nikakve veze; Koštunica tvrdi da imaju i te kakve veze – tko potpiše Sporazum, potpisao je nezavisnost Kosova. Kao dodatni pritisak, Koštunica traži da se Skupština Srbija sastane i raspravlja o ovom fucking Sporazumu: računa Koštunica na radikale, socijaliste, na Velju Ilića, na svoje poslanike – što matematički znači većinu. Hoće li biti sednice i kad će je biti ako je bude, izvesno je koliko i question: hoće li se jednom/ikad Tadiću smučiti da ga ponižavaju, šutiraju u jaja, šamaraju, polivaju hladnom vodom, vezuju lisicama, zajebavaju i s pravom ga ismejavaju? Ako i dalje uživa u lepotama mazohizma, let it be!

 
05. KOŠTUNICA PRAVI VLADU SA RADIKALIMA: Moguće. Onog časa kad bude priteran uz zid – a jeste blizu zida – Vojislav Koštunica, opsednut premijerskom vlašću, neće imati mnogo izbora. Radikali Tomislava Nikolića jesu njegovo prirodno uporište; šteta je što DSS još odavno nije kolektivno pristupio Srpskoj Radikalnoj Stranci – ne bi se glupi glasači zamajavali verovanjem kako je DSS nekakva “demokratska opcija” kako su nas dementna Evropa i elokventno tupavi Boris Tadić godinama ubeđivali, uveravajući nas kako je Koštunica privržen “evropskim vrednostima”. Bar će tad – kad manjinsku Vladu Koštunice podrže radikali i socijalisti – one budale koje su slavile dr. Kalašnjikova morati da se vade iz govana: da nam objašnjavaju kako je ovo genijalan patriotski potez, verovatno poslednji i najjači, nešto slično Miloševićevim dijagnozama iz 1999. godine.

 
06. BORIS TADIĆ I VOJISLAV KOŠTUNICA DOGOVARAJU NOVU STRATEGIJU OKO KOSOVA: Realno. Umorni Tadić i odmorni Koštunica, svesni da “srpski razdor” slabi državu, odlučuju da zakopaju sekire. Vlada nastavlja normalno/nenormalno da radi. Predsednik države zagovara evropske integracije. Predsednik Vlade protivi se evropskim integracijama. Evropske integracije zabole qurac za Srbiju. Svi se Sporazumi – privremeni, prelazni, stalni, permanentni – odlažu na neodređeno vreme. Čeka se tzv. nezavisnost Kosova, pa da vidimo čija majka crnu evropsku vunu prede.

 
07. AKO SE SPORAZUM POTPIŠE, PADA VLADA: Pretnja Koštuničinog ličnog ludaka pod imenom Velimir Ilić imala bi smisla kad bi Boris Tadić stvarno, zaista, really – imao tu vrstu hrabrosti da u Brisel pošalje potpredsednika Vlade Božidara Đelića da tamo, bez obzira na srpsku stvarnost, potpiše jebani Sporazum. Ali, kako je Tadić malo previše osetljiv na Kosovo, gotovo da je sigurno da nikako neće rizikovati da bude proglašen izdajnikom; kad bi se, recimo, odlučio – da protivno Koštunici – inicira potpisivanje Sporazuma, to bi značilo da se Tadić uspešno leči i da LDP pilule koje su mu nuđene nisu bile uzaludna farmaceutska žrtva. Naravno, ništa od toga; Tadić je Tadić – nema leka za kilavost uma.

 
08. SRBIJA NEĆE U EVROPU: Pa šta? Zar je to iznenađenje za državu u kojoj je preko dva miliona ljudi za radikale, a bar pola miliona onih koji su glasali za njegovog protivnika – misle kao radikali? Nisu u pitanju ideje, već metodi; ako je glasovanje između Tadića i Nikolića ličilo na izbor između metastaze i tumora – onda je izvesno da je Evropa još uvek vrsta endemskog marketinga na koji se Srbija ne pali. Pominjanje Haškog Tribunala, ratnih zločina, bombardovanja Sarajeva, Vukovara ili Dubrovnika, uz likvidaciju desetak hiljada Bošnjaka u Srebrenici – sigurno nije deo izborne priče Tadića ili Nikolića, te se evropski put u takvom kontekstu ne podrazumeva.

 
09. TADIĆ NEĆE DA POPUSTI: Zvuči poznato. Nije, kao, popustio pred Koštunicom, pred Ustavom, pred Dejanom Mihajlovim kao generalnim sekretarom Vlade, pred sporazumom sa Rusima oko prodaje/predaje Naftne Industrije za bednu svotu; nije popustio pred svakom ucenom bez obzira koliko ucena bila daleko, nije predao bitna ministarstva Koštunici, nije se Koštunici pridružio u psihotroničnoj obrani srpskog Kosova, izjavljujući da on – The Tadić – nikad nikad nikad neće priznati “nezavisno Kosovo”, kao da nezavisno Kosovo zavisi od njegovog priznanja.

 
10. IMAĆEMO NOVE PARLAMENTARNE IZBORE: Kamo sreće! Ovo se razliveno nacionalno ludilo nikako neće završiti bez novih izbora, pa da vidimo koliko Tadić stvarno ima birača bez straha od Nikolića, koliko Nikolić ima stvarno birača bez straha od Šešelja, koliko Koštunica ima svojih fanatika koji su posle svega spremni da mu veruju, konačno: da vidimo koliko LDP ima novih glasača – umornih od plašljivih i kilavih, jer, ispostavilo se, nismo svi na istoj “demokratskoj” strani bez obzira koliko nas bombardovali “osvajanjem Evrope” i “odbranom Kosova”. Uz poruku: No Pasaran!

 
Feral Tribune, 06.02.2008.

Peščanik.net, 06.02.2008.