- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Jači od sudbine

 
Radio emisija, 13.05.2011. Govore: Vojin Dimitrijević i Slobodan Beljanski.

 
Svetlana Lukić: Čim je ogrejalo sunce pune su bašte kafića i restorana, na Obilićevom vencu glumimo Budvu, u pešačkim zonama širom srpskih gradova i varoši pravimo se kao da smo na Stradunu. Sve to, naravno, uz obavezne plazma televizore sa kojih nam srce greje svaki Đokovićev bekhend. U pauzi između dva gema, neko dohvati obaveznu literaturu, Kurir, Pres, Novosti, a tamo na prvim stranama likovi uhapšenih kontroverznih biznismena. Od jutros je na naslovnoj strani novo lice, novi junak, Milo Đurašković. Đurašković je vlasnik nekih preduzeća za asfaltiranje puteva, kralj srpskih drumova, kako ga zovu. On je asfaltirao beogradske, novosadske, niške ulice i navodno je pokrao nekih 32 miliona evra. Pre neki dan nas je vlast, odnosno ministar Dačić, obradovao hapšenjem nekih ljudi koji su lešinarili po Kolubari i gle čuda, ti ljudi su godinama bili glavni snabdevači beogradskih elektrana, a elektrane kao elektrane, naivne kao struja, nisu se pitale ko im je glavni poslovni partner.

Pali su u međuvremenu još neki Šarićevi saradnici, koji se množe kao amebe. Da ne pominjem, jer mi odmah jurne krv u glavu od toga, kako se završila ova saga sa estradnom umetnicom i fudbalskom menadžerkom, Svetlanom Ražnatović.

Recimo da su svi ovi nabrojani lopovi junaci nekog filma C produkcije, koji pljačkaju jednu banku, i to godinama. Reditelj bi morao da ponudi gledaocima, i onim najglupljim, neko objašnjenje: kakva je to banka u koju malo, malo, neko ušeta, uzme koliko može da ponese i izađe na vrata i to češući se uz direktora banke, uz obezbeđenje i smeškajući se u kamere video nadzora. E ta banka, to je naša država, u čije sefove ulaze svi ti šarići, đuraškovići i cece ražnatović. Naravno da će se uvek naći lopova i spodoba kao što su oni. Naš problem nisu oni nego čuvari banke, čuvari našeg trezora, koji im dopuštaju da rade šta hoće, a onda povremeno uhapse nekoga od napadača i još očekuju aplauze publike.

I sada će opet biti podignute optužnice i opet će procesi trajati godinama, zastareće ili će vlast preko sramotnog sudstva i tužilaštva opet upotrebiti ovaj institut koji je Svetlani Ražnatović izmamio osmeh na licu dok je izlazila iz sudnice. Tako i od jutros, kad čujem da će tužilaštvo podneti novu prijavu protiv Svetlane Ražnatović, zbog siledžijstva, da će pokrenuti optužnicu protiv kralja srpskih drumova, ovog Đuraškovića, kažem da je bolje da ne podižu sve te optužnice, ako će se ovako dogovarati i ako će prikupljanje dokaza biti samo izgovor da taj slučaj zastari.

Ovi koji se ponose srpskom istorijom vole da potežu Dušanov zakonik, koji su Srbi imali kada su se drugi ljuljali na lijanama. I u tom Zakoniku je pisalo da, ako se u kom selu nađe lopov ili razbojnik, to selo ima da se raspe, a gospodar tog sela da se sa vezom dovede caru i da plati sve što je učinio lopov ili razbojnik. Ja sam, posle svih dogodovština sa Svetlanom Ražnatović, spremna da prihvatim kao novi zakon ono što je pisalo još pre 4000 godina u Hamurabijevom zakoniku: optuženi se potapa u vodu, ako iz nje izađe živ, ima da se usmrte njegovi tužitelji. Tek ćemo govoriti o svim tim gospođama Dolovac, a iz tužilaštva o Tomi Zoriću, o ministarki pravde – naravno, svima njima je šef Boris Tadić. Pošto sam kritikovana od nekih naših saradnika da mnogo napadam predsednika, onda neću to da radim, jer su ti naši sagovornici pametniji od mene. Bilo bi i neumesno da ga ove nedelje pominjem, posle budalaština i gluposti koje je izgovarao, zaključno sa Teslinim tornjem koji hoće da gradi negde na Slaviji. Morala bih da ga vređam iz rečenice u rečenicu, a to nema smisla, i zato će u ovoj emisiji govoriti dva veoma pristojna gospodina, doktora nauka za početak, profesora i pravnika, jer kao što smo mnogo puta govorili, pravi i najveći problem u ovoj državi je pravosuđe. O tome neće da govori ni vlast ni opozicija, jer bi mnogi od njih morali da budu u zatvoru, i odzvanja ponovo tišina iz Liberalno demokratske partije, koja opet nema šta da nam kaže o svim ovim stvarima, da nam kaže šta misli o tome, ali ona je izgleda prestala da misli. Zato misli Vojin Dimitrijević, a u drugom delu emisije Slobodan Beljanski.

Vojin Dimitrijević: Pošto sam čuo koliko je visoku prosečnu ocenu imao Tomo Zorić kao student, biću malo ironičan. I ja sam kao i on bio štreber, pa imam možda i višu prosečnu ocenu od njega. Ali kao pravnik ne mogu da razumem sledeće: krivično-pravna sankcija nije odnos između oštećenog i onoga koji je izvršio krivično delo. To je odnos između države i nekoga ko je prekršio državni zakon. Prema tome, ako država nađe, tužioci traže, a sudovi zaključe da je neko prekršio propis krivičnog prava, onda će on dobiti odgovarajuću sankciju. Ta sankcija je sada po pravilu vremenska kazna, neko vreme u zatvoru, lišenje slobode. Za krupne stvari je to retko novčana kazna, jer država može da traži samo ono za šta je ona oštećena. U slučaju Cece Ražnatović sam nekako naslutio, iz onog razgovora na televiziji, od istog tužioca, da je ona državi dužna to što nije platila porez. Ono što je ćapila Obiliću, to je, u skladu sa našim čudnim ostacima prošlosti, uzela od jednog društvenog subjekta koji se zove fudbalski klub. To je nekakvo udruženje građana, neka nevladina organizacija. U svakom slučaju, to je jedan subjekat koji nije država. I sad, ako si ti taj subjekt oštetio, onda ti vodiš građansku parnicu i sud odluči koliko si oštetio i to moraš da vratiš. Prema tome, država u ovom trenutku i na ovaj način nije mogla da se naplaćuje zato što su prodati neki fudbaleri, pa su te pare stavljene u džep, a nisu date klubu čiji su oni bili igrači, i koji je po ovim čudnim običajima koji se dešavaju u sportu, na neki način njihov robovlasnik – to je drugo pitanje. Ali moglo se tražiti samo ono čime je oštećena država. E sad, država je oštećena neplaćanjem poreza; ona je tu nešto zaradila jer nije platila porez. U jednom trenutku se u ovoj diskusiji čulo i da je ta poreska utaja bila davno, pa da je slabo ko tada i naplaćivao, ali smo mi sada naplatili. To znači da ona nije gonjena za utaju poreza. Očigledno zato što je ta utaja zastarela. Sad je trebalo da nađe neki drugi način da joj se uzme nešto para, da to liči na novčanu kaznu, ali da to zapravo nije novčana kazna.

Da bi se to uradilo, posle velikog oklevanja i razmišljanja, počeo je da se vodi postupak za jedno džoker delo koje se sada primenjuje, što je vrlo opasno i što može da nas košta približavanja Evropskoj uniji, a to je zloupotreba službenog položaja. Zloupotreba službenog položaja je jedno par excellence socijalističko krivično delo. U vreme kada su sva preduzeća bila državna i društvena, i kada si ti bio kao danas ovaj Branko Jocić ili ovi iz Kolubare, kada si bio direktor jednog preduzeća koje pripada državi i kada si raspolagao imovinom koja nije tvoja na taj način da je to štetno po zajednicu. Međutim, posle perioda privatizacije, posle našeg navodnog ulaženja u liberalni kapitalizam, ta se ista sankcija i ista tužba primenjuje protiv ljudi koji vode svoje sopstveno preduzeće. Na prvoj godini prava se izučava rimsko pravo. Ono se ne izučava zato što je to nekakva ljubav prema iskopinama i klasici nego zato što je u tom rimskom pravu sažeto sve ono bitno u pravu. I ko god nije učio rimsko pravo ili, što bi rek’o moj deda, ko god nije učio latinski, tome u životu nešto fali. U tom rimskom pravu se lepo kaže da je svojina usus, fructus i abusus, znači – korišćenje, uživanje i raspolaganje, koje može biti i štetno. Ako je nešto moje, mogu korisno da ga upotrebljavam, mogu da ga profućkam, mogu neku vazu u besu kad se svađam sa ženom i da razbijem. Ali to je moje, i ako ta vaza nije pod zaštitom države, tu nikome ništa loše nisam uradio. Međutim, ovo džoker delo još uvek postoji, pa malo-malo vidite da se vodi spor protiv nekoga ko je privatni vlasnik, ko ima svoje privatno preduzeće i rizikuje u tom preduzeću. U biznisu je neka vrsta smelosti i spremnosti za rizik često korisna za preduzeće.

Ali onda se pokreću postupci zbog zloupotrebe službenog položaja, što je u jednoj slobodnoj tržišnoj privredi, ako nije u pitanju državno preduzeće, potpuna besmislica. To ne govorim napamet. Iako o tome izgleda nema ničega u onim pitanjima koja smo dobili od Evropske unije, postoje sve glasnija upozorenja od ljudi koji se nama tamo bave da to krivično delo moramo da brišemo, jer ga je i Hrvatska pod pritiskom obrisala 2007. godine. Znači, imate jedan ostatak socijalizma u nekom novom sistemu koji je tu zadržan, ne samo iz puke inercije i ne samo zato što politička elita ne bi volela da privatizuje sve što je unosno. Takozvana zloupotreba službenog položaja morala bi odmah da se briše iz krivičnog zakona, ali se bojim da onda u ovim slučajevima, koji su iz raznih razloga do sada bili odlagani i zanemarivani, neće biti načina da se nešto pokrene na drugi način. To, opet ponavljam, nije zato da bismo ušli u Evropsku uniju, nego da bismo se generalno upristojili.

U vezi sa tim, padaju čoveku na pamet i neke banalnije, ali opet zabrinjavajuće stvari. Naročito sa ovom skandalozno niskom kaznom za ovoga siledžiju koji je slomio nogu snimatelju Televizije B92. Nije se samo nasilnički ponašao, nego je slomio nogu čoveku koji je bio na svom zadatku, koji nije protestovao protiv njega nego je samo snimao šta on radi. I on dobija komično malu kaznu kućnog zatvora. Sad nastaje pitanje jedne vrste diskriminacije o kojoj ne znam da je iko ikad pisao, a to je diskriminacija na osnovu kvadrature. Znate, ako dobijem kućni zatvor na 2000 kvadratnih metara i ako dobijem kućni zatvor na 15 kvadratnih metara, velika je razlika. Postavljaju se i druga pitanja koja izgleda nikome nisu pala na pamet, a to je zašto ne bih mogao, ako budem osuđen na kućni zatvor, da zakupim jedan veliki stan od 200 kvadrata, sa vežbaonicom, teretanom i nekim đakuzijem, da to bude moj stan za to vreme i da mi bude lakše. Da li je to nemoguće? Znate, ima više zabrinjavajućih dokaza da se čak i o sitnicama ne razmišlja na vreme. Na jednu je na svoj način skrenuo pažnju Svetislav Basara. Recimo, gledamo ove nove tablice koje su pune dijakritičkih znakova: Ć, DŽ, Š, pa onda još pomešano sa W, Y. A slutim da je prvo bila ideja da sve bude samo na ćirilici, kao u Republici Srpskoj. To je vrlo korisno za nesavesne vozače. Ako imate D sa onom crticom i po inostranstvu napravite prekršaj, policajac će sigurno pisati D, a ne Đ. Nema tu zle namere, nego jednostavno jedna navika da se o stvarima ne razmišlja, da se ne pita niko drugi. Kao što bi i mnogi političari verovatno mogli bar svoga druga da pitaju uveče da li je nešto što se sutra spremaju da kažu pametno ili nije. Te će se stvari tako gomilati i onda, na kraju krajeva, nećemo prići Evropskoj uniji ne samo zbog nekakvog Mladića i Hadžića, nego zbog niza drugih stvari koje u suštini pokazuju jednu zlovolju.

Recimo, ovo sa ponašanjem sudova i sa blagim kaznama. Ima raznih priča o tome da se sudije nisu edukovale. To se dešava posle reforme sudstva, koja nije imala pravu selekciju. I to se ne vidi po buci koja se digla oko onih sudija koje nisu izabrane, nego po buci koja se nije digla o sudijama koje su izabrane, a imaju iza sebe takve podvige kao što su izborne krađe i tako dalje. Ako je neko pripadnik nacionalističke desnice, ako se busa u prsa i ima što više krstova na sebi, taj će uvek moći da računa na povoljniji tretman. Stvar nije samo u tome što je napadač na Velju Ilića dobio dve godine zatvora, a ovaj koji je snimatelju slomio nogu smešni kućni zatvor. Nije, kao što ljudi misle, stvar u tome što je Velja političar, a ovaj nije, nego je stvar u tome što se zna koja je Velja stranka, a šta je B92. Ako ste imali sudiju, i to sudiju Vrhovnog suda, koja je smatrala da recimo Škorpione ne treba strogo kazniti jer su oni jadni bili daleko od kuće, pa su bili usamljeni, pa su morali da postreljaju one dečake, onda ne možete očekivati da će drugi drugačije da misle. Pazite, Teofila Pančića prebiju štanglama, pa ništa. Ova kampanja Bris Taton je poslužila samo tome da se Francuzima nešto pokaže i tako dalje. Uglavnom, vidite prema kome se pokazuje milosrđe, vidite tu orijentaciju. Sa druge strane, vidite jednu šaku jada ovih anarhista koji su bacili jednu flašicu na grčku ambasadu, pa i grčka ambasada je rekla da je šteta 18 evra, a oni su u pritvoru preležali više nego što će ovi da preleže u kućnom zatvoru.

E onda ćete postaviti pitanje koje se sad opet vrti, a to je da li smo mi na pragu fašizma. Vi ste objavili onaj genijalni tekst Umberta Eka o ur-fašizmu. Fašizam je teško definisati i Umberto Eko je pogodio o čemu je tu reč, ali to je ipak jedan specifičan pokret XX veka koji se nastavlja na jednu tradiciju. Ovde postoji jedna supstanca smrtoljublja ili mržnje prema drugim i drukčijim koja nije samo fašistička. E to se bojim da kod nas postoji i da jača. Jer, budimo sasvim trezveni, progres nije neminovan i neke stvari se vraćaju. Nije prošlo ni 80 godina, a da su, ne samo fašizam, nego te rasističko nasilničke ideologije krvi i tla i kult smrti bile prevalentne u Evropi. Zašto se to ne bi vratilo? Naročito ako je kombinovano sa nekim pogoršanjem ekonomije. Meni se čini da realna opasnost kod nas nije fašizam, nego ovo veličanje rata, veličanje potrebe da se narodu objasni da žrtvovanje u ratu ima dubljeg smisla, to razlikovanje plemenite mržnje prema neprijatelju naroda od neke neplemenite mržnje. Setiću se uvek šta se desilo za vreme španskog građanskog rata kada su frankovci ušli na univerzitet u Salamanki, čiji je rektor bio Unamuno, kao najveći živi španski filozof, intelektualac par exellence kome su se svi klanjali i koji je dotle ćutao, misleći da on ne treba da se meša u politiku. Onda je na toj sednici ustala jedna frankistička budala i rekla – Viva la muerte, Živela smrt. Stari Unamuno sad više nije mogao da izdrži pa je rekao – ovo je strašno, sad moram da slušam da se veliča smrt – a na to je cela sala vikala – ćuti starkeljo, budalo i tako dalje. Bojim se da se može desiti i da se već dešava da na nekom skupu koji niste probrali vi sa svojim prijateljima i prisnim ljudima, neko ko tako nešto kaže bude izviždan, ismevan i uklonjen jer smo mi iz nekog razloga nezadovoljni. A zašto smo nezadovoljni? Zašto toliko mrzimo ono što liči na Zapad?

I tu bih imao jednu hipotezu. Juče me je prosvetlio jedan anonimni stanovnik Čačka, koji je kad je čuo da će Džulian Ansanž da bude počasni građanin Čačka, iako naravno ne zna ko je Ansanž, rekao – ako je to protiv Amerike, onda sam ja za to. Zašto smo mi protiv Amerike? Zašto smo mi protiv Zapada? Mislim da je, pored onih starih priča o tome da smo mi na pravoslavnoj strani, onaj neposredni povod bio početak Miloševićevog događanja naroda, njegove antibirokratske revolucije i obnavljanja nacionalne misije Srbije. Tada nas tradicionalni saveznici Srbije nisu podržali. Sećate se, mislim da je to bila ’91. ili ’90. godina, pre ratova, spomenik Francuskoj je bio uvijen u crno. Samo zato što Francuska nije podržavala taj nekakav programčić Slobodana Miloševića. Onda je jedan vrlo aktivan čovek stalno sedeo ispod nekakvih američkih plakata iz 1915. godine, na kojima je bila jedna majka sa detetom, a gore je pisalo – spasite Srbiju. Ni Amerikanci nisu stali na tu stranu. I naravno da se takvo raspoloženje, da naši prijatelji treba da nas slede u svakom našem ludačkom poduhvatu, učvrstilo kao razočarenje u naše prijatelje. Mi sad njih mrzimo više nego Nemce jer od Nemaca nismo ni očekivali da nam budu prijatelji. I onda je došla kobna greška, bombardovanje ’99. godine, jedan izrazito nerazumni gest koji je tu našu atmosferu zapečatio. Mada u tom patriotskom licemerju uvek ima neke sitne računice. Svi ti protivnici Zapada i ljubitelji Rusije ne šalju decu da se školuju u Moskvi, nego na Zapadu i to po mogućstvu baš u toj strašnoj Americi. Ali onda odskače jedan čudan detalj. U našem velikom rusoljublju, koje je neka vrsta permanentno nesvesne ljubavi, ipak nećemo da sledimo Rusiju u antifašizmu. Uvek je antifašistička parada mnogo veća u Moskvi nego kod nas. To je zato što je ta konstrukcija da je antifašizam kod nas komunistički, za šta su i sami komunisti krivi jer su se toliko prsili kao jedini – jača čak i od ljubavi prema Rusiji. I to je još jedna od stvari koje teško mogu da razumem.

Svetlana Lukić: Ne znam kako vladajuća garnitura sebi dozvoljava da cela stane, preko Tome Zorića, preko gospođe Dolovac, iza ovog slučaja Svetlane Ražnatović, bez obzira što su osetljivi na javno mnjenje i znaju kako će ono reagovati na tako nešto.

Vojin Dimitrijević: Prvo, te nove tehnike kao što su nagodbe treba primenjivati na stvari koje su manje krupnog značaja i koje su pravno potpuno čiste, i što je važno, očišćene od tih političkih primesa, jer se inače stvara uverenje da opet postoje privilegovani ljudi. Privilegovani postoje u svim društvima, ali ja sam dve godine bio u Švedskoj i, boga mi, kada me zaustavi saobraćajni milicajac i kada bih pokušao da mu kažem da sam profesor, dobio bih još veću kaznu jer taj švedski policajac smatra da baš toga treba da nauči da poštuje zakon. Drugo, treba postaviti pitanje zašto se ovaj slučaj, koji nije tako težak, toliko vukao. A vukao se zbog straha što gospođa Ražnatović ima ogroman broj simpatizera. Ona je imala koncert posle 5. oktobra, ja živim blizu stadiona i nisam mogao da se vratim kući do ponoći. Prema tome, to je činjeno pod tim utiskom. I mislim da su se silno iznenadili oni koji su mislili da okončaju taj slučaj a da nju mnogo ne povrede, kada su shvatili da je ta socijalna zavist jača nego kult Ceca Ražnatović kod izvesnog broja devojčica koje su sada sazrele. To je pogrešna kalkulacija, ali sa sudskim postupcima nikada ne treba praviti kalkulacije jer to je smrt za pravdu. To je velika greška ove vlasti koja stvarno baš svakome hoće da se dopadne. To nije moguće.

Svetlana Lukić: Nedavno sam čula vašu izjavu povodom slučaja generala Trifunovića. Prvo što čoveku pada na pamet, onako banalno, jeste da je on dobio odštetu od nekih šezdesetak hiljada evra, a da je Aco Tomić dobio 100 hiljada evra za tri meseca zatvora. A 250 ljudi je spaseno Trifunovićevom odlukom.

Vojin Dimitrijević: Zar nije general Trifunović, kao toliki drugi, mogao da dobije bar neki stančić. Bilo je ovde na Voždovcu pokušaja da mu se nešto da, pa je to neko ometao. To je opet, čini mi se, deo tog opšteg raspoloženja i besa što taj ratni poduhvat nije uspeo. Nisu nastradali oni koji su govorili – ma pusti Miloševića da ga iskoristimo, pa ćemo da postignemo veliku Srbiju, najveću Srbiju, srpsko-rusko carstvo. Ti su još uvek tu. I ti, čini mi se, kontrolišu celu srednju sferu naše kulture, našeg obrazovanja. To možete da vidite po nagradama koje se dele. To se presipa takvim ljudima koji možda nisu cenjeni u svojoj struci, oni su jedno društvo za uzajamno pomaganje, ali su dosta važni u proizvodnji javnog mnjenja kod mladih ljudi. Jer, ono što znate o literaturi i istoriji, to ste naučili do osamnaeste godine. Posle toga počinjete da radite ili idete i studirate tehniku i medicinu. Tako da je predstava o novijoj istoriji ona koju stvaraju upravo takve neke poluelite. Vlast počiva na public relations, na ispitivanju trenutnog javnog mnjenja. Taj termometar se narodu stavi pod pazuh, deci se stavlja još negde drugde, pa šta vidimo na tom termometru to ćemo da uradimo. Skupljamo neprekidne dokaze da smo važniji narod nego što jesmo. Da se vratimo na ovu pesmu što sad ponovo slušamo u izvođenju Cece Ražnatović i još nekih političara – jači smo od sudbine. Sudbina je uvek jača od tebe, a to si mogao da naučiš u grčkim tragedijama. Misliti da si jači od sudbine je velika greška i to je ono što nas, možda, kao neko prokletstvo goni.

Svetlana Lukić: U prvom delu Peščanika slušali ste Vojina Dimitrijevića, koji je pokrenuo niz tema, jedna je šta ćemo ako ljudi koji služe kaznu u kućnom pritvoru imaju nekoliko stanova, pa mogu da se šetaju iz stana u stan. Preduzimljiviji biznismeni bi mogli da naprave posao od toga, da iznajmljuju stanove za ove koji će služiti kućni zatvor. I mislim da je najlogičnije za početak, da ovi iz tužilaštva pokrenu taj posao, jer oni tačno znaju sa kim sklapaju pogodbu. Evo, mogao bi Tomo Zorić da započne taj biznis iznajmljivanja stanova budućim zatvorenicima koji će dobiti tu narukvicu. Za početak bi mogli da borave kod njega u stanu. I zašto se bavimo ovim detaljima u vezi sa sudskom i tužilačkom farsom sa Svetlanom Ražnatović, kada već znamo da su moćni uvek privilegovani. Pa sve nešto mislimo, možda će nam zatrebati ti detalji, da ubuduće znamo da ih prepoznamo kada se slična stvar ponovi, a i da jednog dana, kada budemo mogli, kaznimo sve te koji su doveli do toga da zakon i pravičnost budu toliko udaljeni jedno od drugog. Hoću da kažem, da bi čovek nešto ozbiljno uradio, mislio o ovoj zemlji, mora da veruje da je besmrtan, da je pronađen lek protiv umiranja, da će kad-tad doživeti da neko vodi računa o mišljenju pristojih građana. Ovo sa Cecom, dodatno me je učvrstilo u uverenju da je aktuelna vlast završila sa dosadašnjom PR politikom, da je Šaper izgubio posao, da Boris Tadić, Dačić, Toma Nikolić više ne moraju da se ulaguju građanima. Oni su nas precrtali i ne računajući na nas napravili sistem koji sam sebe reprodukuje, a čine ga izborne komisije, javna preduzeća, tužilaštva, sudovi i nezavisna regularna tela. Svuda imaju svoje ljude, dakle, napravili su ceo sistem koji proizvodi vlade, bez obzira na izbornu volju građana. Kombinacija ima bezbroj, a to olakšava činjenica da učesnici na političkoj sceni nemaju nikakva uverenja. U šta u stvari veruje Toma Nikolić, kada ga nije sramota da se pre neki dan vraća u skupštinu i ponaša kao da se ništa nije dogodilo sa onim sramnim glumljenjem štrajka glađu i žeđu. U šta u stvari veruje Boris Tadić, u šta u stvari veruje Čedomir Jovanović i tako dalje.

Naš sledeći sagovornik je Slobodan Beljanski, novosadski advokat. Ovih dana je izašla iz štampe nova knjiga Peščanika, zbirka eseja, Druga obala Slobodana Beljanskog. Kasnije ćete dobiti nekoliko njih na poklon, ali prvo da se vratimo našoj Ceci i reformi pravosuđa. Govori Slobodan Beljanski.

Slobodan Beljanski: Nema znakova da se pristupilo famoznom preispitivanju koje je najavljeno, i da ima efekata od ispravljanja grešaka koje su učinjene. Činjenica da se u odnosu na reformu pravosuđa, nakon upitnika Evropske komisije, nije pojavio neki novi set pitanja je, po mom mišljenju, neosnovano ohrabrila, osokolila i raskomotila aktere te reforme, koji jednostavno nisu iz svega izveli zaključak da se njima čine nužni ustupci, jer bi dosledno insistiranje na otklanjanju svih grešaka koje su učinjene u reformi dovelo do rušenja čitavog pravosudnog sistema. A taj luksuz sebi nisu mogli dozvoliti ni Venecijanska, ni Evropska komisija. To, naravno, ne znači da ove institucije neće budno motriti i pratiti rad našeg pravosuđa, koje ima, da tako kažem, genetski defekt, i da neće neprekidno kontrolisati da li se ono osamostaljuje, da li se konsoliduje i da li postaje stručnije i efikasnije.

Ono što mene lično najviše zabrinjava je činjenica da je ono nesamostalno. Rekao bih da nikad naše pravosuđe nije bilo podložnije političkim uticajima nego što je sada. Imam jasna i ne dobra iskustva iz onog perioda kad je pravosuđe bilo u jednopartijskom sistemu. Tada su, naravno, postojali politički uticaji, ali na političke predmete. Sada vi imate uticaj na svaku vrstu predmeta. I samo je pitanje koji će, da budem malo vulgaran, politički pas lutalica podići nogu, da ne govorimo o psima sa pedigreom, i zatražiti da se obeleži neko mesto ili da se da neki signal ili da se obavi izvesna konsultacija. Ne verujem da postoji iole delikatniji predmet, i u personalnom i u sadržajnom smislu, u odnosu na koji se ne traži intervencija, a možda i daje, i to daje sa odgovarajućim efektima. Jedan od primera je i ovaj novi institut o kome se govori u poslednje vreme povodom nekih slučajeva vezanih za poznate ličnosti, a to je sporazumno priznavanje krivice. To je institut koji je u naše procesno zakonodavstvo uveden u septembru 2009. godine i preuzet je iz anglosaksonskog prava. On ima svoje dobre strane jer je osnovni razlog za njegovo uvođenje rešavanje složenih predmeta koje je teško dokazati, i efikasnije dolaženje do pravde, pa po cenu i nekih ustupaka. Ali ono što je osnovna odlika ovog instituta jeste da se mora striktno poštovati jednakost ljudi pred zakonom i objektivan pristup. Mi smo tu u hendikepu jer, niti imamo tradiciju nezavisnog sudstva, niti imamo dobra iskustva sa samostalnošću tužilaštva, niti postoji odgovarajuća pravna kultura na koju se može to primiti. Tako da će, bojim se, ova ustanova postati neka vrsta izvora nove političke korupcije jer će opet centri moći, da li političke ili finansijske, ali ta dva centra moći su tesno povezana, iskazivati svoje interese za određene slučajeve i tamo upotrebljavati svoju moć. To onda znači da već nemate niti jednakosti pred zakonom, niti postoji objektivnost.

U to poglavlje zakonika o krivičnom postupku, koje obrađuje materiju sporazuma o priznanju krivice, su uneti neki vrlo precizni i neki neprecizni uslovi. Jedan od preciznijih uslova je da je oštećeni saglasan, odnosno obeštećen, a jedan od fleksibilnih, otvorenih uslova je da nije narušen princip praktičnosti. Tu može da postoji izvesna kolizija između prava i pravičnosti. Često se ovaj sporazum opravdava time da nije povređen zakon. I nije povređen zakon. Do ublažavanja kazne se može doći u skladu sa zakonom i došlo se na taj način. Međutim, to ne govori o pravičnosti. Osećaj za pravičnost je nešto širi, nešto dublji, nešto bliži moralu nego što je to pravo. I otuda reakcija naroda jeste merilo. Ne volim da upotrebljavam taj izraz narod jer ne znam šta on sve obuhvata, ali dobro, to je javnost. Reakcija običnog sveta je takva da se tu oseća da ima nečega što nije pravedno i onda je taj uslov odmah doveden u pitanje. Uslov o kome sud, kad daje ili ne daje saglasnost na taj sporazum, mora da vodi računa.

Svetlana Lukić: Svi, počev od sudije koja je potvrdila ovaj sporazum između tužilaštva i Svetlane Ražnatović, do portparola javnog tužilaštva, svi su govorili da ko zna koliko bi trajalo suđenje, mi smo uštedeli novac i mi ćemo dobiti keš. Ponašaju se kao kasirke, pa ne, valjda imate neki drugi argument da mi ponudite osim, naravno, uštede novca.

Slobodan Beljanski: Da, imao sam priliku da čujem to u jednoj emisiji u kojoj je upravo predstavnik republičkog javnog tužilaštva priznao da se taj postupak vodio zbog neplaćenog poreza, a budući da to krivično delo nije moglo biti predmet jer je zastarelo gonjenje, onda se prešlo na drugo krivično delo zloupotrebe službenog položaja da bi se došlo do osude. Šta to znači? To znači da se prvo stvara jedna fiktivna optužba gde sâmo tužilaštvo onda nije uvereno u to da je ona osnovana, a drugo, stvara se nagodba koja je pokriće za drugu vrstu krivičnog dela koje nije predmet tog postupka. Pritom, pribegavanje krivičnom delu zloupotrebe službenog položaja je krajnje problematično. Upravo je to jedna od brana za naše pridruživanje Evropskoj uniji. To krivično delo je ne samo anahrono, ono je suprotno svim principima prava u demokratstvom društvu koje je zasnovano na privredi otvorenog tipa. Uporno se držimo tog krivičnog dela, a ja sam uveren da ćemo vrlo brzo biti prinuđeni da ga zapravo izostavimo iz krivičnog zakonika. I ne samo što ga se držimo u krivičnom zakoniku, nego je ono čak uneto u set krivičnih dela zbog kojih se u krivičnom postupku mogu preduzimati specijalne tehnike, praćenje, prisluškivanje, provokatori, inspektori, tajni pregledi računa. Dakle, to je nešto što apsolutno ne bi smelo da opstane u našem zakonodavstvu.

I sad vi imate tu situaciju da kad ne možete goniti za jedno, onda pribegavate tom otvorenom krivičnom delu koje se nekad zvalo kaučuk propis. Elastično je, pa možete u njega sve smestiti, da biste imali pokriće za bilo kakav krivični progon i bilo kakvu odmazdu. A kad uzmete u obzir ovaj aspekt pravičnosti, onda nije korektno u odnosu na sve ostale okrivljene, pa i na opštu javnost, koja time nije zadovoljna i koja u tome vidi određeni vid diskriminacije. Čim vi možete za nekog nešto postići, a za nekog drugog ne možete, to jeste diskriminacija.

Svetlana Lukić: Nije mi jasno kako vlast, u trenutku kada zbog osiromašenja prisustvujemo ljudskim nesrećama, zato što ljudi ne mogu da plate grejanje i slične stvari – ovo je kao prst u oko. Ne znam da li su oni možda toliko odmaknuti od stvarnosti, pa veruju da to neće izazvati gnev ljudi.

Slobodan Beljanski: Ne, ja bih rekao da mnoge naše političare jednostavno nije briga za to, oni računaju na druge efekte. Računaju jednostavno na svoju moć, na mrežu uticaja koju su razgranali i to je njihova baza. Mreža koja je njihovo uporište su ljudi koji su ucenjeni time što su dobili određene privilegije, posao, neke službe u državnoj administraciji, a ne zanima ih ostali deo javnosti koji ne pripada nikome i nikome nije ništa dužan, a sve vidi i sve je više ogorčen. Mogao bih sada da upotrebim jednu sliku koju je nekim drugim povodom koristio francuski filozof Bodrijar. On je, govoreći o umetnosti, rekao da od nedavno u umetnosti postoji logika beskorisnosti koja je u umetnost dovela do naklonosti prema otpadu. Rekao bih da i kod naših političara postoji ta logika beskorisnosti koja dovodi do naklonosti prema otpadu, i to otpadu u pogledu morala, u pogledu razuma, i u pogledu kulture. Ne računa se na one koji misle, koji imaju obzira, koji su uljudni i dobro vaspitani, nego se računa na ostalu masu koja je povodljiva, neobrazovana, kojoj se može lako ugoditi pukim obećanjima ili nekim malim materijalnim ustupcima.

Svetlana Lukić: Kao iz kutije, neke strašne, s vremena na vreme izleću neki ljudi za koje smo pokušali da zaboravimo da su uopšte postojali. Ovih dana je pažnju javnosti privukao podatak da se Milijana Baletić pojavila na RTV Vojvodina i naravno, odmah smo se setili – šta bi sa tužilaštvom koje je govorilo da će ispitati ulogu pojedinih novinara u ratovima devedesetih. Da li ste se vi iznenadili tom činjenicom da se ona pojavila i kako tumačite da oni nemaju nikog drugog, nego sad odjednom – Milijana Baletić. Šta to sad znači?

Slobodan Beljanski: Sticajem okolnosti sam naišao na tu emisiju negde u sredini njenog trajanja i bio sam uveren da je u pitanju arhivski snimak i da se prikazuje kako je televizija nekad radila, dok nisam uočio da se zapravo radi o savremenoj emisiji. Nemam, razume se, ništa protiv toga da pomenuta novinarka želi da pravi emisije i da nudi svoje usluge. Nije problem u tome. Problem je u onome koji je smatrao da je ta ambicija ostvariva i koji je našao za shodno da, uređujući program, to uvrsti u program. Vi nemate odgovor sa televizije Vojvodine, o kojoj inače ne mislim ništa dobro. Nesreća je u tome što oni pripadaju pokrajini, oni su, koliko ja znam, deo aranžmana u okviru aktuelne pokrajinske vlasti i to je ono što je neshvatljivo. S druge strane, ja sam u knjizi koja mi se upravo pojavila, povodom lustracije i napisao, pozivajući se na Ortegu i Gaseta, da se sa prošlošću ne bori prsa u prsa nego je treba najpre svariti. Mi nismo svarili tu prošlost, niko se sa njom nije ljudski obračunao, niko je nije objasnio, niko nije shvatio dovoljno šta se događalo i ko je naše živote upropašćivao tolike godine. I otuda stoji jedna uspešna tendencija da se takvi akteri prošlosti vrate na scenu. To samo govori o neuspehu pokušaja da se sprovede lustracija, i o propuštenoj prilici i potrebi da se lustracija dogodi. I govori o jednoj perspektivi koja nije blistava. Naša kultura trune. Gledajući šta se događa, koje snage jačaju i šta ovde predstavlja preovlađujuću tendenciju, mi imamo vrlo sumračne vidike.

Svetlana Vuković: /čita/

Paradoks lustracije

Može li se politički greh iskupiti zaboravom ili preobraćenjem. Postoji ili zlodelo loše politike, za koje se mora platiti cena. Ako ne drugačije, a ono bar privremenim udaljivanjem sa političke scene. Mada bi zaborav i isključenje bili najbolje rešenje za sve kandidate za lustraciju. Njih za lustraciju kandiduje upravo pretenzija da ostanu na sceni. Tupo oglušivanje o poraz i kritiku, nesposobnost razumevanja greške i uverenje da puki aktivizam briše sve tragove prošlosti. Muke sa prošlošću, njihova su glavna nevolja. Na Skupštini Socijalističke partije Srbije, održanoj sredinom jula 2009.godine, njen predsednik, Ivica Dačić, je poručio da „prošlost treba ostaviti istoriji i istoričarima, da građani od njih ne očekuju da se vraćaju u prošlost i da produbljuju podele iz istorije, nego očekuju odgovornost za sadašnjost i za budućnost, konkretna rešenja i politiku koja će ostvariti preporod.“ Pogled u budućnost kao da potire sve grehe. Prirodna posledica ovakvog nivelisanja pojava u vremenu je prenošenje konkretnih postupaka na opšti plan. Tako je uporno odbijano da se osudi najteži ratni zločin, učinjen u Srebrenici, jer, kako je uporno insistirano, „svi ratni zločini biće i od nas osuđeni, ali ni jedan pojedinačno.“ Zaziranje od prošlog i pojedinačnog, nije ništa drugo do bekstvo od odgovornosti. Može li se, međutim, naći pravni lek protiv odsustva osećaja odgovornosti, protiv neshvatanja zla, protiv neugašenih aspiracija protagonista društvene nesreće, neprava i netolerancije. S druge strane, može li pravo, bez poremećaja u njegovom složenom mehanizmu podneti misiju da stvara i tumači istoriju. Zato što je na ova pitanja teško obrazložiti potvrdan odgovor, moramo priznati da je svako pravno pokriće za političko čišćenje, pomalo prljav posao.

Hana Arent smatrala je da spas od nesposobnosti da se opozove ono što je učinjeno, spas od neponovljivosti dela, a time i od nepostojanja prilike da se greške koje su učinjene isprave u ma kakvom reverizibilnom procesu, leži u moći praštanja. Da nije praštanja, bili bismo doveka zarobljenici jednog jedinog čina od čijih posledica se nikada ne bismo oporavili. Otuda nam se, kao replika paradoksa, slobode i tolerancije, nameće pitanje, da li je dopušteno kršiti ljudska prava onoga ko je kršio ljudska prava. Neograničena tolerancija vodila bi negaciji vlastitog fenomena. Zbog toga bih sve one koji su spremni da umesto racionalnog argumenta upotrebe silu, upravo u ime tolerancije, trebalo prestati tolerisati. U paradoksu lustracije, dakle, postavljenom u pitanju ima li ljudskih prava za kršitelje ljudskih prava, odgovor je potvrdan, mada ne i bezuslovan. Odstupanja od pravnih standarda moraju biti opravdana, srazmerno neznatna, blagovremeno preduzeta i kontrolisana potpunim procesnim garancijama. Neblagovremena lustracija, kakva bi trebalo da se primeni kod nas, lustracija nakon pružanja prilike akterima autoritarnog režima da nađu zaklon, zametnu tragove, operu biografije i steknu nove zasluge, gotovo da gubi svaki smisao. Zakasnelo lustriranje ili neće biti objektivno ili neće biti delotvorno. U borbi protiv grehova prošlosti lustracija nije ni jedino, ni dovoljno sredstvo. U našim prilikama, pitanje je da li je ovakvo sredstvo danas uopšte moguće, jer ako je bio u pravu Ortega i Gaset kad je primetio da se sa prošlošću ne bori prsa u prsa i da nju budućnost pobeđuje tako što je prethodno svari, moramo priznati da preovladavanje prošlosti lustracijom samo ovlaš dotiče prošlost i da je umesto ili pored ma kakvog oblika odmazde, daleko važnija izgradnja upravo one kritičke svesti bez koje su i naš otpor tavorenju, oklevanju i laži u politici i naš cilj da se domognemo druge obale i izgradimo drugačiji svet, bezrazložno i prerano posustali.

Svetlana Lukić: Svetlana vam je pročitala jedan deo eseja Slobodana Beljanskog o lustraciji, koja se nalazi u knjizi koju smo pre neki dan objavili, knjiga koja se zove Druga obala, autora Slobodana Beljanskog. Kada je pre neko veče održan onaj protest, kada se 2000 ljudi organizovalo preko Fejsbuka i pobunilo zbog odluke gradske vlasti da kupuju pivo posle 22 sata, pitala sam se zar oni nemaju pametnija posla, da se bune protiv drugih stvari, kao što je recimo otsustvo lustracije, pojavljivanje Milijane Baletić, to što je Svetlana Ražnatović dobila kućni pritvor, nego se, eto, bune se zato što ne mogu da kupuju pivo. Učinilo mi se da je nekako ponižavajuće da naša Fejsbuk revolucija počinje i završava se na pivu, ali na našem sajtu imate jednu malu video reportažu, gde ti mladi ljudi govore i kada sam ih čula, naravno da sam odmah promenila mišljenje. U stvari, oni su pokazali da im je ta konzerva piva i činjenica da mogu da sede u nekom parku i razgovaraju nesmetano, jedino polje slobode koje im je ostalo u ovoj zemlji kojoj nisu potrebni, a drugi ih neće i nemaju tamo šta da rade, a kako stvari stoje sa vizama, moguće je da neće moći ni da izlaze napolje. Sledeća asocijacija mi je bila natpis na onim nadgrobnim spomenicima rimskim ženama: Sedela je kod kuće i vunu prela. To može da bude natpis na nadgrobnim spomenicima svih nas: sedimo kod kuće, neku vunu predemo i živimo te kao privatne živote, jer na trgovima, u gradovima, na javnoj sceni, na političkoj sceni, nikome više na nas ne računa.

U sledećih nekoliko minuta podelićemo 5 primeraka knjige Slobodana Beljanskog, u kojoj ima zanimljivih eseja, ne samo o lustraciji nego i o tajnim službama, zatim jedna zanimljiva priča o odnosu Marka Ristića i Rastka Petrovića, pa poređenje odnosa prema palanci Radomira Konstantinovića i Dobrice Ćosića.

I jedno obaveštenje – mailom nam je javljeno da nam je repriza ukinuta subotom i da je prebačena za nedelju posle dnevnika, to jest u 17.30. Dakle, repriza emisije Peščanika biće u nedelju u 17.30, a vi se javite da dobijete knjigu Slobodana Beljanskog na 3012 092. Hvala vam što ste još jednom bili sa Peščanikom i našim sagovornicima.

 
Emisija Peščanik, 13.05.2011.

Peščanik.net, 13.05.2011.