- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Kinesko šaputanje

 

Prikaz knjige Kraj kineskog sna: zašto se Kinezi plaše budućnosti (The End of the Chinese Dream: Why Chinese People Fear the Future), Gerard Lemos, Yale University Press.

 
Čungking se poslednjih dana često spominje u vestima. Od 2007, ovaj najveći grad na svetu (iako to nije dobar naziv, jer više liči na državu ili pokrajinu) bio je feud Boa Silaja, harizmatičnog bivšeg ministra trgovine i člana Politbiroa. Bo je počeo da skreće pažnju na sebe otkad je imenovan za partijskog sekretara ovog jugozapadnog grada, koji je do 2000. pripadao pokrajini Sečuan. Njegove kampanje obračuna sa organizovanim kriminalom i podsticanje građana da pevaju pesme o Kulturnoj revoluciji mnogi su tumačili, u Kini i van nje, kao lobiranje za svoj izbor u Stalni komitet Politbiroa na ovogodišnjem partijskom kongresu.

Ovo samoreklamiranje izazvalo je nelagodu kod mnogih članova stalne partijske hijerarhije. Od sadašnjih devet članova ove elite nad elitama, najmoćniji među njima, Hu Đintao, sekretar partije i predsednik, nije posetio Čungking otkad je Bo na vlasti. Iz današnje perspektive to deluje zloslutno, ali na to dugo niko nije obraćao pažnju.

Boove kampanje za izgradnju jeftinih stanova i borbu protiv korupcije obezbedile su mu podršku u gradu, gde još uvek ima dubokog i neiskorenjenog siromaštva. Ali i pored ponekad spornih poteza, način na koji je pao u nemilost iznenadio je sve. Spominjanje Boa u pozitivnom kontekstu u uvodnim poglavljima knjige Kraj kineskog sna Džeralda Lemosa svedoči o tome. Skoro u isto vreme kada je knjiga izašla iz štampe, Bo je skinut sa vlasti.

Boov pad je ubrzan kada je njegov šef policije, Vang Lijun, pobegao u američki konzulat u susednom Čengduu, početkom februara ove godine. Mesec dana kasnije, Bo je bez prevelike pompe smenjen sa svih partijskih funkcija i sa položaja u Čungkingu. Priča je postala još zamršenija kada je otkriveno da je njegova žena, Gu Kilaj, osumnjičena da je umešana u ubistvo jednog britanskog biznismena. Gu je proglašena krivom i dobila je uslovnu smrtnu kaznu, a Vang Lijun je osuđen na petnaest godina robije. I sam Bo je na kraju, 29. septembra, optužen za korupciju; njegova politička karijera je završena i on će po drugi put u životu otići u zatvor (prvi put je robijao tokom Kulturne revolucije).

Boov pad u nemilost čini Lemosovu knjigu još zanimljivijom. Ali glavni cilj Kraja kineskog sna jeste da osvetli najmisteriozniji od svih fenomena – kinesko javno mnjenje. Nekada su državni i pokrajinski zvaničnici mogli da se na sav glas pozivaju na podršku stotina miliona kineskih građana. Bez pristupa bilo kakvim pouzdanim podacima o stavovima javnosti (najranije ankete datiraju iz devedesetih, a i one su rađene na malom uzorku), bilo je teško osporiti te velike izjave. Međutim, sa pojavom društvenih medija prilike su se radikalno promenile. Sada možemo nazreti ono što je jedan stručnjak nazvao „unutrašnjim životom kineskog naroda“.

Mora se priznati da je ono što vidimo često kontradiktorno i teško za tumačenje. To ne važi samo za ljude sa strane. I kineski državni analitičari i zvaničnici jako se muče da protumače poruke sa internet platformi, kao što je izuzetno popularna kineska verzija Tvitera – Sina Weibo. Stvari dodatno komplikuje činjenica da je većina ovih zapisa prožeta autocenzurom ili ispisana u šiframa. Vesti o Boovom padu, na primer, prenošene su putem raznih metafora o „promeni vremena u Čungkingu“, da bi se izbegle makaze cenzora. Ponekad glasovi kineskih građana zvuče skoro kao parodija, zbog njihove strategije izbegavanja državne intervencije na pominjanje osetljivih pitanja. A u Kini je politika rukovodstva zemlje najosetljivije pitanje.

Lemons se suočio sa time kada je pokušao da sprovede u delo svoj inovativni projekat, uz podršku British Councila. On je stanovnike različitih zajednica u Čungkingu zamolio da zapišu svoje snove, težnje i strahove – na „čestitkama“. Njegovi pokušaji da odobrovolji zvaničnike otkriva visoki stepen napetosti između funkcionera i građana u Kini. U najvećem broju slučajeva, zvaničnici su mu dopustili da odnese čestitke na analizu. Ali jedan lokalni funkcioner je to odbio, zabrinut zbog mogućih optužbi na svoj račun u njima.

A šta Kinezi misle, makar sudeći po onom malom uzorku koji je Lemos sakupio? Postoji predrasuda da je prosečan Kinez izrazito politizovan, da ili snažno podržava ili duboko prezire sistem u kojem živi. Drugim rečima, da se radi o duboko politizovanoj zajednici, u kojoj ljudi imaju kompleksne poglede na svet, izražene kroz neprozirne metafore. Ali već površna analiza društvenih medija u narodnoj republici, kao i neki dokazi koje je Lemos sakupio tokom svog kratkog rada na terenu krajem 2000-ih, otkrivaju istu zaokupljenost tračevima, iste brige zbog nedostatka novca, pritisaka na poslu, troškova stanovanja i neizvesne budućnosti – kao i bilo gde drugde na svetu. Zdravstvena zaštita, finansijska neizvesnost, problemi odrastanja i strah od starosti – svi delovi univerzalnog scenarija nesigurnosti su tu. Ako ima nekih zamerki na rad vlade (a samo jednom se na njegovoj radionici pojavila starija gospođa i otvoreno počela da se žali na vladu), one se izražavaju jezikom blagog razočarenja, a ne frenetičnog protivljenja ili organskog nepoverenja.

Veliki problem kineskih vlasti u 21. veku je pokušaj vladajuće partije da kontroliše informacije koje su noseći stub njenog monopola na vlast, dok je u ostatku sveta došlo do prave eksplozije izvora informisanja. Preplavljeni smo vestima, rečima, idejama i stavovima drugih. I u Kini ima mnogo društvenih medija (ili možda naročito u Kini). U novom umreženom svetu kineska vlada se suočava sa velikim paradoksom. S jedne strane, ona može da se opire i da bude isključena iz pogodnosti koje mreže pružaju, i u ekonomskom i u smislu poboljšanja efikasnosti i društvene kohezije. Ili, s druge strane, ona može da prihvati ovu tendenciju, znajući da bi sile kojima pokušava da se približi jednog dana mogle da je nadjačaju i unište.

Politička elilita u Pekingu lavira između ova dva pristupa. Jedan član Politibiroa poslednjih godina preti ukidanjem čitavog interneta, nakon što je na Guglu pretražio sebe i pronašao glasine o svojim aktivnostima (malo se primirio kada mu je jedan pomoćnik objasnio kakve bi ekonomske posledice takav postupak mogao da izazove). Neki drugi članovi Politibiroa imaju svoje Weibo naloge i pokušavaju da se približe ljudima.

Posmatrajući sa strane kinesko javno mnjenje i njegove odjeke na društvenim mrežama, stranac jedino može da zaključi da oni otkrivaju kompleksnost, raznolikost i nejedinstvo države koja je, do sasvim nedavno, delovala monolitno i daleko. Kako Lemos pokazuje, možda unutrašnji život kineskih građana i nije toliko teško razumeti – isti je kao naš.

 
Kerry Brown je izvršni direktor Centra za kineske studije na Univerzitetu u Sidneju.

Kerry Brown, Inside Story, 04.10.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 09.10.2012.