Namera mi je da nastavim raspravu o izdajnicima koju je otvorio Vladimir Milutinović u svom poslednjem tekstu na Dvogledu. Citiram:

„U danima pred ovu poslednju važnu odluku, politički analitičari koji se nimalo ne libe da istražuju “izdajnike” bili su većina u političkim emisijama. Neizbežni Đorđe Vukadinović elaborirao je epilog drame rečenicom da se pokazalo da i pored “decenijskog rada na nacionalnoj lobotomiji, nije lako izdati”, pogotovo “izdati na Kosovu, nakon što je i Crkva javno iznela svoj stav, nakon što se oglasio Putin”. Ove rečenice, striktno gledano, nemaju nikakvog smisla, jedini njihov smisao je reprodukcija autoritarnog poretka plašenjem građana proizvoljnim diskvalifikacijama i šlepovanjem uz izvore autoritarnosti.”

Zaista, više je nego primetno da su nacionalisti podivljali zbog potpisivanja sporazuma sa Kosovom vršeći pri tome strašan pritisak na javnost, pre svega na vladu, da do toga nikako ne dođe. Milutinovićevoj opasci da nacionalisti haraju u političkim emisijama dodala bih to da ni za vreme čuvenih devedestih, kada je lično Milošević bio živ i zdrav vladar svih Srba, nije bilo uobičajeno da se skupe samo ljudi iste fele, nego su uz nacionaliste gotovo redovno bili pozivani i predstavnici “građanske orijentacije”, tj. antiratni i antinacionalistički aktivisti i političari. Nacionalisti su harali najviše na RTS, kod Vučelića, pa se tu i vršila glavna lobotomija nad nekada normalnim ljudima. Sada, posle dvadeset godina, u emisiji Ljubice Gojgić na slobodarskom i opozicionom B92, a povodom veoma lošeg i netačnog govora predsednika Nikolića u UN o Haškom tribunalu, sede sve sami nacionalistički velikani, a da nema nikoga da im se suprotstavi i ukaže da stvari ne stoje tako kako ih oni prikazuju. U nedelju, u emisiji Stav na Prvoj TV Bujošević poziva dvojicu Koštuničinih nacionalista, i trećeg koji je možda nešto blaži i oprezniji. I tako iz dana u dan, da ne pominjem usputnu propagandu prenošenjem Putinovog mišljenja, ili ogoljene pritiske koje vrši crkva. Irinej Bački izjavio je da se crkva ne meša u politiku, ali da je normalno da ona kaže svoje mišljenje, jer su ljudi u ovoj zemlji većinom njeni vernici pa, indirektno rečeno, iza crkve stoji većina, pa je legitimno da se ona pita.

Citirani Vukadinović jednostavno laže da je na delu bio decenijski rad na “nacionalnoj lobotomiji”, što bi trebalo da znači da su srpski nacionalisti već decenijama proganjani i uz pomoć lobotomije lečeni od srpstva. Da je bilo tako ostala bi čista misterija ko je onda vodio onolike ratove za srpstvo i njegovo ujedinjenje? Ko je propagirao ideologiju krvi i tla i govorio o srpskim etničkim teritorijma? Kada su se ratovi za stvaranje etničkih teritorija nekako završili, krenulo se u napad na istorijsku teritoriju, tj. u borbu za Kosovo su krenuli opet ti lobotomirani Srbi, vođeni zavetnim mislima o nebeskoj i svetoj zemlji. Ko je sprovodio teror na Kosovu u ime kolevke sprstva i kako to da su od 9.000 ubijenih tokom rata na Kosovu, 8.000 Albanci, a 1.000 Srbi, mahom pripadnici vojske i policije? I sada se Vukadinović predstavlja kao pripadnik preživelih Srba koji su antisrpskom lobotomijom decenijama bili mučeni, a nekom srećom ostadoše živi, iako on i njemu slični već godinama seju otrov u glavnom i najstarijem srpskom listu. I to pod firmom demokratije i geslom kako sva mišljenja treba jednako da se čuju u glavnim medijima.

To je isto kao kada bi neko zastupao ropstvo nasuprot slobodi pojedinca i tvrdio da ima pravo na mišljenje. Pa da, ima pravo, ali ne u glavnim medijima i svuda gde se okreneš.

Propagiranje podele na patriote i izdajnike i sama etiketa izdajnika kao načina izopštavanja pretpostavlja autoritarizam, na šta s pravom ukazuje Milutinović. Jedan jedini put je ispravan, a sve ostalo je nepodnošljiva izdaja. Ja bih dodala da i esktremni relativizam, onaj koji smatra da svako mišljenje zaslužuje jednaku pažnju i prisustvo u javnosti, predstavlja još jedan način opstanka autoritarizma; tako se prikazuju jednako legitimnim, kako ideja o zajednici utemeljenoj na slobodi i dostojanstvu svakog pojedinca, tako i ideja o zatvorenoj, prirodnoj zajednici, u kojoj postoje samo dve fele ljudi: arijevci i izdajnici. A ko je ko, odlučuje autoritet vođe. Tako je bilo nekad u plemenskom društvu, ali je nepodnošljivo u 21. veku propagirati shvatanje nacije kao okamenjene i statične zajednice, koja ni po koju cenu neće da se menja. Tu statičnost cementira njena crkva, ona ne dozvoljava ni makac od svetinja. Čim se nekim čudom dogodi da se Srbi pokolebaju, tu je “naša crkva koja nas je održala” da kaže – to ne može, vraćaj sve na staro. Neko je dobro rekao da Srbiju treba raščaravati, od crkve odmicati sekularizmom i ateizmom.

Meni se čini da smo počeli izlaziti iz takvih tvrdih misli i podela, ne zbog ideoloških pokajanja i suočavanja sa lošom prošlošću, nego zbog sudara sa realnošću koja je toliko gorka da iz sebe izbacuje dosadašnje vođenje dvostruke politike: jedne nacionalističke o „interesu” srpskog naroda, i druge koja bi da se modernizuje i osloni na interese države Srbije i svih njenih građana. Ovaj zaplet mora da se rasplete tako što će se napustiti nacionalistička politika i na prvo i jedino mesto postaviti država koju tek treba stvoriti i srediti u svim aspektima, a na dobrobit svih građana koji u njoj žive. Srbija ne može da napreduje i da se modernizuje, niti da se uskladi sa vremenom dok se ne opredeli za civilizaciju, tj. za modernu, ustavnopravnu i demokratsku državu. Rešenje problema Kosova predstavlja tu prekretnicu. Sada je pravi moment da se u dogovoru sa Prištinom obezbedi miran i bezbedan život za sve građane Kosova, pa tako i za Srbe koji hoće tamo da žive. To je put da se ugasi nacionalistička politika koja nam je tolika zla donela.

Da je reč o prekretnici svedoči ova neviđena gužva, panika, krupne reči i ponovna hajka na izdajnike. Napuštanje nacionalističke politike je neminovno, ali je ono zaglušeno nacionalističkom grmljavinom. Najvažnije je da vlada izdrži nacionalističku halabuku i potpiše sporazum sa Kosovom. Ima dovoljno prostora za takav potez, pa joj nema lakog izvlačenja. I da se prestane govoriti kako Srbija nikada neće priznati Kosovo – to zvuči neviđeno glupo. Ono što brine je apstinencija od antinacionalističkih manifestacija i okupljanja. Možda bi se baš tako DS vratila u život, što bi pozvala građane da podrže sporazum sa Kosovom i napredovanje Srbije ka Evropi.

Ćutanje nije dobar saveznik.

Dvogled, 12.04.2013.

Peščanik.net, 12.04.2013.

The following two tabs change content below.

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).