Beše, jednom davno, u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, prava oaza kvalitetnih umetničkih senzibiliteta, nekompromitovanog stvaralačkog impulsa i avangardnog izraza. A, onda se, eto, negde pojavio Goran Bregović, pa posle Brege došla Fahreta, posle Fahrete „gospođa udovica“, a posle nje – ko je stigao… I, tako, od Novog talasa, EKV-a i Nadrealista, do Zvezda Granda, Farme i Vendi. Na prečac.

Na istom lokalitetu, u isto vreme, carovali su virtuozi za perom, sensei novinarstva i majstori piasne reči, a onda se iz neke rupe išćućurio gospodin Brajović, pa Vučelić, pa Milanović, pa Hadži Antić… Tek tako.

Prkosilo se, baš tu, svojevremeno i Maršalu i požarevačkom bankaru, blokirali univerziteti, gutali suzavci, a onda je izostao taj šesti oktobar, pa smo svi, vala, kolektivno postali apatični, nezainteresovani i nesolidarni. Nema više šerpi, lonaca, pištaljki i prkosnog šepurenja pred vodenim topovima. Odjednom.

I sve se promenilo, iznenada: vojska je od simbola časti i svetionika nacionalnog dostojanstva devalvirala u razularenu bagru gde se ne zna ko pije, a ko plaća, „evropski Brazilci“ degradirani su u jedanaest menadžerskih pulena nedoraslih pozivu u A tim, unosne firme su dočekale katanac na vratima, a napredne opštine stigle do statusa varošica koje čekaju državnu milostinju. Sve se promenilo, samo smo mi ostali isti. Začuđeni, zatečeni i iznenađeni novonastalom situacijom – nije, nego!

Nisu ni Brega ni Fahreta trčali od kuće do kuće, bacali longplejke Stonsa i podmetali „audio ćirilicu“, nisu ni Nino ni Vučela vukli maršute po ratnim mapama, nije Hadži Antić sam klepao sanduk za Ćuruviju, nije Đorić došao sam od sebe u FSS i nije JNA potonula preko noći. Ili jeste, a mi smo, tako nevini i neobavešteni, dvadeset godina, bili u nekoj društvenoj komi, paralelnom univerzumu, drugoj dimenziji, pa sada, kada smo se iznenada vratili, ne možemo čudom da se načudimo šta se sve to dogodilo u našem odsustvu?

I, istini za volju, bili smo odsutni. A i kada bi bili tu, ćutali smo – nismo, istina, držali ni puške, ni ranjenike na Ovčari, ni redenike. Nismo ni Ninu držali mikrofon. Ćutali smo u Srebrenici, ćutali smo u Račku, ćutali smo u Kumanovu, ćutali smo kada je Koštunica donosio ustav, ćutali smo kada je goreo Beograd, ćutali smo kada je ubijen Đinđić, ćutali smo kada je ubijen Taton, ćutali smo kada su se gospoda krvavih ruku i prljave savesti vratili na velika vrata, ćutali smo kada se poklanjao NIS. Nije tačno da nas niko ništa nije pitao – nismo hteli da budemo pitani. Ćutimo i sada, osim kada kukamo. U prazno. Nećemo da pitamo, nećemo da tražimo, nećemo da zahtevamo. Gledamo svoja posla, ma koja ona bila. Jer je tako najpametnije – a znaju se putevi narodne pameti: to su staze mapirane neznanjem, „dekodirane“ kompasom straha, a pređene na točkovima apatije. Ne, nećemo da pitamo, ali bi bilo jako lepo kada bi to neko uradio u naše ime, onako vatreno – eto, nek se izbori za nas taj Brisel, Vašington, Moskva, ma bilo ko, bićemo im zahvalni do kraja života. Večiti dužnici. Ni njih nećemo ništa da pitamo, majke nam.

I tako, ne mešamo se u svoje društvo, svoje dvorište, svoj posao. U se i svoje kljuse, kažu stari, a mi se toga držimo. Novinari pišu, tačno je. Ono što im se kaže, a ne ono što jeste. Redakcije dele sa onima koji su tu Ovčaru pogurali, a danas su ugledni profesionalci – i ne smeta im, što bi. To nije njihov posao. Oni koji bi trebalo da su na udaru, nedodirivi su, ali su zato stranice pune lepih vesti, cvetnih pijaca, studentskih podviga i sitnih životnih priča. Pink u malom, ali zašto misliti o tome, možda zaboli glava. A glavobolja nije dobra. I da, krenuli su da rade kao novinari, a završili su kao produžene ruke press službe interesnih preduzeća registrovanih u vidu političkih partija, ali dok plata leže 1. i 15, ćuti, ne pitaj. A onda Standard, pa Kurir, pa 12. mart. Otkud to, jadni mi?

Sportisti treniraju. Oni koji imaju da plate, ili im je tata u pravoj stranci, igraju, oni koji nemaju, čekaju svoju šansu. Šteluju rezultate gde treba, jer sport je sport, a kvota 2,15 je kvota 2,15 – ćuti i uživaj, nije tvoje da se buniš i negoduješ. Zna se šta je tvoj posao, a od filozofiranje ‘leba nema. A onda šestica od Argentine! Jadni mi.

Policajci patroliraju. Valja naplatiti pojas, neuključena svetla ili uloviti kog nesavesnog pušača. Dileri plaćaju, pirati plaćaju, huligan je, baš slučajno, sin nekog glavonje, pa valja pocepati prijavu, a momak koji je vozio 120 km/h glavnom saobraćajnicom je “dika” direktora banke, pa mu valja uz dužno poštovanje, uručiti poslednju opomenu i zažmuriti. Šta kolege rade, to nije tvoja briga. Svi to rade, pa nećeš ti biti Don Kihot. A i čemu, kome da se žališ? A onda gori ambasada, pa gori džamija, pa gori Đenova, pa mlad pešak u umrlici. Nezadovoljna omladina, šta ćeš.

Umetnici stvaraju. Akademije se upisuju „keširanjem“ ispod žita, preko veza i poznanstva. Muzeje vode neobrazovani političari, pozorišta takođe. O bioskopima da ne govorimo. Posao se, u umetnosti, dobija slično – ili kinta, ili dobitna formula: ima stvari koje novac ne može da kupi, za sve ostalo, tu je DS Card. I onda, uspevaju samo pevaljke, ateljei prazni, a ustanove kulture u minusima i pred bankrotima. Čudna neka vremena, odjednom.

Profesori podučavaju. Ispiti se prodaju, kolege šamaraju, bubice i prepisivanja rade, prakse nema (ili bolje da je nema). Predavanja se nekada drže, nekada ne, uslovi za izlazak na ispit su skupe knjige u režiji kolega. Neka, tvoje je da odradiš svoj fond časova, šta te briga ko šta radi. Bitno je da je tebi savest čista. I onda, nacija nepismena, kadrovi neobučeni, proizvodnja nikakva, fakultetske diplome bezvredne. Nekada je sve to bilo bolje, kad vam kažem…

Nevladine organizacije se, kao, bune. Šturim saopštenjima, negde u marginama dnevne štampe ili na nefunkcionalnim web sajtovima. Performansi, plakati, tribine, odlučnije akcije, koštaju. A i da se skupe pare za to – platiće neko duplo da ćutiš. A, od nečega mora da se živi. I onda, Brisel nikada dalje. Jebiga.

Čoveka dvojica tuku šipkom u punom tramvaju. Ljudi okreću glavu. Pa neće valjda oni poturati svoju, umesto njega, ko ga terao da piše to što piše. Uostalom, neko drugi će već reagovati. Uvek će neko drugi, zašto baš ti od toliko ljudi da se praviš pametan.

Građevinci rade. Odakle pare investitorima, nemaju pojma, ne zanima ih. Zašto moraju da menjaju pola strukture zgrade na dan kada dolazi NAJAVLJENA inspekcija, pa onda da vraćaju na staro, nije njihovo. Oni rade kako je rečeno. Jer to je jedini način da se dođe do dnevnice – kakve-takve i kad-tad. A od te dnevnice deca idu u školu. A sutra, kada se ta deca navuku na „belo“, pa onda saznaju da to „belo“ dolazi baš od jučerašnjeg gazde – biće čuđenja cele noći… A dnevnica ne može da pokrije tretman odvikavanja, verujte.

I ako ikada, u bilo kom momentu, godini, deceniji, krene ta čuvena lustracija, ne treba krenuti ni od Nina, ni od Vučele, ni od inspektora, investitora, sudija, profesora, upravnika. Treba krenuti od nas, tebe i mene. Jer krivi smo, nego šta. Zloupotrebili smo naša prava i zanemarili naše odgovornosti. Krivi smo, jer ćemo i ti i ja, jedan posle čitanja, a drugi posle pisanja ove rečenice, otići da ćutimo. Da budemo odsutni iz svog života, svoje sudbine i svog društva. Po amanetu naših starih, koji su nas i doveli tu gde smo i nas, koji ne činimo ništa da se odatle pomerimo. Kriv si, ali ne mari, jer kaznu već služiš. A dok služiš, nastavi da ćutiš – da se nešto slučajno ne promeni… I čekaj Brisel, Vašington i Moskvu. Pogotovo ove poslednje. Samo što nisu…

 
Peščanik.net, 18.11.2010.