- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Knjiga žalosti

Kad-tad će me neko tužiti i platiću kaznu toliku da će mi presesti hiperprodukcija karakteristična inače za kapitalizam, ali kojoj sam i sam podlegao. Juče sam za “Istinomer” napisao, prsti sami kucaju, kako je povodom izneveravanja izvorne rezolucije o Kosovu u DSS-u otvorena knjiga žalosti, poslao sam odmah tekst i ton, potonje će mi biti otežavajuća okolnosti – okrivljeni, zar ni čitajući naglas niste primetili da se radi o izmišljotini uvredljivoj i škodljivoj po ugled ove male stranke, takoreći sektice međ masovnim partijama?

Zaista, kako bih se branio na sudu?

Pa ta je stranka jedina muški ožalila Kosovo, sve što je u vezi sa našom sve daljom pokrajinom ima za DSS rang smrtnog slučaja, a šta je onda prikladnije od dostojanstvenog mimohoda gde bi istomišljenici saborno se potpisujuć podelili žal za Kosovo(m) i ostali u istoriji kao protivnici izdajničke politike zna se čije. Da, stvar bi se još mogla okrenuti na moju vodenicu – da javnost ukori ostale stranke što nijedna nije ponudila knjigu žalosti…

Mogla bi me i druga da je tako nazovem strana tužiti, dijalog predsednika Republike sa izvornom rezolucijom, iz istog “Istinomera”, takođe nije verodostojan (rezolucija promrmlja da je njena kolevka Skupština i da kolevku nikome neće dati, predsedniku pripadne muka od te kolevke pa kolevke te joj odbrusi da smo celom svetu dodijali sa kolevkom, vreme je da pređemo u dubak etc.). Kako bih se kad bi mi sudija spočitnuo da je sve to izmišljeno branio?! Okrivljeni: ”Nisam bio kadar drukčije opisati osećanje predsednikovo da se nešto istorijsko dešava; meni se tekstovi i stare i zajedničke rezolucije čine nevažnim, nepotrebnim i šupljim, kao što se političarima čine nevažnim, nepotrebnim i šupljim moji tekstovi, ali i oni i ja ispunjavamo radnu normu, samo što ja tekst pišem sam, a rezoluciju pišu i prepravljaju stotine individua. Možda bih da sam deo tog kreativnog tima i ja živeo u uverenju da smo napisali remek-delo: ‘Pa ne bi nas bilo toliko da ne radimo na nečemu zbilja velikom!’ Da su meni, gospodine sudija, dolazili toliki zvaničnici, da sam onoliko vremena proveo na aerodromima i u svečanim salama, i ja bih verovatno pomislio kako je to štivo od životnog, državnog, istorijskog značaja. To je valjda kao kad se nečija knjiga ili CD proda u neočekivano visokom tiražu: taj koji je u studiju bio vraćan desetine puta i koji je sam sebi rekao da nije dorastao zadatku kad vidi koliko mu je novaca i koliko ponuda za svirke u inostranstvu stiglo naprasno zaključi: ‘Ma dobro ja pevam. Stvarno, i glas, i sluh, i interpretacija, ekstra!’; pisac koji je ponizno i malonadežno predao tanušno štivo izdavaču dobije NIN-ovu na primer nagradu i odjednom živne: ‘Pišem kao u svojim najboljim danima, ne baš kao rani ja, ali još uvek tri koplja bolje od konkurencije!’ Ili: ako je nagrađeni početnik: ‘Jači sam od onih metuzalema iz SANU, kvalitet čak i kod nas mora izbiti na videlo!’ i sl. Tako i ovi oko kojih se vrzmaju telohranitelji, stjuardese, livrejisani konobari, sobarice i baštovani; političari koji o trošku zajednice (srpske, evropske, međunarodne, svejedno) prevaljuju silne milje i svako malo padaju u džetleg, zbog kojih ketering radi prekovremeno, kad vide kolika je mašinerija u pogonu i koliko su zaradili, moraju verovati da su stvorili nešto ako ne epohalno a ono dovoljno veliko da opravda toliku gungulu, umor i trošak.”

Tako bih se otprilike na sudu branio od optužbi da izmišljam dijaloge i da naše izabrane predstavnike opisujem kao osobe koje na ravnoj nozi razgovaraju sa dokumentima (dokumenta i sama, kao da im je Antonić udahnuo dušu, takođe ispoljavaju osećanja kad je u pitanju Kosovo i imaju moć govora), ne bih sada da pravim retrospektivu vlastitih izmišljotina, ali kad sam već krenuo daj da dam kakvu-takvu klasifikaciju izmišljenog, to bi bili: 1. nedogođeni događaji; 2. beslovesni razgovori državnih velikodostojnika jednih sa drugima ili sa pripadnicima faune i flore, mineralima, nebeskim telima te proizvodima domaće radinosti. 3. izmišljene ličnosti ili stvorenja (Tadić koji za sebe i svoj identitet uzima dvokrevetnu sobu i sl.) i 4. neautorizovani nadimci.

Kako bih se iskobeljao da me je jedan građanin tužio što sam ga jedared nazvao Babuškom (mada ni sad nije kasno da me da sudu, tim pre što nadimak pokazuje tendenciju da se primi)? Prvo i prvo, mada je to najmanje važno, nisam ja bio kum tj. autor, neću da se kitim tuđim perjem, ali neću ni po koju cenu ni da otkrijem svoj izvor! Uglavnom, čovek zvani Babuška nije negodovao kad je bila promocija nadimka, pa sam pomislio da mu je to ili simpatično ili da mu je svejedno. I šta uopšte fali pomenutoj reči? Evo: babuška, rus. deminutiv od reči baba; b) rečna riba nalik šaranu; u restoranima nije na ceni kao među pecarošima kojima je često jedini ulov i jedina radost. c) drvena lutka koja se u struku otvara i u čijoj je nutrini umanjena replika, u replici treća, još manja, i tako ne baš unedogled, ali bude tih lutaka pet-šest, otkud znam; ponos sovjetskih berjoski.

Izvlačio bih se govoreći da ni u mojoj nameri ni u samoj reči nije bilo ničeg vređalačkog niti klevetničkog: polovi su ravnopravni, ergo, biti babuška isto je što i biti deduška, dalje, starci/starice su punopravni članovi društva pa nadimci Babuška/Dedushka zvuče jednako dobro kao Beba, Tetka i šta ti ja znam. 2. Nositi ime ribe koja živi u našim teritorijalnim vodama zašto bi ikome smetalo? Imamo političara nazvanog po drvetu kojeg u Srbiji nema, pa g. Palma ipak nije nikog tužio.

3. Biti upoređen sa nečim što je dika ruskog drvodeljstva i farbaluka takođe ne može biti uvredljivo; biti višeslojna ličnost, ma bila i na rasklapanje, kompliment je.

Eto, to su neznatne nadam se nepotrebne predostrožnosti koje mi od duga vremena (na slobodarskom Kosmaju pada kiša) prolaze kroz glavu.

Peščanik.net, 10.09.2010.