jarići u štali

Foto: Predrag Trokicić

Majstor jeftine melodrame ponovo je imao svoje uzlete ka prostorima gde ničega osim njega nema. Davno smo se već navikli na dnevne ili večernje egzibicione ispade, koje više ništa iz njegove nutrine ne može da kontroliše. Da li je to ipak, za deo sveta u kome silom loše igre slučaja živimo, i dalje podnošljivi dnevni ritual kome smo podvrgnuti u laboratoriji ludog naučnika?

Odgovor na prethodno pitanje morao bi da bude negativan: ljudsko biće koje drži do sebe, ima čula, emocije, bar malo samopoštovanja i neka uobičajena etička svojstva, ništa od toga ne bi moglo niti smelo da trpi. Nego da se oslobodi, po svaku cenu.

Ali, takva logika samoodbrane ovde ne živi, otpor svemu tome još je slabašan i nedovoljan. Sopstvenu sam letargiju – koliko je to bilo moguće – odbijao da prihvatim kao način života. Postao sam jedan od onih koji su u svađi sa nedužnim televizorom, budući da to živi u njemu i ne prestaje da se umnožava u bezbroj najgorih verzija, rušeći moj realni svet i gradeći od njega košmarnu i neotklonjivu fantazmagoriju.

Mogao bih da se isključim iz inficirane javnosti, da prestanem da pratim vesti i čitam novine, batalim da koristim čitav repertoar glagola psujući taj elektronski a nehumani odraz „na ekranu mog televizijskog aparata“, da pijem jake barbiturate ili naprosto odem odavde. Bilo gde. Ozbiljno razmatram navedeni inventar mogućnosti.

Pre tri dana, on je dan sećanja na žrtve bombardovanja pretvorio u svoj neukusni klovnovski varijete sa zanosom, lupanjem u bubnjeve, busanjem u prsa, plakanjem i napadima neobuzdane mržnje.

Menjajući svoje pojavne oblike kako bi sačuvao svoju suštinu, tek je ovog marta postao nesumnjivi epicentar mržnje, jedine emocije koja je u njega iskrena i jasno se prepoznaje čak i uz odvratno šmrcanje i napadni plač, nedostojan bilo koga koji se setio razloga za suze.

Navodnu ljubav prema svom narodu on izražava jasnim porukama nepristajanja na njegovu većinu, ne sakrivajući da ne voli ni one za koje je uveren da ga slede. Mogu li se voleti mučenici što ga prate po Srbiji, prisiljeni na kulučenje i skapavanje pred njegovim sve mahnitijim istupima, koje izgleda još ne prate nadležne sanitetske službe.

Mogu li oni bilo šta da osećaju prema njemu, osim prezira, koji bi morao da bude neizbežan i prema sebi. I oni se tako sjedinjeni pred zastrašujućom zabludom mrze međusobno i eho te rastuće emocije odlazi na sve četiri strane razorenog sveta.

Juče smo primili k znanju da je on seo i rabeći svoj raskošni dar napisao autorski tekst za tabloid kome takav tekst i priliči. Autorski tekst? Kad to piše čovek koji je uveren da je predsednik jedne države, svakako očekujete ponudu raskošne lucidnosti i osobene mudrosti, mirnu državničku sintezu svega što nas sputava, pametni oprez pred sumnjivim obećanjima. Dobar jezik, stil dostojan visoke dužnosti kojom se ekskluzivni pisac bavi.

Ali, đavola! Kao da je autor na rukama imao bokserske rukavice, pa brljao po tastaturi promašujući ciljana slova, a u glavi šoder iz koga je nastalo to što je imalo da uzdrma davno zaspalu Srbiju. Dobro, mnogi imaju muke sa rečima, sa istinom i poštenjem, nije čak ni sramota biti nepismen, pa i napisati jedan sumanuti tekst. Ali to se pogleda, kaže se sebi: u jebo te, ovo nije ni za k. Pa se zgužva i baci u korpu gde su i ostali bezvredni papiri i masna ’artija u kojoj je bio, recimo, funkcionerski burek.

Uveren u svoju misaonu nadmoć i opštu blentavost puka, pokazao je da ipak ima nešto od hrabrosti. Izaći sa takvom misaonom sekrecijom pred bilo kakvu javnost zahteva autentično kaskadersko ludilo, koje očito taj čovek poseduje.

Teškom mukom sam pročitao autorski rad predsednika i tamo zaista nisam našao ništa. Ništa novo, niti vredno bilo kakve pažnje. O tome što jeste ništa govore prethodni pasusi, pa ipak…

U tom autorskom tekstu postoji ovakva rečenica, čiji je smisao da obrazloži izvore i strahove, paniku i paranoju, razloge za prezrivu mržnju: „Nema priče sa onima koji upadaju na državnu televiziju sa motornim testerama i nose vešala kroz centar srpske prestonice. Koji vide siledžijstvo i nasilje kao put do državne kase, privilegije i pljačke“. Ovde je sadržana lozinka čitave jedne nasilničke političke filozofije.

Dobro, testera nije bila motorna nego električna. Recimo, srednjoškolac koji bi, pišući na zadatu temu o prizorima iz srpske politike, sklepao navedenu rečenicu dobio bi jedinicu kao kuća: zbog nepoznavanja maternjeg jezika, njegove funkcije, težeg oblika misaone konfuzije i izražajne zapuštenosti.

U predsednikovoj proznoj tvorbi ipak prednjači jedan tronuti, samožaleći sudbinski upit onima koji više ne mogu da trpe, te su namerni da ga što pre sklone, i svedu na ono što zaista jeste: niko i ništa.

„Hoćete li izbore, ili moju glavu?“

Za izbore ne znam, moja je građanska dužnost da na to ne izlazim.

Ali, još je manje razuman drugi deo ponude.

Šta će bilo kome takva glava?

Peščanik.net, 26.03.2019.

Srodni link: Dejan Ilić – „Nemotivisano zlo“

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilc je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost).
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)