- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Laku noć, dragi Oslo

Radio emisija 08.06.2012, govore: Ljubiša Rajić, Dejan Ilić i Milica Jovanović.

Svetlana Lukić: Verovatno ste čuli, makar vi koji nas slušate u Srbiji, da je juče sahranjen profesor Ljubiša Rajić, naš dugogodišnji sagovornik i saradnik. Ovih dana su u medijima ponavljane činjenice iz njegove biografije koje govore koliko je taj čovek bio značajan za ovaj grad i za ovu zemlju. Osnovao je Katedru za skandinavske jezike, učinio više od onih koji su za to postavljeni i plaćeni na unapređivanju odnosa sa Norveškom, Švedskom i Danskom, a o njegovom intelektualnom i građanskom angažmanu još od 1968. do poslednjih dana sve znamo, jer on nikada nije verovao da je u ovakvoj zemlji i u ovakvom društvu dovoljno samo dobro raditi i odraditi svoj posao. Ljubiša nije bio samo ogorčeni protivnik Miloševićeve Srbije, on je žestoko kritikovao Đinđićevu Vladu zbog uvođenja veronauke, Koštuničinu i Tadićevu zbog odnosa prema crkvi, prema fašizmu i antifašizmu. Kritikovao je odnos demokratske Srbije prema ratnim zločinima. Iako mek, nenasilan i tolerantan čovek, kao ateista, antifašista i antinacionalista nije mogao ništa drugo da očekuje od svoje zemlje i njenih institucija nego da ga za početak nikada ne promovišu u redovnog profesora, da gradonačelnik Beograda ne otvori vrata Starog dvora i pozove ljude na komemoraciju Ljubiši Rajiću, kao što je to na primer učinio nedavno kada je umro Momo Kapor. Tada je Đilas toplo govorio o svom sugrađaninu. Ideološki i politički prijatelj Nikole Koljevića, Dobrice Ćosića, Rajka Petrova Noga bio je iz Starog dvora ispraćen u Aleju velikana, a gradonačelnik je obećao da će mu podići spomenik na Adi Ciganliji.

Zato je i krajnje logično što komemoracija Ljubiši Rajiću nije mogla biti održana u zgradi Starog dvora, odnosno u Skupštini grada Beograda, nego u Rektoratu, a tamo su osim kolega i sina govorili ambasadori Švedske, Finske i Norveške. I onda je logično što je juče na sahrani Ljubiši Rajiću govorio norveški ambasador i čitao pismo norveškog premijera. Nije bilo nikoga ko bi pročitao pismo još uvek aktuelnog premijera Cvetkovića, pismo još uvek aktuelnog gradonačelnika Đilasa, još uvek aktuelnog ministra obrazovanja Obradovića, kulture Markovića, novog predsednika svih građana Tomislava Nikolića ili starog predsednika i budućeg mandatara Tadića, koji je samo pre mesec dana bio na sahrani dede Novaka Đokovića. Pismo predsednika Srpske akademije nauka niko nije ni očekivao, jer Ljubiša Rajić nije bio član ove institucije, kao što jeste Norveške akademije nauka.

Koren reči tradicija potiče od latinske reči tradere što znači prenositi ili dati nekome na čuvanje. Negde sam pročitala da se ta reč prvobitno koristila u kontekstu rimskog prava u okviru zakona o nasleđivanju. Smatralo se, naime, da se imovina koja se prenosi s jedne generacije na drugu samo poverava. Naslednik je imao obavezu da je čuva i održava. Ponašanje, odnosno sramno ćutanje državnih institucija povodom smrti Ljubiše Rajića i hvalospevi mnogima od onih koji su poput Mome Kapora uz počasti ispraćeni u Aleju velikana samo su još jedan tužan nagoveštaj šta će ova zemlja svojoj deci poveriti na čuvanje i održavanje.

Na početku današnjeg Peščanika slušate Dejana Ilića iz izdavačke kuće Fabrika knjiga i deo poslednjeg razgovora koji smo snimili sa Ljubišom Rajićem.

Dejan Ilić: Ako ćemo sada da analiziramo prve poteze Tomislava Nikolića mi vidimo zapravo da to sve liči na ono što je radio Boris Tadić. Prva rečenica koju je Tomislav Nikolić izgovorio kad je saznao da je postao predsednik je bila – i EU i Kosovo. Dakle, ništa se nije promenilo, što smo mi sve i znali, samo je ideja bila da se taj privid da se događa nešto drugo razbije i da se vidi da tu zapravo postoji jedan visok stepen saglasnosti i da u Srbiji izbori zapravo više ništa ne znače. Sada vrlo jasno vidimo da mi izborima više ništa ne možemo da rešimo u Srbiji. Ja mislim da je razlog samo jedan, da se političke stranke zapravo ne ponašaju kao konkurenti u političkom polju nego kao saveznici koji su zaposeli određena mesta. Problem je što su zaposedajući ta mesta potpuno zagušili politički prostor. Drugim rečima, Srbija je došla u jednu jako opasnu fazu, gde unutar političkog polja političkim procedurama ne može više ništa da se reši. Kako se to rešava? Postoje praktično dve opcije, jedna opcija je nasilje, ali to će vrlo ličiti na ono što se dogodilo na severu Afrike. Dakle, to nasilje neće doneti rešenje, ono će samo polomiti ovo što sad postoji, ali zapravo iz toga će izaći neki isti ljudi koji su već sad unutar tog polja, jer oni jedini umeju da se kreću unutar tog polja. Dakle, nasilje nije opcija, ali ovo što sada rade ljudi u političkom polju Srbije, oni zapravo guraju ka tome. Druga stvar je da budemo strpljivi, mi moramo da znamo da se nekakve političke alternative formiraju kroz vreme, da mi sada moramo da računamo na ljude koji su relativno mladi ili potpuno mladi, koji će možda kroz postojeće političke partije donositi nekakva nova rešenja. To je posao od 10-15 godina. U ovom trenutku nema rešenja.

Ovi izbori kao da nisu bili i zato je bilo važno da Boris Tadić ne bude predsednik, da se vidi da je to jedna fasada, da je to jedan privid političkog života, a da se tu ništa ne događa i da je to jedna prazna masa. Niti su oni svesni šta se događa u Srbiji i šta se događa spolja. Ti vidiš da su oni i dalje nekakvi šibicari koji pod jednom kutijicom drže Kosovo, pod drugom Republiku Srpsku, a mi treba da pogađamo gde je loptica. Evo jednog pitanja, činjenice govore da je EU u krizi, ali postoje nagoveštaji da bi ta kriza mogla da se reši na razne načine, od kojih je jedan ne malo verovatan taj da EU više ne bude. Šta se događa sa našim putem u EU? Je l’ ćemo odustati od njega? Eto, recimo, zato je ovaj naš politički život ludački prazan, znači, mi se krećemo unutar onih okvira koji su ocrtani devedesetih i mi smo još uvek u tim okvirima. I to što nam se nudi kao nekakva maska nekakvog cilja, to je bila ta EU, što nam je delovalo kao alternativa, sad se pokazuje zapravo da je to ista stvar, dobićemo nekakav novac, živećemo bolje. Da čovek nama kaže, potpuno je neverovatno, u narednih 40 ili 50 godina to će biti region sa najvećim prosperitetom, gde će se najbolje živeti. Čitaš li ti novine?

DS i LDP onog trenutka kada budu izvisili za sastavljanje Vlade treba da sednu svi kolektivno da se napiju i da proslave, jer to će im neko učiniti uslugu, a da oni nisu ni svesni. To da njih sad neko otera u opoziciju, jer će oni to tako da shvate, da su oterani u opoziciju, to je najbolje što može da im se dogodi u ovom trenutku. Oni bi morali nas odmah da obraduju i da kažu – mi ne želimo da učestvujemo u ovoj vlasti, mi se povlačimo u opoziciju, i da se prosto pregrupišu, da ponovo formulišu ciljeve i da krenemo onda u nekakav ozbiljan razgovor. Ja mislim da će im se to dogoditi, ali ne njihovom voljom, zato što će ovi prosto da se dogovore na drugi način, a da će ovi iz tog dogovora ispasti.

Druga stvar koja mi se čini jako bitnom je da Srbija, i to onaj deo Srbije iza koga bismo mi voleli da stanemo, pokazuje jedno jako ružno lice, a to lice bih ja nazvao rasističkim. Kad pogledaš komentare na prva pojavljivanja Tomislava Nikolića, ljudi kažu – pogledaj na šta on liči, pogledaj kako on govori, pa zar to treba da nas predstavlja. Ako ti smeta kako taj čovek izgleda i kako taj čovek govori, a ne sadržaj ti onda zapravo pokazuješ da ti ne želiš da vidiš šta je stvarnost u Srbiji, da ti bežiš od te realnosti, da se ideje realnosti odričeš, jer ti je ona dostojna prezira, ona ti je odvratna. S druge strane, ako ti smeta sadržaj, a ne artikulacija i ne izgled, kako ti nije smetao Boris Tadić, jer sadržaj je apsolutno identičan. Naravno, rasizam je ovde pokazan kao taj neki klasni rasizam, ali Srbija ima ozbiljan problem sa rasizmom načelno. I to da mi pričamo ovde o nekom nacionalizmu, ja mislim da treba biti mnogo obzirniji, nije reč o nacionalizmu, nego je reč o nacional-fašizmu. Taj nacionalizam ima ozbiljnu primesu rasizma i ona se u ovom trenutku ispoljava u tom klasnom vidu, a ispoljava se kada govorimo o Albancima, kada govorimo o Bošnjacima. Ona se ispoljava i u tom etničkom smislu.

Pazi, to je isto zanimljivo i u vezi je sa ovim, kako si sad u ovim razgovorima posle izbora videla, čitav jedan sloj ljudi, čitavu jednu grupu ljudi koja je imala egzistencijalnu sigurnost tokom vladavine DS-a i Borisa Tadića, i ti vidiš kako ti ljudi brane svoje pozicije, kako uopšte nisu u stanju da vide šta se dogodilo i da kažu – loše smo procenili stvari. Ne, oni kažu – ali ono je sve bilo bolje. Šta je bilo bolje? Pa, bar smo imali taj privid. On živi dobro i njemu je taj privid zapravo kulisa ispred koje on vodi nekakav pristojan život. Šta se to događa sa ovom državom, šta se događa sa većinom građana u ovoj Srbiji to njih ne zanima. Oni hoće da žive svoj privid i svoje male udobne živote. Pazi, u medijima takođe to imbecilno zameranje da čovek nema školu, pa šta, je l’ Leh Valensa imao školu? A to što je u Poljskoj došao Leh Valensa, dakle, vođa sindikalnog pokreta, a u Srbiji je došao Tomislav Nikolić, koji je bio vođa četničkih jedinica, pa to vam govori o razlici između Poljske i Srbije. Ne razumem, šta to znači da on nije obrazovan? Šta mi je lakše kad neko obrazovan izgovara slične gluposti?

U vezi sa tim je strašno zanimljivo kako sad šamaraju i šutiraju po cevanicama Čedomira Jovanovića, pa da se on izvini Dodiku. Ivica Dačić prosto ne može da prođe pored Čedomira Jovanovića a da se ne zapljune. Mene samo tu jedna stvar kopka, kako je Čedomir Jovanović to sebi dozvolio i zašto je on to sebi dozvolio. I hoćemo li sad da razmišljamo o tom lošem izbornom rezultatu LDP-a? Šta je on to uradio da mogu ovako da ga provlače kroz blato za stvari koje je izgovarao i iza kojih bismo svi mi stali? I gde je on sada da kaže – ma sa vama da se dogovaram o Vladi, ma terajte se svi, a Čedomir Jovanović kaže – hajde, dajte da se dogovorimo. Reci im, bre – sa Ivicom Dačićem da se dogovaram, s tom budalom, ne pada mi na pamet, što ne izgovori to, oni njemu sve to izgovaraju, a on ništa. I šta sad, on će meni posle da kaže kako se on žrtvovao? Nemoj da se žrtvuješ za mene, ne, ako se žrtvuješ kao Boris Tadić, nemoj. I obojica odmah sada recite – sa ovim budalama nikad više. Ljudi su nam rekli da smo se prešli, ljudi više nisu za nas i evo, od danas pa nadalje nema više dogovora s tim ljudima. Ne, ovi ih šamaraju, gaze, tuku i sve, a ovi kažu – hajde da se dogovorimo, pa možemo da se dogovorimo.

To je druga stvar, treća stvar, to će ti možda zvučati neobično, ali znaš ko je punio medijski prostor proteklih dve, tri, četiri nedelje, čije su ideje punile medijski prostor? E-Novina i Peščanika. Ti imaš ogromne mehanizme medijske i to je potpuna praznina. Ti kad uporediš prvu izbornu noć i drugu izbornu noć i te analitičare koji su govorili prve izborne noći, druge izborne noći, tu konsternaciju koju su oni doživeli druge izborne noći, pa ne umeju ni da objasne šta se dogodilo. Pa, krenu ono, kao, kako su glasači glupi, zašto su ovako glasali, ne kažu – mi smo glupi, ništa nismo videli, ili lagali smo sve vreme, neko nas je platio da lažemo. Ne, i onda vidiš polako kako zapravo počinju da cure ideje sa E-Novina i iz Peščanika. Pazi ti, dva jadna sajta na ivici propasti, razumeš, za koje svi kažu da su margina, da nemaju blage veze sa životom, da je to sve bezvredno, punila su sadržajem medijski prostor Srbije u proteklih 3, 4 nedelje. Pritom, bezveze mi je sada da se ograđujem, ja sa E-Novinama imam ozbiljnih problema na raznim nivoima, ali su oni odradili svoj posao odlično, kao i Peščanik. Je l’ vas pozvao neko, hajde, šta vama treba da nastavite pristojno da radite i dalje svoj posao? Pa ne, kada bi mogli da vas zgaze da vas nema, vi ste sve ovo napravili. Pa ne, vi ste sve napravili, a mi smo objasnili.

Dakle, vi ste objasnili šta ste vi radili i zato je sada ljudima jasno šta se događa. Zamisli ti koja to sila stoji novaca, ljudi i ne mogu da proizvedu sadržaj, ne umeju ništa da objasne. I onda E-Novine, razumeš, njih tamo deset fanatika i Peščanik, gde, ne znam, dve, ne znam kako bih vas opisao, proizvodite, ubiste se da nešto objasnite, da ponovite ljudima nešto i da sad ovo liči na nekakvu državu, da liči na nekakvo društvo, da liči na nekakav javni prostor gde se nekakva mišljenja sukobljavaju, gde se nešto objašnjava. Vaše teme su preuzimali kao svoje teme u svojim emisijama. Ne samo ideje, nego to kako ste vi uređivali, kako ste postavljati teme, to je bilo preuzimano bez ikakvog skrupula, bez onoga da kažu – ja sam na ovu ideju došla čitajući to i to. A čitaju, očigledno čitaju, ne oni, čitaju ljudi koji se bave politikom. Svi koji ulaze u javni prostor su posegli za E-Novinama i Peščanikom kao za nekakvim izvorom ideja, objašnjenja, priča koje mogu da se ispričaju posle ovih izbora.

Jednog trenutka je bilo potpuno jasno, ne samo što će doći do nekog nasilja koje će imati za cilj da razvali institucije u Srbiji, jer te institucije ne funkcionišu, nego će doći, po mom mišljenju, do niza incidenata gde će zapravo ovi drugi, pa ne klasni drugi, nego etnički i na drugi način obeleženi drugi koji su manje vredni i sve ostalo, trpeti ozbiljne posledice. Ja mislim da će oni biti žrtve nekog ozbiljnog nasilja. Ja sam pomislio u onom danu kada se desilo to da je Adem Ljajić udaljen iz reprezentacije i vraćen u Srbiju, ja sam pomislio da od tog trenutka nadalje svako od nas svaki put kad se negde javno pojavi mora da kaže – u Srbiji će se dogoditi veliko nasilje, žrtve tog nasilja će biti oni koje smo mi obeležili kao etničke druge. Možda sad preterujem, možda sam dramatičan, neprikladno, ali meni to tako izgleda. Ne znam da li se sećaš, bila je ta utakmica na nekom prvenstvu svetskom u košarci kad su igrale Australija i Srbija i kada je Alek Marić, reprezentativac Australije, kada su bile himne pevao srpsku himnu iako je član reprezentacije Australije i nije udaljen, nije vraćen sa tog prvenstva. Ovde, i sad ću upotrebiti jednu reč, ali nemam bolju reč, ovde je u medijima prosto doživljavano, ljudi su se tresli u patriotskom orgazmu, pa vidi koji je on patriota, pa krv nije voda i ne znam ni ja šta sve. Ja mogu da razmišljam samo šta bi se dogodilo da je reprezentacija Australije odlučila da Marića vrati u Australiju i da ga izbaci iz reprezentacije. Šta bi tek onda ovde ljudi pisali? Ja mislim da je to potpuno u redu, čovek peva ono što mu se peva, on je svojom igrom pokazao taj neki svoj odnos prema toj reprezentaciji, odigrao je najbolje što je mogao, i tu je kraj priče za australijsku reprezentaciju. Sličan princip bi morao da važi i u srpskoj reprezentaciji, ne sličan, nego čak mnogo drastičniji princip u smislu otvorenosti.

Dakle, kad bi neko okrenuo leđa zastavi Srbije ja mislim da bi Srbija morala da ima razumevanja za to. Prvo je tu zločinačka istorija Srbije iz devedesetih, gde su mete nasilja bili upravo ti etnički drugi koji danas treba da nastupaju u reprezentaciji Srbije. Drugo, tu je odnos Srbije prema tim zločinima, dakle, nepriznavanje tih zločina. I treće, izbor državnih simbola, državni simboli su izabrani tako da unose razdor. Kad ti kažeš – pa ta himna ne može da se peva, oni ti kažu – ali to je odraz nacionalne lojalnosti, pripadanja, patriotizma i sve. Ja kažem – jeste nacionalno, nacionalno podrazumeva državu, ali mi smo za državne simbole koji bi trebalo da budu nacionalni postavili etničke simbole i to nije isto. To što bismo mi voleli da je Srbija etnički čista država, pa smo birali etnički čiste nacionalne simbole, pa onda imamo problem s tim što tamo neki ljudi koji nisu te etničke pripadnosti ne mogu da se identifikuju sa tim simbolima, pa to onda tumačimo kao izdaju. Pa, dragi moji, tako su počeli svi ratovi ovde, upravo po toj osnovi, jer ti kažeš – pa kako, ti nisi lojalan svojoj državi, on ti kaže – pa znam, ali ti si tu državu uzurpirao, ti si tu državu napravio samo svojom. Onda ti kažeš – o, ti nisi naš, e pa sad ćeš da vidiš.

To je bio tekst na Peščaniku, i to je ja mislim najbolja moguća paralela koja je mogla da se napravi, gde je žena napisala da su zločini u Bosni vršeni tako što su ljudi pre nego što bi bili ubijeni bili primoravani da pevaju baš tu himnu. Šta znači kad ti u 21. veku kažeš srpske zemlje? Je l’ to znači ono što neki profesori na Filološkom fakultetu podrazumevaju kada kažu da je Srbija samo kada je slobodna imala izlaz na more? Je l’ more, je l’ obala, je l’ su to te srpske zemlje koje vi pominjete kada pevate tu himnu? Je l’ zato prizivate boga i božju pravdu, da vam to vrati jednog dana po bilo kojoj ceni? I neko ko je birao nije smeo da se pozove na tu tradiciju, jer su se okolnosti promenile, jer je ta tradicija isprljana. Isprljana je ponašanjem srpske strane u devedesetim i ne možeš ti više tu tradiciju da prizivaš na taj način. Dakle, taj dečko je imao svo pravo da ne peva tu himnu. I zašto niko od političara nije reagovao na to? Ja se sećam kada je opet pre par godina bivši predsednik pozvao jednog građanina Francuske hrvatskog porekla da popije s njim kafu u jednom od kafića u Beogradu. Je li, to je onda kada je Darko Rundek bio napadnut u Knez Mihailovoj, i odmah sledeći dan je, je li, tadašnji predsednik popio sa Rundekom u bašti kafu, jer on je hteo da nauči građane Srbije kako se to ponaša prema strancima. E sad, mene zanima, je l’ baš prema svim strancima? Da nije bio Darko Rundek u pitanju da li bi oni sedeli i popili kafu? Ista je stvar, dečko je pretrpeo nasilje, kao što je Darko Rundek bio žrtva nasilja. I onda će u Beogradu kada ponovo bude pretučen neki Bris, pritom ne mora da bude Francuz, ne mora da bude ni Francuz hrvatskog porekla, može da bude naš građanin, pa ćemo onda da palimo sveće na Trgu Republike.

Pa, onda kada deca, pazi ti, deca, srednjoškolci se penju na centralni gradski trg i izvikuju imena ratnih zločinaca, a onda nekoliko dana posle se donese odluka da ne šalješ decu više na eskurzije. I ja isto mislim da je sramota da decu koju si vaspitao da izvikuju imena ratnih zločinaca šalješ u inostranstvo i pokazuješ to svoje nakazno lice drugima. Što ih učite to, pa ih onda ne puštate napolje? Ti vaspitavaš ljude naopako, ali ti je jasno da kad izađeš izvan granica, unutar kojih to naopako važi kao norma, da ćeš postati zapravo nakaza. I pošto ne bi baš voleo da ti ljudi govore da si nakaza ti se onda zatvaraš unutar tih granica i sve si nakazniji. Nećemo da promenimo školske programe, nećemo da kažemo da su ratni zločini počinjeni, nećemo da kažemo da to tako više ne sme, nećemo da kažemo da su nam tradicije korumpirane i da više na te tradicije ne možemo da se pozivamo, nego ćemo naprosto da zabranimo da se izlazi izvan granica zemlje. I unutra ćeš da odgajaš čudovišta, ali ćeš čudovišta da držiš u kavezu. I to je ideja Srbije, naših školskih radnika. Kako se spaja ideja da hoćeš da ideš u EU sa idejom zabrane izlaska iz zemlje, jer je srednjoškolcima zabranjeno da izađu iz zemlje. To je ideja te preporuke. Pa, šta ćeš, da imaš školske sisteme koji kreiraju čudovišta i sa takvim čudovištima hoćeš u EU? Ja mislim da je to zaista taj neki kompleks niže vrednosti. Mi negde uviđamo da ne valjamo i onda se to manifestuje tako što ćeš druge manje vrednovati da bi ti sebi u svojim očima izgledao više vredan. To mora da se rešava nekako i to se rešava jedino u školi, nema gde drugo da se reši.

Proteklih nedelja neki ljudi koje sam ja poznavao su umirali, a bili su divni ljudi i nešto mi nije baš lako da o tome govorim. Umro je i Ljubiša Rajić, i vi ste postavili onaj poslednji razgovor koji ste snimili ovde. Prvi deo tog razgovora kad on objašnjava šta je Beogradski univerzitet, to bi mogao da bude jedan ekspoze koji bi mogao da se prihvati kao obrazloženje za totalnu, detaljnu, temeljnu reformu Beogradskog univerziteta. 7-8 minuta koliko on govori to je dovoljno da bi se pokazalo koliko je značajno da se ozbiljna pažnja posveti obrazovanju. I to obrazovanje nema veze ni sa kakvim tržištem, to obrazovanje nema veze ni sa kakvom EU, to obrazovanje ima veze sa tim hoće li ova država opstati ili ne i hoće li ona počivati na dobrim ili na nesolidnim, odnosno lošim temeljima.

Ljubiša Rajić: 1992. rektor Veličković ukinuo je Centar za istraživanje razvoja Univerziteta. I dakle, oko 10.000 zaposlenih, ako znam tačno brojke, i kako se tvrdi oko 90.000 studenata, nema analitičku i razvojnu službu. Dakle, mi o Univerzitetu u Beogradu, dakle, o svom sopstvenom radnom mestu govorimo na osnovu utisaka, razgovora, gde sam šta načuo. U Srbiji u ovom trenutku ne možete dobiti nijedan jedini egzaktan podatak o tome koliko smo studenata ove godine upisali na fakultete državne, ne zna se čak tačno ni koliko isturenih odeljenja državnih fakulteta postoji. Podaci o višim školama ne postoje i ne zna se ništa o tome koliko je upisano na privatne univerzitete. Naši političari gledaju da prebrode prvu budžetsku krivinu i eventualno prve izbore i to je maksimum do koga najvidovitiji među njima gledaju. E, uz to smo onda kao posledicu toga dobili jako loš zakon, katastrofalna merila za akreditaciju, koja su uništila dobar deo normalnog rada na Univerzitetu. Tu i tamo su pomogla, tu i tamo je Bolonja nešto dobro učinila. Onako kako se kod nas provodi i kako je neko rekao – Bolonja sa čvarcima, ona je uglavnom rasturila kvalitet rada. Imamo neracionalnu mrežu, mi imamo sedam državnih univerziteta, od toga bar dva politička, Kosovsku Mitrovicu koja se održava iz političkih razloga i Novi Pazar koji je napravljen iz političkih razloga. Od tih sedam univerziteta bi mogli da napravimo možda dva dobra univerziteta. Mi jednostavno nemamo kadrova za iole dobru i ozbiljnu nastavu uprkos briljantnih pojedinaca i jako dobrih katedara. Ovde se govori da studenti traže besplatno školovanje. Školovanje uopšte nije besplatno, mi smo ga već platili, mi roditelji kroz porez koji plaćamo.

Sad, bio je jedan tekst u Blicu u nedelju, gde se kaže – ali ne studiraju svi, a svi plaćaju porez. Pa, jeste, i svi plaćamo za zdravstvo, ali neki su bolesni, a neki su zdravi, svi plaćamo za održavanje političkih institucija, ali ne slažemo se svi sa putovanjima Vuka Jeremića po celom svetu. Zatim, kad je reč o studentskom organizovanju, to je delimice interna studentska stvar, ali sa druge strane, znamo prosto da su omladinske organizacije kod nas odvajkada, pre Prvog svetskog rata, bile stranački podmladci ili su pri univerzitetu bila neka vrsta mrestilišta za mlad partijski i sličan kadar, i da su to vrlo često ukrasne institucije koje nemaju nigde nikakvu ulogu, prolazne i uglavnom gledaju da iskoriste one privilegije koje mogu dobiti. Kažem, uz to da u njima postoji uvek jedan broj kranje časnih mladih ljudi koji se stvarno iz čisto idejnih, idealnih razloga nalaze u toj borbi. A istovremeno vidimo drastičnu nezainteresovanost resornog ministra za ono šta se zbiva na Univerzitetu. Uostalom, njegova briga i jeste pre svega njegov privatni univerzitet i koalicioni odnosi i štošta drugo. To se vidi po tome da je predsednik Republike do sada održao jedno javno predavanje na nekom univerzitetu i to na Megatrendu, dakle, ukazao je da mu je to značajniji koalicioni partner nego najstariji i najvažniji Univerzitet.

Ipak, Univerzitet u Beogradu je ishodište za pravljenje svih ostalih univerziteta i bez profesora sa Univerziteta u Beogradu koji funkcionišu kao neka vrsta putujućih trgovaca univerzitetskom robom, gomila i državnih visokoškolskih institucija i privatnih visokoškolskih institucija ne bi funkcionisala, prosto ne bi imali kadar za to. Tako da su studenti pokrenuli neka suštinska, hajde da kažem, strukturna pitanja visokog obrazovanja u Srbiji, ali da li će uspeti da za sobom povuku i ostale studente i nastavnike, pa da to bude jedan opštiji, ozbiljniji protest sa zahtevom da se tu nešto ozbiljno izmeni, da na kraju napravimo jedan univerzitet koji će odgovarati potrebama Srbije, ne danas, nego kada ti studenti završe i zaposle se. Dakle, mi moramo danas da ih proizvodimo onakvim kakvi će biti potrebni Srbiji kroz deset, petnaest ili dvadeset godina. E, tu već više nisam siguran, jer nemam utisak da je za ovu Vladu Univerzitet bitan na bilo koji drugi način sem da što manje košta i da pravi što manje političkih problema.

Imamo vrlo jaku korupciju na Univerzitetu i džarnuti na jedno mesto, a to pokazuju istraživanja Studentske unije i sada studentske antikorupcijske akcije ili kako li se zove. Znači, povući jako veliki broj ljudi koji su za to vezani. Džarnuti isturena odeljenja znači džarnuti u honorare onih ljudi koji predaju na tri, četiri, pet mesta. Jer, pazite, možeš u Srbiji da predaješ na još jednom, možda dva mesta, a možeš beskonačno negde u inostranstvu, pa je Republika Srpska čas inostranstvo, čas je deo Srbije, sve zavisi od toga šta će se lakše i brže sliti na moj žiro račun kad držim nastavu ovde ili onde. Imamo jako negativnu selekciju iz devedesetih godina. Mi stalno zaboravljamo da mi nemamo srednju generaciju na univerzitetu, ona se davno iselila. Devedesetih su na mesta profesora došli mnogi koji ne da ne treba da budu profesori, ne bi trebalo da budu primljeni za portira na nekom fakultetu i onda biraju naslednike po svom liku i svojoj prilici. I pritom čak ne reaguju ni na takve besmislice, kao kada grad Užice osniva javno preduzeće za osnivanje univerziteta u Užicama i kao osnovni razlog kaže – imamo jednu praznu kasarnu, baš bi bilo zgodno da tu napravimo univerzitet.

Imam utisak kao da neko misli da je pravljenje visokoškolskih institucija otvaranje burekdžinice. Imamo vlast koju čini mi se savršeno baš briga šta će u stvari biti na univerzitetu. Opet se vraćam na ono, samo da što manje košta i da ne pravi nikakve probleme, a ne vidi se da čitava projekcija razvoja, gde govorimo o informacionim tehnologijama, o razvoju nanotehnologije i ne znam čega, pada u vodu, jer mi nismo jednostavno u stanju to da proizvedemo. I tako da, kad govorim o univerzitetu onda govorim istovremeno i o obrazovanju uopšte i kakav kadar dobijemo kao polufabrikat iz srednje škole i o privrednom razvoju i o poreskoj politici. Pa, onda odjedanput postane mnogo šire, zato što univerzitet jeste suštinski važan, posebno u trenutku kada političari ne mogu otprilike usta da otvore da ne govore o tome da je visokoobrazovana radna snaga kod nas put u razvijenu budućnost.

Stalno grešimo ovde kada raspravljamo, kažemo sistem je loš. Ne, sistem je savršen, jer on ni nije napravljen da bude dobar univerzitet, da studentima bude dobro, da običnim ljudima. On je napravljen da političkoj, ekonomskoj i ostaloj eliti bude dobro i u tom smislu ovaj sistem savršeno funkcioniše. Kao što je i stari jugoslovenski sistem bio savršen za ono za šta je bio napravljen, 70 godina je držao njihovu elitu u vlasti.

Dejan Ilić: Rekao je da je tamo negde početkom devedesetih ukinut taj Centar za razvoj istraživanja Univerziteta. Ja sada, kako su ovi ljudi umirali ovih dana, sam se setio Stojana Cerovića, setio sam se kako su se suze lile kad je Stojan Cerović umro. Danas Stojan Cerović više ne postoji, ja mislim da bi nekima od zaposlenih u Vremenu moralo da se objašnjava ko je to Stojan Cerović. Taj čovek je zaboravljen, a malo sam čak iznenađen kako se sad suze liju za Ljubišom Rajićem. Dakle, i u onim medijima koji su po definiciji protiv svega onoga što je Ljubiša Rajić predstavljao su sad sa puno poštovanja preneli vest da je on umro i zapravo uz puno poštovanje dali biografiju tog čoveka. Iz iskustva znamo da će ga za nedelju dana svi zaboraviti. Ja imam jedan predlog, hajde da ovaj Centar za razvoj istraživanja Univerziteta, da ga osnujemo ponovo, hajde da ga nazovemo Ljubiša Rajić. Iz dva razloga, prvi razlog je da je taj Centar neophodan, jer je Univerzitet srce praktično države i obnavljanja društva. Zašto da ga nazovemo Ljubiša Rajić? Zato što je taj čovek načinom na koji je živeo zapravo nekakav model kako bi trebalo da izgleda profesor Beogradskog univerziteta. I mi ćemo ga zaboraviti, zaboravićemo, kao što smo zaboravili Stojana Cerovića, kao što smo zaboravili mnoge ljude. Ko se danas seća Biljane Kovačević Vučo? Ajmo da damo ime tom Centru tog čoveka i da kažemo to smo uradili zato što mislimo da bi taj čovek mogao da bude uzor. On je neko ko je pokazivao šta znači to biti nezavistan intelektualac koji prima platu od države, ali zna da tu platu može da zasluži samo tako ako je nezavistan i ako govori ono u šta zaista veruje, u skladu sa principima koje je prihvatio i u skladu sa kojima i živi. I onda bismo mogli da kažemo da je to nekakav prvi korak u uspostavljanju nekakve nove tradicije. I ti ostaješ bez nekih ljudi, sve si slabiji i slabiji. Tih novih nema jer sistem ne može da ih iznedri. Ajmo njihova imena da čuvamo. Vi ljudi koji radite na Beogradskom univerzitetu napravite taj Centar, nazovite ga njegovim imenom. Ne treba da plačete. Ja vam u stvari ne verujem, jer se ne ponašate kao da vam je iskreno žao. Da vam je iskreno žao ponašali biste se i do sada drugačije.

Evo, ajmo sada da probamo, pošto u Srbiji je ta ljubav prema smrti mnogo veća nego ljubav prema životu, evo, ajmo da probamo i to da iskoristimo. Ovo što oni rone suze, to što političari u Srbiji, čoveče božji, od njih očekivati nešto, to ti je estrada u svom najlošijem vidu. E, ti nećeš da pošalješ mlade ljude na ekskurzije u inostranstvu, jer oni tamo banče i ponašaju se bahato, ali ćeš Milutina Mrkonjića da imaš za ministra, koji je bahati siledžija koji se ne libi da javno banči, da se veseli onako kako se u Srbiji zamišlja da se ljudi vesele. I sad, kao problem su ti deca, pa ajmo da zabranimo Milutinu Mrkonjiću da izlazi iz svoje kuće, pošto on kad izađe iz kuće on je već primer tog ponašanja koje mi ne bismo da ta deca demonstriraju izvan granica ove zemlje. Ma, ti glupi ljudi na Univerzitetu koji su jadni, prejadni, koji nemaju pojma koliko su u stvari jadni i koliko ti političari o njima misle kao o najobičnijim krpama, jer krpe zapravo i jesu. Taj političar o nekom profesoru sa Univerziteta, pa on misli – pa ja ću ovog da kupim, podići ću mu platu 5% i on je gotov, ništa, ima da mi jede iz ruke. Kako im Univerzitet na to odgovara? Pa da, dajte nam tih 5%, a ovi principi, deca nam ne veruju ionako, pa je sve u redu. Ovo je jedna od tih situacija u kojoj bi to moglo da se promeni, mogla bi akademska zajednica da ustane čvrsto. Ne mogu da zamislim da Vladeta Janković, Leon Koen, Dušan Bataković i ostali kažu – hajde, dajte taj Centar i dajte mu ime Ljubiša Rajić. Ali znaš, poželeće neko od njih trojice da se neki centar nazove po njihovom imenu, ali neće, kad ih više ne bude, ljudi će da kažu – oni su bili zločinci. To je to, Ljubiša Rajić nije bio zločinac i to je razlika između njih, zato Ljubiša Rajić neće dobiti tu čast, pa neće dobiti ni oni, a institucija će nastaviti da propada. Ali, dobro.

Svetlana Lukić: U jednom razgovoru sa Stojanom Cerovićem posle atentata na Đinđića on je rekao – on nam je svojom smrću dao još jednu šansu.

Dejan Ilić: Kad pomeneš to zašto nije iskorišćen taj trenutak, imaš dve stvari, jedna za koju imam puno razumevanja, jer smatram da jeste bio propust Zorana Živkovića koji je morao da raspiše izbore ili odmah ili da ih ne raspiše onda kada ih je raspisao. To je jedan razlog, zašto nije bolje iskorišćena šansa koju nam je dala njegova smrt, a drugi razlog je, naravno, čovek za koga ja mislim da je idealno što nije dobio ove izbore, jer on je po spisku DSS-a čistio DS od ljudi koji su bili lojalni Zoranu Đinđiću. Nije on imao taj spisak, taj spisak mu je napravila DSS i on je po tom spisku koji je DSS vrlo bahato nazvala čak i sanitarni otklon, on je to uradio. To je bio taj drugi završni udarac. Slušao sam i Žarka Koraća gde je objašnjavao šta se to dogodilo u Srbiji i gde je objašnjavao ko je Boris Tadić, a ko je Tomislav Nikolić. Njegova priča je vrlo slična priči ovih ljudi koji su rekli – e, daj mi taj privid. On radi svoj posao najbolje što može, on se trudi da ostane častan, ali bi i on isto privid, i njemu je teško zapravo da prizna kako stvari zaista stoje. Teško mu je da se nosi sa realnom situacijom.

Ovi izbori su prosto pokazali jednu realnu situaciju. I on je čovek umoran, ko će sad ponovo da prolazi kroz sve to. Pa, nemoj ti da prolaziš, ako ti je muka više da gledaš sve to, a častan si, dobar si, sve je u redu, samo se skloni, ali nemoj da nam držiš moralne lekcije. Nemoj ti meni da kažeš kako sam ja glasao za njega koji je ubio Zorana Đinđića, jer ti onda glasaš za nekoga ko je simbolički ubio saradnike Zorana Đinđića. Dakle, nemoj da se gađamo sa tim ko je za koga glasao i ko je koga ubio i šta je ko uradio, nego hajde da vidimo šta je realno stanje stvari i da li mi možemo nešto da napravimo. Ja mislim da možemo da uradimo, mislim da nam treba užasno puno strpljenja. Mislim da se ništa strašno nije dogodilo, ja mislim da se posle ovih izbora događaju stvari dobre u tom smislu što pokazuju mnogo realniju sliku. Mi smo sad mnogo bliže stvarnosti koju neko vreme nismo hteli da gledamo. Pazi, što su bila ova hapšenja po Sandžaku, pa to su bile tuče sa policijom, pa gde si ti to čula, u kom mediju? To je sve bilo sada, ono, Adem Ljajić, pa tuča u Sandžaku. Ko to radi, ko to priprema? Ivica Dačić. Zašto on to radi? Zašto proizvodi krizu, zašto provocira krizu tamo? To neka se pitaju Boris Tadić i Čedomir Jovanović. Ja mislim da je ovo odlična situacija da se organizujemo, da stranke dođu sebi, DS i LDP da se povuku, znači da ne učestvuju u vlasti, da ponovo promisle svoje programe, da ponovo postave svoje ciljeve i da krenu da mobilišu ljude. Ako se oni povuku iz vlasti, ako neće da učestvuju u vlasti mi ćemo imati prevremene izbore, jer ovi ljudi neće moći da reše probleme u Srbiji. Ako oni sada uđu u vlast mi smo za narednih 10 do 15 godina osuđeni na nacionalističku ili nacional-fašističku opciju u Srbiji.

Dakle, povucite se, idite u opoziciju, to je dobro za sve nas. Vratićete se na vlast za dve do tri godine. Te dve ili tri godine iskoristite da jasno postavite svoje ciljeve, da preformulišete svoje programe i da mobilišete ljude iznova, da vratite to poverenje. Jer, to je istina, nije Tomislav Nikolić dobio izbore, nego su ljudi uskratili poverenje Borisu Tadiću. Pa, vratite to poverenje. Ne može ga vratiti čovek koji je izgubio poverenje. Najveća stvar koju bi Boris Tadić mogao da uradi za ovu Srbiju i što bih ga i u mojim očima opralo na neki način, je da da ostavku na mesto predsednika DS-a i da raspiše izbore u stranci i da dođe novo rukovodstvo. To bi bio džinovski korak ne za njega, nego za demokratiju u Srbiji. Za tu stranku to bi bio epohalni korak. I onda jedna od stvari, recimo da se kao stranka zalaže da se uspostavi Centar za razvoj istraživanja Univerziteta pod imenom Ljubiša Rajić. Evo, ja neću da kažem, neka mi neko kaže koliko je to sve realno.

Svetlana Lukić: U nastavku Peščanika govori Milica Jovanović iz E-Novina.

Milica Jovanović: Nikad nisam pratila kao novinar te izvođačke umetnosti, pogotovo mejnstrim pozorište, jer tu je toliko uvek arogancije, uobraženosti, to su uvek tako neki klanovi. I da bi se tu razabralo ko je s kim i šta, zapravo treba da se zna ono što ja ne volim da znam o ljudima, a to su njihovi privatni životi, ko tu s kim spava i nemam pojma. I to mi je zanimljivo, da oni u ovom proglasu baš traže smenu Kokana zato što je on arogantan. Ja nisam ušla u pozorište u kome čistačica nije arogantna. I mene je uvek više zanimalo s kim država spava, znači, te neke kulturne politike, nešto što država ideološki i politički sprovodi i realizuje i kroz polje kulture. I gledajući taj spisak glumaca koji su potpisali, jedino ime koje mi tu nedostaje među potpisnicima je Ivan Jeftić, za koga još nisam čula da je arogantan i da je kompromitovan. Ono što me najviše buni u svemu tome to je RTS-ovo objašnjenje naknadno, oni to u peticiji ne kažu, RTS zaključuje da su problemi u pozorištu kulminirali posle predstave o Zoranu Đinđiću. Međutim, peticija je napisana, oni bar kažu da su oni tu odluku doneli 14. maja, a 18. je bila premijera, 30. maja na kraju su ipak sve skupili potpise i poslali gradu. Grad je jedini koji ima ingerencije da smenjuje te gradske ustanove kulture, ali ansambl se, pošto ima različitih imena, ima ovih koji su standardno nacionalistički orijentisani i istupaju u javnosti, i devedesetih smo ih upoznali kao promotere nacionalističke politike, ali ima i ovih iz mlađe generacije koje znamo kao relativno, ako ništa, bar se ne izjašnjavaju.

I onda je čudno što su se svi složili da Kokan treba da ide. Ono što ja znam o njemu, mislim, to ne ide njemu u prilog uopšte. U ovoj situaciji, ako je zbog Frljićeve predstave onda to apsolutno ne dolazi u obzir, međutim, glumci su njegovu samovolju i bahat odnos prema autorima, trebalo je da se sete toga mnogo ranije. On je 2009. imenovan za upravnika, od 2009. praktično počinju raznovrsni problemi. Najupečatljiviji problem je sa predstavom Putujuće pozorište Šopalović u režiji Tomaža Janežiča. Oni su u Briselu na festival pozvani kao produkcija Ateljea 212, a ovaj je pozvan kao slovenački reditelj da gostuje u Ateljeu, ali to je predstava od pre Kokanovog upravnikovanja, koju je on nasledio, i Tomaž Janežič u Briselu počinje da baca karanfile na glumce u svojoj predstavi i na deo publike i kaže – ovako su Beograđani bacali karanfile na tenkove koji su išli za Vukovar. I naravno, u Beogradu nastane drama, Kokan kaže to je sramota, on nas sramoti, mi smo ga ugostili. Mislim, klasična ona domaćinska, ne ponaša se kako valja kao gost itd. I mislim, Ivana Medenicu je skinuo sa liste kritičara koji dobijaju karte, to su prosto kritičarske privilegije koje svaki kritičar ima u pozorištima. I jedan od najžešćih primera takođe u rangu toga sa Tomažom Janežičem, to je cenzura predstave Da nam živi, živi rad Anđelke Nikolić pre dve godine, gde je bilo kritike Tadića, kritike tog kvazineoliberalnog sistema koji smo uveli ovde, koji paktira sa ekstremnim nacionalizmom. I on je tu nešto malo peglao, ne znam kakav je bio epilog posle toga, ali sad vidim, bilo je Sterijino pozorje pa je Kokan zahtevao da se to sve ukine, da dosta je više toga, to su zapravo samo neki klanovi, jedni drugima daju nagrade. Mislim, ono u čemu je on sam učestvovao neprestano.

Kokan Mladenović je povodom 200 godina od Prvog srpskog ustanka i osnivanja kao savremene moderne srpske države u Marićevića Jaruzi 2004. režirao spektakl po tekstu Gorana Petrovića, koji je takođe jedan od tih zaduženih za narativizaciju zvanične politike. On je pisac ovenčan NIN-ovom nagradom i poznat je po Opsadi crkve Svetog Spasa, koji je prvi roman koji je devedesetih doveo na neki kvalitetan nivo tu nacionalističku priču o ratu u Bosni pre svega. Do tada smo imali histeriju i dranja i gluposti i nizak kvalitet teksta, prosto su takvi ljudi bili koji su bili autori, a ovaj je to podigao na jedan estetski nivo. I to je prosto sada mera posle koje se više nije išlo ispod. I Kokan Mladenović je tu režirao taj spektakl i onda se ponovo vratio povodom još jedne dvestogodišnjice, rođendan 200. policije Srbije i Dačić ga je unajmio da pravi scenski spektakl u Sava Centru. Tako da je on državni umetnik već odavno postao, a s vremene na vreme napravi spektakl neki pararevolucionarni.

Njegova prva sezona pozorišna je bila Revolucija, onda mu je neko noću napisao grafit – Filozofija palanke na Ateljeu. On je bio jako uvređen, onda su krenule te produkcije tipa Kosa, koja je bila kič najgore vrste, koja je služila da bi advertajzeri tu oprali pare. Mislim, katastrofa jedna. I sad izabrati kome je bilo u prilog da dovede Frljića i da ga dovodi ovde često i da onda sad tu ispadne taj džumbus sa povraćanjem po zastavi, nemam pojma. Posle vidim tekst Tanje Tagirov da je povraćanje po hrvatskoj zastavi takođe bila verzija na nekim hrvatskim scenama i šta ja znam. Znači, to je dečko koji ima problem sa autoritarnim vlastima u regionu podjednako. I nas naravno najviše boli kad to gledamo ovde u Beogradu, i ako je to razlog da se smeni Kokan Mladenović to je apsolutno nedopustivo, ali u Beogradu i u Srbiji na svašta smo već navikli i sve nam je dopustivo, tako da ne verujem da će biti nekih većih problema. Ja u krajnjoj liniji čekam da se Kokan Mladenović oglasi tim povodom i da stane iza te predstave.

Sad, da li je to jedna od onih stvari koje zapravo peru imidž vlasti, sigurno da sad kad su izgubili predsedničke izbore, mislim na demokrate, ne ide im u prilog da cenzurišu i progone sad neku provokativnu predstavu. To je suviše sitna stvar za njih ja mislim, ali s druge strane, u gradu sigurno će biti neke vrste odmeravanja snage kome to koristi i šta se tu sve dešava. Nekad je to sujeta, nekad je to položaj, pozicija, uticaj u medijima, ali najčešće novac, najčešće prosto pristup moći. Sad, da li moći u smislu neke katedre ili nekog uglednog položaja ili moći u smislu izvora novca, to je jedna od te dve stvari, na kraju se svodi na to, svaka od tih velikih priča. Naravno, mislim na ideologe, na prvi ešalon tog fronta. Mase koje idu za njima verujem da su iskrene zaista.

Mislim 2007. je bio Vukov sabor. Svako pamti iz vremena kad je bio đak i kad je išao na ekskurzije, i to je tako jedna dosadna stvar, grozna, i onda nova direktorka Doma kulture u Loznici ne bude lenja, nego zadre u te arhive i napiše odličan tekst. O tome da je recimo kad je bilo dva veka Vuka, to je 1987, ta velika proslava zbog koje su se posvađali svi među sobom u Jugoslaviji. I ona navodi taksativno koliko puta u jednoj rečenici se pominje reč srpski. Oni nameću da svi moraju da prisustvuju i da se širom Jugoslavije obeležava dva veka Vuka u svim školama i sve, zato što je on srpski. Do tada je važilo da je on ipak imao jednu slovensku notu. Međutim, 1987. proslava se odigrava dan posle VIII sednice i govor drži Stambolić. Ona ima govor u arhivama i ona kaže, to je labudova pesma antinacionalističke politike. U publici sedi Milošević naravno i cela kamarila koja je sinoć pobedila, mislim, i koja će sada da usmerava sve te stvari. Kako se peru pare kroz neke ofšor kompanije, tako se u kulturi peru ideologije, narativizuje se namera i tako se ustanovljuju te nacionalne veličine, tako se objašnjavaju političke odluke ili se priprema za neku političku odluku. To je skoro celu deceniju posle Titove smrti, kad se srpska kultura prosto uvežbava za rat, za kulturni rat. Ima ta fotografija sa Vukovog sabora: Dobrica Ćosić i Mišković s tamnim naočarima. Onako malo jezivo, ti ljudi su tu neprestano i oni stalno kontrolišu šta se dešava, svejedno da li je jača ta neka malograđanska opcija liberalna u Srbiji ili pobeđuje ova nacionalistička, populistička. Oni su stalno prisutni.

Zato mi je zanimljivo, to sam sad pre neki dan pokušavala da iskopam šta finansira grad, a šta Ministarstvo kulture, i sad, jedinu kritiku koju mogu da im uputim to je što finansiraju sve. Znači, oni neće nikom da se zameraju, nego svakom po malo, svi su zadovoljni, svi ćute i to je najstrašnije, što sad odrastamo u jednom duboko korumpiranom društvu koje više nema nikakav interes ni oko čega da se buni, nego se buni samo kad igra na zicer. Znači, znaju da je sada ta predstava u Ateljeu oblaćena i da imaju puno pravo da hrabro ustanu protiv Kokana. Mislim, meni je to uvek skandalozno. Jedina vrednost koju podržavaju to je – nemojte da se bunite, može kritika, ali onakva kritika kakva se nama dopada, ono što mi ocenimo kao smislenom kritikom. To nije kritika kakvu ja očekujem, a to šta finansiraju, nema ljudi, nema resursa, nema vremena da se čovek bavi time, ali prosto u prvih tih pet godina da se vidi šta je od tog finansiranog realizovano, a šta je zapravo iskorišćeno da se nekom samo zapuše malo usta. I to je praktično to, ja mislim da je to otprilike, kad se skupe, bar što se grada tiče, ne znam kako je na nivou države, ali što se Beograda tiče to je tih 30% izašlih na izbore koji su glasali za Đilasa i za DS. To je taj postotak ljudi koji su kupljeni. Ja nikom ništa ne zameram, svako ima svoju meru, svako ima svoju cenu, ima decu, ima kredite. A ovi su se valjda i upustili u takvu vrstu politike i odnosa prema društvu, da ljudi ne glasaju za njih zato što im se sviđaju i što su skloni evroatlantskim integracijama, nego zato što misle na parče hleba i zato što su stvarno u nevolji. Kad ta nevolja bude kulminirala onda će biti svašta.

Stvarno ne znam, to je opisano u literaturi, ta kolektivna apatija, osećaj uzaludnosti. Meni nije jasno zašto je bio tako veliki napor izvesti 5. oktobar. I recimo, kao kažu zašto je apatija, pa zato što nije uspeo 5. oktobar, a toliko smo se trudili. Pa šta smo se trudili? Ništa se nismo trudili, deset godina smo ćutali i trpeli ludilo potpuno i kao desio se 5. oktobar, ali eto, žao nam je što nije bilo 6. pa zato smo apatični, ništa ne može da se promeni. Prošle godine u jednom trenutku je bilo u 10-15 zemalja sveta ludilo, svi su bili na ulicama, London, Moskva, Gadafi, Sirija, svuda, hoću da kažem, i demokratski svet i ovaj neki koji tek hoće da se izdigne iznad svojih diktatora. Jedino u Beogradu ništa, u Beogradu kao da je sve u redu. I što je najgore, i onda kada izađu na ulice, to je ili ubij, zakolji, ili je to nešto tako beznačajno, tako sitno i tako sumnjivo. Ja ne mogu da prećutim više naš ogranak Anonimusa, prvo što ih je šaka jada, drugo što su međusobno podeljeni, imaju taj otpor prema Zapadnoj Evropi i prema Americi. To je neprestana fusnota koja me zamara, ja jesam antiglobalista, ali nisam šešeljevac, ja jesam protiv smenjivanja Kokana Mladenovića, ali nisam za Kokana Mladenovića. I neprestano moram da objašnjavam. Ali znači, taj Anonimus i čitav taj Vikiliks projekat, pa nije to protiv temelja demokratije, to je naprotiv pokušaj potvrde demokratije, da imamo pravo da znamo, da nije sve u nadzoru, da nije sve u prikrivanju informacija, da tamo ima ljudi koji bdiju nad sopstvenom državom. Zahvaljujući njima te nacije i ta društva jesu tako dugotrajna, ako ništa drugo, evoluiraju i preispituju sami sebe i nastavljaju dalje. A mi se neprestano vrtimo u krug i nama je jedino pitanje zašto nas Zapad mrzi ili zašto nam Zapad ne omogućava ovo ili ono. Nikad nije pitanje zašto smo mi takvi kakvi jesmo.

To je možda još jedan segment za tu analizu zašto se niko ne buni, a to je to odsustvo autokritičke misli. Onog trenutka kad sebe kao društvo malo preispitamo onda ćemo biti spremniji da izađemo na ulicu i da osećamo snagu svog stava i da zahtevamo bar ako ništa drugo priznanje tog stava. Meni je žao u šta se pretvara polako i taj gej pokret koji pokušava sebe da emancipuje tako što sarađuje sa sopstvenim neprijateljem. Ja razumem praktičnu politiku i sve, da su nužni kompromisi, ali ne mogu da ne prizivam stvarno istoriju tih pokreta emancipatorskih. Kad je bilo ovo iseljavanje Roma iz Belvila i to uterivanje ljudi u kontejnere u kojima imaju manje kvadrata nego u zatvoru. I onda to ćutanje ostalih. U isto vreme dok se tamo dešava to iseljavanje, u Resniku rasistički nemiri, strava, predstavnici romskih organizacija sede u Skupštini Srbije i primaju priznanja i tapšu jedni druge zajedno sa Božidarom Đelićem, koji je sad odjednom izronio kao šef te nacionalne kancelarije za inkluziju Roma. I onda se sećam prosto ono o čemu sam čitala iz istorije, crni pokret, ti sedači, siteri koji su sedeli, pa su ih ovi tukli. Sede u prostoru u kome nije dozvoljeno da sede crnci. I polako, kad se ti pokreti manjinski emancipuju kroz to svoje javno iskazivanje ograničenosti njihovih elementarnih prava, onda se polako i većina pridružuje, jer većina onda shvati da to društvo zapravo i nije baš društvo jednakih mogućnosti i da tu moraju da se pomere granice. Kod nas to nikako da se desi, kod nas uvek, ne znam, ono, radnici iz Jugoremedije štrajkuju tamo, a ovde štrajkuju gej pokret, i to sam davno čula negde, da mi imamo taj vertikalni patriotizam, nemamo horizontalni, nemamo saosećaj sa drugim ljudima koji čine našu zajednicu. A imamo tu poslušnost prema vlasti, ali da podržimo jedni druge to ne. Ne znam, možda su to terminalne faze, možda će to literatura tako da objasni da tako se dezintegriše društvo, ne tako što ga osvoji neka veća sila, nego prosto tako što se raspadne iznutra i više ga ništa ne povezuje. I sad su ljudi koji su se iselili u inostranstvo devedesetih i koji nastavljaju da se iseljavaju, više se osećaju kao članovi društva u nekoj Francuskoj ili nekoj Americi nego što su se ikad osećali u Srbiji.

Ovaj sad slučaj Adem Ljajić i čitava ta priča oko nepevanja himne. Znači, ja sam slučajno prisustvovala tome gde urednik unutrašnjopolitičke redakcije jednog dnevnog lista u Beogradu kaže kako ga najviše nervira kad ljudi koji inače ne prate fudbal sad komentarišu i napadaju ili brane Ljajića i ovog Mihajlovića. Čekaj, pa to je par ekselans politički slučaj, to nema veze sa fudbalom i tu je pozvan svaki član društva da se izjasni o tome, zato smo društvo, zato se tako zovemo. I kad to problematizujemo onda mi kaže – ma ne, nemoj da me daviš, to je dosadno. Onda, Srbija je othranila deset generacija koje nisu ustajale uz tu himnu, kojima ta himna ništa ne znači, mi smo rasli sa drugom himnom. I onda je nametnuta ova o srpskim zemljama, srpski rod, srpski kralj, srpsko ovo, srpsko ono, sa jasnom porukom. Pa, hajde onda da budemo iskreni do kraja, mislim, recite tim ljudima da treba da budu asimilovani, da se osećaju kao Srbi. Užasno brzo vreme prolazi, izlaze nove generacije, sad ovi vazduhoplovci što su slavili maturu u centru grada, to je strašno. I ništa se ne dešava, to smo imali 2004, to smo imali 2005, paljenje ambasada i onda se isto tako par dana priča malo pojačano o tome i ništa. Mada sad ni ne vidim nekih reakcija, nema ko više da kaže nešto što će da pozove državu i tu neku društvenu elitu na odgovornost zbog toga – ovo su vaša deca koja viču ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji, da je Mladić heroj – i oni idu ulicom i pevaju Bože pravde, to je njihova himna, to oni tako razumeju. I s takvom namerom je ta himna i ovde prihvaćena, zato što ta himna slavi srpstvo, a ne Srbiju kao državu građana.

To sam isto pokušavala da razjasnim sebi šta je to, Ministarstvo prosvete je donelo neobavezujuću preporuku da se u inostranstvo ne ide na ekskurzije. Inače do sada su kao treći i četvrti, znači završni razredi srednjih škola išli u inostranstvo. E sad kao ne, niko, osim u izuzetnim prilikama samo maturanti, pritom ne definišući šta su to izuzetne prilike, zašto bi neka srednja škola poslala, a drugi ne. I objasnili su tu svoju preporuku ekonomskom situacijom, pošto ima porodica koje svoju decu verovatno ne bi mogle da pošalju, pa da se izbegne ta vrsta segregacije. I onda me to iznenadilo, udruženje roditelja se oglasilo zahtevom da se ta preporuka pretvori u obavezujuću uredbu, da se zapravo zabrani svima da idu u inostranstvo.

Svetlana Lukić: Da nije bio tu i Forum beogradskih gimnazija?

Milica Jovanović: Razni su se tu, i roditelji se brinu da će na taj način da se napravi podvajanje, jer će jedna škola da pošalje svoje đake, a ove druge neće i onda će tu biti te kao razlike. I onda su se javili i učitelji i nastavnici koji su rekli da je strašno što naša deca znaju imena svih američkih predsednika, a ne znaju naše žiče i kraljeve i srednji vek. Pa, istini za volju, to se zaista ne uči ne ekskurzijama i ti što znaju američke predsednike nisu išli na ekskurziju u Ameriku. Ali čemu ih učite. A ekskurzija je prilika da se vidi nešto malo drugačije i da se malo relaksira u drugačijem ambijentu, hoću reći da se napiju klinci, nije bitno. Ne mislim da ekskurzije treba da budu nekog naučnog karaktera i da budu uniformne. Sigurno je da idu da se zabave pre svega, ali zašto da se zabavljaju u Žiči, mislim, kad je mnogo bolje zabaviti se u Italiji ili Grčkoj, a što da ne, jednog dana i u Hrvatskoj. Ali taj grč koji uvek vodi ka zatvaranju, to je isto zanimljivo, i tu detektuješ odmah instinkt ugroženog društva koje odmah, kad god misli da nešto nije u redu, ono se zatvara. Čekaj, pa što ne preusmere novac, ako nema para za sve, ako nemaju sve porodice, što se ne subvencionišu ekskurzije u inostranstvo? Mislim, toliko je para u ovoj državi, to nije skupo, toliko je para koje se bacaju na gluposti, ne znam koliki je vojni budžet i koliko se subvencionišu one aktivnosti u društvu koje država smatra za korisne. I meni je tu jako zanimljiv taj, stalno se kod nas priča o tom povratku dijaspore, o povratku inteligencije koja se ovde školovala za džabe, pa onda otišla tamo da zaradi, a državi ništa da vrati. Pre jedno mesec dana je premijer Portugalije govorio nekim postdiplomcima ili doktorantima na nekom univerzitetu i dao im preporuku da se isele, rekao im je – vi ste sada ti koji će predvoditi novi talas emigracije kao nekada kada je pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih Portugalija bila vrlo siromašna i onda su se tako selili po Americi i Nemačkoj, gde su mogli da nađu posao. Tako isto i sada, Portugalija sada u ovom trenutku nema gde da zaposli medicinare, inženjere, gomilu nekih profila koji su se do sada obrazovali, nema gde, biće nezaposleni, nema tu ‘leba za vas, haj’te vi lepo u Afriku. Angola je sada država koja se ubrzano razvija, bar u gradovima. I to je neverovatno, niko da razmisli malo o tome, možda ni ovaj nije baš skroz u pravu što ih tera, i država je u obavezi da napravi radna mesta ili da napravi politiku koja će da otvara radna mesta itd. Znači, ne sme da se odriču tako odgovornosti, ali je zanimljiv taj gest njega koji bez ikakvog zazora od sopstvenog društva, jer društvo razume šta znači kriza ekonomska i šta znači potreba da negde odeš i da nađeš sebi posao. Kakve veze uopšte ima da li ćeš da se vratiš, kakve veze danas uopšte domovina ima? Ima veze rodni grad koji vidiš s vremena na vreme i proveriš šta je okrečeno, a šta je promenjeno i gde su ljudi, a rodna država, otadžbina, to je potpuno besmislen koncept.

I to uporedi sa našom potrebom da sve Srbe nekako okupimo kako god, samo neka se svi vrate ovde, a za posao ćemo lako. Po nekim procenama ima oko 200.000 Srba u Kanadi, a samo jedno biračko mesto je bilo otvoreno u Torontu i tu je izlaznost bila 80%, razvalili su, zato što ima 100 registrovanih glasača koji imaju srpsko državljanstvo i od tih 100 je izašlo 80 i eto, visoka izlaznost. Kakvi su to birački spiskovi, koje su to procene koje računaju sa 200.000 ljudi u Kanadi od kojih se uopšte ne zna ko od njih zapravo ima državljanstvo i pravo glasa i ko se registrovao da će izaći, ko je tražio glasanje. Sad slušam Ljubišu Rajića, fenomenalan je u ovom snimku koji ste pustile, kako je Univerzitet ukinuo tu agenciju za analizu sopstvenog rada. Više uopšte se ne zna koliko mi imamo čega uopšte, koliko imamo građana. To je meni nezamislivo, ja sam mislila da su države birokratski sistemi, podaci, arhive, čudo. Ali izgleda da to stvarno sve može da funkcioniše i ovako. Loše je, strava je loše, razarajuće je po nas. Čak imam tezu da ovo može do u beskraj, da uopšte ne mora da dovede do neke krize, da u ovom neprestanom pacifikovanju, ostane tako par nekih enklava koje su suviše slabe i da ovako može da se vrti beskrajno. Na improvizaciji država stvarno može dugo da funkcioniše, osim ako ne naiđe na jak pritisak spolja ili ta eksplozija iznutra, ali ne mora da znači da će se desiti. Srbija ovako može beskrajno, beskonačno, samo je pitanje da li je baš fer da bude tako.

Ljubiša Rajić: Ovo je trajalo 20 i nešto godina, to je trećina mog života, to je ceo život mojih studenata. Oni ništa drugo nisu ni videli sem krize, rata ili vidi se koliko se ljudi boje za budućnost po tome što neće decu. Pogledajte, profesore, kakvo je ovo društvo, je l’ u takvom društvu da rađam decu? To su vrlo ozbiljni argumenti o kojima treba razmisliti, jer ta budućnost, mislim da sam već dosadan i samom sebi koliko to ponavljam, sedi u školskoj klupi. Ako ti mali ljudi ne vide perspektivu u tom društvu onda je bitka izgubljena.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Ljubiša Rajić, bio je ovo još jedan Peščanik. Peščanik će i dalje zajedno sa svojim sagovornicima, sa svojim saradnicima na sajtu pokušavati da pokaže da svojoj deci možemo na čuvanje da ostavimo i nešto drugo. Na primer, ono što je radio Ljubiša Rajić. Svetlana Vuković i Svetlana Lukić vam žele još mnogo toplih i sunčanih dana.

Emisija Peščanik, 08.06.2012.

Peščanik.net, 14.06.2012.