- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Latinka Perović – intervju

Foto: Vesna Anđić (RFE/RL)

Razgovor vodio Dragan Štavljanin

U utorak uveče 30. maja 2017. članovi desničarske organizacije Srpski politički forum pokušali su da prekinu skup na Fakultetu političkih nauka (FPN) u Beogradu koji je organizovala mirovna organizacija Žene u crnom.

Incident na FPN-u je samo poslednji u nizu pokušaja desničarskih organizacija da onemoguće svoje ideološke protivnike da iskažu svoj stav.

Najpre da kažem šta je bio povod za organizovanje tribine. Predstavljena je knjiga “Ženski sud: feministički pristup pravdi” o tom događaju u Sarajevu (prvi Ženski sud održan je u glavnom gradu BiH 2015). To je veoma važna publikacija po svojoj dokumentarnosti. Žene u crnom su organizovale ovu promociju. Bila je najavljena reakcija grupe desničarskih organizacija čiji su članovi studenti Fakulteta političkih nauka. Organizatorke tribine su imale dozvolu uprave Fakulteta, ali pošto su videle da se stvara posebna atmosfera, prijavile su skup i policiji, čiji su pripadnici bili prisutni i postupali veoma korektno.

Dvorana je bila prepuna. Ovi mladi ljudi koji su bili protiv promocije sedeli su na jednoj strani, ostali na drugoj. Tribina je počela bez incidenata. Ja sam predstavila knjigu i to što sam govorila proteklo je mirno i bez reakcija. Onda je uzelo reč još nekoliko žena. Kada su one završile, ta grupa je ustala i krenula ka izlazu. Prolazeći pored stola predsedavajućeg, oni su delili neke plakate, fotografije Ratka Mladića, ali nije bilo nekih parola. Oni su jednostavno otišli sa tog skupa.

Preostali u publici su nastavili da slušaju vaša izlaganja?

Većina ljudi je ostala, među njima mnogo mladih. Na tribini su bile žene koje su doživele silovanje, ali koje su smogle snage da o tome svedoče sa puno dostojanstva, kao neko ko govori o onome što je preživeo, a prema čemu je uspostavio odnos zrele osobe. One su takođe učestovale u predstavljanju knjige, govoreći sa krajnjom smirenošću i najžalosnija, sramna činjenica je da su ti mladi ljudi – kojima bi ove žene mogle biti majke – napustili skup. Ipak nisu uspeli da ga prekinu. Vladala je tišina dok su izlazili nakon čega je nastavljen razgovor koji je bio veoma potresan i informativan, jer se o tome u Srbiji veoma malo zna tako detaljno.

Knjiga o kojoj govorite nastala je na osnovu podataka sa procesa u Sarajevu, na prvom sudu u Evropi o zločinu silovanja.

Da, dok je u svetu van Evrope održano 40 takvih procesa. Zajedničko za sve njih je da su vlasti prikrivale ove zločine. U japansko-korejskom ratu je od 1930. do 1945. silovano oko 200 hiljada korejskih žena. Kada su otkriveni pisani dokumenti, japanske vlasti su priznale ove zločine, a na suđenju u Tokiju car Hirohito je proglašen odgovornim za njih. Slični procesi vođeni su i u Ruandi, Bangladešu i drugim mestima.

Naravno, silovanje tokom ili nakon rata (kada se pobednici svete) je masovna pojava, kao u Berlinu po završetku Drugog svetskog rata. Jugoslovensko rukovodstvo je protestovalo u Moskvi zbog bahatog ponašanja pripadnika Crvene armije u Jugoslaviji, na šta je Staljin odgovorio: “Morate razumeti sovjetskog vojnika, suviše je proživeo i potreban mu je odmor”.

Dakle, ovaj skup na Fakultetu političkih nauka je bio veoma važan jer je govorio o istoriji, etici i trajnosti te vrste zločina u ratovima u kojima se žensko telo pretvara u teritoriju koju treba osvojiti. Takav je bio i karakter rata u BiH, čije su pojedine žrtve govorile na ovoj tribini. Međutim, ovi mladi ljudi nisu hteli ništa o tome da znaju iako su akademski građani – čak ni kakve emocije izazivaju ovakvi zločini. Zahvaljujući upravo ovim procesima, a povodom slučaja u Foči silovanje je uvršteno u ratne zločine. Mnoge od ovih žena istovremeno su izgubile najbliže članove svojih porodica, za čijim posmrtnim ostacima se još uvek traga.

Moram vam reći da sam uz nekoliko svedoka koje sam slušala na sudu, te žene svrstala među najbolje i najjače osobe koje sam srela u svome životu. Reakcija ove grupe mladih ljudi govori o tuposti, ravnodušnosti – za koju su odgovorni roditelji, škola, mediji i društvo. Odrasta generacija za koju ne možemo sa sigurnošću reći da neće biti spremna da nešto slično učini.

Oni su pevali i neke pesme o Kosovu.

To nisu bile pesme već više uzvici o Kosovu poput: Dali ste Kosovo. Naravno, bilo je više sličnih incidenata u prošlosti. To me uverava da je mir na Balkanu samo prividan i da je u toku latentni rat.

Nedavno je na tribini u Beogradu francuski filozof Bernar Anri Levi gađan tortom. Iako je Srbija, makar formalno, proklamovala kao svoj cilj ulazak u EU, u srpskom društvu raste netrpeljivost prema Evropi. Sve je više desničarskih organizacija u kojoj su članovi uglavnom mladi ljudi. Kako to objašnjavate?

U ratu su takve organizacije nailazile na otpor građanskih inicijativa. Ali nakon rata je prevladala atmosfera zaborava, kao da se ništa nije dogodilo. To se može objasniti i dalje živim nacionalizmom, s tim što je promenjena paradigma. Ranije je dominirala paradigma o Srbima kao pobednicima u ratu i gubitnicima u miru. Sada je narativ: probajmo da izgubljeno u ratu dobijemo na miran način. To je rasprostranjeno raspoloženje i bojim se da se stvara privid o pomirenju, o zaboravu prošlosti, mogućnosti ekonomske i političke saradnje u regionu. U stvari, region je na ivici sukoba i uzajamno nepoverenje raste.

Ko je tvorac te paradigme? Da li samo politička ili i intelektualna elita? Šta se time želi dobiti?

Naravno, to je pre svega politika. U njoj su i dalje prisutni oni koji su te ratove vodili. I deo intelektualne elite je odgovoran za to, jer podstiče atmosferu u kojoj se simuliraju pregovori sa Evropom, koja se i sama suočava sa sličnim problemima. Odnosi između država bivše Jugoslavije i dalje su krajnje napeti i stvaraju se lažne predstave da se to može lako prevazići. Najveći problem je izostanak moralnog bilansa i to što se ne uspostavljaju novi odnosi nasuprot politikama i akterima rata koji su Srbiju doveli do katastrofe.

Šta se konkretno želi dobiti? Da li je u pitanju ideja da se u ovoj fazi očuva duhovno i kulturno jedinstvo srpskog naroda, a da se u nekom povoljnijem trenutku ostvare i neke teritorijalne korekcije, kao što je pripajanje Republike Srpske Srbiji kao kompenzacije za gubitak Kosova?

Ta nada još postoji, što pokazuje da se nismo dovoljno promenili, da nismo napravili bilans svega što se dogodilo i da nismo izvukli pouke i odustali od rata kao naše neprekidne preokupacije. Ali drugi su se promenili i žive na oprezu od takvog sukoba, zbog čega vlada sveopšta napetost i priprema za svođenje istorijskih računa. Naravno, u nekim oazama srpskog društva se shvata kuda vode ovi trendovi o kojima govorim. Ali ta težnja o rešenju srpskog nacionalnog pitanja kao državnog – još uvek je živa u politici i znatnom delu javnosti.

Kada kažete drugi, mislite na druge narode, tačnije da je njihova pozicija snažnija nego tokom devedesetih?

Da, svako sprema svoj odgovor za slučaj da Srbija opet poželi da se državno zaokružuje na račun teritorija i stanovništva drugih.

Nedavno je i albanski premijer Edi Rama izjavio da je moguće ujedinjenje Albanije i Kosova, ukoliko se ugasi perspektiva članstva ovih zemalja u EU. Dakle, nacionalistički tonovi se čuju i iz drugih sredina.

Tako je. Zbog toga, uz sve teškoće kroz koje prolazi, EU je jedina perspektiva koju smo mi na Balkanu veoma loše iskoristili u poslednjih 25 godina. To ostaje perspektiva na koju se gleda uprošćeno. I sama EU se menja. Izbori u Austriji, Holandiji i Francuskoj su pokazali trezveni odgovor na opasnost dezintegracije starog kontinenta na kome bi se međusobno ratovalo. Iluzorna je nada malih balkanskih naroda da će im biti lakše u podeljenoj Evropi. Naprotiv, bilo bi im mnogo teže. Svaka velika zemlja, kako je govorio Čerčil, imala bi svoju državu u toj balkanskoj močvari na koju bi uticala, delila je i koristila u odmeravanju snage sa drugim velikim silama.

Ako ovakva Srbija jednog dana uđe u EU, da li će biti kao Orbanova Mađarska? Da li će EU uopšte biti spremna da primi takvu Srbiju? Brisel na neki način toleriše Vučićevu politiku, pre svega zbog pregovora sa Kosovom.

Smisao evropskog projekta je da se promenimo iznutra i na taj način približimo svetu koji nije idiličan s obzirom na istorijske, socijalne i mentalitetske razlike. Ali ništa nam drugo ne preostaje već pokušaj da u toj zajednici polako prihvatimo njene vrednosti i uhvatimo ritam njenog razvoja, jer je samo u tom slučaju efikasna i njena uzvratna pomoć Balkanu.

Međutim, problem je u tome što ima zemalja u samoj EU koje se ne ponašaju evropski, pre svega Mađarska i Poljska. Dakle, da li je moguće da Srbija uđe u EU tako što će tehnički ispuniti kriterijume, a da suštinski ostane nereformisana?

Ne isključujem takve političke varijante, ali verujem samo u duboku unutrašnju promenu. Smatram da postoji minimum potencijala da se iznutra civilizujemo i uređujemo, pre svega kao država koja poštuje zakone i spremna je na toleranciju svake vrste.

Aleksandar Vučić je preuzeo dužnost predsednika Srbije. Koliko je on svojim svađalačkim nastupima i politikom doprineo stvaranju atmosfere netrpeljivosti u regionu?

Jezik predsednika mora biti makar politički, ako već nije državnički. Ne možete se neprestano svađati sa protivnicima, isključivati ih iz borbe za vlast i tretirati ih kao neprijatelje.

Da li postoji opasnost da se u strahu od ovakvih ispada desničarskih organizacija zatim i obrušavanja vlasti na neistomišljenike – ljudi počnu povlačiti, ili to može podstaći kulturu otpora?

Mislim da je strah realna činjenica u Srbiji. On je egzistencijalne prirode. U pitanju je perspektiva mladih ljudi i njihov ostanak ovde. Ljudi se boje sukoba. Oni teško podnose pomisao na ponavljanje situacije iz devedesetih. Često se postavlja pitanje da li se one mogu ponoviti. Međutim, pravo pitanje je da li su one prošle, da li se one još uvek održavaju u tim pretenzijama za određenim političkim rešenjima, što izaziva strah građana.

Da li će taj strah od devedesetih podstaknuti ljude da se aktiviraju, da spreče njihovo ponavljanje? Organizovani su Protesti protiv diktature nakon predsedničkih izbora u Srbiji koji su mnoge iznenadili, ali koji su utihnuli. Da li kritički otpor slabi, bez obzira na strah od povratka u devedesete?

Ne može se reći da nema nikakvog otpora. Ja putujem po Srbiji i svuda to srećem. Ipak, Srbiji nedostaju političke partije koje imaju različite programske orijentacije, ali koje su prepoznatljive biračima koji će se opredeljivati za njih i na taj način preuzimati odgovornost. Niko nas neće osloboditi straha sem nas samih.

Međutim, te partije, pa i opozicione, imaju problem unutrašnje demokratije. Činjenica je da su neki od njihovih čelnika dugo u politici, neki su bili i na vlasti, a birači su razočarani i njihovim korupcionaškim skandalima. Da li mislite da je jedan od uslova da te partije privuku razočarane ljude i njihovo unutrašnje pročišćavanje?

Vrlo se često govori o problemu unutrašnje demokratije u partijama, i fakat je da su ovde promene vrlo retke, da lideri “traju” godinama, ponekad i do kraja života. Ali mi smo društvo takve kulture. Tu je Pašić trajao 50 godina, pa Josip Broz 50 godina, pa svi ovi ljudi koji su došli sa manje-više nedovoljno artikulisanim programom, kao glavni cilj imaju da što duže traju. Mislim da je glavni problem srpske političke scene programska diferencijacija, stvaranje situacije u kojoj građanin može istinski da bira. Mi smo praktično došli u poziciju jednopartijskog sistema. Partije su slabe i neubedljive, liče jedna na drugu i kada dođete na biračko mesto morate razmišljati koga da zaokružite. Mi smo jedno monopartijsko društvo i na tome počiva taj model dugog vladanja.

Bitne su investicije i razvoj, ali ne živi se samo od hleba. Društvu je potrebna i kultura, visoko školstvo. Kritična masa ljudi za kvalitetnu, dubinsku promenu je napustila zemlju, najpre da spasi život i ne učestvuje u ratovima. Verovala je da će se posle promena otvoriti mogućnost za brži razvoj zemlje, ali to se nije desilo. Došlo je do ubistva premijera koji je razumevao tu potrebu. Danas ta Evropa uprkos tome što je u dubokoj krizi pruža više mogućnosti, a mlad čovek, iako to ne ume da formuliše, dobro zna da je pravi život zasnovan na izboru između raznih mogućnosti.

Nedavno je formirana Kancelarija za saradnju sa Rusijom i Kinom. To je još jedan pokazatelj da zvanični Beograd nastoji da sedi na dve stolice.

Ako želite da budete članica velike međunarodne asocijacije kakva je Evropska unija, pogotovo u sadašnjoj međunarodnoj situaciji, vi ne možete da sedite na dve stolice. Vi se morate opredeliti i to je ključno pitanje za spoljnopolitičku orijentaciju Srbije i to ne u nekom dugoročnom periodu, već odmah.

Kako će srpsko društvo izgledati u budućnosti kada su mladi ljudi sve sklonji autoritarizmu?

Ne bih rekla da je to unison stav svih mladih ljudi. Nažalost, ovi koji su kompetentni, koji brzo uče, spremaju se da odu odavde. Mislim da je ta autoritarnost posledica duboke frustracije, velike konfuzije, uverenja da se nešto može brzo uraditi samo uz nosioca vlasti, uz vladavinu čvrste ruke, uz oslonac na velike sile. S druge strane, ljudi putuju, sreću se sa tim razvijenim svetom i shvataju da uspeh jednog društva iziskuje lični napor, obrazovni i egzistencijalni, i da se to ne postiže preko noći.

Radio Slobodna Evropa, 01.06.2017.

Peščanik.net, 05.06.2017.

LATINKA PEROVIĆ NA PEŠČANIKU