Tužni zbore: Pošto je naš predsednik Republike g. Boris Tadić došao do zaključka da njegovoj Demokratskoj stranci nije dovoljna samo ona “idejna bliskost” sa Socijalističkom partijom Srbije i njenim ortacima da bi zajedno sastavili vladu, odlučio se da apeluje na uzvišenija osećanja, na pijetet, što reče onomad Dragan Jočić.

Ne samo što su “idejno bliski”, veli Tadić, nego su pride i ujedinjeni u bolu zbog nenadoknadivih gubitaka. Eto, ostali su i jedni i drugi bez svojih predsednika stranaka: Tadiću je ubilo Đinđića, a Dačiću je umro Sloba, pa su se tako zbližili i na osećajnom planu, pored racionalno-idejno-aritmetičkog. Tako je otkriven novi oblik sabornosti u Srba: tužni zbor koji nas je okupio ovde, nad rakom svakog morala, zdrave pameti i osnovne pristojnosti. Idućeg marta, kobnog meseca, očekujemo zajedničku komemoraciju za Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića; ionako su datumi bliski: 11. i 12. mart. Ostvarićemo ono što nije uspelo Franji Tuđmanu (takođe neprežaljenom): da izmiksamo kosti i izjednačimo u smrti zlo i dobro.

Tužni zbore: Ujedinjeni ovako tragičnim povodima, uznesimo se još malo u sfere uzvišenije, bogougodne i metafizičke. Oh, da: u smrti smo svi jednaki i svačija suza podjednako je slana. O onome šta smo radili za života ionako će se suditi na Poslednjem Informativnom Razgovoru, tamo gore, gde će ovlašćeno službeno lice sv. Petar sastaviti službenu belešku koja će se kao dokaz izvesti na dan Strašnog Suda. Oslobođeni, dakle, obaveze da o delima našim razmišljamo za života, ostajemo jednaki u bolu koji sve izjednačava.

Eh, sad: da li baš sve nas? Tu treba biti dosledan, kad već nismo ni u čemu drugome. Lako je sa Dačićevim koalicionim partnerima: oni su takođe bliski demokratima u svojoj tuzi i bolu. Draganu Markoviću Palmi ubilo je Komandanta i Osnivača stranke, neprežaljenog Arkana i Palma dan-danas pati i tuguje. Porodici Krkobabić po prirodi stvari nije lako, s obzirom na prirodu njihove stranke; osim toga, njima je umro Mirko Marjanović, zaštitnik i dobrotvor njihov. A ni Vuk Drašković nije zaboravio svog đenerala Dražu Mihajlovića; naprotiv.

Ali šta ćemo sa ostalim akterima na političkoj sceni bez kojih nema sabornosti u bolu? Radikali su tu diskvalifikovani po definiciji, jer je njihov lider i osnivač prof. dr Vojislav Šešelj, kako vidimo i slava Bogu, čio i živahan. Čim, daleko bilo, on premine u Gospodu, Nikolić i Vučić podeliće svoj bol i tugu s Tadićem, Dačićem i Palmom bez problema, pa će sabornost biti potpuna. U slučaju Demokratske stranke Srbije, međutim, došlo je do nepravde: Voji Koštunici poginuo je Mita Ljotić, njegova “moralna vertikala”, a i na gen. Milana Nedića ne treba zaboraviti: na pomen njegovog imena treba stati u stav mirno, kaže Nenad Popović. Uzgred, gen. Nedića setila se Srpska liberalna stranka: traže njegovu sudsku rehabilitaciju. Dakle: pošto su svačija tuga i bol isti i ujedinjujući, zašto Tadić nije svoj bol podelio i sa Koštunicom? Jeste da je Mita Ljotić stradao zbog neprilagođene brzine bežanja od narodnog gneva i osvete još 1945, ali njegov duh i “moralna vertikalnost” i te kako su živi i prisutni u srcima. Uostalom, ako su mogli 67 godina da čekaju na “oslobođenje” Beograda, ni sada nije kasno da zatraže pomirenje u prisustvu seni Mite Ljotića. Tako bi sabornost ucveljenih postala univerzalna, pa bi im bilo mnogo lakše da svi zajedno, tako ucveljeni, naprave vladu u Srbiji i gradsku vlast u Beogradu, a radikali će božju volju da čekaju u ovozemaljskoj opoziciji.

Tužni zbore: Podsetimo se na živote i dela neprežaljenih pokojnika.

Zoran Đinđić izveo je Srbiju iz agonije i pružio joj je viziju u kojoj će oživeti i postati deo pristojnog i normalnog čovečanstva. Pao je od snajperskog hica koji je ispalio pripadnik Miloševićeve jedinice za pljačke i ubistva, čovek s kojim se Slobodan Milošević rukovao 1997. Ubijenog premijera Đinđića ispratile su stotine hiljada ljudi.

Slobodan Milošević umro je u pritvoru Haškog tribunala jer se igrao lekovima, ne bi li se domogao lečenja u Rusiji. Upropastio je prvo Jugoslaviju, a zatim i Srbiju. Glasove naroda i narodne pare je krao, a političke protivnike je ubijao. Ispraćaj ste mu videli. Smrt ih je, po mišljenju Borisa Tadića, izjednačila samom okolnošću da su mrtvi i da za njima neko žali. Po tom merilu, tuga će nas zbližiti i sa italijanskim fašistima čijeg su Dučea isti oni grozni partizani streljali i obesili za noge; i sa neonacistima, čiji je Firer poginuo od zlikovačke ruke u kontekstu donekle složenom, ali ga zbog toga ne žale manje.

Tužni zbore: Ne treba dovoditi u pitanje iskrenost tuge ožalošćenih milih i dragih. Ta nisu valjda takvi licemeri da liju suze krokodilske, a u srcu im je lakše što neprežaljenih pokojnika među nama više nema, kao što živi Voja Šešelj muči radikale kao vrag grešnu dušu? Na ove izraze ljudskih osećanja i iskrene tuge treba gledati sa saosećanjem, dobrom voljom i poverenjem, jer ćemo tako dobiti koliko-toliko stabilnu vladu Srbije, a za Beograd ćemo videti. Ne može baš sve i uvek, pa čak ni sa ucveljenim koalicijama. Ostavinske rasprave, naime, još nisu pravosnažne i izvršne.

 
Danas, 10.06.2008

Peščanik.net, 09.06.2008.