Londonski The Economist obogatio je aktuelni finansijsko-politički rečnik kovanicom bankster (bankar/gangster) što najsažetije ocrtava nivo do kojega se bankarstvo u svetu srozalo. Pola decenije je proteklo od eruptivnog izbijanja krize i malo ko je tada pomislio da će toliko trajati. Kad je već izgledalo da se kriza nekako traljavo smiruje: podmirene su koliko-toliko Grčka (172,6 miljardi evra), Portugal (78), Irska (67,5), Španija (41,3) – pukao je Kipar. Nastalo je utrkivanje u prognozama kad će pući Slovenija, Malta, Estonija, Slovačka i kao malina na tortu – Luksemburg. Čak i iz Japana stiže poruka novog predsednika njihove centralne banke da je javni dug te zemlje premašio dvostruki iznos BDP te da je to neodrživo. Svi oni u čije se „ekonomsko čudo“ verovalo postali su, uglavnom sa razlogom, sumnjivi te se po njihovim računima nemilosrdno kopa. Poverenje se raspalo, pa se više ni Diogenu ne bi verovalo na reč da je „moje siromaštvo dokaz mog poštenja“.

Vratimo se iz antike i sa Dalekog istoka nama toliko bliskom Kipru, naročito od vremana kada su Borka Vučić i Dušan Matković koferima tamo odnosili čvrst novac, koji je Milošević cedio od naroda preko hiperinflacije i banaka Jezde i Dafine. Dakle nije Kipar od juče špar-kasa pokvarenih režima i pojedinaca. Samo se prekockao i to je sve. Pod uslovom da navučem nečiju omrazu, počeću odbranom Evropske unije i kancelarke Merkel. Optužba da ni EU ni kancelarka nisu blagovremeno reagovali i sprečili kiparsko srljanje, detinjasta je do infantilnosti. Kipar je, kao i sve članice EU, nacionalna država sa svim atributima suverenitata, naročito finansijskog, i tek će ova kriza možda dovesti do ovlašćenja ECB da preliminarno tura nos u račune zemalja članica.

Drugi argument koji ide u prilog odbrane je težnja kiparskog predsednika Nikosa Anastasijadisa da „oporezuje“ bez razlike sve depozite jednako, ne bi li tako malo umanjio teret bogatih ulagača, pretežno iz Rusije. Lično kancelarka Merkel, istina ne jedina, insistirala je da građani budu spaseni poštovanjem opštevažećeg pravila u EU o garanciji i nepovredivosti uloga do 100.000 evra. I umesto da joj se zahvale, Kiprani je crtaju sa brkovima Adolfa Hitlera. Lakoća sa kojom se manipuliše masom malih i najbrojnijih štediša sluti na vrlo jaku struju koja želi da očuva problematične strane ulagače i zajedno sa njima senku u kojoj se prljavi poslovi obavljaju. Ogavna je lakoća kojom se reinkarnira mržnja prema jednoj velikoj naciji, koja je stub EU i to zato što je uspešna i demokratskija od većine onih koji je napadaju. Današnja Nemačka, sem teritorije, nema ničeg zajedničkog sa Trećim Rajhom. Problem da se to razume nije samo kiparski nego i naš, i svih drugih nesolidnih koji lako postaju plen nasilja nemoći.

Kipar je umereno tužan slučaj, više nego primer, jer malo ko ima sličnu sudbinu da tone pod hrpama tuđih para, a da nema svojih. Kada se sa kapom u ruci pojavio u Briselu da iskamči nekih 17 milijardi evra kako bi se stabilizovao, dobio je obećanje da ce biti pomognut sa 10 milijardi, a ostalo neka nakrmi sam. Svakom je jasno šta to znači za zemlju koja sopstvene industrije i proizvodnje gotovo da nema. Ima zato strane depozite koje valja „ošišati“, i cenjkanje se završilo na 37 odsto od vrednosti velikih depozita, ali ni to nije nacionalizovano, nego se taj deo nadoknađuje kiparskim obveznicama sumnjive vrednosti. Pa sad „господа именительные“ ako želite da spasavate svoj novac, spasavajte prvo Kipar. Ova ne baš korektna dosetka (a šta je danas korektno u poslovanju) na neki način je parafraza islandskog slučaja – oni su za vrednost svojih dugova umajili vrednost svoje valute i svih depozita u svojim bankama, pa dakle i stranih. A ti strani su držali skoro 40 odsto ukupnih depozita. Strani ulagači bili su uglavnom iz Britanije i Holandije i ostali su definitivno kraći za deo svojih para kojima su platili cenu pohlepe, koja ih je povukla obećanjem visokih kamata i neoporezovanih uloga.

U novije vreme, preciznije 2005, Argentina je takođe svoju muku prenela na strane deponente posegavši za novcem štediša, što je prema tumačenju Vlade Gligorova najteži udar na stabilnost finansijskog sistema. Argenitina je jednostavno za svoje obveznice, koje su prodavane po svetu kao alva jer su donosile preko 10 odsto kamate, preko noći, dakako u subotu kada banke ne rade, obznanila da ih zamenjuje u odnosu 3:1. Dakle za tri dolara stare nominale, davala je samo jedan novi i „stabilan“. Alternativa tom prinudnom kursu bila je izgubiti sve tužeći državu koja ih je prevarila. Ne znam koliko je ukupno novca tako isparilo, ali znam da se Italijani, najoblaporniji ulagači, i danas tuže potražujući preko 5 milijardi dolara. Još stariji je slučaj Amerike, kada je od 6. do 11. marta 1933. naređeno zatvaranje svih banaka, pa je predsednik Frenklin Ruzvelt održao vatreni antibankarski govor, da bi pod hitno bio izglasan Emergency Banking Act i ulagači ostali kraći za 10 odsto svog novca. Velika kriza je izbila 1929, a završila se tek izbijanjem Drugog svetskog rata. Sećam se profesora Žujovića sa Pravnog fakulteta u Beogradu, koji je govorio: „Kasno smo rođeni, pre nas je sve rečeno“. Liberalistička svetinja nedodirivosti tuđeg novca odavno je potkopana.

Julija Latinjina iz Nove gazete opisuje ruski pogled na kiparska „mangupska posla“: „Na delu je bio tipično kiparski oblik lukavstva – prvo potpisati papir sa Evropom… a onda trkom u Moskvu, ne bi li nam Rusi na poklon dali sve što nam nedostaje, samo da spasu račune svojih neprijatnih tipova koji se već godinama muvaju po ostrvu“. Tih Rusa na Kipru ima oko 40.000, gde imaju svoje škole, supermarkete, hotele, jahte i kako se računa 22 do 26 milijardi evra. Malo su se Kiprani preigrali. Još samo jedan podatak koji objašnjava kiparsko stanje: vrednost ukupnih novčanih uloga na Kipru iznosi 8 bruto domaćih proizvoda te zemlje. Rusija ih nije prigrlila, ali nije ni definitivno odbila da pomogne, na kašičicu, prolongirajući isplatu nekih kredita… koliko da održi svoje prisustvo na ostrvu čije je mesto strateški važno za ceo Bliski istok.

Nisu izostali zvanični protesti, ali tek toliko da se ne prećuti ipak neprijatna situacija. Dmitrij Medvedev je sa najvišeg mesta „žestoko“ konstatovao: „Pljačka se nastavlja. Nastavljaju da kradu ono što je već ukradeno“ – parafraza rečenice kojom je Lenjin opravdavao boljševičku eksproprijaciju. Uostalom Putin je još pre godinu dana naredio svojim podređenima da sa Kipra povuku novac i počnu domovini da plaćaju porez na njega. Kiparski „gumbari“ (burazeri) su pročitani. Dosadašnji ministar finansija Mikalis Saris bio je predsednik saveta Laiki banke koja se najviše zaglibila u nelikvidnost, pa je diskreditovan u pregovorima sa EU podneo ostavku 2. aprila.

***

Nije makar ko nego Rojters, pa Vašington post po izbijanju kiparskog slučaja počeo da piše kako ista sudbina sledi Sloveniji. Jesam slovenački zet, ali nisam na njihovom platnom spisku. Dakle ne branim, nego samo želim da naređam činjenice, koliko da se vidi šta se zaista događa. Slovenija jeste u krizi rušenja stabilnosti i dobrog ugleda. Umesno je sofističko pitanje šta je bilo prvo: politička ili ekonomska kriza. To je nedoumica skoro svih poljuljanih zemalja zapadne hemisfere. Uza sve domaće nedaće koje su uzrokovale ulične proteste, na Sloveniju se svalilo i nekih 490 miliona evra koje su njena preduzeća (oko 200 njih) odnela na Kipar. Suma neznatna za kiparske uslove, ali velika za štedljivu Sloveniju. Odgovarajući u parlamentu novoizabrana premijerka Alenka Bratušek je, ako sam dobro izbrojao, 12 puta svoje tvrdnje poentirala frazom „apsolutno NE“. Počevši od pitanja ima li sličnosti između kiparske i slovenačke krize, pa nadalje.

Statistike uglavnom daju za pravo premijerki, koju od milja, nade ili omraze zovu „slovenačka Merkel“. Počnimo brojkama koje ne moraju uvek biti dosadne: saldo uloga u slovenačkim bankama iznosi 144 odsto njenog BDP. Kipar i Malta imaju saldo od 800, a Luksemburg čak 2.107 odsto svoga BDP. To govori da Slovenija ima realnu ekonomiju koja proizvodi i izvozi, te zarađuje radom a ne finansijskim mahinacijama. Ukratko, njena ekonomija je zdravija. Slovenija izvozi skoro 70 odsto svojih proizvoda i taj izvoz uprkos svemu raste, istina malo (2012. + 0,3), ali i ubrzava (2013. + 1,2 odsto, prognoza). Tačno je da privredni rast pada već drugu godinu uzastopno (- 1,9), ali pada i u celoj EU (- 0,6 odsto). Visoko zavisna od spoljnih tokova Slovenija je od 2008. zabeležila pad porudžbina ukupno za 55 odsto, što je dokaz objektivnih okolnosti, na koje se prilepila i domaća politička kriza izazvana grubim tendencijama vodničkog komandovanja ljudima i ekonomijom te naglim i neobuzdanim rastom korupcije.

Najteži slovenački problem su gubici akumulirani u bankama, zapravo u Novoj ljubljanskoj banci (NLB) – 273,5 miliona evra od 307,2 miliona evra ukupnih bankarskih gubitaka za 11 meseci 2012. Vlasnički udeo države u toj banci je 86 odsto, sa tendencijom rasta. Banci je potrebno 400 miliona evra svežeg kapitala kako bi poboljšala odnos duga i kapitala, što je obaveza prema propisima EU. Rešenje će morati da bude u prodaji banke, iako Slovenija ljubomorno čuva svoje banke. Još teži je slučaj sa problematično naplativim (bolje reći nenaplativim) kreditima u iznosu od 1,2 miljarde evra. Rešenje nalik na „Kolumbovo jaje“ traži se formiranjem tzv. Slabe banke – slab na slovenačkom znači rđav, loš – dakle, mi bismo takvu banku morali zvati Loša banka, kako je njeno izvorno ime na engleskom: Bad Bank. Na tu banku bi bila preneta sva problematična potraživanja iz drugih banaka i one bi odjednom postale pozitivne, te mogle da posluju. To bi moglo biti rešenje, kada i ta Loša banka ne bi morala nekako da zdravim kapitalom pokrije sopstvenu pasivu.

Da bi došla do kapitala, država bi morala da namakne u njenu korist novac preko unutrašnjih transakcija, odnosno preraspodelom kapitala namenjenog drugim korisnicima, ili pak da za taj iznos potraži novac u vidu kredita od MMF, ECB ili drugih finansijskih institucija, a to znači da se državni dug za toliko poveća. U pitanju je samo zamršeniji put krađe državnih para. Najproblematičnija potraživanja tiču se javnih preduzeća, ali i velikih privatnih investitora, a u oba slučaja imamo osnovu za razbuktalu korupciju. Ako se ima u vidu da je januarski izvoz doneo Sloveniji 1,6 milijardi evra, da je prema tome jednomesečni izvoz veći za 400 milona evra od sume kojom bi se mogla pokriti sva problematična potraživanja, rešenje izgleda lako. Tražiti tim putem izlaz bilo bi startni signal za nebrojene nove napade na državnu kasu. France Arhar, direktor Udruženja banaka Slovenijie i nekadašnji guverner, tvrdi da se strepnjom od dužničke docnje, dakle bankrotstva, želi iznuditi rešenje koje nije dobro za većinu, ali jeste dobro za dužnike. „Kakve ćemo rezultate postići i hoćemo li imati zdrave banke zavisi jedino od nas samih. Ubeđen sam da smo u stanju da sami rešimo svoje probleme (dakle bez traženja pomoći EU). Slovenija nema nikakve veze sa situacijom na Kipru“, kaže on. Da je još rekao ono „Apsolutno NE“, bio bi i u stilskom dosluhu sa premijerkom.

Agencija Moody’s je smanjila rejting Slovenije sa A na A-, ali je isto to istom prilikom uradila sa Slovačkom i Mađarskom, što iz nejasnih razloga ne dobija podjednak publicitet. Agencija Fitch je 21. marta smanjila rejting Koparske banke, ali i hrpe drugih banaka širom EU. Deluje kao da ima neke zluradosti kod suseda koji posebno ističu slovenačke muke. Kako je još pre godinu dana ekonomista Jože Mencinger rekao: „Ako danas pitate prosečne Nemce, 90 odsto će reći kako oni moraju da plaćaju ono što su Grci trošili, a ako pitate Grke kazaće da su Nemci krivi za sve“. Kriza razbuktava omrazu i želju da se krivac traži u nekom drugom. Inače vredi još citirati Mencingera, preciziranja radi: „Svetsku ekonomsku krizu nisu prouzrokovali toksični papiri; oni su je samo obznanili. Kriza je nastala preraspodelom BDP u korist kapitala a na štetu rada, neobuzdanim rastom finansijskog sektora i novih finansijskih proizvoda, seljenjem proizvodnje u Kinu i životom na kredit“. Mencinger je pomalo tradicionalista, ali ozbiljan ekonomista i kreator slovenačke zdrave ekonomije posle njenog osamostaljenja, kada je bila izvoznik kapitala a ne dužnik.

Nova vlada Slovenije predlaže mere za koje smatra da su rigorozne, ali neminovne. Na primer smanjenje plata u javnom sektoru za 15 odsto. Svim silama pokušava da se te mere ne odraze negativno na zdravstvo i školstvo, jer su to temeljni stubovi egzistencije i razvoja. Konkretne mere štednje i rebalans bi trebalo da ovih dana krenu u parlamentarnu proceduru. Po običaju ima ne malo kritičara, ali i onih koji veruju u korektniju raspodelu tereta. Još samo da dodam da Slovenija ima još uvek manji ukupan dug u odnosu na BDP nego što je prosek u EU.

Podjednaka pretnja krahom lebdi i nad Maltom, Slovačkom, Estonijom i Luksemburgom te svi oni u horu stavljaju do znanja da ni slučajno nisu isto što i Kipar. Guverener centralne banke Malte izjavljuje da se, uprkos činjenici da četiri najveće banke teže koliko tri nacionalna BDP, „bankarski sistem nalazi u okvirima normalnih standarda“. Žan Klod Junker brani luksemburšku situaciju podatkom da samo 8 odsto bankarskih uloga drže domaće banke, za razliku od Kipra gde one drže 71 procenat, te da je u Luksemburgu, zbog dominacije stranih banaka, u pitanju samo refleksija međunarodne finansijske krize. Napominje i da Luksemburg zbog svojih rigoroznih propisa nikada nije bio atraktivan za ruske tajkune i kriminalce. Estonija i Slovačka su i male zemlje i skučenog finansijskog sektora i kako tvrdi Džems Horvat, analitičar Capital Economics: one i da su htele nisu mogle mnogo poremetiti svoju tradicionalnu severnjačku finansijsku predostrožnost. Ipak se „obe zemlje mogu naći pod udarom kontaminacionog efekta, ali su sposobne da same reše svoje probleme.“

Sejanje panike, veće nego što situacija zaslužuje, deo je taktike haosa u kojem najlakše dolazi do preraspodele kapitala, pa se lako donose mere koje u normalnim okolnostima ne bi prošle. Jedna od argumentacija za atak na ideju blagostanja ljudi (naivno verujem da ekonomija tom blagostanju treba da služi) je da EU ima samo 7 odsto svetskog stanovništva, stvara 24 osto svetskog BDP i „poseduje“ 42 odsto svetskog blagostanja. Na stranu kako se do te računice došlo, ali ona nameće zaključak da blagostanje valja kresati. Duboko verujem da je pre 50 godina stepen blagostanja morao biti srazmerno još veći, pa ipak je sve funkcionisalo kako treba. Već ide na nerve ona teza o bespoštednom bogaćenju bogatih, iako nije netačna, ali je ipak nedovoljna da objasni sve što se događa. Nešto drugo i komplikovanije mora biti u pitanju.

Trajanja krize što se tiče, još jednom bih se pozvao na Mencingera: „Kriza se rađala najmanje 30 godina i vešto je prikrivana kreditima. Trajaće još najmanje 10 godina; zapravo će prestati onda kada se na nju budemo navikli.“

Biznis i finansije, 03.04.2013.

Peščanik.net, 04.04.2013.