- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Javni interes

Duga je lista problema ovog društva. Šta je, međutim, uzrok njihove hroničnosti? Zašto svaki put zastanemo na korak pred njihovim rešavanjem.

Neće nas uništiti nesavršeni zakoni, nego nepoverenje i neodgovornost. Uništiće nas nepoverenje i neodgovornost. Ne filozofiram, mislim na Zakon o javnom informisanju. Svaka tema odslikava društvo, njegove potrebe, nade i, na kraju ili početku, najdublje mane.

Glasala sam za zakon, pre toga radila na njegovom upristojavanju i neću da ćutim pred onima koji moj i napor LDP-a stavljaju pod znake navoda i sumnje. Pogotovo ako neodgovorno pružaju alibi isturenim rukama kriminalne i zločinačke politike u medijima.

Sve greške autora zakona ne mogu da opravdaju licemerje onih koji tvrde da će zakon uništiti medijsku scenu na kojoj sada, valjda, cveta hiljadu cvetova! Nažalost, od tog cveća i smeća, najčešće se vidi ruža koja stoji na vratu prvoosuđenog za ubistvo Zorana Đinđića.

Raduje me činjenica da je od usvajanja Ustava 2006. do 2009. porasla svest o neophodnosti  javne rasprave o važnim zakonima. Brine me, međutim, što nema toliko entuzijazma i da se radi, da se, kad kritukuješ kršioce procedure i sam prihvatiš posla i pokažeš da si drugačiji i sposobniji.

Tačno je da je LDP kritikovala prvi predlog zakona. I takvim stavom smo doveli vladu u gotovo bezizlaznu situaciju. Jedini izlaz koji je imala, a to je bio i jedini izlaz za Srbiju, bio je da pristane na uslov LDP-a: jednomesečno odlaganje glasanja, intenzivna rasprava sa novinarskim udruženjima i organizacijama za promociju demokratije i ljudskih prava i pregovori sa predlagačima zakona. I sve to na našu inicijativu i u našoj organizaciji. E, tu je ključni momenat. Posle toga nismo otišli na raspust. Radili smo mesec dana.

Bitno je tih nekoliko amandmana, oni su popravili zakon i od strašila napravili akt koji ima više dobrih nego loših strana. Meni je, međutim, bilo važnije da dokažemo da umemo da radimo pametnije od vlade. Da pokažemo da ćemo posle sledećih izbora moći efikasnije da menjamo Srbiju i pobeđujemo Šešelja, Nikolića i Koštunicu, ne dajući im materijal za rušenje vlade zbog njene političke aljkavosti koja će je na kraju, ipak, koštati izbora. Ali, kada ti izbori dođu, kada Srbija postane kandidat za EU, ovo društvo mora imati za koga da glasa.

Javno smo rekli da ćemo biti protiv zakona ako ga eksplicitno odbace međunarodne misije i ne budu prihvaćene primedbe novinarskih udruženja. Nismo prevarili. OEBS nije bio protiv: izrazio je zabrinutost zbog grešaka predlagača u proceduri; bunio se protiv nekih odredbi i podržao naše zahteve da ih uklonimo; razumeo da je da se u Srbiji ljuljaju temelji demokratije i nije želeo da učestvuje u njenom rušenju.

NUNS je ponovo bio ozbiljna organizacija. Spreman da zaštiti kolege, dovoljno hrabar da se razlikuje od onih koji se lažno predstavljaju kao novinari. I spreman da popravlja zakon i da zajedno sa nama radi na budućoj medijskoj strategiji.

Vlada se zatresla, dobila pouku, ali nije pala pred onim kritičarima zakona koji bi voleli da nema nikakvog propisa koji bi ograničavao bezobrazluk Kurira, bahatost Press-a ili partijsko-naprednjačko laganje Pravde.

Da li se zbog toga  radujem? Ne, ne zanima me da li se vlada dobro oseća. Ali, raduje me što nisam mazohista i što mi ne pada na pamet da od drveta ne vidim šumu. Ne nalazim ni najmanje zadovoljstvo u tome da dovodim Koštunicu na vlast, pa da narednih pet godina budem opozicionarka u zemlji koja propada, uz nove paljevine Beograda, džamija ili stana nekog “izdajnika”.

Mnogo govore biografije lične i profesionalne časti najglasnijih protivnika ovog zakona. Ipak je činjenica da je ovaj zakon samo običan “akt niže pravne snage” u odnosu na Ustav Srbije koji je usvojen pre tri godine. Upravo oni kojima tada nije smetalo što se Ustav piše u kabinetima, a usvaja tokom produženog vikenda, sada su u prvim redovima borbe protiv proceduralnih propusta i sadržinskih mana ovog zakona. Zašto se protiv Ustava nisu bunili mnogi „dosledni” borci za slobodu medija, medijski stručnjaci iza kojih su ostale naplaćene desetine radnih verzija zakona i nijedan sprovodiv zakon ili direktori i urednici medija koji su pod svojim ili izmenjenim imenom, iz ubeđenja ili zbog državnih subvencija, lobirali za „vikend-Ustav”?

Za obožavaoce onih koji se zaklinju da je “Kosovo najskuplja srpska reč” Evropa je svakako najjeftinija. Zato se tako olako pozivaju na „evropske standarde”. Iako, u evropskim medijima ne bi imali šta da traže. Ne zato što ih Evropa ne voli, nego zato što se tamo ne mogu ugrožavati pravo na život ili bezbednost objavljivanjem fotomontaža i laži na naslovom stranama ili izlaganjem opasnosti dece kojima se kod nas još uvek nekažnjeno narušava privatnost. Da ne govorim da tamo ne bi mogli da ubijaju već streljanog premijera i ruše zakonit sudski postupak ispaljujući „teorije trećeg metka”.

Priznajem, nisam sa oduševljenjem glasala. Sa više entuzijazma, iako u najtežim minutima novije srpske istorije, potpisala sam odluku o uvođenju vanrednog stanja i odluke za njegovo sprovođenje, uključujući i onu o mogućnosti zatvaranja medija koji ruše ustavni poredak i posle ubistva premijera.

Lista kritičara bila je slična današnjoj. Tada me nisu iznenadili oni koji su mi pretili zatvorom čim se „dosledni legalisti” oporave i dođu na vlast. Pomalo su me razočarali samo oni koji su u tom aktu odbrane demokratije i „vrednosti demokratskog društva” (što je standard koji izražava temelj i cilj svake slobode) videli kršenje ljudskih prava. Tada su branili Miloševićev Ustav, dovodeći, namerno ili nehatno Koštunicu na vlast. Danas brane Koštuničin Ustav, vraćajući njega, Šešelja i Nikolića. Znamo šta nam se prošli put dogodilo. Restauracija.

Za ovih pet godina nikada nisam pitala da li se kaju, da li priznaju da su pogrešili kada su na vanrednom stanju, radiodifuznom savetu ili nekoj drugoj temi rušili reformsku vladu. Za neke od njih sam znala odgovor, za druge sam se nadala da su greške i neodgovornost iz 2003. bile samo nehatne. Žao mi je što na ovom primeru pokazuju da ne razumeju da ponovljeni nehat zapravo prerasta u nameru.

Zato sam ovo i napisala. I zbog toga što sam pravnica, bivša aktivistkinja nevladinog sektora i zastupnica ANEM-a. Nikako zato što sam poslušna članica LDP-a. Da sam htela udobnu poziciju članice partije kojoj ne smeta kompromis oko suštine, možda bih pristala na sveopšte „utapanje” krajem 2004. godine. Da sam sebično stavila sujetu ispred javnog interesa glasala bih protiv zakona. Nisam.

Vraćam se na ključne probleme nepoverenja i neodgovornosti. Svako od nas ima razloge za nepoverljivost prema institucijama, političarima, kritičarima, analitičarima… Ipak, vrhunac neodgovornosti bilo bi isključivanje svakog poverenja. Sve češće se čuje da su svi političari, lekari, sudije, novinari isti, svi Albanci isti… Totalno nepoverenje! Što se mene tiče sumnjajte. I sama sam po prirodi sumnjičava. Ali šta dobija društvo? Da sumnja opet bude veća od nade? Na to ne pristajem.

 
Integralna verzija teksta koji je objavljen u listu Danas, 04.09.2009.

Peščanik.net, 04.09.2009.