- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Harry Potter

Sa poslednjim filmom serijala o Hariju Poteru generacije i generacije klinaca opraštaju se sa mitom koji je definisao njihovu mladost. Ne mogu ni da zamislim koliko je to neobičan osećaj za, na primer, one koji su pošli u osnovnu školu i pročitali prvu knjigu (ili pogledali prvi film) 2001. godine, a danas praktično završavaju gimnaziju i spremaju se da pogledaju 3D verziju drugog dela Relikvija smrti. Oni bukvalno mogu da kažu da su odrastali paralelno sa Harijem, Ronom, Hermionom i ekipom.

Šta su poneli iz ovih priča i kakvo će one naći mesto u bujici uticaja koji sa svih strana nemilice šibaju mlade ljude u tim godinama, ostaje da se vidi. Jedino poređenje koje mogu da napravim na ličnom primeru je preko uticaja koji su Lukasovi Ratovi zvezda imali na moje odrastanje i sazrevanje.

Međutim, moram da priznam da mene ni proza J. K. Rowling, ni filmovi interesantne grupe autora (Chris Columbus, Alfonso Cuaron, Mike Newell, David Yates) nikada nisu do kraja „kupili“. Mogao bih sad da navedem hiljadu vrlo logičnih i uverljivih izgovora zašto sam mislio da su te priče loše i glupe i dosadne i derivativne, ali verovatno je istina da postoji samo jedan pravi razlog zašto se nisam upecao već posle čitanja prve knjige – jednostavno, bio sam suviše mator! Jer, ako je neka knjiga prevedena na 65 jezika i prodata u više od 400 miliona (!) primeraka širom sveta, i to generaciji koja ne čita i koju do juče nisu ni zanimale bilo kakve knjige, mislim da je jednostavno glupo poricati da „tu ipak ima nečega“. Naravno da to „nešto“ uvek može biti i idiotizam gurnut u hiper-pogon nemilosrdnom marketinškom mašinerijom (pogledajte samo čitanost Twilight priča, ili drugih jako uspešnih dela iz žanra fantastike, poput Biblije i Kurana), ali bilo je i mali milion primera franšiza koje su imale isto tako neviđen marketing, a naprosto nisu „kliknule“ i izazvale bilo kakvu reakciju ciljne grupe. Priče o dečaku čarobnjaku iz Hogvortsa su, namerno ili slučajno, pogodile u centar želja i nada cinične i mračne generacije emo klinaca kojima je izgleda falila baš – magija.

Nešto slično se desilo i sa drugim velikim fantasy sagama, od Ratova zvezda do Gospodara prstenova – iako je svaka bila inovativna, originalna i sjajno realizovana, trebalo je ispuniti i još jedan važan uslov – pojaviti se u pravom trenutku. Lukasovi Zvezdani ratovi su pružili šansu za bekstvo iz realnosti mladim ljudima koji su rasli u eri vijetnamskog rata, hladnoratovskih tenzija i brutalne svakodnevice koja ih je usmerila da maštaju o nekoj boljoj budućnosti među zvezdama, dok je Tolkinova trilogija bila inspirisana (koliko god on to poricao) užasima Prvog i Drugog svetskog rata, i imala izrazito snažan odjek u posleratnim generacijama.

Gospođa Rowling svakako nije Tolkin, ali mi se čini da je i ona sazrevala, učila, i bolje artikulisala mnoge važne ideje iz knjige u knjigu, što je zapravo jako dobra stvar i vrlo pošten pristup pisanju (ili bilo kom drugom poslu). Već od četvrte knjige se svet Harija Potera, od roller-coaster vašarskog zabavnog parka iz prvih delova, polako pretvarao u neku čudnu, orvelovski mračnu distopiju, jednu karakteristično britansku verziju totalitarnog, rasističkog društva, opsednutog „čistoćom krvi“. Od dece koja lete na metlama i zbijaju šale sa profesorom Snejpom, Hari i družina su postali politički progonjeni pobunjenici, prinuđeni da odrastu na teži način, biraju strane i sukobe se sa zlom.

A upravo surovo i naprasno ulaženje u svet odraslih je nešto što je definisalo i publiku Harija Potera, na globalnom nivou omeđenu jedanaestim septembrom, vladavinom Džordža Buša, rušenjem tla pod nogama njihovim roditeljima, i ekonomskom krizom sa krajnje neizvesnim perspektivama, gde „bolje sutra“ neće nastupiti bez ozbiljne borbe i žrtvovanja.

 
Danas, 19.07.2011.

Peščanik.net, 19.07.2011.