Foto: Peščanik
Kada bi Francuzi glasali za napuštanje Evropske unije, to bi promenilo sve. Kako izgleda, neće. Zašto?
Razlozi su socijalni i nacionalni, da se tako izrazim. Najpre o socijalnim. Uopštavajući poprilično, moglo bi se reći da su politički sistemi u Evropi u najvećoj meri određeni socijalnim sukobima ili, kako bi valjalo reći u godini kada se slavi 150. godišnjica prvog izdanja Marksovog “Kapitala”, klasnim sukobima. Na levoj strani su siromašniji, a na desnoj bogatiji; bliže sredini sa leve strane su socijalisti, a sa desne konzervativci. No, istorijski posmatrano, ceo taj prostor kretao se ulevo, što se vidi po političkim ishodima – evropske su socijalne države. Javna potrošnja je između 40 i 50 odsto ukupne proizvodnje ili ukupnog nacionalnog dohotka, a nejednakost dohodaka među najnižima je u svetu. Konačno, to je deo sveta koji veoma malo ili nimalo zaostaje za najrazvijenijom zemljom Amerikom.
Ova politička podela i konkurencija za podršku glasača koja iz nje proističe trebalo bi da i u budućnosti očuva socijalni karakter evropskih zemalja. Pogotovo, i to se često ne razume, ukoliko se održi Evropska unija. Jer, članstvo u njoj ograničava pristup političkim merama koje bi bile udaljenije od političkog centra. Zašto? Zato što mere za kojima bi da posegnu stranke koje su udaljenije od centra, ulevo ili udesno, podrazumevaju napuštanje Evropske unije. Pri čemu postoji opasnost da se smanje socijalna prava kako bi se bar privremeno raspodelili troškovi prilagođavanja na novo stanje stvari. Tako da politička konkurencija, u socijalnom okviru, stabilizuje, u ovom slučaju, francuski interes za ostanak u Evropskoj uniji.
Sada o nacionalnim razlozima. U poslednjih stotinak godina postalo je prilično jasno da su bezbednost, pravda i blagostanje evropska, a ne nacionalna dobra. Dva užasna rata trebalo bi da su dovoljna da se razume da, bar kada je reč o bezbednosti, ona nije nacionalna. Ali totalitarna iskustva upućuju na to da je i pravda dobro koje je, bar, evropsko. Kao što se, da napravim digresiju, iz početnih problema u pregovorima sa Velikom Britanijom vidi, prava i pravda su prvi na dnevnom redu. Jer se prava umanjuju secesijom, što bi trebalo da je više nego poznato bilo kome ko je iskusio raspad Jugoslavije.
Može, međutim, da bude spora oko toga da li je blagostanje nacionalno dobro ili je evropsko? Da li će, da opet posegnem za tim primerom, prosečan ili još bolje siromašniji Britanac živeti bolje ili gore u zavisnosti od toga da li je građanin Evropske unije ili nije? To nije tako jasno kao što je, recimo, to da bi izlazak Francuske iz Evropske unije podrazumevao i povećane obaveze za bezbednost, kao i spremnost da se nečija prava negiraju. Zaista, troškovi bi bili značajni, ali možda bi nacionalni interes zapravo bio socijalno još prosvećeniji.
Recimo, smanjenje nečijih prava moglo bi da bude način da se povećaju prava, pa i prihodi pravim pripadnicima nacije. Takođe, povećanje, recimo, carinske zaštite moglo bi da poveća stabilnost zaposlenima, a možda i da poveća njihova primanja. Jednostavno rečeno, preraspodelom od njih nama povećalo bi se naše blagostanje na njihov račun. I to je otprilike politička platforma nacionalista. Umesto socijalnih podela, osnov političke konkurencije je nacionalna podela. Politička ponuda je prilično jednostavna – ako se smanji broj onih koji polažu pravo na nacionalni dohodak, oni koji na njega imaju stvarno pravo – po krvi, po veri, po boji kože – imaće više. Naravno, ukoliko se ne smanji sam nacionalni dohodak. A neće, tvrde nacionalisti, jer će posao dobiti, za račun onih koji će ga izgubiti, oni koji ga sada nemaju.
I to je izbor pred kojim se nalazi Francuska. Ako bi se klasna podela zamenila nacionalnom, kao što je bilo slučaju tridesetih godina prošlog veka, Evropskoj bi uniji došao kraj jer bi Francuska iz nje izašla. Zašto nacionalisti ipak, sva je prilika, neće pobediti, bar ne ovog puta? Zato što je veći broj onih koji bi trpeli gubitak od onih koji bi eventualno bili na dobitku (da li bi mogli stvarno da budu ako većina gubi, to je zapravo pitanje za političke vođe koji nude nacionalizam). Nacionalisti nemaju većinu u gradovima i u privrednim granama u kojima radi većina stanovnika kada ne radi u javnom sektoru.
Tako da bi i sa socijalne i sa nacionalne tačke gledišta većina bila na gubitku. A na izborima pobeđuje većina. Na referendumima može biti drukčije, ali do toga zasada u Francuskoj neće doći. Može se, naravno, reći i da Francuska nije spremna da se odrekne evropskog projekta u koji je toliko uložila i u okviru kojega ima zapravo mnogo veći značaj za Evropu i za svet nego što bi ga imala izvan njega, ali to motiviše establišment. Francuski su glasači još uvek socijalno motivisani, i to je odlučujuće.
Novi magazin, 08.05.2017.
Peščanik.net, 08.05.2017.
