- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Ko se boji vuka još…

Vašington – Nedavno, na jednoj večeri, kolega iz Posta počeo je da se interesuje za „zdravlje srpskih medija“. Vratio se skoro sa zapadnog Balkana, kako to oni zovu, boravio je na kratko i u Beogradu i sad ga je zanimalo kako se rasplela afera sa „onim srpskim lobistom iz Čikaga Milanom Petrovićem“ koja je eksplodirala u vreme kad je on odlazio iz naše zemlje.

U Beogradu je, inače, bio prilično iznenađen što je ostao bez kredibilnog odgovora na pitanje šta će biti sa suđenjem Miladinu Kovačeviću i onima iz našeg konzulata u Njujorku koji su mu, početkom maja, omogućili da sa lažnim papirima umakne američkoj pravdi. Ali, sad je prevashodno pitao za novosti oko lobiste iz Čikaga, nameran da se profesionalno uključi u tu priču sa fokusom na veze dotičnog Petrovića sa tamošnjim smenjenim guvernerom države Ilinoi Rodom Blagojevićem, kome, kao što je poznato, predstoji suđenje za zloupotrebu položaja, brojne prevare i tešku korupciju (u perspektivi, 20 godina robije).

Kolegi iz Posta ostao sam dužan objašnjenja za čuđenje zašto su se mediji u Srbiji naglo ućutali o lobističkoj aferi sa firmom iz Čikaga. Večera je, na svu sreću, privedena kraju baš kad je razgovor prešao na tu temu, tako da je nastavak priče ostavljen za kasnije, „kad se čujemo“.

U međuvremenu, autor može za dalje da vam ponudi samo neka svoja saznanja do kojih je došao ovih dana. A, uz to, i neke dileme, pitanja i strepnje s kojima se (u svojstvu dopisnika iz Amerike, još malo pa dve decenije) suočava sad povodom te neuobičajene medijske tišine u Beogradu.

…Jedna od prvih internih mera koje je Tadićev pulen Vuk Jeremić doneo u leto 2007, kad je ustoličen za ministra spoljnih poslova Srbije (u svojoj 32. godini, sa diplomom Harvarda, za fiziku), bila je da se ambasadorima Srbije zabrani – bez njegovog predhodnog odobrenja – davanje izjava ili intervjua za naše medije i dopisnike u svetu. Ta Jeremićeva zabrana i dalje je uveliko na snazi, s tim što se  ne odnosi na kontakte naših diplomata sa medijima u zemljama u kojima službuju (naprotiv, na to se veoma polaže, čim se ukaže prilika).

Koliko je cela ta restriktivna akcija ozbiljna u praksi, videlo se na prednovogodišnjem saboru (2008) srpskih ambasadora u Beogradu, gde su se nekolicina njih drznuli da, bez traženja dozvole, onako samoinicijativno kažu ponešto domaćim novinarima o tome šta se tu dva dana razgovaralo. Ministarskom odlukom, oni su za taj ozbiljni disciplinski prekršaj pod hitno pokažnjavani oduzimanjem četvrtine mesečnog ličnog dohotka (u devizama, nego šta).

Informacija o tom prekršaju, sa posledicama, prosleđena je javnosti, a rezultat tog zavođenja reda ispao je sasvim  prema očekivanju. Možda niste primetili, ali od januara 2008. o spoljnoj politici Srbije za našu javnost, u ime države, isključivo govore predsednik Tadić, njegov ministar Jeremić i Jeremićev šef kabineta Stefanović (Borko, a ne Mirko Stefanović – ovaj drugi je, istina, generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova i stric šefa kabineta, ali nema to ovlašćenje). U principu,  ambasadori i ostali takođe mogu nešto da prozbore za srpsku javnost – ali, kao što je rečeno, uz predhodnu saglasnost iz ministrovog kabineta. Koliko se dosad videlo, posle onog novogodišnjeg kažnjavanja 2008. na tom terenu više nema iskakanja.

Konkretno, ti novi cenzorski maniri onemogućili su mi prošle jeseni intervju sa Ivanom Vujačićem, našim tadašnjim uspešnim ambasadorom u SAD, posle njegovog višemesečnog povlačenja u Beograd, što je bio odgovor Srbije na američko priznavanje Kosova). A, i učinili su da se, uopšte, i donekle proredi izveštavanje naših dopisnika sa njujorških sednica Saveta bezbednosti o Kosovu, gde – pored redovno prisutnog našeg ambasadora iz Vašingtona i predstavnika u UN, kao i savetnika i ostalih eksperata iz Srbije – sagovornici mogu sad jedino da nam budu Tadić ili Jeremić. Haug.

Sa dopisničkom biografijom koju imam na ovom terenu, mogu da konstatujem da takvog ponašanja prema novinarima ranije nije bilo. Ni u vreme kad su onu Jugoslaviju zastupali pred UN Miljan Komatina, Leka Lončar, Ignac Golob i ostali, ni kad je u Vašington dolazio Ante Marković, a ambasadu vodio Dževad Mujezinović. Prema nama se nije tako postupalo ni onih teških 90-tih godina, u vreme sankcija, kad su se pred Savetom bezbednosti pojavljivali Miloševićevi izaslanici  Živadin i Vlatko Jovanović ili Milan Milutinović. A, da se i ne pominje onaj period posle 5. oktobra – sa Vojom Koštunicom i Svetom Marovićem, sa Zoranom Đinđićem i Zoranom Živkovićem i ministrima spoljnih poslova Svilanovićem i Draškovićem.

I sa Tadićem je, u početku, moglo lepo da se sarađuje kad je dolazio u Ameriku. Ali, posle su naišla neka drugačija vremena, tako da vaš dopisnik nije bio iznenađen kad ga je novi ambasador Srbije u Vašingtonu Vladimir Petrović nedavno promptno obavestio da „nema saglasnost nadležnih u Beogradu“ za traženi intervju o ovdašnjim aspektima afere sa čikaškim lobistom Milanom Petrovićem.

Ambasadoru je, inače, najavljeno u predhodnom razgovoru, da u traženom intervjuu može računati i na sledeća konkretna pitanja:

Da li su u u srodstvu on i njegov prezimenjak, lobista iz Čikaga Milan Petrović, imajući u vidu da je on pre nepune dve godine izvučen iz anonimnosti čikaške dijaspore da bi  potom diretkno bio postavljen za otpravnika poslova, a potom, posle Vujačića, od maja i za ambasadora Srbije u Vašingtonu (1977. godište)? U svojstvu otpravnika poslova ambasade, V. Petrović je, avgusta 2008, u Denveru učestvovao u dogovoru Tadićevog savetnika Šapera sa M. Petrovićem – glavnim lobistom za kampanje guvernera Blagojevića – o lobiranju za Srbiju. Tri meseca kasnije pokrenut je istražni postupak protiv Blagojevića, on je u decembru i smenjen – ali je posle toga, krajem aprila 2009, vlada Srbije ipak potpisala ugovor o lobiranju sa Petrovićevom firmom u Čikagu?

Američki propisi nalažu transparentnost u poslovima ove vrste. Našta se Petrovićev obavezao u ugovoru o lobiranju i šta je od toga uradjeno ili bar započeto za dobrobit Srbije od maja naovamo?

Mnoge države angažuju američke firme za lobiranje u SAD. Po pravilu, za taj posao uzimaju se specijalizovane kancelarije iz Vašingtona, sa proverenim vezama i uticajem u administraciji i Kongresu. Nije poznat slučaj da je neka država angažovala za svoju promociju neku firmu van glavnog grada. A, da se i ne pominje da je to bilo za mesečni honorar od 85.000 dolara (koji se od maja uredno uplaćuje Petroviću),što se smatra visokom – veoma visokom cenom na lobističkoj berzi u Vašingtonu.

Listovi iz Čikaga nagoveštavaju da bi predstojeće suđenje Rodu Blagojeviću moglo da otkrije i mnoge neprijatne istine o Milanu Petroviću, koji se naziva „jednim od glavnih lobista za finansiranje kampanje bivšeg guvernera“. Zašto je – ako je to već odavno poznato i dostupno čak i u medijima – Beograd uopšte ulazio u tu kombinaciju, a od 1. maja počeo i da ispunjava svoju finansijsku obavezu iz ugovora sa Petrovićevom firmom?

Za nadati se da će se, jednog dana, ipak dočekati  odgovori na ova pitanja. A, i na ona koja će potom neminovno uslediti.

 
Slobodan Pavlović, Vašington

Peščanik.net, 07.08.2009.

Srodni linkovi: