Foto: Predrag Trokicić
Niko ko iole prati borbu protiv korupcije u Srbiji, nije bio iznenađen informacijom da je iz Brisela stigla poruka da se mora odblokirati rad Saveta za borbu protiv korupcije i Agencije za borbu protiv korupcije, odnosno da je EU svesna da stanje u vezi sa Poglavljem 23 nije onakvo kakvim Beograd želi da ga predstavi.
Savet i Agencija samo su kolateralne žrtve upornih pokušaja vlasti da na putu evropskih integracija umesto rezultata i transformacije države predstave varljive statistike te da prevare Brisel na način kako to čine sa ovdašnjom javnošću. Koren problema sa antikorupcijskim telima je dublji – ne postoje stvarna volja i opredeljenje, ne samo za borbu protiv korupcije, već ni za evropske integracije. Jednostavno, Aleksandar Vučić je prihvatio “evropski put” kada je shvatio da je to način da dođe na vlast, jer je to većinsko opredeljenje građana. I držaće ga se dok ankete budu pokazivale da mu to donosi glasove. Naravno, postoje i drugi “benefiti” u toj analizi – pristup evropskim fondovima, donacije, sve ono što pomaže da se urede neki ćoškovi države i državnog aparata, pa to opet prikaže građanima kao uspeh vlade na čelu sa premijerom. Ali suštinski – Vučić nikada nije prihvatio evropske standarde i norme.
Stoga, kada evropske integracije služe za zamazivanje očiju biračima, nema potrebe ni ulagati mnogo energije u ono što se očekuje od Srbije da bi se primakla evropskim standardima. Umesto rezultata nude se izjave i tvrdnje da imamo najbolje rezultate u novijoj istoriji. O pokušajima da se ista čorba servira i domaćoj javnosti i Briselu već smo pisali na ovde. Brisel je, međutim, svestan šta Beograd pokušava, ali reaguje dozirano, u skladu sa tim koliko Vučić dozira svoju popustljivost u vezi sa kosovskim pitanjima. Vučić je, naime, prisiljen da kosovsku kartu “razvlači” jer je to jedino što ima u rukama (koketiranje sa Rusima nije impresioniralo niti uplašilo EU), a EU povremeno pokaže da 35 poglavlja nisu karte već špilovi i da se u svakom od njih može pronaći adut. A ponajviše u onom pod brojem 23, posvećenom ljudskim pravima, pravosuđu, borbi protiv korupcije.
U Briselu su dugo ćutali dok je Vučić probleme u vezi sa borbom protiv korupcije gurao pod tepih. A on je upregao državni aparat da skače po tepihu, ne bi li se nekako poravnala planina neispunjenih obaveza. Ako bi neko ukazao na problem, državni skakači po tepihu koji krije neispunjene obaveze skandirali su, poput navijača na tribinama (“Ko ne skače nije Srbin”) – “Ko ne skače, koči reforme i evropske integracije”. Ili pojednostavljeno za one sa manje TV kanala i bez pristupa internetu – “Ko ne skače udara na premijera Vučića”.
Prosečan birač je bio impresioniran. On bi stoga možda bio iznenađen upozorenjem iz Brisela (i onim iz oktobarskog izveštaja da nema napretka u borbi protiv korupcije, i onim iz Mekalisterove rezolucije, i najnovijim u vezi sa Savetom i Agencijom), ali ono će do njega teško dopreti kroz medijski mrak.
A da li će se zaista nešto promeniti posle novog upozorenja? Hajde da odgovor potražimo u prethodnim sličnim slučajevima. Pre tri godine EU je ukazala da je potrebno povećati operativnu nezavisnost Komisije za kontrolu državne pomoći. Vlada Srbije je na tu primedbu odgovorila konstatacijom da Komisija “ima pečat, memorandum i internet sajt”. U sledećem izveštaju EU je bila konkretnija – povećanje operativne nezavisnosti bi “trebalo da se manifestuje kroz ex post kontrole i korišćenje odredbe o povraćaju nezakonite državne pomoći”. Rezultat? Nijedna odluka o povratu nezakonite državne pomoći, korišćenje “kreativne matematike” da bi se opravdale pojedine subvencije (PKC, na primer), nereagovanje Komisije u slučaju kada je Vlada potpisala ugovor o subvenciji pozivajući se na rešenje Komisije koje još nije bilo doneto i konačno, kreativno tumačenje propisa kako bi se pred izbore povećao limit državne pomoći koja se može dodeliti TV stanicama.
Kada bi Savet i Agencija bili predusretljiviji, ne bi bilo problema i rešilo bi se pitanje izbora nedostajućih članova, izmene zakona… Problem je u tome što se izgleda radi na tome da se pre toga ove institucije obesmisle ili učine predusretljivima prema vlastima. Polako, kao kad se kuva žaba, da ni one, ni javnost, ni Brisel ne primete šta im se dešava.
Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.
Peščanik.net, 12.02.2017.
