Pošto neprekidno slušamo o ugroženosti najmoćnijeg čoveka u zemlji, ne znam kako je to ispalo da nebezbedni građani, na ivici preživljavanja, moraju brinuti za bezbednost svoje vlasti? Otkud ovaj neuobičajeni odnos između građana i vlasti, dobro je napipala Nadežda Milenković rekavši da događaja više nema – ima samo rekla-kazala. Kako je mogla da nestane stvarnost? Pa jedino tako što ju je vlast zabranila. Pošto je vlast ugrožena, može se samo o njoj pričati, u stilu rekla-kazala.

U rekla-kazala nestala je priča o moderniziji Srbije zbog koje će, kako je sam predviđao, Vučić skončati kao modernizator. Navodno, svi modernizatori u Srbiji „skončavaju“, što je inače šablon koji se ponavlja u zaostalim društvima. Međutim, kada se malo iščačkaju događaji, kojih ipak ima, ispada da se Srbija sada spasava antimodernizacijom! Šta se zapravo dogodilo? Na poslednjoj sednici vlade zaustavljena su sva četiri modernizatorska zakona koje je predložilo Ministarstvo privrede, tj. ministar Saša Radulović. Ministar hoće da uvede novi, moderni regulatorni sistem u privredu, ali to ne može! A zašto ne može? Zato što to nije popularno kod naroda, a to onda nije dobro za vlast. Ali i to je samo zakrpa na ovo važno pitanje. Ne može se moderno regulisati privreda, zato što bi se tako razvlastila vladajuća politička klasa (kojom sada rukovode SNS i Vučić); ona je napravila „sistem“ koji uništava narod, dok njena moć raste. U toj smo mi situaciji – treba menjati vladajući sistem i njegovu parazitsku klasu, koja nije nastala sada, ali je vidljivija, jer je vlast providnija. Među ta četiri obustavljena zakona spada i onaj o privatizaciji, o kome se toliko pričalo, jer je doveo do velike pljačke privrede i dekapitalizacije Srbije. O tome su sadašnjima na vlasti puna usta kada govore o bivšima. Ali kada taj zakon, koji je označen kao sredstvo pljačke, treba promeniti da više ne bi moglo da se pljačka, ova vlada to obustavlja.

Od svih obećanja i priča o započetim promenama koje se moraju širiti do svake mesne zajednice – od toga za sada nema ništa. Mnogi su skloni da razlog obustavljanju promena potraže u vanrednim izborima: pa bolje da se ništa ne menja, jer se čeka sledeća vlada koju bi vodio Vučić. To bi značilo da treba poverovati da su ti zakoni, odnosno sve važnije promene, samo odložene i da će modernizacijske promene tek doći sa Vučićevom vladom. Posle godinu i po dana ove vlasti i vodeće uloge PPV (prvog potpredsednika vlade), takva pretpostavka nije opravdana. Pre bi se moglo pretpostaviti da je na delu stari rezon: mi čekali deset godina da dođemo na vlast, pa sada da se zavodi red kad smo mi na redu za bolji život. Nije morao baš sad da se nađe neki Saša Radulović da modernizuje Srbiju, a tek je došlo vreme da i mi živimo, a ne samo oni bivši. Sve kerefeke o ugroženosti SNS i velikog vođe treba staviti na ovaj konto. A i ovo što se dešava sa opozicijom.

Naime, SNS je uspešno pojela opoziciju, bar onaj njen najalaviji deo kojem je obećeno da će posle vanrednih izbora dobiti komade vlasti. Računajući na isti poriv alavosti, nastavlja se uništenje DS-a (mada je sam sebe temeljno ugrozio), tako što će se tek deliti na one koji hoće sa Vučićem u koaliciju, i na one koji to neće. Ideja je da se proevropska opozicija raščisti. Zato nije uputno glasno reći da je za Srbiju loše da ostane samo jedna velika stranka i da nije dobro uništiti sve proevropske opozicione partije, naročito DS, koja je uspela da napravi veliku stranku. Nije dobro da kao jedina opoziciona stranka ostane samo DSS, koja je jasno na antievropskoj strani. Eksperimenta radi, da bi se videle loše strane ovakvog trenda, zamislimo da se u takvim okolnostima (jedina opozicija je Koštunica) vrati Šešelj i reši da se vrati u politiku. U toj situaciji nije isključena mogućnost da na sledećim redovnim izborima biramo između Šešelja i Vučića. Što bi bila ironija sveukupnog našeg života. Iako je to samo fantazija iz arsenala negativnih scenarija, ipak predlažem ono što kaže Basara: „Publikume, mislite malo o tome.“

Peščanik.net, 24.12.2013.

The following two tabs change content below.

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).