Ovo o čemu se sada pregovara u Evropskoj uniji i što je dovelo do sporazuma o fiskalnom ugovoru 25 zemalja članica jeste prvi korak u stvaranju fiskalne unije. Šta bi to moglo ili trebalo da podrazumeva?

Uporedimo fiskalni okvir koji se sada predlaže u Evropskoj uniji sa onim u Sjedinjenim Državama. Predloženi fiskalni ugovor predviđa da fiskalni deficit zemalja potpisnica ovog ugovora ne može da pređe 0,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. To se odnosi na takozvani strukturni bilans koji bi i po postojećim pravilima pakta za stabilnost i rast trebalo da bude u ravnoteži ili u suficitu, osim u uslovima privredne recesije. Šta je strukturni bilans? Pojednostavljeno rečeno, budući da to nije baš jednostavan indikator, trebalo bi da javni prihodi i rashodi budu u ravnoteži kada je privredni rast na nivou potencijalnog. Kako se taj rast računa – ostavimo po strani.

Praktično bi to moglo da znači sledeće. Uzmimo da privredni rast podbaci, to bi trebalo da ima za posledicu manje javne prihode, a to opet dovodi do fiskalnog deficita čak i ako se javni rashodi ne povećaju, do čega bi, međutim, lako moglo da dođe ukoliko, recimo, porastu izdaci za nezaposlene jer se zaposlenost smanjuje. No to još ne znači da se otvara i strukturni deficit jer bi privredni oporavak trebalo da poveća javne prihode i da vrati javne rashode na prethodni nivo. To bi bio ciklični, a ne strukturni deficit.

Ovo fiskalno pravilo ograničava eventualno dodatno povećanje fiskalnog deficita, na primer smanjenjem poreza na 0,5 bruto domaćeg proizvoda. U Americi gotovo sve države moraju da imaju uravnotežen budžet svake godine, što je mnogo strože nego u Evropskoj uniji. Ali zato ne postoji ograničenje na federalni deficit, dok budžet Evropske unije mora da bude u ravnoteži. Sledeći korak bi mogao da bude u tome da evropski budžet liči više na američki.

 
Blic, 01.02.2012.

Peščanik.net, 01.02.2012.