Izbeglička Nike, dizajn: Slaviša Savić

Izbeglička Nike, dizajn: Slaviša Savić

Romi ne kradu decu ili, tačnije: ne kradu ih ni manje ni više nego ne-Romi. Pa ipak, pre 65 godina, kad sam bio dete, govorili su mi da će me, ne budem li dobar, odneti baš Romi a ne neki drugi ljudi. Čujem da i danas pojedini roditelji plaše decu na isti ili sličan način (u moje vreme, Romi su decu krali da od njih prave sapun, ne znam kako je sad). Otkada i otkuda ova praksa u Srbiji? Da li su i moji roditelji kao mali verovali da Cigani kradu decu? A moji babe i dede, prababe i pradede?

Verovanje da Romi kradu decu postoji u svim evropskim i mnogim vanevropskim društvima i kulturama. Zahvaljujući brojnim istraživanjima, danas znamo kada i kako se ono pojavilo, koje je oblike poprimalo i kakve je recidive ostavilo do dana današnjeg. Kada su se pojavili u zapadnoj Evropi (15. vek), Romi su vrlo brzo bili socijalno marginalizovani i stigmatizovani, po istom obrascu po kome se hrišćanska zajednica odnosila prema Jevrejima. Najteža od brojnih stereotipnih optužbi protiv Jevreja bila je da ubijaju hrišćansku decu a njihovu krv koriste u svojim verskim ritualima. A Romi su optuživani da hrišćansku decu kradu i prodaju Jevrejima (ili ih sami koriste, za prošnju ili drugi rad). Niko manji nego Luter je u jednoj propovedi (1528), izjednačujući Jevreje i Rome kao lutalice i neprijatelje Hrista, ove druge, pored brojnih drugih nepočinstava, optužio za krađu dece.[efn_note]O genezi i potonjoj sudbini optužbe da Romi kradu decu v. Wolfram Schäfer, „Wider den Vorwurf des Kinderraubs“, u: Udo Engbring-Romang i Wilhelm Solms (ur.), „Diebstahl im Blick?: zur Kriminalisierung der „Zigeuner“, Zihajm: I-Verb.de, 2005, 141–179.[/efn_note]

Verovanje da Romi kradu decu se, izgleda, prenosilo i učvršćivalo prvenstveno preko lepe književnosti. Jedan nemački autor je ubedljivo pokazao da se motiv ukradenog deteta ne javlja u narodnim umotvorinama, a da se prvi put sreće u Servantesovoj noveli „Cigančica“ (La Gitanilla, 1613), pa zatim prolazi kroz bezbrojne varijacije (npr. Minjon iz Geteovog Vilhelma Majstera, 1795) i kulminira u poplavi petparačkih romana koja traje od kraja 18. veka do manje-više danas, naročito u književnosti za decu i omladinu.[efn_note]Wilhelm Solms, Zigeunerbilder. Ein dunkles Kapitel der deutschen Literaturgeschichte. Von der frühen Neuzeit bis zur Romantik, Herausgeber: Königshausen & Neumann, 2008. Up. i: Jodie Matthews „Back where they belong: Gypsies, kidnapping and assimilation in Victorian children’s literature“, Romani Studies 5, 20(2): 137-159 (2010).[/efn_note] S vremenom, priča o ukradenom detetu postaje sve zloćudnija. Servantesovu junakinju Romi odgajaju s mnogo ljubavi a na hepiendu se ona udaje za lepog plemića. U dečjoj književnosti, međutim, sudbina ukradenog deteta se pogoršava: ne samo što ostaje bez roditeljske ljubavi, nego se Romi prema njemu odnose surovo i primoravaju ga da privređuje. Zapravo, priča o ukradenom detetu postaje jedno pedagoško sredstvo, pretnja neposlušnoj deci: ne budeš li dobra, odneće te Cigani.

U drugoj polovini 19. veka, fikcija o ukradenom detetu prelazi iz literature u medije i postaje „stvarnost“. Novine redovno objavljuju „vesti“ o detetu koje su ukrali Romi, uz navođenje datuma, mesta i imena, nudeći tako neoborive „dokaze“ za romska zlodela. To, naravno, dovodi do povremenih moralnih panika, pa i do nasilja prema demonizovanim Romima, naročito od kraja 19. i u 20. veku, kada verovanje o inferiornosti i zloćudnosti Roma dobija „naučno“ utemeljenje u eugeničkim i rasnim teorijama. Ovaj proces kulminira u vremenu između dva svetska rata i završava se nacističkim genocidom nad Romima.

Zanimljivo je da u zapadnoj Evropi, kako u književnosti tako i u medijima, standardna optužba protiv Roma za krađu dece ne uključuje optužbu da oni tu decu oslepljuju ili na drugi način sakate – dovoljno je što ih odvode od roditelja i eksploatišu. Međutim, u Srbiji je upravo sakaćenje bilo obavezan i bitan element priče o ukradenom detetu.

Kada se i kako javlja motiv ukradenog (i osakaćenog) deteta u Srbiji? Treba imati na umu da je, sve do 19. veka, položaj Roma u Osmanskom carstvu bio znatno povoljniji nego u hrišćanskim zemljama zapadne Evrope: mada socijalno marginalizovani, izolovani i stigmatizovani, Romi su tu uživali kakvu-takvu pravnu zaštitu i nisu trpeli sistematske progone i pogrome. Isto važi i za Srbiju kao osmansku provinciju, kako pre tako i posle sticanja autonomije.[efn_note]Ivan Janković, „Pravni status Roma u Kneževini Srbiji“, Pravni zapisi, 7(2): 297–323 (2016).[/efn_note]

Ovim se neće reći da u Srbiji nije bilo predrasuda prema Romima. Naprotiv, za njih je u zvaničnim aktima naglašavano da su „zli podanici“ i „očovadni“ ljudi, a naročito im je pripisivana sklonost prema krađi. U žalbama podnetim Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine u kojima se zahteva prinudno naseljavanje Roma kaže se da „njihov skitnički život škodi okolini u kojoj su: jer oni, nastanivši se na svojim čergama kod neke obštine, ovu svojom krađom ugnjetavaju“.[efn_note]Andrija Radenić, Svetoandrejska Skupština, Beograd: Naučno delo, 1964, 173.[/efn_note] U zvaničnoj policijskoj prepisci su „Rom“ i „konjokradica“ maltene sinonimi.[efn_note]Na primer, prepiska u: Arhiv Srbije (dalje: AS), Ministarstvo finansija – Odeljenje Promišljenosti, Delovodni protokol 1841, No. 2159.[/efn_note] U školskim čitankama su štampane stereotipne priče o „Cigančetu koje krade“. Doduše, Prosvetni savet je 1882. godine predložio da se one izostave, jer „ima mesta gde i Cigani idu u našu školu“, pa „iako Cigani imaju naviku da kradu, opet bi njihovu decu trebalo poštedeti od poruge kojoj se izlažu pred celom školom kad se ti člančići čitaju“.[efn_note]Prosvetni glasnik, 31.07.1882.[/efn_note]

Ukratko, do pred kraj 19. veka izvori redovno optužuju Rome za krađu, ali ne i za krađu dece. Ovo uprkos činjenici da je i u Srbiji postojalo neko difuzno verovanje da Romi kradu i decu. Prema jednom člančiću o svojstvima oraha iz 1862. godine: „Kažu, da Cigani ukradenu decu tom vodicom [sokom oraha] umivaju ili tim mesom [oraha] lice pomažu, i teško je poznati da nisu njihova“.[efn_note]Školski list, 20.08.1862, 365.[/efn_note] No, bez obzira na ovo verovanje, u izvorima nema traga da su Romi krali decu ili da su pod takvom optužbom gonjeni i/ili linčovani, kao što se događalo na zapadu, a od kraja 19. veka i u Srbiji.

(S druge strane, već u prvoj polovini 19. veka pripadnici jedne druge manjinske grupe, Jevreji, su optuživani za ritualno ubistvo hrišćanske dece, isto onako kako je to bivalo u zapadnoevropskim zemljama, ali i u Rusiji. U Beogradu su 1841. godine izbili nemiri povodom smrti sedamnaestogodišnjeg mladića koji je služio u jednoj jevrejskoj kući, jer se proneo glas da su ga Jevreji ubili „[h]vatajući [njegovu] krv za pričešćenije svoje“. Pogrom Jevreja je sprečila policija, koja je ustanovila da su glasine o ritualnom ubistvu najviše širili i njihovu „istinitost“ dokazivali „sveštenici i đaci“. Ministarstvo unutrašnjih dela se zato obratilo ministarstvu prosvete i vera, a ovo mitropoliji beogradskoj, s ciljem da se obustavi takva agitacija: „da ne bi naše sveštenstvo i đaci prostoti ovakova sujeverja ulivalo i razgovore nepristojne vodilo s kojima se ogorčenije i osveta protiv nevinih Jevreja podražuje, mir i dobar poredak narušava […] i s time prostota na osvetu podstrekava“.[efn_note]AS, Mitropolija beogradska, 1841/587.[/efn_note] S obzirom da su kao podstrekači označeni sveštenici, verovatnije je da je u ovom slučaju inspiracija došla iz Rusije a ne sa zapada.)

Meni nije poznato nijedno delo iz srpske književnosti u kome se javlja motiv romske krađe deteta. Naprotiv, u noveli „Poslednji Altomanović“ (1856) srpsko – i to plemićko – dete koje Romi vode sa sobom nije ukradeno nego spaseno. Kada mu Turci („divljacima podobni ljudi u dugim čekinjastim bradama“) pobiju porodicu i spale očinski dvor, malog Altomanovića iz požara spasava i usvaja Pasman, „poglavica ciganske družine od trideset glava“ i, sve u svemu, pozitivan lik.[efn_note]„Poslednji Altomanović. Originalna Novela“, Podunavka (Zemun), 1(7–11, 13–14), 14.04. do 02.06.1856. Vaso Milinčević (Na raskršću epoha. Srpski književni časopisi 1850-1860, Beograd: Institut za književnost i umetnost i Vuk Karadžić, 1990, 276) pripisuje autorstvo ove novele Luki Iliću Orijovčaninu, katoličkom svešteniku iz Slavonije.[/efn_note] Pored ovoga, u Vojvodini su još od početka 19. veka bile popularne zbirke manje-više duhovitih anegdota o Romima, ali ni u njima nema pomena o krađi dece, a Romi su, mada s visine, prikazani sa simpatijama.[efn_note]Petar Asi-Marković, Stematografija sireč opisanije načalnago proishoždenija Ciganov maćarskih s nekimi pripovedkami, Budim 1803; Stematografija Cigana mađarskih sa sobranijem različnih dosetljivih, smešnih i šaljivih pripovedčica. Izdanije drugo, popravljeno i sa 100 novih anekdota umnoženo trudom i troškom Arkadije ot Belan, Budim, 1854.[/efn_note] Slične anegdote je od kraja 1870-ih godina redovno donosio Starmali, list Jovana Jovanovića Zmaja.

Motiv ukradenog deteta se u Srbiji javlja tek krajem 19. veka, i to u dnevnim novinama u formi „vesti“, a zatim u petparačkoj literaturi, da bi se u prvoj polovini 20. veka razvio u čitav jedan kriminalistički žanr. Tu Romi kradu decu da bi ih oslepili ili na drugi način obogaljili, pa onda koristili za prošnju, ali u poslednjem trenutku, sile dobra – najčešće oličene u policiji – sustižu Rome i spasavaju dete. U drugoj varijanti, davno ukradeno i već obogaljeno dete bude prepoznato i vraćeno u okrilje porodice. U obe varijante, Rome sustiže pravedna kazna.

Novinske vesti o krađi dece bile su izmišljene ili bar grubo iskrivljene i preuveličane: u njima se briše granica između realnosti i fikcije. Najranija koju sam našao je iz 1889. godine. Pod naslovom „Ukrađena dva Srpčeta“ dopisnik javlja da je u Varvarinu vlast „pronašla jedno slepo Srpče koje je ciganin ukrao i oslepeo pre dve godine“, a u Kruševcu je „tako isto uhvatila jednog ciganina koji je ukrao jedno dete“.[efn_note]Male novine, 07.07.1889, 2[/efn_note]

Iako je vest potpuno izmišljena, u njoj se navode jezivi detalji o sakaćenju dece: „Izgoreo mi je oči žigom usijanim“; „Ciganin je [detetu] noge burgijom izvrteo, da bi osakatilo, [a] kad mu je noge vrteo metnuo mu je na glavu negašen kreč“. Ovakvi podrobni opisi postali su obavezno mesto u stotinama sličnih „vesti“ u narednih pedesetak godina: „Svezanom jadničetu metnu na oba oka po jedan grumen negašenog kreča pa preko toga stegnu kakvu krpu. Jadno dete vrišti i lije suze, a njegove suze gase kreč, koji počinje da kipi i ključa te mu sagoreva oči. … Ima i takvih cigana skitača koji svoje žrtve oslepljivaju pomoću usijanog gvožđa, ali to ide zametnije i sporije te se i ređe upotrebljuje“; „Cigani su oslepili ovu devojčicu pošto su joj usput sipali u oči neki prašak“; „Mala Marija kaže da je Ciganka pokušala da joj jednom velikom iglom izbode oči“.[efn_note]„Zverovi, što sažižu oči“, Politika, 05.07.1910, 3; „Cigani ukrali i oslepili jednu devojčicu“, Politika, 23.06.1935, 13; „Uzbudljiva trka za Ciganima koji su ukrali jednu devojčicu u Novom Sadu“, Pravda, 25.06.1933, 18.[/efn_note]

Cilj ovih izmišljotina bio je da podstaknu rasnu netrpeljivost i mržnju i da pozovu na odmazdu prema Romima. U već citiranoj prvoj vesti motivi decokradica su ovako opisani: „bezdušni ciganin [detetu] oduzme vid radi svoje špekulacije, jer neće da radi teže poslove već hoće olako da živi, da ga slepo dete hrani i troškari“. A poruka autora je: „Ja na ovako što ne znam šta bi rekao do: Majke čuvajte decu, a cigane zločince najteže kazniti“.

Stalnim ponavljanjem u štampi, priče o deci koju su ukrali i oslepeli Romi dobijale su na uverljivosti i doprinosile stigmatizaciji romske populacije. Nisu samo neuki i povodljivi čitaoci verovali u njih. Tihomir Đorđević, metodološki potkovan etnolog i jedan od najuglednijih istraživača Roma u tadašnjoj Evropi (doktorirao u Minhenu), koji je inače uvek ispoljavao kritički sud i naučnu objektivnost, napisao je 1908. godine: „Neće biti bez razloga što se često priča da Cigani skitači hoće, u zgodnim prilikama, da ukradu i po koje srpsko dete, pa da ga onakaze ili oslepe i da posle s njim […] trguju ili idu te prose. O ovome se kazuje po celoj Srbiji, a sudske arhive imale bi jamačno izvesnijih podataka o tome“.[efn_note]Tihomir Đorđević, “Ciganska zanimanja”, u: Isti, Naš narodni život, III, Beograd: Prosveta, 1984, 26.[/efn_note] U daljem tekstu Đorđević, koji je inače najpedantnije istraživao arhivsku građu o Romima, ne navodi nijedan dokaz, ali zato citira nekoliko savremenih novinskih vesti kao i svoje neodređeno sećanje iz detinjstva na događaj u Nišu kada je otac našao oslepljeno dete koje su navodno ukrali Romi.

Izveštaji o romskim krađama dece su, učestalošću i dramatičnošću, izazivali talase moralne panike, pa i masovne histerije u javnosti. Kada se, 1927. godine, u okolini Čačka pronela vest da Romi čergari kradu decu, „svet se uplašio […] i zbog toga je zavladala velika uzrujanost u narodu. Cigani su svi u zatvoru“.[efn_note]„Cigani koji kradu decu“, Politika, 27.07.1927, 9.[/efn_note] Pod uticajem takvih novinskih vesti, povodljive osobe su „prepoznavale“ ukradeno u svakom detetu koje vide u društvu s Romima, ako im samo ne izgleda dovoljno crno.

Takve situacije su često dovodile do izliva razobručenog nasilja nad osumnjičenim Romima. Na primer, na vašaru u Varvarinu 1933. godine neko je „prepoznao“ slepu devojčicu u pratnji dveju Romkinja. Uz uzvike: „Ubijte Ciganke! Ovo je dete Srpče!“ i „Udri! Zašto da vade oči?“ ostrvljena masa pretukla je na smrt te dve žene i još jednog Roma i pobacala u Moravu celu čergu, sa sve medvedima i majmunima koje su Romi prikazivali na vašaru. Posle mlake istrage i podužeg suđenja, 19 učesnika linča su osuđeni na po osam meseci zatvora. U postupku se pokazalo da je ona devojčica rođena slepa u Rumuniji i da ju je majka dala na usvojenje čergarima iz Srbije jer zbog siromaštva nije mogla da je izdržava. Ubijenu Romkinju je smatrala majkom.[efn_note]O varvarinskom linču, suđenju i slepoj Ani opširno su izveštavale dnevne novine Vreme, Pravda i Politika od 1933. do 1937. godine.[/efn_note]

Štampa je izveštavala o sličnim incidentima širom Kraljevine Jugoslavije. Kod Drvara, seljaci su osumnjičili Romkinju da je ukrala dete, pa su je pretukli i vezali za drvo: „svi koji su pokraj hrasta prošli ispljuvali su ciganku“, a odvezana je tek sutradan. I kod Banjaluke su osumnjičeni Romi tučeni, vezivani za drveće i pljuvani, a majka navodno otetog deteta ih je bola pletećim iglama; „tek pred veče seljaci su Cigane predali vlastima“. Na periferiji Beograda su četvorica pubertetlija napala Romkinju s detetom koje im se učinilo suviše belo: „Počeli su je tući. Ona je jaukala, ali se neprestano branila i time dečake samo više razjarivala“.[efn_note]„Dan i noć držali su seljaci za hrast vezanu jednu Ciganku koja je bila ukrala petogodišnju devojčicu“, Politika, 23.09.1936, 5; „Pletećom iglom majka bola Cigane koji su joj ukrali sinčića“, Vreme, 28.10.1937, 8; „Borba četvorice gimnazijalaca sa razjarenom Cigankom koja je ukrala dete jednog poslužitelja“, Vreme, 03.11.1928, 5.[/efn_note]

Ovakvih progona Roma u vremenu između dva svetska rata nije bilo samo u Srbiji i Jugoslaviji nego svuda u Evropi. To je (naročito četvrta decenija 20. veka) vreme autoritarnih i totalitarnih ideologija i režima, vreme diktatura i rasnih zakona, vreme u kome se rasna inferiornost pojedinih manjinskih grupa smatra naučno dokazanom istinom. Na primer, u Čehoslovačkoj su deca Roma čergara sistematski oduzimana od roditelja i smeštana u državne vaspitne zavode, jer je „kriminalna statistika [dakle, nauka] dokazala da je 56 od sto svih cigana-skitnica umešano u razna krivična dela“, a „cigani-roditelji često namerno sakate svoju decu kako bi ih osposobili za prošnju“.[efn_note]„U Čehoslovačkoj vlasti na silu uzimaju cigansku decu, da bi ih vaspitavale u državnim dečjim zavodima“, Vreme, 23.04.1931, 8.[/efn_note]

Stereotipne optužbe protiv Roma u medijima, a pre svega ona za krađu dece, služile su da „opravdaju“ odnosno racionalizuju autoritarnu i rasnu antiromsku politiku većine evropskih zemalja, ali i da podstaknu većinsko stanovništvo na nasilje prema njima i tako ga učine saučesnikom, spremnim da toleriše njihovu eksterminaciju u koncentracionim logorima. Na području bivše Jugoslavije, tokom drugog svetskog rata ubijena je skoro jedna trećina Roma.[efn_note]Srđan Bogosavljević, „Drugi svetski rat – žrtve u Jugoslaviji“, Republika, 7(117): I-XXX (1995). Up. i: Vesna Rakić-Vodinelić i Saša Gajin, „Kratka istorija pravnog položaja i diskriminacije Roma u nekadašnjoj Jugoslaviji i nekadašnjoj i današnjoj Srbiji“, Peščanik.net, 06.04.2009.[/efn_note]

Kada su mi pretili da će me ukrasti Cigani, moji roditelji su ponavljali pretnju koju su, kao i njihovi roditelji, mogli slušati i čitati u detinjstvu. A za njihove babe i dede ne znam: kada su oni bili mali, novine (kada ih je bilo) nisu donosile priče o romskim zverstvima nad decom. Onda, moji roditelji su slušali da Romi ukradenu decu oslepljuju, a meni je rečeno da od njih prave sapun. To s oslepljivanjem je srpska (i kasnije jugoslovenska) posebnost s kraja 19. veka – ili bar ja nisam naišao na tu optužbu u ono malo literature i medija iz drugih evropskih zemalja što sam pregledao. Ne znam zašto se javila u Srbiji. A ovo sa sapunom potiče od netačne ali posle drugog svetskog rata veoma raširene optužbe da su u konclogorima nacisti, pored ostalog, od ubijenih Jevreja pravili sapun. A šta roditelji govore deci ovih dana?

Peščanik.net, 12.03.2017.