- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Godina evropske neodlučnosti

Teška ekonomska situacija u kojoj se 2011. našao veći deo bogatog sveta nije bila samo rezultat bezličnih ekonomskih sila, već je uglavnom bila stvorena politikom koju su vodili ili nisu vodili svetski lideri. Zapravo, upadljivo jednoglasje koje je prevladavalo u prvoj fazi finansijske krize koja je izbila 2008, i koje je kulminiralo spasilačkim paketom od bilion dolara pripremljenog za samit G-20 u Londonu u aprilu 2009, davno je iščezlo.

Što je još gore, političke nesuglasice nastaju manje-više po nacionalnim linijama. Centar fiskalnog konzervativizma je Nemačka, dok anglosaksonske zemlje još uvek privlači Džon Mejnard Kejns. Ta podela ozbiljno komplikuje stvari, jer je potrebna bliska međunarodna saradnja da bi se ispravile globalne neravnoteže koje su i dalje u korenu krize.

Sumnje u vezi s državnim dugovima u Evropi vrtele su se oko evra do te mere da se sada postavlja pitanje da li jedinstvena valuta može da opstane. Ali evro je od samog početka bio nepotpuna valuta. Ugovorom iz Mastrihta osnovana je monetarna unija bez političke unije – zajednička centralna banka, ali ne i zajedničko ministarstvo finansija. Njeni tvorci su bili svesni ovog nedostatka, ali su ostale mane njihove koncepcije došle do izražaja tek nakon kraha 2008.

Evro je uspostavljen na osnovu pretpostavke da tržišta treba da koriguju sopstvena prekoračenja i da neravnoteže nastaju samo u javnom sektoru. Kako se ispostavilo, neke od najvećih neravnoteža koje su podstakle aktuelnu krizu pojavile su se u privatnom sektoru – a za to je na indirektan način bilo odgovorno uvođenje evra.

Državni dug se naročito u evrozoni smatrao bezopasnim – trebalo je da banke samo održavaju minimalne rezerve u odnosu na obveznice država-članica, koje je Evropska centralna banka prihvatala pod podjednakim uslovima na svom „diskontnom šalteru“. Države članice mogle su da pozajmljuju po praktično istim kamatnim stopama kao Nemačka, a banke su bile zadovoljne zaradom ostvarenom jačanjem bilansa stanja nacionalnih dugova slabijih ekonomija evrozone. Tako, na primer, evropske banke poseduju više od bilion evra (1,3 biliona dolara) duga Španije, a nemačke i francuske banke više od polovine te sume.

Umesto konvergencije propisane Ugovorom iz Mastrihta, radikalno sužavanje diferencijala kamatnih stopa uzrokovalo je razlike u ekonomskom učinku. Zemlje poput Španije, Grčke i Irske stvorile su kreditne balone, brže su se razvijale i pravile trgovinske deficite sa ostatkom evrozone, dok je Nemačka, opterećena troškovima ponovnog ujedinjenja, zauzdala troškove radne snage, postala konkurentnija i ostvarila hronični trgovinski suficit.

Konvergencija kamatnih stopa propala je kada je novoizabrana vlada u Grčkoj otkrila da je deficit koji je napravila prethodna vlada mnogo veći od onog koji je bio prijavljen. Evropske vlasti sporo su reagovale, jer su države članice zauzele veoma različite stavove.

Istraumirana vrtoglavom inflacijom dvadesetih godina prošlog veka i njenim strašnim posledicama, Nemačka se nepokolebljivo suprotstavila bilo kakvom paketu pomoći. Približavanje izbora je učvrstilo njen rigidni stav. Nemački lideri insistirali su na uvođenju kaznenih kamata za pružanje paketa pomoći, kriza se produbljivala, a troškovi spasavanja i dalje su rasli.

Pošto je nemogućnost štampanja sopstvenog novca praktično dovela države članice evrozone u položaj manje razvijenih zemalja, koje moraju da uzimaju zajmove u stranoj valuti, premije rizika su se shodno tome povećale. Vlasti nisu imale rešenje, pa su nastavile istim putem, što je pristup koji obično daje rezultate, jer je probleme lakše rešiti kada se smire tržišta. Međutim, u ovom slučaju kriza se produbljivala i vlasti su sletele s puta kad je ustavni sud Nemačke odbacio dodatne garancije van okvira Evropskog fonda za finansijsku stabilnost (EFSF) bez pristanka Bundestaga.

Na samitu Evropske unije u Briselu 9. decembra države članice su se dogovorile da osnuju čvršću fiskalnu uniju. Međutim, u vreme kada je doneta ta odluka, to više nije bilo dovoljno da bi se uspostavila kontrola nad finansijskom krizom.

Merama koje je uvela ECB, postignut je uspeh kada je reč o smanjenju problema likvidnosti banaka, ali ništa nije preduzeto da se smanje velike premije rizika za vladine obveznice. Pošto su premije u bliskoj vezi s manjkom kapitala u bankama, polovično rešenje nije dovoljno dobro. Ukoliko se državni dugovi ostatka evrozone sukcesivno ne zaštite, grčki neuspeh u otplati dugova još uvek bi mogao da izazove propast globalnog finansijskog sistema.

Čak i kada bi se jedna takva noćna mora sprečila u 2012, samit je posejao seme budućih konflikta zbog Evrope “u dve brzine”, kao i zbog pogrešne ekonomske doktrine koja je predložena kao osnova fiskalnog pakta evrozone. Nametanjem strogih mera štednje u periodu kada raste stopa nezaposlenosti, ta doktrina preti da gurne evrozonu u začaranu deflacionu spiralu dugova iz koje će se teško izvući.

Autor je predsednik Soros fond menadžmenta i Instituta otvoreno društvo

Copyright: Project Syndicate, 2011.

Danas, novogodišnji dodatak

Peščanik.net, 02.01.2012.