- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Lucky cash

Radio emisija 30.09.2005, govore: Milan St. Protić, Vladimir Popović, Nenad Čanak, Žarko Korać, Čedomir Jovanović, Vesna Pešić, Miloš Vasić, Ivan Medenica i Petar Luković.

Svetlana Lukić: Dobar dan želim vama, budućim pritvorenicima neke od srpskih ustanova zatvorenog tipa. Posle hapšenja Batića, malo sam se predomislila i sad mislim da ne treba sarađivati sa Hagom, a posebno ni po koju cenu ne treba dati Ratka Mladića. Evo, pokušaću da objasnim. Kad god Koštunica mora da se ponizi i bude malo ljubazan sa nekim od eksponenata Novog svetskog poretka, kao što je njegova nova drugarica Karla del Ponte, on udari po nama. Predsednik naše vlade liči na one muževe koji se na poslu kao crvi uvijaju pred šefom, a onda dođu kući i izigravaju despota pred ženom i decom, ne bi li sačuvali nešto od svog muškog ega.

Kako je šef vlade počeo da udara, svi ćemo doći na red. Možda je ovo čas da se podsetimo na ono što su još Grci znali, da demokratija ne znači vladavinu naroda, već izbegavanje opasnosti od tiranije. Možda je, dakle, vreme da ovog sitnog, podlog demijurga srpske političke scene počnemo da shvatamo ozbiljnije nego do sada.

Koštunica ima u rukama čekić, tačnije macolu, i to u vidu ministra pravde i zato nije ni čudo što mu svi politički oponenti liče na ekser koji treba jednom za svagda zakucati. Ovih dana je došao na red bivši ministar pravde, Vladan Batić, a sutra to može biti bilo ko. Predsednik vlade svoj osvetnički gnev prema svakome ko nije vojnik njegove partije zove, citiram: neumitnim uspostavljanjem pravne države.

Pravna država je ovih dana, kao što znate, ostala bez dvojice zamenika specijalnog tužioca u procesu za ubistvo Zorana Đinđića. Jedan je osumnjičen za odavanje službene tajne, a drugi je odlučio, i to pred kraj istorijskog suđenja za ubistvo premijera, da bi mu bilo lepše da pređe u advokate. Ne, njemu nije bilo prećeno, ali je ipak obećao, i to javno, da se više nikad, majke mi, neće baviti krivičnim pravom. I sad, tu kao nema ničeg sumnjivog, suđenje ubicama premijera će kao teći normalno, a mi smo paranoični i zlonamerni što u to sumnjamo. Najgore je što se niko ne trudi da nas uveri da je sve u redu, što nikoga osim manjeg broja građana ove zemlje nije briga da li će ubice biti kažnjene i da li je moguće da će onih nekoliko virtuelnih stolica, na kojima bi morali da sede pravi zaverenici, ostati zauvek prazne.

Predsednik je opet, naravno van zemlje, on ovde svrati samo da bi malo predahnuo, da bi se malo relaksirao i promenio predsedničko odelo. Boris Tadić se u stvari samoproglasio ministrom spoljnih poslova samo da ne bi morao da se suoči sa očajnim stanjem u zemlji. On tim povodom nema ništa da nam kaže, ni on ni njegova partija.

Pre nego što je otišao da papi prenese bratske i hrišćanske pozdrave patrijarha Pavla, Tadić je rekao da Srbija ide ka dvopartijskom sistemu i da će te dve partije biti Demokratska stranka i Srpska radikalna stranka. Ja Srpsku radikalnu stranku, kaže Tadić, ne opažam kao neprijateljsku stranku; mi sa tom strankom imamo samo politički spor.

1936. godine francuski premijer Blum rekao je svom gostu, nemačkom ministru spoljnih poslova – ja sam marksista i Jevrejin, ali ništa nećemo postići ukoliko ideološke barijere budemo smatrali nepremostivim. Tri godine posle toga, Gebels se s čuđenjem osvrnuo na tu vrstu diplomatije. Rekao je da po njegovom, Gebelsovom, mišljenju premijer Francuske je tom prilikom morao da kaže – kancelar Rajha je čovek koji napisao Main Kampf i mi Francuzi odbijamo bilo kakvu saradnju sa njim. Ali Francuzi, kaže Gebels, nisu to rekli, nego su nas pustili da se na miru naoružavamo. I sad, ko im je kriv.

Juče je povodom hapšenja Vladana Batića, u Medija centru održana uzbudljiva konferencija za novinare na kojoj je prvo govorio Milan St. Protić iz Demohrišćanske stranke Srbije.

Milan St. Protić: Jasno je da se iza ovoga krije divljački, diktatorski napad vlade Vojislava Koštunice i njega samoga na Vladana Batića, samo zbog toga što je za ovih poslednjih nekoliko godina, a pogotovo u poslednjih nekoliko meseci Vladan Batić bio najstrožiji, najglasniji i najhrabriji kritičar vlade Vojislava Koštunice. A ta vlada ne samo što je ogrezla u zločin, ne samo što je ogrezla u kriminal, nego je sad posegla i za policijom, po starom komunističko-staljinističkom receptu, da goni, proganja, optužuje, blati i kleveta svoje političke protivnike. I šta smo doživeli danas, pet godina posle 5. oktobra? Da ruku pod ruku sa strankom Slobodana Miloševića, ruku pod ruku sa njegovim najprvljavijih izvršiteljima u pravosuđu i policiji, Vojislav Koštunica goni čoveka s kojim se nekoliko godina lažno predstavljao kao protivnik Slobodana Miloševića, da goni čoveka koji predstavlja simbol borbe protiv represije, neslobode i diktature u Srbiji.

Mi smo se ovde skupili da dignemo svoj glas, ali i više od toga, da dignemo svoju ruku protiv nasilja koje čini vlada Vojislava Koštunice, jer ovo nije radio, i teško mi je da to kažem, čak ni režim Slobodana Miloševića. I on je prezao i oklevao da hapsi svoje političke protivnike, a pogotovo ne na ovakav bezočan način. Prema tome, Koštunica i njegovi doglavnici, na čelu sa ovim bednim ministrom pravde, Stojkovićem, čiju biografiju svi znamo, oni proganjaju čoveka kao što je Vladan Batić. I upravo zbog toga je ovo poslednja linija naše odbrane, poslednja linija odbrane Srbije protiv zloupotreba, kriminala, nasilja koje čini Vojislav Koštunica i njegova vlast. Odbraniće se Vladan Batić, izaći će on iz tog pritvora, ali onda neka se paze ti koji ovakve stvari rade šta će s njima biti. Ako treba, neka nas sve pohapse, neka uguše svaku slobodnu reč u Srbiji, pa će opet ona proklijati, a za ona nedela koja su činili oni će odgovarati. Ako smo uspeli da oborimo Slobodana Miloševića i njegov režim, ovi njegovi pacovi od naslednika su mačiji kašalj.

Svetlana Lukić: Vladimir Popović, šef Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića.

Vladimir Popović: Na današnji dan pre pet godina, režim Slobodana Miloševića pripremao je krvavi obračun sa opozicijom u Beogradu. Nisu uspeli tog 5. oktobra i izgubili su, ali će zato za nekoliko dana u ovoj istoj zgradi Koštuničina nevladina organizacija da organizuje proslavu tog 5. oktobra i da bi na njoj glavni gosti bili Koštunica, Tadić, Baki, Dačić, Nikolić, neophodno je da oni koji su taj 5.oktobar izneli budu uhapšeni. Glavni motor tog 5. oktobra je pod zemljom, to su završili, potrebno je da i one druge sklone sa javne scene i da bude opravdanog razloga zbog čega ti ljudi nisu pozvani. Istraga koja se vodi protiv Vladana Batića je privatna hajka ministra Stojkovića sa njegovim privatnim tužiocem Vladimirom Manojlovićem, prvim zamenikom republičkog tužioca. On je tužilac koji je pustio krvoloka Milana Lukića iz zatvora, onoga što je sad uhapšen u Argentini. Još jedan bitan podatak za vas, koji možete proveriti: istragu sprovodi Drugi sud, čiji je predsednik Ivana Lalić, njegova supruga, nevenčana, ali žive zajedno. Dovoljno podataka da možete da shvatite da se vodi jedan politički proces, potpuno isfabrikovan, bez ikakvih argumenata.

Zašto se to radi? Pre deset dana spektakularno je najavljeno da će afera korupcije u pravosuđu, čijih posledica nismo ni svesni, potpuno očistiti naše društvo, da osim sudije i tužioca koji su uhapšeni ima još pet sudija koji će biti uhapšeni, da ima korumpiranih advokata i političara i tako dalje. Svima nama kao građanima sa zdravom logikom je jasno da korupciju nisu mogli da naprave Jotka, sudija Tatalović i tužilac Radovanović. Zašto nema više tih imena, zašto se to odlaže? Zato da se ne bi isprljalo ime i ugled predsednika Tadića i njegovog kabineta, pošto svi znate da postoji osoba u njegovom kabinetu koja je u to uključena. Ali danas je hrabrost u Srbiji kad jedna dnevna novina napiše da postoji građanin X. Vladan Batić nije građanin X, Vladan Batić je imenom i prezimenom i svojom funkcijom dve ili tri godine od istih tih medija bio satanizovan i optuživan za sva krivična dela, za koja se naravno nikad nijedan dokaz nije pojavio.

Vladan Batić je takođe uhapšen da se ne bi saznalo kakve veze ima privatizacija Nacionalne štedionice sa Jotkinom grupom i ko iz Jotkine grupe je suakcionar ili akcionar u Nacionalnoj štedionici. Vladan Batić je uhapšen da se ne bi dalje pričalo o tome da je podneo krivičnu prijavu protiv funkcionera ovdašnje vlasti, protiv članova mafijaške organizacije, G17 plus, ministra i potpredsednika vlade, da se ne bi pričalo da je podneo krivičnu prijavu protiv direktora Narodne kancelarije. Vladan Batić je uhapšen da bi se u Srbiji ovo malo očiju i ušiju zatvorilo, da bi oni živeli u svom idealnom carstvu podele vlasti između njih i opozicije koju predstavlja takozvana Demokratska stranka i Srpska radikalna stranka. Oni koji su danas sazvali ovu pres konferenciju i još dvadesetak drugih ljudi, to je za njih pesak u cipeli koji treba skloniti, da im ne smeta u pobedonosnom pohodu ka nastavku diktature.

Svetlana Lukić: Nenad Čanak iz Lige socijaldemokrata Vojvodine.

Nenad Čanak: Juče kad su mi javili da je uhapšen Vladan Batić, najzad mi je laknulo, zbog toga što se Srbija najzad vratila u normalu. Ceo ovaj bal pod maskama koji smo gledali prošlih godina, na kome je Vojislav Koštunica demokrata, Mlađan Dinkić ekspert, a Toma Nikolić Žena u crnom, najzad je završen. Jučerašnji Nedeljni telegraf, u kome isti gore navedeni Tomislav Nikolić kaže – hapsićemo bez milosti, pokazao nam je i ko je hapsio i ko će nas hapsiti. Neuspeh 5. oktobra, kada nisu preduzete sve mere da se ovakve stvari više ne događaju u budućnosti, nas je koštao toga da je Zoran Đinđić pod zemljom, Vladan Batić pod ključem, a mi ostali na uslovnoj slobodi. Mislim da ćemo se svi mi vratiti u normalu, a to je tamo gde pripadamo – na ulice, među narod koji hoće bolje da živi, a ne da trpi teror Vojislava Koštunice, Mlađana Dinkića i ostalih ljudi, koje su nesrećne istorijske okolnosti izbacile na površinu. Najveći komadi plutaju po površini, to je poznato svakom ko se bavi komunalnim radom. Hvala lepo.

Svetlana Lukić: Žarko Korač iz Socijaldemokratske unije.

Žarko Korać: Dan pre nego što je Vladan Batić priveden i pritvoren, on je održao konferenciju za štampu na kojoj je najavio nove krivične prijave zbog korupcije vezane za vrh vlasti. Nisam primetio da je iko priveden zbog onoga o čemu svi mediji govore, zbog prodaje Nacionalne štedionice, gde je grupa ljudi s državnim parama napravila štedionicu, koja je trebalo da bude državna, pa je vremenom u tajnim dokapitalizacijama postala privatna i sad prodata za 90 miliona evra. Dakle, ta priča da je ovo borba protiv korupcije je potpuno besmislena. Ono što ovde imamo je jedan politički obračun. Kod političkih obračuna važi pravilo – najvažniji je prvi, znači ovo je prvi takav stvarni obračun. Neka se ne raduju oni koji nisu prijatelji Vladana Batića i njegove političke pozicije, jedanput kada se upotrebi ovo sredstvo, to je batina koja se više ne ispušta iz ruku i koja će pogoditi mnoge koji možda sada seire, pa i one medije koji se možda potajno raduju što je počeo obračun sa nekim od lidera DOS-a.

Najstrašnije je što je to najavio čovek, koji je pisac poslednje staljinističke presude u Evropi, to je sudija, odnosno današnji ministar pravde, Zoran Stojković. U ovoj sali sedi čovek kome je ta staljinistička presuda izrečena i čija knjiga je uništena. Dakle, ovde se radi o obračunu sa političkim protivnikom. Tamo gde se politički protivnik na ovakav način trpa u zatvor, gde se pre nego što je on stigao da odgovori o čemu se radi, izvesti takozvana nacionalna televizija, koja to objavi – naravno trijumfalno. Ovo je vrlo važan trenutak za Srbiju. Vi ćete reći – samo još jedna afera na uzburkanoj političkoj sceni Srbije. Ne, ovo je, nažalost, prelomna tačka za ovu vladajuću koaliciju, koja je ogrezla u korupciji i finansijskim skandalima. Po svim istraživanjima, nijedna stranka vladajuće koalicije ne može da pređe cenzus, a Koštuničina stranka se upravo svečano spustila ispod 10%, pogledajte Cesidovo istraživanje iz juna. Znači, klizeći ka cenzusu DSS je rešila da nasiljem i obračunom sa političkim protivnicima pokuša da sačuva svoju vlast.

Naravno da će Vladan Batić izaći iz zatvora, Evropa 2005. godine nije Evropa 1995-e, ni 85-e, ni 45-e, ni 35-e. Osim toga, za ovim stolom sede ljudi koji će o ovome govoriti. Ali ono što je zastrašujuće, to je da na proslavi pet godina od oktobarskih demokratskih promena u Srbiji, koje su toliko nade probudile u ljudima, mi zapravo vidimo jedan stvarno sistematski pokušaj da se sahrane ideje koje su građane izvele na ulicu: da žive u normalnom društvu, koje će ličiti na ona društva u kojima uživaju uglavnom svi građani današnje Evrope. Dakle, ovaj režim pokušava da se obračuna sa ono malo svojih političkih protivnika i kritičara. Pet godina posle 5. oktobra zatvorili smo puni krug, ovo sada je zaista zatvaranje punoga kruga. Kao što znate, i Milošević je održavao takozvani višestranački život, i Milošević je dozvoljavao takozvane višestranačke izbore, i Milošević je dozvoljavao izvesne opozicione medije. Dakle, ovo je početak nečega što bi zaslužilo da se nazove mekom diktaturom ili mekim terorom. Svaka vlast koja iole želi da bude demokratska, debelo bi odvagala hapšenje svog glavnog protivnika, bivšeg ministra i predsednika jedne političke stranke, čoveka koji je sve što je činio, moram da naglasim, činio javno. Moram da vam kažem, dragi prijatelji, da od demokratije i pluralizma u Srbiji u ovom trenutku nije ostalo mnogo.

Svetlana Lukić: Čedomir Jovanović iz Liberalno demokratske frakcije.

Čedomir Jovanović: On će izaći iz zatvora, ali on se nalazi u zatvoru kako bi se na početku predizborne kampanje, jer se Koštunica danas ponaša kao i Milošević, poslala poruka našem društvu da će svaka alternativa biti brutalno uništena. Mislim da ljudi koji su doneli odluku o hapšenju Vladana Batića i potom sa njom upoznali javnost, pre nego što su je saopštili samom Vladanu Batiću, treba s pravom da razmišljaju o budućnosti i onim sa čime će se suočiti u toj budućnosti. Sablja je trajala 40 dana, mislim da ne grešim kada kažem da je period koji je potreban da bi se Srbija očistila znatno duži. Naš politički program je Nova sablja i naš politički program će biti ostvaren. U njemu će svakako g-din Batić igrati značajnu ulogu, ali u ovom trenutku treba razmišljati o onima koji su kreatori ambijenta u kojem danas živimo. O onima koji politiku ratnog zločina nagrađuju automobilima, titulama, zvonima po crkvama, prijemima u vladi i patrijaršiji, a sa onima koji su najogorčeniji politički protivnici te iste politike ratnih zločina završavaju onako kako je završeno sa Vladanom Batićem – u pola noći, bez prava na odbranu i bez prava na minimalni princip na kojem mora počivati svaki odnos prema građaninu Srbije, a to je princip poštovanja zakona i ravnopravnosti. Potrebno je organizovano odgovoriti na ovako nešto i mislim da smo dužni da to učinimo i zbog Batića, ali i zbog svih onih građana koji danas razmišljaju šta će biti sa njima, ako je moguće da se tako nešto desi njihovim političkim predstavnicima.

Svetlana Lukić: Vesna Pešić iz Građanskog saveza Srbije.

Vesna Pešić: Vladan Batić je sinoć uhapšen, ali da podsetim, krivične prijave se podnose takođe protiv Nataše Mićić, protiv Čedomira Jovanovića. Ako saberemo sve to, očigledno je reč na prvom mestu o osveti. Tu se želi zatrti svaki trag demokratskog oporavka Srbije posle 5. oktobra, na čelu sa Zoranom Đinđićem, svega što je bilo vezano za tu vladu, za te ljude, za nas koji smo danas prisutni, koji smo imali nade da ćemo da napravimo demokratsku Srbiju u budućnosti. Hapšenje Vlada Batića i podizanje tih krivičnih prijava je obračun sa svima nama. Ni sama ne mogu da razumem zašto i dokle će da ide ova osveta. Ja sam mislila da će to biti samo nekakve pretnje, međutim sa sinoćnim hapšenjem oni su prešli na delo i zaista zapretili svima nama i svim demokratskim mislećim ljudima u Srbiji da sutradan u ovakvom režimu i oni mogu biti uhapšeni.

Pokušala bih samo da opišem kakva je to vlast. Ako pogledate mapu tih ljudi koji danas vladaju Srbijom, čini mi se da je velika zabluda ako govorimo da su to neki sadašnji i neki bivši, pa su se sadašnji povezali sa bivšima. Ne, gospodo, ja vam kažem, sve su to bivši. To je jedan novi talas izlaženja iz podzemlja onih koji su samo retorički kritikovali i bili na demokratskoj strani, koji su deklarativno bili na strani Demokratske opozicije Srbije. Oni nikad nisu bili na toj strani i oni su i onda radili za te službe, to je to isto društvo koje je ponovo došlo na vlast na čelu sa Vojislavom Koštunicom. Sve je to bivše. Prema tome, od današnjeg dana, sa hapšenjem Vladana Batića mi nećemo dozvoliti da demokratska alternativa u Srbiji bude uništena, a to je njihov jedini plan sa ovim hapšenjem. Mi ćemo se ujediniti i izboriti da ponovo u Srbiji započne proces demokratizacije. Znači, prekretnica, novi početak i nova zajednička borba za demokratsku Srbiju.

Svetlana Lukić: Za Peščanik govori novinar lista Vreme, Miloš Vasić.

Miloš Vasić: Nije me bilo ovde mesec dana, bio sam na odmoru, međutim, moram priznati da sam se naiznenađivao onako. Pre svega zbog Milana Radovanovića, zamenika specijalnog tužioca. On je čovek po svemu što znam izuzetno korektan, sjajan tužilac, odlično je vodio sve ovo što je vodio do sada. Ali to je kao kad čovek vozi auto, pa trepne u krivom trenutku i zgazi nekog – on je u krivom trenutku nešto rekao, ali to definitivno nema veze sa korupcijom u pravosuđu. A za ovog sudiju Vučkovića stvarno ne znam, ali ceo se slučaj nekako uklapa u taj jedan dosta mutni background oko pravosuđa, gde stalno postoje takozvane osnovane sumnje za korupciju, ali se to stalno ne može nikako dokazati.

I nije to bez neke, kad se likovi kao što je Čume, na vrhuncu svoje karijere hvališe okolo, dobro, svi se gangsteri hvališu, ali se čovek hvalisao da su mu 60% sudija i tužilac u džepu. Postoji osnovana sumnja da je pokojni Duća Spasojević plaćao ove i one i tu je IV opštinski sud jako zanimljiv u smislu onog njihovog puštanja na slobodu u predmetu otmice Miškovića 2001. Postepeno su jedan po jedan izlazili, što na bazi pretnje, što na bazi ovoga ili onoga, ali je činjenica da su se takve stvari događale. Nisam verovao da je to stiglo do Vrhovnog suda. S druge strane, poznavaoci kažu da bi Vrhovni sud mogao da radi malo bolje i pažljivije te pretrese, a ne da potpuno birokratsko-rutinerski usvaja ono šta kaže sudija izvestilac, i pri tome zevaju, piju kafu i tako dalje. Možda će ovo biti neka vrsta opomene da se u predmete ulazi malo pažljivije.

Što se Nebojše Maraša tiče, čovek je izgleda došao do procene da mu se više isplati da bude advokat nego zamenik specijalnog tužioca i moram da kažem da je među osobljem specijalnog suda s kojim ja tu i tamo nešto pričam, to naišlo na razumevanje. Nije njima lako, kao prvo, jedva su ih skupili, mnogo ih je odbilo ili sudske ili tužilačke položaje u tom sudu i to uopšte nije lak posao. To su pretnje, pratnje, obezbeđenja, razni telohranitelji okolo, to je jedna atmosfera u kojoj se čak ni u vlastitu sudsku stražu ne može čovek preterano pouzdati. Ispostavilo se da pet-šest bivših pripadnika Škorpiona radi u obezbeđenju specijalnog suda. Šta da kažem, Maraša razumem, Radovanovića mi je žao, a što se Ljube Vučkovića tiče, to će sud pokazati.

Svetlana Lukić: Da li će i kako Maraševa ostavka uticati na proces optuženima za ubistvo premijera Đinđića?

Miloš Vasić: Ne verujem da može da utiče ovaj odlazak dva zamenika, verujem da će oni to sve izgurati do kraja kao što su krenuli, jer to je suviše veliki i ozbiljan posao. I mislim da su taj specijalni sud i oba specijalna tužilaštva, za ratne zločine i organizovani kriminal, osvetlali obraz srpskog pravosuđa. Osnivanje i rad te tri institucije su neki kamen međaš u istoriji pravosuđa u Srbiji.

Svetlana Lukić: Kad je podignuta optužnica protiv sudije Vrhovnog suda za korupciju, izašla je u javnost njegova biografija. Kad čovek čita tu biografiju onda se pita – pa dobro, kako je on uopšte stigao u Vrhovni sud, radio je u policiji na Kosovu, nikad nije ni bio sudija, a za vreme Miloševića postavljen je za sudiju Vrhovnog suda. S druge strane, imamo Maraša, koji je tužio NATO pakt u onom fiktivnom procesu, pa je bio tužilac za ubistvo Arkana. Da li misliš da su te biografije relevantne?

Miloš Vasić: Kao građanin, intimno, mogu da kažem da neću plakati u jastuk zbog odlaska Maraša i Vučkovića. Javni tužilac koji je uzeo da radi grupu Pauk je morao da ide protiv sopstvene savesti, ako je ima, jer je to bila svinjarija neviđenih razmera. Suđenje čelnicima NATO pakta je bio medijski cirkus od koga bi se svako normalan i savestan klonio. Ali s druge strane, da bi se proizveo dobar tužilac, potrebno je 5-10 godina debele prakse. I to nisu kadrovi koji se nalaze na berzi rada. Mi imamo pravosuđe koje je debelo zasićeno desetogodišnjom kadrovskom politikom Miloševićevog režima, a ne zaboravimo da je taj režim bio režim zasnovan na principu, što kažu Rusi, jedinstva komande i kontrole. Ta je zmija imala samo jednu glavu, bez obzira na svoje razne boje i sve je bilo samo u jednoj funkciji. I zato je trebalo čistiti malo više nego što se čistilo na svim instancama državne vlasti.

Da je samo Batića privelo, onda bih rekao sačekajmo da vidimo šta imaju protiv Batića. Da ne ispadne posle kao za Mileta Dragića, da se stvar svede na 27.000 dinara i dve puške koje su uredno registrovane. Ali imamo već dve godine eksplicitnog tumačenja ideološke dogme DSS-a preko njenog tumača i gurua, Koste Čavoškog, da je vanredno stanje bilo državni udar. Sve to, naravno, uz terciranje raznih Vučelića, 13, 15, 20.000 uhapšenih, novi Goli Otok, katastrofa. Imamo obećanja Koste Čavoškog da će Nataša Mićić da okopava zatvorske njive. Uostalom, to je stranka koja izručenje Slobodana Miloševića Hagu smatra isto tako državnim udarom. Dakle, da nema tog jednog konzistentnog ideološkog stava i nametanja tog stava kroz njihove medije, kroz kompletnu politiku stranke, ja se ne bih zabrinuo, rekao bih – O.K, Batić ili, kako ga zove Nenad Čanak, Bin Vladan će se opravdati ili se neće opravdati, kao i svako drugi.

Međutim, učestalost te priče, ta koncentracija mržnje koja se sad širi, me brine. Nekad smo imali Sonju, Natašu i Biljanu, tri veštice i četvrtu vešticu Borku. E, sad se pojavio muški deo te priče. Ženskom delu je priključena Nataša Mićić, a muški deo predstavlja dvoglavo čudovište zvano Čeda-Beba. E, videli su da sa Čedom-Bebom nije baš tako jednostavno, jer kad se Popović razgalamio po Insajderu i po novinama, pa objasnio neke stvari i pokazao dokaze, videlo da to ne može baš tako. Beba im se takav kakav je, svadljiv, učinio kao dobra mušterija za polemiku, ali tokom svog svedočenja u specijalnom sudu on je obrisao pod sa njima.

Beba Popović se odbranio sopstvenom sistematičnošću, on je čovek koji vodi beleške o svemu. Emocionalno je zreliji, mada je mentalitetski veoma sličan Čedi Jovanoviću. Čeda, koji tek treba emocionalno da se staloži u, iskreno se nadam, vrlo značajnu ličnost u našoj politici, sad se javlja kao najslabija karika. I haj’mo po Čedi, zašto – ne znam, Čeda ima zebru, Čeda se vozi u džipu, oženio se lepom ženom. Pošto ne možemo da odsečemo obe glave tom čudovištu, seći ćemo onu koju mislimo da možemo, a to je Čeda. Mada se ja tu ne bih mnogo radovao na njihovom mestu, jer koliko vidim, optužbe protiv Čede i najave optužbi protiv Nataše Mićić su koješta i ideološka magla.

Problem sa ideološkom maglom je u prirodi Demokratske stranke Srbije, jer oni su sekta. Ta sekta ima dogmu i ako Kosta Čavoški kaže da Nataša ima da ide da kopa njivu u Padinskoj Skeli, u Zabeli ili u Sremskoj Mitrovici, onda će Nataša kopati, pa mi crkli – pukli. Bila kriva ili ne, zašto – zato što je tako rekao Kosta Čavoški, a ono što kaže Kosta Čavoški, Nikola Milošević i ta ekipa, to je upisano munjom u kamenu, to je samo po sebi očigledna istina. A Koštunica žmirka odozgo i jedva primetnim pokretima glave blagosilja celu tu priču. E sad, ne bih ja ni Koštunicu potcenjivao mnogo, videli smo mi svašta u međuvremenu. On takav, kao fol tuta-muta, vezana vreća i koješta, ume svašta, ume da slaže, ume da bude besprincipijelan do krajnosti, a i njegova prateća ekipa takođe.

Među njima se odigrava jedna skrivena dijalektika koju ja slutim, ne mogu da je dokažem, jer kad Jočić i Bulatović tokom predizborne kampanje, ne znam, ili Mihajlov i Maršićanin pričaju Koštunici, lože ga i, kako se kaže u Zemunu – gasiraju ga pričom – tebe prisluškuju, tebe su hteli da hapse u Sablji, DS ubila Gavrilovića, sve su to narko dileri, evo, Legija kaže da su narko dileri – onda on ćuti i sluša. E sad, kad su došli na vlast, pa je ovaj zaseo u MUP, ovaj u BIA, ovaj u Ministarstvu pravde, ovaj generalni sekretar vlade, sad on njima kaže – evo, sad ste na vlasti, hajde da vidimo te dokaze i to. I onda počinje to čuveno kopanje po arhivama BIA, gde Rade, umesto da radi svoj posao za koji je plaćen pokušava da nađe dokaze da je Koštunica bio prisluškivan. I tražeći te dokaze on previdi taj kobni razgovor između Bagzija i Kajganićke. Ovaj Jočić, o njegovoj kadrovskoj politici da ne govorimo. Tu je i Stojković, koji je isto tako svađalica i koji izgleda pati od osvetničkog temperamenta. I sad oni ne mogu tom svom Koštuncu da dokažu ono što su mu pričali i počinje vađenje iz peta, počinje drukanje.

Neka se uvrede koliko hoće, ali oni meni liče na nekakav staljinski režim u kome Josif Visarionovič sedi i gleda Beriju i ove svoje i kako ko od njih uđe, on kaže – hajde, izvedite nešto. I sad ovi jadnici pokušavaju nešto da proizvedu, naravno u svojoj potpuno uškopljenoj verziji vlastitog stranačkog staljinizma. I tu postoji subordinacija, zna se ko je šef, postoji čvrsta dogma o sopstvenoj nepogrešivosti. Ne znam, imam utisak, kad bi se DSS-u očigledno dokazalo da su negde bili u krivu, da bi oni pregoreli u kuršlusu. Problem je u tome što izgleda da su instinkti samoodržanja mnogo jači od logike, istine i zdravog razuma.

Svetlana Lukić: Objasnio si nam tu logiku, međutim šta je njena posledica, ne samo za Batića, Natašu Mićić…

Miloš Vasić: Nego za sve nas!? I za mene, u krajnjoj liniji, i mene progone. Podignut je nekakav optužni predlog u III opštinskom sudu, jer sam kao biva oklevetao Koštunicu i Jočića, Bulatovića, Stojkovića, generala Miloševića, koji je veliki policijski volumen i jadnog Buru Banjca. Zašto – jer da sam ih optužio da su učinili zloupotrebu službenog položaja time što su bili u posedu dokumenta i informacije koja je službena tajna. Dakle, sve to o čemu govorimo stvara jedno stanje tužnog haosa, jednu karikaturu staljinizma, ali baš karikaturu, gde oni svi imaju zle namere, ali niti imaju snage niti imaju pameti da ih sprovedu. I to će se na kraju krajeva sve završiti tamo gde su se završili Kolesar i Janjušević – na nekim viršlama.

Onda slučaj Milana Obradovića, čovek ni kriv ni dužan sedi dva meseca u pritvoru zbog nečeg što nije uradio. Stvar je apsolutno apsurdna, ali njemu ne mogu da oproste nešto drugo. Jedan grčeviti proces uzaludne konceptualizacije apsolutne istine da je DSS uvek u pravu. Što god lanula ona budala od Mihajlova, mislim, neka me tuži za ovo, magarac jedan, što god on lanuo, to mora biti da je istina. Demokratska stranka je narko-dilerska, kaže čovek, vi znate ko je ubio vašeg predsednika, kaže čovek, pa posle kaže da je to rekao u žaru političke borbe. Nemojte mi reći, bilo je u žaru političke borbe, pa niste vi Voja Šešelj, koji je lepo proglasio princip da je u politici sve dozvoljeno, laž, kleveta, fizički napad, terorizam, teror, sve. Vi ste kao nekakvi fini ljudi legalisti ili kako kaže Koštunica – nacionalno odgovorni intelekualci, što god to značilo, to on zna, ja ne znam, potpuno slaboumna sintagma.

I onda ti takvi kakvi su, pokušavaju da uteraju stvarnost u svoju dogmu po svaku cenu, makar to i bolelo nekog Milana Obradovića, koji sedi dva meseca u pritvoru i jednog Vladana Batića, ako se ispostavi da je nevin. Ne znam šta je uradila Nataša, da li je sebe proglasila za doživotnu imperatorku, šta je bilo? Mislim, ne bih imao ništa protiv da mi Nataša Mićić bude doživotni imperator u ovoj državi, imam slabost prema toj ženi, šta mogu, sviđa mi se, eto. Lafica, sjajna cura i poštena pritom. E, sad je tu ono veliko pitanje – zašto nema obećanog ustava. Ili makar da se, recimo u mom sektoru, malo više bave time kako je Bagzi otišao u Grčku i gde je sve tamo sedeo i sa kim, da se više bave Legijinim jatačkim kanalima po Hrvatskoj, po Bosni i Hercegovini i po zapadnoj Evropi. Ne, time se niko ne bavi, iako je to prioritetna obaveza ove države po potpisanim protokolima, ugovorima i paktovima, da se bavi sprečavanjem transnacionalnog organizovanog kriminala. Time se ne bave.

Legija radi sklekove po Centralnom zatvoru i priča kako je zatvor banja, ne moraš ništa da radiš, država ga hrani, a i ovako ću biti pušten, kaže čovek, to je izašlo u nekom tabloidu pre neki dan. Svi srećni, zadovoljni, divota, cirkus zapravo, što bi rekao Embrouz Birs – imamo vladu punjenu strugotinom, ministre punjene strugotinom, zločine punjene strugotinom, jednu državu punjenu strugotinom. Svašta smo preživeli, preživećemo i njih.

Svetlana Lukić: Jeste, preživećemo.

Miloš Vasić: Ceco, to je kao virus gripa koji u prvom udaru pobije par stotina pacijenata, a njih 30.000 leži u krevetu. I onda počinje da mutira u kontaktu sa odbrambenim mehanizmima raznih ljudi i sve više gubi na snazi. Kad smo preživeli onaj Miloševićev španski grip, e ovaj Koštuničin belanovački grip ćemo da preživimo puno lakše i sa puno manje žrtava. Ja se iskreno nadam. Ne padam u očajanje, već decenijama ne padam u očajanje. Kontam da dok god smo živi i zdravi, dokle god imamo to malo ostatka pameti u glavi, da ćemo se nekako izvući.

Svetlana Lukić: Jednom si nam rekao – verujem u poslednji informativni razgovor.

Miloš Vasić: Pa, jeste, da, ja sam čovek hrišćanin. Ja verujem u poslednji informativni razgovor sa velikim P i R. A do tada, e sad ću stvarno da počnem da propovedam, hrišćanska dužnost moralnih, ispravnih ljudi je da se bore do kraja i da ne odustaju i da ne padaju u očaj. I reći ću još jednom – nemojte mi kukati, molim vas. Dosta mi je više i te endžioovske i posebno beogradske kuknjave – sve propade, evo sad će radikali da dođu na vlast. Pa neka dođu na vlast, jer i oni su taj isti oslabljeni virus kao i Koštunica, nema tu velike razlike. Nisu džabe deca po Beogradu zvala DSS – ideološka komisija SRS. Preživećemo i Tomu Nikolića i Vučića, bog ih čuvao, nisu ni oni najstrašnije na svetu.

Narod je sam sebi za svoje muke uveliko kriv. Ono što meni inače smeta, to je ta oguglalost, otupelost, moralna izlizanost i cinizam, gde se kaže – svako čudo za tri dana, bilo je i gore i tako. I strašan gubitak saosećanja i empatije. Gledamo na televiziji kako je neko ubijen – jebi ga, dobro ga je pogodio, nije se mučio – jer smo navikli na to. S druge strane, baš to je ohrabrujuće u smislu da su nagoni samoodržanja i preživljavanja razvijeni u ovom našem stanovništvu do te mere da ćemo preživeti i Voju Koštunicu i Tomu Nikolića i Aleksandra Vučića i već sve moguće emdžioovske košmare koji se gaje. Ne treba padati u očajanje, ne treba cvileti i kukati. Treba se boriti, brate, na bilo kakav način.

Sad ćemo videti šta će biti sa TV pretplatom, na primer. Neću da je plaćam uz račun za struju, hoću da dobijem račun od RTS-a, pa ću njima da platim, neću da plaćam uz struju. Ovi ljudi iz Elektrodistribucije i Elektroprivrede lepo govore – ako to ubacite nama, oni će svoj deo da skinu, a mi ćemo da se slikamo za manjak onih koji su oduzeli TV pretplatu od iznosa računa za struju. I šta da radi sve više nas, govorim o stotinama hiljada ljudi u Srbiji, koji imamo kablovsku televiziju. Neću da platim, neka narede mom kablovskom provajderu da mi otkine sva tri programa RTS-a, ali nemojte me terati u istu situaciju u kojoj sam već bio. TV pretplata je u krajnjoj liniji minorna stvar, ali je to simbolički test. To je provereni politički metod koji je bio svojstven Slobi, a bogami i Slobinim protivnicima: bacanje gumene koske paščetu da glođe, a za to vreme ja pronosim but. Na kraju svih krajeva, pašče ipak shvati da gumena koska baš nije za jelo.

Svetlana Lukić: Slušate Ivana Medenicu, žilavog selektora Sterijinog pozorja, koji je ovog leta preživeo sve što može da vam priredi radikalska vlast u Novom Sadu. I što je najbolje, dokazao je da ih je moguće pobediti.

Ivan Medenica: Ja mislim da ni po koju cenu suđenje za ubistvo premijera Đinđića ne bi smelo da se relativizuje, dovede u pitanje i tako dalje, jer to je jedna od ključnih istina koja je potrebna ovom društvu da bi ono uopšte počelo da ozdravljuje. Znači, ako vi ne uspete u jednom društvu da utvrdite ko vam je ubio premijera, o čemu onda uopšte možemo da pričamo. A kad se istina utvrdi, neka bude i kroz pet godina i deset godina, ali kad se utvrdi da bude pouzdana, da tu onda nema prostora ni za kakvo problematizovanje. Onda ćemo moći da steknemo utisak da se nalazimo na malo čvršćem terenu, a ne u nekom živom blatu u koje stalno propadamo. To je pitanje svih pitanja, da se ta istina istera na videlo.

Nekad mi se čini da ljudi iz DSS-a zaista veruju da su postupci u akciji Sablja bile protivustavne, protivzakonite i tako dalje i da oni misle da u svom procesu generalnog raščišćavanja moraju i sa tim da se suoče. Ne čini mi se da je to alibi za razračunavanje sa političkim neistomišljenicima, jer ti politički neistomišljenici trenutno nemaju toliku snagu u srpskom društvu da bi mogli da ugroze postojeću vlast.

Svetlana Lukić: I Milošević je naredio ubistvo Ivana Stambolića, koji je u tom času bio bezopasan čovek.

Ivan Medenica: Dobro, ja se toplo nadam da aktuelna vlast ipak nije postigla taj stepen autizma, da ne može da sagleda realnu političku situaciju. Miloševićev režim je bio do te mere dekadentan da je smatrao da Stambolić može da mu bude problem. Mislim da ovde ipak nije to u pitanju. Ipak verujem da se tu pre radi o nekoj vrsti ideološke zaslepljenosti, koja vas dovodi dotle da vi iskreno verujete da se suočavate sa nasleđem nezakonitih postupaka. Mislim, veći su im politički protivnici i SRS i DS, pa ne pokazuju takve namere prema njima. To deluje zaista veoma dubiozno, moguće je da tu ima nekog ideološkog zastranjivanja iz koga su oni onda došli do zaključka da sve to treba raditi.

Mi nemamo političke elite. Ideologija se mnogo više formuliše u nekim bočnim aktivnostima kao što su kultura, možda obrazovanje i tako dalje, nego što su partije u stanju da to artikulišu. Lično ne vidim partijsku opciju, znači nekoga za koga bih glasao na izborima, koja bi mogla da artikuliše ono što su moja ideološka, filozofska, politička uverenja. Koga od njih interesuje bioetika, koja mene trenutno zanima? Ko od njih može da artikuliše jednu socijaldemokratsku, naprednu, emancipatorsku ideju? I to je paradoks kod nas, uvek su desne opcije ideološki mnogo artikulisanije, jer ne moraju da koketiraju ni sa kim i ne moraju da odrađuju nikakvu demagošku funkciju. A leve opcije uvek imaju tu potrebu da koketiraju sa nacionalnim, patriotskim i to će biti tako dokle god nam to državotvorno pitanje visi u vazduhu. Teško da se vi možete zalagati za neke emancipatorske društvene vrednosti u trenutku kad protivnička strana može da piat – a Crna Gora koja se odvaja i čupa jedno oko iz glave, a Kosovo koje nam se čupa?

Svetlana Lukić: Ako su u pozorišnoj predstavi svi negativci, kakva je to onda predstava?

Ivan Medenica: Ne kažem da su svi negativci, problematičan stav je u politici reći – svi su oni isti, ja sam apolitičan i sve to me ne interesuje. Ali čini mi se, nažalost, da nam politička scena ide jednom blagom silaznom linijom. Mislim da će se broj apstinenata na izborima povećavati i da nema razloga da se tim ljudima mnogo zamera. Ja sam sam na granici da na prvim sledećim izborima budem apstinent. Tu je ono što se dešava sa Demokratskom strankom najbolji pokazatelj. Imate i G17 plus kao neoliberalnu partiju, ali ja nikad u životu ne bih mogao da glasam za neoliberalnu partiju. Znači, polje socijaldemokratskih opcija ovde je potpuno upražnjeno. Demokratska stranka je kao Alisa u zemlji čuda – potpuno izgubljena.

Taj kurs Demokratske stranke je postojao i u Đinđićevo doba, ali pokojni premijer Đinđić je bio ozbiljan političar i on je poznavao Makijavelija. Nije on mahao Makijavelijem zato što je baš onako fensi da cilj opravdava sredstvo. On je poznavao strukturu makijavelističkog političkog mišljenja. Njegovi naslednici poznaju samo taj surface Makijavelija i misle – hajde sad, cilj opravdava sredstvo. Na tom nivou to nikad kod Makijavelija nije ni napisano.

Celokupna akcija DS-a se svodi na to kako povećati popularnost kod naroda, e da bi se došlo na vlast. A šta ćete da uradite onda kada dođete na vlast, ja zaista ne vidim šta bi to moglo da bude. Možda će taj prostor ispuniti opcija Čedomira Jovanovića, ali to tek treba videti. Evo, ovi prvi rezultati u Kuli nisu baš ispali favorabl za tu opciju.

Ja imam jednu, govorim krajnje lično, protestantsku strukturu ličnosti, imam osećanje obaveza prema poslovima koje sam preuzeo da radim i dok god postoji prostor da vi to činite, bar osoba kao što sam ja ne pada u neku mnogo veliku depresiju. Mislim da ljudi koji ovde žele da se bore, moraju na neki način da ignorišu ovu sredinu – to je taj paradoks. Prave patriote u srpskom društvu su oni koji se ponašaju kao nemačke okupacione vlasti, došli smo da uvedemo red zato što znamo kako red izgleda – tačka. Sada sam upotrebio jednu vrlo grubu metaforu, ali ja se trudim da se u srpskom pozorištu ponašam kao nemačke okupacione vlasti. Sad će me mnogi rastrgnuti, ali ovo je, dragi neblagonakloni slušaoci, samo metafora. Ako se čovek ovde želi da napravi reformu u, na primer, vrtićima, on ne sme da se mnogo uzbuđuje što će 99% njegovih ili njenih koleginica koje su vaspitači u vrtićima biti protiv toga. Pa naravno da će biti zato što ti hoćeš da mrdneš u svom domenu nešto sa mrtve tačke. I naravno da te to negde uzbuđuje, ali ne sme da te destabilizuje toliko da ti odustaneš od svog projekta. A mogućnost da formulišeš jedan relevantan, kredibilan stav jeste samo komunikacija sa svetom.

Svako ko je u svojoj oblasti rešio da se bori, mora da se bori sa punim ubeđenjem da je u pravu, da je on tu sa misijom da raščišćava jedan teren koji je duboko zapušten, urušen neznanjem, korupcijom, nepotizmima i da se ne uzbuđuje. Dakle, ponavljam, da se ponaša kao nemačke okupacione vlasti koje su tu došle da rade za dobro te sredine, a ne da bi je eksploatisale ili unizile. Ti si tu doveden da nekoga malo naučiš redu. E sad, Srbijanka Turajlić je to lepo formulisala – čovek treba da ima potpuno razumevanje prema ljudima koji nemaju snage i hrabrosti za to. To je isto legitimno – nemati snage i ne boriti se. Ali oni ljudi koji smatraju da nešto mogu i treba da menjaju u ovako zapuštenoj sredini, oni moraju samo sami iz sebe to da vade, da bukvalno kidaju sami svoju džigericu, da jednostavno znaju da su u pravu zato što imaju pokazatelje koji to potvrđuju.

Uvek kada dobijem potvrdu iz nekog šireg konteksta, znači iz sveta, znam da sam na dobrom putu i u 90% slučajeva je tako. I tako, kada ovde imate problema, kada vam ovde podmeću klipovi u točkove, a neko sa strane vam kaže – to je potpuno izuzetno, u vama se stvara jedan šizofreni rascep. Iz relevantnog konteksta dobijate potvrdu, a iz nerelevantnog kamenje i cigle u glavu. E sad, neko bi se uvredio, naljutio i rekao – ja radim dobru stvar, a vi mene gađate ciglom u glavu, sad ću da se uvredim i odem. E pa nema vređanja i nema odlazaka. Ko je u toj priči, taj sa smeškom primi ciglu u glavu i nastavi da radi po svome čupajući vlastitu džigericu. Ljudi koji ovde nešto rade treba da shvate da smo mi društvo gde su sve suštinske stvari u svemu u manjini, ali da je to tako jedna faza u razvoju društva, nadamo se da će biti bolje ako sutra napravimo jedan iskorak, pa preksutra dva i tako dalje i tako dalje.

Čitav jedan, i to onaj najdominantniji, najprisutniji deo stvarnosti je potpuno nebitan, ne treba da postoji i čovek ne treba njime ni da se bavi. Mi sad treba da gledamo emisije turbo folka ili Grand paradu na Pinku da bismo lamentirali kako je to kič i šund. Ne, tu se isključi televizor, to je deo stvarnosti na koju se spusti roletna. A s druge strane, i dobar deo emisije koje se bave političkim temama su irelevantne ukoliko se svode na utvrđivanje malih razlika. Mi ne možemo da artikulišemo ozbiljne političke strategije tako što ćemo da se pitamo da li je ova partija za nijansu više u pravu od one, jer nama je potrebna politika velikih rezova. Ali mi nemamo političke elite koje su u stanju da naprave politiku radikalnih rezova.

Kada bi meni kao Ivanu Medenici žuta štampa u ovoj zemlji bila pokazatelj stvarnosti, ja bih mogao da dođem do zaključka da ja i moj svet ne postojimo. BITEF u toj žutoj štampi nije ni pomenut, znači njih BITEF ne interesuje. Kao neko ko živi za BITEF, ja onda imam pravo da kažem da ni oni ne postoje za mene.

Svetlana Lukić: Malopre si rekao da ne treba da raspravljamo o tome šta je to Grand šou, šta su to 24 sata svadbe na RTS-u i tako dalje, nego da čovek to jednostavno treba da isključi i ne gleda. Meni je poražavajuće kada u političkim emisijama na raznim kanalima ljudi počnu da razgovaraju o stvarima o kojima nema razgovora. Nema dijaloga ako ne postoji elementarni zajednički imenitelj – Zoran Đinđić je ubijen i to je bio atentat, u Srebrenici je ubijeno toliko i toliko ljudi…

Ivan Medenica: Pri tom, ta relativizacija može da ide i dublje od ovog što si ti rekla. Čovek zaista nekad ima utisak da treba prvo dokazati da ubistvo nije etički čin i da ubistvo ni pod kojim uslovima ne može da se pravda. Nekad imaš utisak da ovde zaista treba upotrebiti užasno puno vremena da se ljudima dokaže da ujutru kad se ustane treba da se operu zubi, ali tako je. Mi smo društvo u kome treba početi od nule. Dakle, čovek ne treba da se nervira i ako pristane na tu vrstu dijaloga, mora svaki put da počne sa – znate, dragi kolega, ali ujutru se prvo operu zubi. Drugo, ubiti nije etički čin i tako dalje i tako dalje. Ljudi koji su na javnoj sceni i koji misle ovako kao što mislimo mi, moraju stalno da se perpetuiraju, moraju stalno da ponavljaju jedno te isto. Naš omiljeni kolumnista, Teofil Pančić, on upravo to radi i ukazuje na isti fenomen koji samo ima drugu pojavnost, iz broja u broj Vremena. Neko bi rekao, Teofile, zašto ne ohladiš – zato što ne treba, zato što stalno treba počinjati od istog i stalno nabijati glavu ljudima u kofu sa prljavom vodom da bi shvatili da je voda prljava. U tome ne sme da bude milosti.

Opet se vraćam na svoju tezu, koja me u poslednje vreme proganja, a to je da smo mi svedoci stagnacije političkih elita. Nikad ih nismo ni imali, a sad su još slabije nego što su bile, propadaju, nestaju. Stvaranje bilo kakve elite je dugotrajan proces, tu mora u jednom momentu da se dođe do nulte tačke, da se stane na čvrsto tle i da se onda korak po korak gradi. Ne može elita da nastane ni iz čega, ne može da se stvori u jednoj generaciji. Stalno navodim primer izvesne baronese O’Nil. Pre godinu dana sam bio u Londonu na proslavi 70 godina British Councila i tu je jedan od glavnih predavač bila baronesa O’Nil. Dakle, žena je plemkinja, poslanik je Gornjeg doma lordova i šef katedre za filozofiju na Kembridžu ili Oksfordu. U jednoj osobi ujedinjeno je aristokratsko poreklo, politička i intelektualna moć. Baronesa O’Nil ne može da nastane ni iz čega, moraju postojati slojevi i slojevi koji se talože. Elita se pravi, ona ne može biti kratkotrajna. Ja mislim da mi političku elitu trenutno nemamo.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Ivan Medenica, a vreme je za Petra Lukovića.

Petar Luković: Po rečima Batića, pljačka veka nije pljačka vojne opreme Mile Dragić, već slučaj Nacionalna štedionica. I 12 sati nakon toga Batić je priveden na informativni razgovor, zadržan ili šta već. Ko malo pomnije prati događaje, vidi da je sve to deo nekog mozaika. Dakle, prijava protiv Nataše Mićić, pa odlazak Čede Jovanovića na sud, pa sad Batić. Sve se to vraća na priču o čuvenoj fioci Zorana Stojkovića u kojoj on drži neke stvari, kao – nemoj ja da izvučem svoju fioku i da vam pokažem šta tu sve imam, pa ste svi onda najebali. Mislim, u ovoj zemlji čovek mora da postane paranoičan. I ako nisi paranoičan postaješ paranoičan, vidiš senke oko sebe, vidiš nekakvu zaveru. Dve godine glavni zadatak ove vlasti je da se obračunava sa prethodnom vlašću.

Pazi, Natašu Mićić hoće da tuže što je uvela vanredno stanje. Sama činjenica da se Nataša Mićić optužuje što je uvela vanredno stanje u situaciji kada je ubijen premijer, meni to izgleda potpuno suludo. Pa ne znam šta je trebalo, da bude potpuno normalno, da se održavaju svi koncerti, zabave, fudbalske utakmice.Ubijen je premijer, pa ko mu jebe mater! Mislim, je li to ideja? Pa što nam ne kažu to, hajde, ubijen premijer, velika stvar, pa normalno da je ubijen. Život se nastavlja istog trenutka, dakle, nema nikakve panike, ničeg, ni zločince ne jurimo.

Došao sam u glupu situaciju, ljudi te pitaju šta misliš o aferi pancira, ja ne znam šta da kažem. To udario ludak na ludaka, udario Dinkić na Davinića. Kako može normalan čovek da se odluči između Davinića i Dinkića? I jedan i drugi su mi gadni. Dinkić mi je gadan već duže vremena, iz prostog razloga što sad njegove priče o Daviniću izgledaju kao bajka, kao da sam ja pao s Marsa. Pa što se tog Davinića nisu rešili kad je, recimo, bio Topčider? Pa oni vojni stanovi, bilo je hiljade afera, nikad se tog Davinića nisu rešili. Mene ne mrzi, odem na internet pa pogledam šta je taj isti Dinkić pričao o Daviniću kad su ga postavljali za ministra. Pa, jebo te, pa da mu je je rođeni otac ne bi tako govorio – pa inteligentan, pametan, pa lep, šarmantan, pa zna jezike, zna vojsku, pa međunarodni faktori, nikad bolji kadar. Sad iznenada – đubre, kreten, lopov, idiot. Čekaj, je li on u tvojoj stranci?

Jesam li ga ja postavio ili ste ga vi postavili? Jel’ ima neka mala vrsta odgovornosti, pa da kažeš, slušaj, malo smo se zajebali. Ne, nego kao mi smo sad s njim raskrstili. Cela ta afera je mučna. I onaj Mile Dragić mi je čak i simpatičan, majke mi. Neki ljudi mi ispadnu simpatičniji nego što bi možda trebalo, da li me razumeš, još se i ovaj helihopter srušio, moja paranoja ide daleko. Taj čovek, Dragić, radio je to već ne znam koliko godina, niko ga pominjao nije, bio je super. To ne može niko više ni da objasni. Normalan čovek ne može da se odredi prema toj aferi i da kaže – ovi su u pravu, ovi su u krivu. Ovde su svi negativni likovi, to bi sve trebalo da bude iza rešetaka, svi.

Čujem danas, pazi, odbor DS u Novom Sadu raspušten, jer su neki njihovi poslanici prešli u radikale. Ko su ti ljudi, ko ih je birao? Zar ne postoji neka ideja u tim partijama da provere ko su im ljudi, čime se bave? Vrlo mi je jasno ko su radikali, to mi je, hvalim te bože, jasno. Jasno mi je i ko je Koštunica. Ali kod ovih drugih partija moram da kažem da sam ne samo sjebeno zbunjen, nego ne znam šta ti ljudi misle, meni je to teško da shvatim. Ne razumem je li Demokratska stranka opoziciona stranka kod nas? Jel’ jeste? Ako kažeš da jeste, verovatno jeste, ali ja kao neki glasač to ne vidim.

Nije mi sporno što je Koštunica kupio sve moguće ljude koje je mogao da kupi. Ali jebo te, valjda postoji u ovoj zemlji jedan pravnik, neki čovek koji zna zakone, koji će njima da kaže – stani, ne mogu ti Ugljaninovi ljudi da se postave na neka mesta u ministarstvima, jer će da izgube poslanička mesta. Ja bih pitao da li može to da se uradi. Mene fascinira to da niko nije video da li to može ili ne može. Ovo je definitivni dokaz da tamo niko ništa ni o čemu ne zna. Ovi iz Sandžaka sad kao nisu primili dužnost, nisu popili kafu, nisu ušli u kancelariju, od kad se to računa. Joj kako je odvratna ta priča. To je na nivou ovih pancira. I kako sad da kažem na čijoj sam strani, DS, Ugljaninove stranke, Koštunice, nesrećnog Ljajića – novog, nesrećnog Seida Bajramovića. To je bedna kupovina. Hajde kupite elegantno, nemojte da me opterećujete time. Svaki idiot je video da su ljudi ušli u vladu zbog nekih para, funkcija. Kao da je postavljen bilbord od 500 metara: mi smo kupljeni. A sećam se šta su Koštunica i ovi njegovi govorili o Ugljaninu pre godinu dana – terorista, Turčin, ekstremista, pa krivične prijave, pa udri. Sad se on promenio, sad je on fin. Sve mi se gadi.

Danas sam bio suočen sa nekoliko stvari. Prvo da je otišao u advokate onaj zamenik javnog tužioca,Maraš, onaj drugi zamenik je priveden i treće mi je zanimljivo što sam danas na kioscima video novu Legijinu knjigu.To sam sve povezao u svojoj glavi, valjda logično, jer ovde postoji jedna želja u podtekstu da taj legionar sa naslovne strane bude, ako ne oslobođen krivice, onda da krivica bude ublažena, da bude amnestiran, makar moralno, za ono što je uradio. Sve ove hepeninge vidim kao deo toga. Ovo je zemlja u kojoj će zamenik specijalnog tužioca biti uhapšen za odavanje nekakve sudske tajne, zemlja u koji će drugi zamenik iznenada, iz čista mira, da ode u advokate. Onda moraš da postaviš pitanje kakav će biti ishod tog suđenja? Šta je ideja tog suđenja, da se oduži što više može, da se ljudima smuči, čak sam i ja počeo da imam odnos prema tome – jebo te, pa ne mogu više da gledam i slušam šta kažu advokati ovi, pa oni advokati. Ne vidim kraj svega toga, čitava priča je u javnosti predstavljena tako da ti se sve zgadi i da počneš da relativizuješ, da ti to bude dosadno, ko sad više da sluša o tome. Biće verovatno kao i sa svim ovim aferama, da se započnu i nikad ne završe i da mi nikad ništa ne saznamo. Ko danas pominje aferu Topčider, sem nesrećnog Batića, koji je sad u zatvoru? Više je niko ne pominje, ama niko. Mislio sam u onom trenutku, jebo te, saznaćemo sve, ovo će biti strašno. Ono ništa – prc – ništa, gotovo, završena priča.

Hteo sam da kažem još nešto. Da se u bilo kojoj normalnoj zemlji desi da uhapse sudiju Vrhovnog suda, privedu zamenika specijalnog tužioca, po nekoj hijerarhiji ministar pravde bi morao da ode.Ne mora kao u Japanu da izvrši samoubistvo, pobije svoju familiju, hajde, ne mora, mada bi mogao, ali bi mogao makar da da ostavku. Da kaže – izvini, stidim se, nije važno što ja te ljude možda nisam birao, ja sam ipak neki šef svega toga. Ne, ovaj likuje nad činjenicom da je to, ne znam, obračun sa kriminalom, da je to super što se desilo i da je to početak fenomenalne stvari. Pa stani, jebo te, jel’ smo imali nedavno sve one priče oko Mire Marković, Marka Miloševića i Milice Gajić. I to je mninistru pravde sve super. I povrh svega, on opet pominje onu čuvenu fioku, s kojom valjda spava, nosi u džepu, šta radi, jebo te. On preti svima – nemoj slučajno da mi nešto kažete, odmah vadim iz fioke. Pa izvadi ga jedanput, konačno da vidimo šta to tamo imaš.

To nije priča koju možeš da objasniš strancima kad te pitaju o ovim našim aferama. Ja ne pišem o tome uopšte. Zašto ne pišem – zato što ne mogu da objasnim. Kako da objasnim ovu priču o Omeragiću i onom drugom poslaniku Hrvatima ili bilo kome? Ko će to da razume uopšte van nas? Mi ovde sve razumemo, mi koji živimo u Srbiji imamo fenomenalno razvijen osećaj da razumemo ono što niko drugi ne može da razume, ali kad nekome sa strane pokušaš da objasniš, to nema šanse. Objasni Amerikancu zašto Stojković nije dao ostavku i zašto je Stojković srećan što je uhapšen sudija Vrhovnog suda. Jebo te, on kao da je dobio unuka ili dete u ovim godinama, to je takva sreća. Uhapšen sudija – super, sjajno. Pa, čekaj, jebo te, imaš li ti neke veze s tim – ne, nemam, imam fioku. Ali stvarno, kao da živiš u zemlji ludaka.

Sa ovim Ugljaninovim poslanicima, to je meni finale svega. Negde sam pročitao vest da je ovaj jedan već okrečio kancelariju, ali sad ispade da nije primio dužnost. Da li u nekom zakonu uopšte piše šta je primanje dužnosti – krečenje kancelarije, pijenje kafe, ulazak u kancelariju, sedanje u stolicu. Da li treba zakon da ide u te finese, da kaže – od sekunda kad sedneš u ovu stoliocu postaješ zamenik ministra. Živimo u zemlji u kojoj mi komuniciramo na jednom nivou na kome niko drugi ne komunicira. Mi se razumemo. Kad ti i ja pričamo ili pričamo s nekim našim ljudima, mi se odmah razumemo, tačno znamo o čemu je tu reč, nema tu sad da se mi nešto zbunjujemo. Niko me nije zvao da kaže – jebo te, jesi video ovo sa DSS-om. Ne, nego znamo sve, nemušto je nama jasno.

Koga od stranaca interesuje ovo sve što ti i ja pričamo, Mile Dragić, Omeragić, koga to uopšte interesuje? Oni imaju neke svoje ideje i ciljeve i oni su potpuno jasni. Oni bi hteli Mladića ako bude uspelo, ako ne bude uspelo, pa bože moj. Ako se vratimo dve godine unatrag, ja ti mogu dati 50 datuma koje su oni dali kao krajnji rok da se Mladić uhapsi. Naši su odmah rekli – to nije finalan datum, i bili su u pravu, na žalost, bili su u pravu. Kad su ovi naši videli da to može da prođe tako, onda laži, biće 32. oktobar. Ima da kažu – 32. oktobra će ovo sa Mladićem biti gotovo, a ovi će da kažu – u redu je. Svetu više nije važno kako mi živimo, šta radimo. Ovo su neke naše stvari, interne potpuno. Gledaju na nas kao na neku psihijatrijsku kliniku, šta će da rade ludaci unutra njih ne interesuje, važno je da ne izađemo iz zgrade. To je ideja, da nam ne pobegnu iz zgrade, a unutra šta vi radite, oni neće da se bave time. I mi pričamo sad unutar te zgrade, mi pričamo kako da tu organizujemo život, da li može da bude malo lepše. A napolje ne možemo da izađemo, prosto neće da nas puste.

Mi ćemo decenijama biti zemlja koju gledaju s podozrenjem, kao neke ludake, sa pravom. A imam i super primer kako ova država doživljava nas građane. To je primer jedne reklame, od koje ovih dana ne možeš da živiš. To je reklama za neki laki keš. Imaš tu nekog tipa koji vozi taksi, izgleda kao apsolutni ludak, isti Albijanić, o njemu ću kasnije da pričam. Taj tip iz reklame nosi naočare, ogroman je, znoj mu teče niz lice i čuje da se u nekoj banci deli keš. I sad on zaustavlja taksi, trči ko lud. Ta slika izbezumljenja, mentalne bolesti koju vidiš, koja nas predstavlja kao očajnike, to je reklama za očajnike, ne za normalne potrošače. Ja nikad u mom životu takvu reklamu na svetu nisam video. Taj čovek je divljak, mentalni bolesnik, umobolan potpuno, razumeš, njemu znoj curi, zenice mu uzgledaju kao da je potpuno drogiran. Kad čuje da se daje keš bez žiranata, samo s ličnom kartom, odmah sad, zaustavlja taksi koji on vozi, prelazi kao u drugi taksi, znaš kao fora, i onda juri kao pomahnitao. Pazi, ti živiš u zemlji u kojoj te posmatraju kao neku vrstu životinje. Taj čovek nije normalan, ali ga svi prepoznaju, jer je svima nama keš očajnički potreban. Svi ga razumeju. Još imaš na toj reklami tekst, kao – šta radite, šta čekate, još ste tu. Nema, kunem ti se, nema zemlje na svetu u kojoj neka reklama toliko potcenjuje svoj narod, svoje potrošače. Ne kažem da nas samo banke tako vide, država nas vidi kao ludake, kao kretene, a plus, taj čovek podseća na Albijanića.

Između ostalih svojih mentalnih aktivnosti, kojima se baš previše ne ponosim, već godinu dana imam jednu gde biram ko je čovek koji mi je najodvratniji. Tu stalno vlada borba, da li je to Stojković, da li je Dinkić, da li Koštunica, Velja Ilić. Uvek imaš neki plus, neki minus, neko se na toj mojoj listi probije, pa padne i tako dalje, ali jedini koji ima stalni uspon – to je Miroljub Albijanić.Na isti način na koji ova reklama obeležava odnos države prema građaninu, tako i Albijanić predstavlja lik koji sublimira svu politiku Srbije. Jedan polubahati, poluinteligentni, poluseljački, sve na polu, ali jedan mentalno usredsređeni tip ka nekom svom cilju. Ima pet stvari koje govori, da obožava Labusa, da obožava Dinkića, da obožava partiju u kojoj se nalazi, da obožava funkciju na kojoj se nalazi, da obožava sebe. U nekim normalnim okolnostima nekih drugih zemalja, mislim da bi obična ekipa hitne pomoći tog čoveka iz bezbednosnih razloga strpala negde na duže vreme. Navikao sam na Vučića, na Vučelića, na razne ludake sam navikao, ali Albijanić je posebna vrsta. Neki put se stvarno bojiš tih ljudi za koje ne veruješ da su zdravi. A kad vidim ovu reklamu za keš u kojoj je glavni lik stvarno umobolnik, kad vidim kako nas ona predstavlja, pomislim – pa to smo mi. Imaš čoveka koji je replika Albijanića.To smo mi.

Moram da priznam da sam fiksiran na G17 plus. Dinkić se u jednom sekundu ponaša kao ministar finansija, ministar policije, ministar pravde, on najavljuje suđenja. Stvarno nikad u životu, čak ni u vreme Miloševića, nisam video nekog ministra koji ima tri funkcije. Da li je to izazvalo neki revolt ovde – ne. Da li je neka od stranaka nešto uradila povodom toga – ne. Gde su te čuvene opozicione stranke ? Sad pratim putešestvije Borisa Tadića po svetu, Amerika, Vatikan. On je sentimentalno bljutava slika i prilika svoje stranke. Takva je i stranka, bljutava, ćuti, eventualno tu i tamo nešto se kaže, ali da se ne čuje jako i glasno. Moram da kažem da ni posle godinu i po dana ne razumem funkciju predsednika republike. Mi danas nemamo opoziciju, niti imamo nekog predstavnika koji ima kritički odnos prema vlasti. Mi još živimo u toj kohabitaciji. Kako bih mogao da budem član DS i da glasam za to? Ne mogu i logično je što sam deo LDF-a i logično je što sam kod Čede.

Daću ti primer kako javnost percipira ne samo Čedu, nego i LDF. Večernje novosti su na dan kad su sve stranke podnele prijave za učešće na izborima u Kuli imale naslov – Čeda hoće ponovo da vlada. Pa jel’ ima pravo taj Čeda ili bilo ko, jebo te, da zucne, da izađe na izbore, jel’ ima pravo? Pa pusti ga. Čuj, hoće ponovo da vlada. Što to ne kažeš za Koštunicu? Za SPO? Ne, zna se ko su neprijatelji. Dok mi sve to ne osudimo, ne bacimo na marginu, mi ništa nismo uradili. 90% energije sadašnje vlasti je upereno ka tobožnjem raskrinkavanju prethodne vlasti. Ova zemlja se ne bavi stvarima koje su up to day, današnje, sutrašnje, buduće, nego ljudima i idejama iz prolosti, ali ne iz daleke prošlosti, samo iz bliske. Nećemo Miloševića, nećemo slučajno Marka Miloševića ili Miru, to ni slučajno. Postoji jedna reč kojom bih ja opisao dve godine Koštuničine vlasti, to je gađenje. Znaš, kad ti se gadi da živiš u ovoj zemlji.

Mi smo već navikli na tu vrstu života, navikli smo. Nisam se previše začudio što su sad Batića priveli na informativni. Mi smo već naviknuti da se takve stvari dešavaju, ti samo kažeš – aha, dakle i on, i on. Ne vidim načina kako da se ta vrsta antidjindjićevske histerije zaustavi, ali se takođe plašim da i kod ljudi postoji ta vrsta benevolentne ravnodušnosti. Muka je svima, ljudima je muka. Mislim da su mediji uspeli u svojoj ideji da se stvari relativizuju, da ih dovedu do besmisla.To je užasna situacija za zemlju, nepostojanje želje za promenama. Postoji samo želja da se preživi. Vidi onog Lakija na onoj reklami za kredit, to je želja za golim preživljavanjem, uzme keš, boli ga dupe. A zamisli kolika je to kamata na keš za na koji ti nije potreban žirant. Celo ti društvo nameće tu vrstu paranoje i frke da se baviš samo preživljavanjem, da se ne baviš stvarima koje su van tvog mentalnog i finansijskog toka. I koga će ove afere da uzbude u takvoj zemlji? Svet je već navikao da tu nema finala, nema osuđenih, nema krivih, nema odgovornih. Niko nije odgovoran, nije odgovoran Dinkić, nije odgovoran Davinić, nije odgovorna vlada, nije odgovoran Marović, niko nije odgovoran, niko, niko, niko.

Sramota me što imam ovakvu državu. Kako mogu da poštujem ovu državu, ne mogu da je poštujem, nikako. Radujem se njenim neuspesima, naprosto ovakvu državu čovek mora da ne poštuje i da se raduje svakoj lošoj stvari, jer je to garancija za neke dobre stvari možda u budućnosti. Tek kada se naviknemo na poraz, kada se suočimo, udarimo glavom u zid, kada se osvestimo, tek onda mogu da pomislim da ova zemlja može da postane normalna. Sramota me što živim u društvu u kome toliko mladih ljudi ima nekakvu bolest odsustva inteligencije. Nikako ne mogu da zamislim mladog čoveka koji je u G17 plus ili u radikalima. Uvek mislim da taj čovek onda apsolutno nije normalan. Mlad čovek mora da ima u sebi, da ne kažem bunt, ali neku vrstu, jebo te, pozitivne histerije prema svetu u kome živi, da želi nešto da uradi. Kako može mlad čovek da ode u DSS sa 18 godina? Pa, jebo te, on je kilav samom svojom pojavom. Kako da odeš u G17 plus i da ti Albijanić bude idol? Ili Čeda Antić, daleko bilo, daleko bilo. Ideš u SRS sa 20 godina i još si žensko. Koja je tvoja budućnost, koje su tvoje ideje, da budeš kuvarica kod kuće, da čuvaš decu, šta, da radiš protiv bele kuge? Da li neko ima pameti među tim mladim svetom uopšte?

Partije imaju podmlatke, bog te jebo, nisu to pojedinci, ovo su kolektivi retardiranih koji rade u okviru tih stranaka. Zamisli mlade demokrate ili mlade iz Pokreta snaga Srbije, pa to je ludilo. Sem godina, šta ih karakteriše kao mlade? Šta, možda agresivnost, možda pamet, možda zdrav razum, možda želja za promenom, šta – ništa. Ništa, sem da budu tu i da žive kao biljke, kao zombiji. Ne znam generaciju u svetu takozvanih mladih koji su, većina, ovakvi zombiji kao što su ovi naši. Večno mi je pitanje kako neko sa 19 godina može da bude član DSS-a, to je pitanje na koje moj mozak ne ume da odgovori.

Živimo u zemlji u kojoj nema velike razlike između Karića, radikala, demokrata, DSS-a, G17 plus. Ne vidim nekakve programske razlike između tih pet stranakae. Svi su za Evropu, svi su za ulazak u svet, svi su za demokratiju, nema tu nekih bitnih dilema. Ne, potpuno ti je svejedno za koga ćeš glasati.

Emisija Peščanik, 30.09.2005.

Peščanik.net, 30.09.2005.