- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Još uvek glupo, pogrešno i nemoralno

Treba li da povedemo još jednu veliku nacionalnu raspravu o torturi? Zaista, treba li? Novinski naslovi poput ovoga u New York Timesu, obaveštavaju nas da je akcija protiv Bin Ladena „obnovila“ raspravu o „značaju torture“. Baš čudno, jer su do sada raspravu o čarima mučenja obnavljali isključivo ljudi čija su imena stajala na memorandumima o torturi ili koji su bili prisutni kada su se te metode odobravale. To ne čini raspravu. Bolji izraz je lična propaganda.

Pa ipak, čini se da je pitanje nezakonitog mučenja ljudi radi dobijanja informacija ponovo otvoreno. Zato, pre nego što iznesem svoje argumente, moram da napomenem da je jedini razlog zašto uopšte vodimo ovu raspravu upravo činjenica da mi jesmo mučili ljude. U tome je nevolja kad napravite glupost: ostatak života provodite ubeđujući sebe da to ipak nije bila glupost. Da pre osam godina nismo podvrgavali zatvorenike simuliranom davljenju, niko ne bi tvrdio da simulirano davljenje „funkcioniše“. Glavni razlog zašto se mučenje izbegava je taj što vas kada jednom počnete, ono progoni godinama.

Budući da, bar za sada, niko ne zna zasigurno da li su dokazi dobijeni mučenjem zatvorenika doveli do hvatanja i ubistva Osame bin Ladena, mnogi komentatori vrte se u besmislenim retoričkim krugovima. Ponavljaju se varijacije jedne iste tvrdnje: „Mučili smo ljude. Kasnije smo uhvatili Bin Ladena. Dakle, mučenje funkcioniše.“

Zapravo, najinteresantnije debate o mučenju ovih dana bile su one koje su neki ljudi vodili sami sa sobom. Na primer, u utorak je jutarnji Donald Ramsfeld raspravljao sa večernjim Donaldom Ramsfeldom o tome da li je mučenje zatvorenika dovelo do hvatanja bin Ladena.

Donald Ramsfeld u utorak ujutru: „Ministarstvo odbrane se nije služilo simuliranim davljenjem u ispitivanju zatvorenika. Tačno je da su neki podaci, dobijeni standardnim metodama ispitivanja u Gvantanamu, doveli do korisnih informacija u ovom slučaju. Ali to nije bio brutalan tretman i nije bilo simuliranog davljenja.“

Međutim, Donald Ramsfeld u utorak uveče je to opovrgao: „Rečeno mi je da postoji neka zabuna oko današnjih izjava… gde sam ja navodno rekao da niko ko je podvrgnut simuliranom davljenju u Gvantanamu nije pružio korisne informacije. To jednostavno nije istina. Rekao sam da američka vojska nije koristila simulirano davljenje… CIA je koristila taj metod na trojici zatvorenika… i oni su kasnije dovedeni u Gvantanamo. Zapravo, kao što kažete, podaci dobijeni od te trojice bili su od presudne važnosti.“

Na pitanje da li su podaci o bin Ladenovoj lokaciji definitivno dobijeni torturom, svi ponavljaju manje-više istu stvar: „Nakon što smo mučili ljude, desile su se neke druge stvari. Kasnije smo saznali neke korisne stvari.“ A onda umetnu svoje mišljenje o kauzalnosti.

Kongresmen Piter King ovako je to formulisao: „Dobili smo neke podatke pre nekoliko godina, važne podatke o Obaminom (sic) kuriru. Te podatke smo dobili simuliranim davljenjem. Zato onima koji kažu da simulirano davljenje ne funkcioniše, koji kažu da bi to trebalo prekinuti i nikad više ne koristiti, ja kažem – dobili smo presudne podatke koji su nas direktno odveli do bin Ladena.“ To ne odudara mnogo od večito protivrečnih izveštaja agencije Associated Press, gde se sada tvrdi da je mesecima nakon što je davljen, Halid Šeik Muhamed možda otkrio neke korisne informacije. Iz ovoga se očigledno može zaključiti – a možda i ne može, što je upravo i lepota ove apsurdne debate – da je prvobitno davljenje dovelo do kasnijeg otkrivanja ovih podataka. To ne znači da je davljenje prouzrokovalo otkrivanje informacija. Možda je čak i usporilo otkrivanje korisnih informacija.

Ovo nije u suprotnosti sa onim što je Leon Paneta rekao Brajanu Vilijamsu u utorak uveče, i što je kasnije spinovano kao da je Paneta povezao torturu sa hvatanjem bin Ladena. Paneta je zapravo rekao: „Ne, mislim da su neki zatvorenici očigledno… znate, ove pojačane metode ispitivanja korišćene su protiv nekih zatvorenika. Ali želeo bih da kažem da će rasprava o tome da li bismo svakako dobili te podatke drugim sredstvima zauvek ostati otvoreno pitanje.“

Paneta je samo priznao da su neki ljudi davljeni. Ponavljam, obratite pažnju na istu formulaciju: „Mučili smo neke ljude. Dobili smo podatke kasnije. Možda postoji veza. Nikad nećemo saznati.“ Da li je to priznanje efikasnosti mučenja? Sami ubacite svoje mišljenje.

A ovo je genijalni deo: za opravdavanje ličnog stava, činjenice su potpuno nevažne. Čak i nedostatak činjenica može da bude dokaz. Na primer: Halid Šeik Muhamed, koji je 2003. davljen 183 puta, lagao je da ne poznaje bin Ladenovog kurira, kao i Abu Faraž al-Libi, koji je ispitivan 2005. Oni nisu otkrili nikakve korisne podatke. Ali zagovornici torture sada kažu da pošto su obojica negirali da poznaju kurira – i time otkrili islednicima da se sigurno radi o nekom važnom – tortura funkcioniše. Shvatate? Mučenje funkcioniše kada zatvorenici odaju informacije, ali funkcioniše i kad ih ne odaju. Ne možeš da pogrešiš!

Činjenica da smo ugušili raspravu o ubistvu bin Ladena ovom distrakcijom o torturi, predstavlja još jednu nacionalnu sramotu. Zašto ne razgovaramo o delotvornosti drugih metoda prismotre i prikupljanja informacija, koje su takođe doprinele uspehu lova na bin Ladena? Ponovo nas zavlače, a mi dozvoljavamo da nas zavlače, ljudi koji samo žele da opravdaju svoje zločine. Sećate se onih rasprava o tome da li je mučenje dozvoljeno u situaciji kada „odbrojava tempirana bomba“? Sada diskutujemo o navodnoj tempiranoj bombi koja je eksplodirala posle osam godina – ukoliko je uopšte eksplodirala.

Za Ameriku je samo jedno pitanje o torturi važno: da li treba to da radimo? Odgovor na to, nakon više stotina godina promišljanja prava i moralnog progresa, ne samo u Americi, nego i u čitavom svetu, glasi – ne. To nije dobro za ljude kojima se naređuje da muče, niti za naše vojnike koje će mučiti neko drugi. Grupa Bušovih zvaničnika potajno je promenila taj odgovor na određeno vreme, ne razumevajući efikasnost odgovora, ali za ozbiljne islednike, etičke mislioce i pravnike, odgovor je uvek bio ne.

Ljudi koji misle drugačije sada se služe poluistinama i stavovima koji se ne mogu potvrditi, i postavljaju pitanje: da li tortura funkcioniše? Nije iznenađujuće što odgovaraju – da. To je lepo. Hajde da ih ignorišemo. Kao što bivši islednik Metju Aleksander objašnjava, čak i da funkcioniše, to ipak ne treba da radimo – jer je nemoralno i dovodi do raznih lažnih iskaza i gubljenja vremena. Odgovor na prvo pitanje – da li Amerika treba da se služi torturom – nema nikakve veze sa lažnim pitanjem koje se danas postavlja.

U najkraćem, ako vas šačica apologeta navodi da „ponovo razmotrite“ efikasnost mučenja, zapitajte se da li ste čuli makar jednan kredibilan dokaz da nas je davljenje odvelo do bin Ladena. Ja nisam. U najboljem slučaju, čula sam da je možda igralo malu ulogu u ogromnom kolopletu obaveštajnog i detektivskog rada, o čemu nemamo dokaze, i – što je još važnije – što je nemoguće opovrgnuti u principu. Možda će šačica cinika pokušati da opravda efikasnost torture, služeći se činjenicama koje ništa ne dokazuju. Mi ostali ih moramo podsetiti da sve vreme odgovaraju na pogrešna pitanja.

Dalija Litvik, Slate, 04.05.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 08.05.2011.