- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Mano Dura

Radio emisija 13.04.2012, govore: Vesna Pešić i Milan Vukomanović.

Svetlana Lukić: U ovih nedelju dana oko dve milijarde hrišćana priseća se raspinjanja na krst i vaskrsnuća čoveka koga smatraju sinom Božijim. Međutim, predizborna kampanja u Srbiji zasenila je Isusove patnje. Jedni druge razapinju, za sada samo teškim rečima. Ovde je reč o ratu i miru, kažu demokrati, Tadić onda dodaje kako nikada ne bi glasao za svoje oponente, jer su mu pretili smrću. Nikolić kosovskim Srbima poručuje da ga postignuti dogovori Prištine i Beograda neće obavezivati ako osvoji vlast. Njega ne zanima šta je Tadić potpisivao. Dačić je prozreo tu navodnu svađu između ove dvojice i kaže – ako oni misle da podele vlast između sebe, ja im, kao nekada Milošević, mogu da kažem samo jedno – malo morgen.

Šta su od ovoga simulirane, a šta stvarne svađe ne znam, ali znam da ovo baljezganje, što bi rekli srpski seljaci, nije nimalo bezopasno, jer ne zna se ko komanduje vojskom i njenim službama. To svakako nije Slavica. Ne zna se ko komanduje kojim delovima policije i službama bezbednosti. Ovih dana jedan deo policije hapsio je po nalogu Tadićeve tužiteljke Zagorce Dolovac ljude koji su palili američku ambasadu pre četiri godine. Boris Tadić time valjda hoće da se dodvori Amerikancima. Drugi deo policije je u spektakularnoj jurnjavi beogradskim ulicama hapsio Sezonovog Dečaka u crvenom prsluku, odnosno one koji su ukrali sliku iz švajcarskog muzeja. Ivica Dačić je ponosno izjavio da je to privođenje Dečaka u crvenom prsluku snažno odjeknulo u svetskoj štampi.

Ko je hapsio ove Čačane koji su ukrali ogrlicu očajne domaćice Eve Longorije ne zna se, možda onaj deo policije koji misli da će Jorgovanka Tabaković biti neki faktor posle 6. maja. Međutim, ako ne znamo ko komanduje ljudima koji u ime države nose oružje, koji mogu da vas prebiju ili uhapse kad im se prohte, koji čuvaju život i imovinu samo svojih gazda, kako onda možemo govoriti o državi u elementarnom smislu te reči? U takvoj državi normalno je da se govori samo o izborima, fudbalu i konjima vranima. Juče je bilo najavljeno da će biti raspisan tender za rekonstrukciju skulpture Igrali se konji vrani ispred Skupštine Srbije. Kažu, nije čišćena 70 godina.

Isto toliko, 70 godina nije obnovljena ni bolnica za plućne bolnice na Ozrenu. Ne znam da li ste videli fotografiju kupatila te bolnice, to nije bolnica, to je svinjac. 150 teško obolelih pacijenata bukvalno nema gde da se okupa. Posle tih slika čovek poželi da svi oni koliko ih ima odu na rehabilitaciju posle naporne predizborne kampanje baš na Ozren i okupaju se baš u tim kupatilima. I čovek za trenutak zažali što 5. oktobra nije spalio i Skupštinu sa sve Konjima vranima.

Prvi sagovornik današnjeg Peščanika je Vesna Pešić.

Vesna Pešić: To je jedna trik politika, koja pre svega ima u vidu da održi iste ljude na vlasti. Ta vlast je u kombinaciji sa tim bogatim ljudima, pa su oni napravili jednu vladajuću klasu koja je uzela i državu u svoje ruke. I u poslednje četiri godine oni su se konsolidovali. Ne samo preko toga što su deo bogatstva uzeli u svoje ruke i što sad imate vrlo slično kao kad odete u Tegusigalpu, to je glavni grad Hondurasa, tamo apatija nije nekakvo trenutno stanje nego je to potpuno normalno raspoloženje jednog društva gde je ta vladajuća klasa u toj meri nepomerljiva. I to uopšte ne liči na razvijena zapadna društva, gde su oni napravili te razmake u društvenom sistemu. Sud nije baš u rukama vladajuće klase, nego postoji sud, postoje nekakve institucije. Tamo identiteti društvenih struktura, to poklapanje nije savršeno i onda nema tako primitivnog sleganja u jednu tačku, kao što to postoji u zaostalim kapitalističkim društvima.

Tako da, kad sam gledala ta zaostala kapitalistička društva, ja sam se pitala kako je to moguće ako su već početkom osamstotih godina neke gvatemale već bile izborile nezavisnost, kako to da posle tih vekova oni, iako su bili slobodne države, apsolutno nisu napredovali. Od 50 do 80% ljudi je na margini, to su ljudi bez ikakve šanse, i za obrazovanje i za bilo šta drugo, nego jednostavno – žive. Imate sad tu neku drugu klasu koja uvek određuje ko će politički da vlada, oni u stvari svi imaju stanove u Majamiju, oni neće da žive tu, neće da putuju njihovim putevima, njihovom infrastrukturom. U takvim zemljama imate najveći broj helikoptera po glavi stanovnika, to znači da imate jednu potpuno otuđenu klasu koja onda izmišlja ko će da vlada politički, ko će da bude tih 4-5 godina taj predsednik.

Sada su to sve demokratije, oni imaju redovne izbore, ali tamo niko živi na te izbore uopšte ne obraća pažnju. Niko ništa od tih izbora ne očekuje zato što su te pozadinske moći toliko jake da je politika zaista samo neka pena. Oni i ne kradu na tim izborima, nemaju nikakve potrebe. I čim prođu ti izbori nastavi se sve isto kao što je bilo, uvek je izabran taj koji će da nastavi tu istu raspodelu u tom društvu. E sad, u ovim razvijenijim društvima, recimo kao što je Francuska, kao što je Evropska unija, oni ne samo što imaju tu složeniju strukturu koja sama po sebi stvara određenu dinamiku, pa koliko god i da su tamo nezadovoljni parlamentarnom demokratijom i tim izborima, ali tu još uvek postoji moguća redistribucija bogatstva, budući da su oni uspevali da naprave jaku srednju klasu. Radnička klasa, to su tamo nacionalisti, to su ti underdogs. Oni spadaju u najnižu klasu koja nema političku artikulaciju. Oni ponekad samo polude pa zapale grad, to je taj bes marginalizovanih grupacija, ali njihova klasična radnička klasa se jako smanjila. Kao što znate, oni su se deindustrijalizovali.

Ceo spektrum politički, to levo i desno, kod nas se ni to nije formiralo za svih ovih 12 godina posle Miloševića. Nismo ni minimum dobili da znamo da postoji neki levi centar i neki desni centar, ono što smo mogli da vidimo u Hrvatskoj. Kod nas još uvek postoji taj lonac u kome se sve žabe kuvaju, u kome niko ne pokušava da dobije bilo kakav identitet, nego je to jedan lonac u kome su oni sad napravili jednu formulu da svako može sa svakim. I naravno da najviše potencijala tu dobije onaj ko je, kako da kažem, najveća kurva, tako da kažem, onaj ko može sa svakim. I taj koji može sa svakim, to se ispostavilo, je Dačić. Dačić kaže – potrebna nam je čvrsta ruka. Poslednjoj kampanji sam prisustvovala kad sam bila u Gvatemali sad u decembru, bili su izbori i tamo je pobedila opcija čvrste ruke – Mano Dura. Dačićeva kampanja je isto Čvrsta ruka, a to znači: one lopove po ulicama ćemo da trpamo u zatvore, to je otprilike ta čvrsta ruka.

E sad, mi nismo uspeli za ovih 12 godina da zaustavimo jurnjavu Srbije u zaostalost. I to pokazuju i sve rang liste, Srbija je počela naglo da pada i ona se stvarno za ove poslednje četiri godine smestila na poslednje mesto u Evropi, čak recimo po navodnjavanju i đubrenju zemljišta. Znači, bilo koji kriterijum da uzmete vi se rangirate kao poslednji. Mislim da se to strašno zanemaruje, da smo se mi definitivno svrstali u jako zaostala društva i po obrazovnoj strukturi, i po kulturnom nivou i po infrastrukturi i po zaštiti od požara i po toj nekoj osnovnoj sigurnosti građana. Znači, za ove poslednje četiri godine se konsolidovala jedna veoma oštra klasna struktura u Srbiji. Svaka veza sa građanima, mi smo to i izbornim sistemom raskinuli. Ja sam se nadala da će oni videti da taj politički sistem ne valja ništa, da on doprinosi zatvorenosti društva, doprinosi toj ogromnoj marginalizaciji, a onda i manjku resursa za nekakav razvoj. Jer ako marginalizujete toliki broj ljudi vi onda ustvari nemate nikakve resurse za razvoj.

I onda ove kampanje koje Veran Matić ima sa bebi opremom, bebi junacima, onima koji pobeđuju… Šta će nam te bebe? Potpuno je to nevažno, zato što sve ide na margin. Ali to je ta filozofija: evo, nema nas dovoljno. Pa kako nas nema dovoljno kad nas ima suviše, koliko ja vidim, milion ljudi nema posla. Znači, šanse su toliko male, šanse postoje, ali samo za određene. Ne znam, kad se vratite unazad i kad pogledate ove četiri godine, onda ne treba da nas čudi da su tri stvari postignute u ovom kontekstu gde se pojavila ta, kako kažem, rigidna klasa koja je, normalno, preuzela sud u svoje ruke, pravosuđe i tužilaštvo. Sud koji uopšte više ne funkcioniše i iz toga više nema izlaza nikakvog, ali je uzela i policiju u svoje ruke. I to je bila uloga Dačića, priča da je on bio nekakav dobar policajac, pa to je komedija živa.

Vi možete da imate sigurnost kao u svim tim zaostalim društvima, samo ako imate privatno obezbeđenje. Oni svi imaju privatna obezbeđenja, a mi čekamo da nas ova policija štiti. Pa vidite, bilo šta kažite da vam je nestalo, da vam u kući su svi oni požarni aparati nestali, a oni siromašni što nemaju, pa oni su ti što uzmu to, znate, njima to treba. Ne znam šta rade s tim, ali njima to treba. Znači, taj sitni kriminalitet koji sada ova siromašna klasa nama priređuje. E sad, kad vama sve to pokupe iz zgrade, neki su pokušavali, neki moji prijatelji, oni su otišli u policiju da to prijave. Oni su rekli – e, nemojte da nas zamarate sa tim budalaštinama. Hoću da vam kažem da taj red ne može više da se napravi zato što policiju više nemamo. Ona se bavi nekim lažnim narko Šarićem, za koga su oni znali. Pa kako nisu primetili da je kupio pola Vojvodine? Pajtić nije ništa primetio.

Onda to pojanje za ove izbore, videli smo tu neku ispraznost, to je jasno i mislim da je to Nadežda Milenković, ja volim da čitam njene tekstove i njene analize, ona je vrlo dobro primetila da je Tadić krenuo u predsedničku kampanju od početka, a da su izgleda i drugi bili obavešteni o tome. Videli smo da je i Čedomir Jovanović krenuo u predsedničku kampanju. Naravno da kada je reč o Tadiću da ta predsednička kampanja više je izgledala kao premijerska, pošto jeste to i bio. A uostalom, koliko je Cvetković važan i koliko je uspešna bila ta Vlada DS je najbolje pokazala po tome što je Cvetkovića primila na kraju. On je bio nekakva nestranačka ličnost, a vidimo da je sada na 13. mestu na toj listi, vidi se koliko cene tog premijera. A onda vidite da je Ružica Pavlović-Đinđić tamo druga. Ja ne znam dokle će ta žena više da se vidi na tim političkim listama. Pravo da vam kažem, ne mogu da shvatim više šta je njena uloga, da izigrava neku političarku? Koga ona to pokriva i čije ona to uspomene čuva? Naše više ne čuva, ja znam da je ona bila žena Zorana Đinđića, ali ona se niti mešala u politiku pa da mogu da vidim nekakve ideje. Ne vidim ništa čemu ona treba da služi, tako da i to je jedan od tih maheraja. Mi smo profesionalizovali administraciju, ali smo profesionalizovali i udovice.

Sada je trebalo napraviti jednu situaciju za ove izbore, da se nastavi u stvari vladavina koja je najviše ličila možda na ovu gradsku vladu, u stvari da se nastavi sprega između Tadića i Dačića, da oni nastave da vladaju. Dačić kao mlađi partner, a Boris Tadić kao veći partner. I tu je bilo i nekakvih šumova u toj kombinaciji zato što oni su nepoverljivi jedan prema drugom, ili će neka druga udavača da se nađe. E sad, ja mislim da tu smo mogli da vidimo u momentu da je Tadić ušao u predsedničku kampanju i onda krajnje nemoralno po mom mišljenju, na sred te kampanje se rešavao da li će on spojiti i predsedničke izbore zajedno sa parlamentarnim. Ono što je bilo vrlo neprijatno je bilo to što je pitanje da li će biti predsedničkih izbora on pretvarao u nekakvo lično pitanje. On je uvek govorio – pa čekajte, ja još uvek razmišljam, to je lično moja stvar, to nije neko javno pitanje, čekajte bre, nemojte da me davite, pa ja sedim, imam druga sad posla. I naravno, kad je već bio u kampanji skoro mesec dana, on je odjedanput odlučio tako privatno da podnese ostavku na mesto predsednika da bi postao predsednik. Pa zašto si dao ostavku ako ćeš da se kandiduješ?

Ja ne mogu da zamislim, čak evo ni u Gvatemali da sad neki predsednik koji je izabrani predsednik, da on daje ostavku da bi bio predsednik. Evo, sad Obama da daje ostavku da bi se kandidovao za predsednika. Pa to stvarno nigde ne postoji. E sad, ta ostavka je data iz najnižih pobuda, ona je data iz tih račundžijskih pobuda. Ne, to svi smatraju da je to logično, normalno je da se to uradi. Nije normalno zato što predsednik se bira direktnim glasom, znači, nije on ministar. Evo, Dulića mi nismo birali na vlast, stavio ga je Tadić da bude ministar. E sad, taj što je dobio glasove građana i on je garant te sigurnosti, i sad kad je on rekao – ja sam tu odluku doneo zato što sam dobio garancije da će biti sa Srbima na Kosovu sve u redu, jer kao to ga je mučilo. A on kao predsednik države treba da bude garant te sigurnosti i stabilnosti, o kojoj je on uvek pričao. I zbog toga što taj predsednik ima tu vrstu uloge, i on jeste i vrhovni komandant vojske, zbog toga je u Ustavu uređeno da se parlamentarni i predsednički izbori ne mogu poklopiti, da se ne bi mogle praviti ove mahinacije koje su oni pripremili za ove izbore. I da ta utakmica, po mojoj proceni, bude montirana i unapred dogovorena.

Jer,vidite, u Francuskoj su sada predsednički izbori, na šta bi to ličilo, kako bi francuska javnost primila da sad Sarkozi je pozvao upomoć parlamentarne izbore. To se jednostavno ne radi zato što taj ustavotvorac je imao tu ideju da nekakve vlasti učini različitim i nezavisnima jedne od drugih, znači predsedničku od ove druge, da se ne bi sve slepilo u jednu loptu. Međutim, bez ikakvog opravdanja on je, znači iz najnižih pobuda, dao tu ostavku. Kao jedna amoralna osoba koja je prezrela, pljunula građanima u lice koji su glasali za njega kao predsednika, on je pljunuo tim građanima u lice i rekao – marš bre tamo, ja imam svoju stranku, imam i svoju kombinaciju s Dačićem da pravim novu vladu i sad šta me briga što ste vi glasali za mene, šta me briga što sam ja bio predsednik, šta me briga što nisam za Srbe na Kosovu nikakve garancije dobio. Ne znam kako će Slavica da ih sačuva, ali ja jednostavno volju građana što su me birali ne poštujem, nego sam ja lepo dao ostavku, da ja poguram svoju stranku da bih napravio jednu vlast, da ja tako teram 15 godina, a vi iš.

E, zaboravila sam da kažem da su oni već uzeli u svoje ruke policiju, sud i tužilaštvo, ali uzeli su i medije. Znači, te četiri stvari su potpuno zamrle i nestale u ovom društvu za vreme Tadić – Dačić – nacionalno pomirenje vladavine. Uz pomoć naravno još tu nekih drugih koji se ništa nisu usprotivili, nego su pomogli da dođe do toga, recimo Liberalno demokratska partija, koja je u svemu tome zdušno učestvovala i kad su mediji, policija, sudstvo u pitanju, svi su u tome učestvovali, i Dinkić i svi ostali. Znači, to sam zaboravila da kažem, i mediji su znači, te četiri stvari. I zbog toga imamo taj osećaj da stvarno nemamo potrebe da se bavimo tim izborima. Budući da je Tadić obećavao kako će se on na kraju posle tog dugog razmišljanja opredeliti da li će dati tu ostavku, ali nije siguran, u tom periodu je iskočio Dačić sa vrlo nervoznim izjavama. Da li ta ostavka znači da može da dođe i do one velike koalicije? E, pošto Dačić nije znao šta će tu sve da se dogodi onda je napravio jednu direktnu ucenu – pa dobro, pošto sam ja stavio moj kadar da bude predsednik Skupštine, kad ti daš ostavku onda po Ustavu predsednik parlamenta postaje v.d. predsednika države. E sad, kad ona to postane onda ne morate da raspišete predsedničke izbore za 6. maj.

I ja sam čekala kako će da izgleda taj rasplet, odjedared sam videla da taj rasplet se dogodio iza naravno naših leđa, i da je tu dogovoreno otprilike ovako, da je Dačiću obećano – čoveče, pa nemoj da brineš, vladamo nas dvojica, ruka ruci, mi ćemo ovakvu kombinaciju da napravimo – ti ćeš da budeš na predsedničkim izborima, ti ćeš da budeš treći. Znači, ti ćeš da imaš najveći broj koji može meni da se prespe u drugom krugu. Pošto ćeš ti biti treći ja ću tebe odmah čim se objave izbori, onda ćemo odmah između dva kruga, da ti ne brineš, Dačiću, ništa, da odmah s tobom napravim vladu, plus LDP i da zaključimo i da kažemo – vi sad koji ste u vladi vi ćete da glasate normalno za predsednika. Prema tome, vi ćete sad dati svi meni glasove. I oni će posle izbora gledati da odmah naprave vladu, odmah će da izaberu Tadića kao predsednika i da pošto već drže sve u svojim rukama, oni će da nastave ovu tandariju koju su lepo smislili preko ove prevare, ove ostavke, ovog dogovora koji su napravili da odmah za tri dana naprave vladu i da tako proguraju Borisa. I onda u toj kombinaciji dobićemo Dačića, socijalistu za premijera, a predsednik ostaje Boris Tadić.

Goru kombinaciju da dobijemo nismo mogli. Šta sada nama ostaje kao subverzivna aktivnost? Ako smo napravili taj najlošiji scenario, koji su oni u stvari isplanirali, mi možemo da ih ometemo po onom scenariju kako se Milošević nekad prevario. On je imao još svog mandata, znači, niko ga nije bio po ušima da trči na one predsedničke izbore, da bi dokazao Amerikancima i svetu da je on još uvek moćan. Onda je on promenio da bude direktno biran. On nije sebi nijedno ovlašćenje dao veće, nego tamo gde sam ja, tamo je moć. Znači, sa njim se selila moć, kao što je i sada, ali to ne zato što neko kopira Miloševića, nego zato što čista ova logika koju sam ispričala dovodi do takve nove autoritarne strukture. Više naravno nema nikakve demokratije, nema nikakvih institucija, nego se to seli zajedno sa tim moćnicima. E, on je to isto uradio i to je onda bilo dobro registrovano i od opozicije koja je tada postojala, da je to stvarno velika šansa, da onda glasamo isto tako za nekoga za koga nikad ne bismo glasali, da stavimo Koštunicu za konkurenciju, da je on najbliži Miloševiću. Mi nikad ne bi prošli, ni Đinđić, ni ja, ni bilo ko, znači, niko ne bi prošao pored Miloševića, nego jedino može da prođe Koštunica, koji iako mi planiramo veliki preokret da će da dođe posle toga, mi stavljamo najsličnijeg Miloševiću da bi mi zavarali narodne mase.

Mi smo stavili Koštunicu i ja lično, ja moram da kažem, sam glasala za njega. Znači, šta mi možemo sada da uradimo? Mi nemamo drugo sredstvo nego opet to, ali pošto je on sad malo i bolji nego što je Koštunica bio u ono vreme, mi možemo jedino da tu kombinaciju razbijemo time da se vlada ne poklopi sa predsednikom. Drugim rečima, ako oni uspeju da naprave tu kombinaciju posle izbora, znači, da naprave odmah vladu gde će biti DS, plus SPS, plus ne znam ko još, nije važno, važne su ove dve stranke, da jedino što mi možemo da uradimo to je da ne dobiju predsednika. I da kažemo – e, pa onda ćemo da glasamo za Tomu Nikolića, pošto on ima najviše šanse, onda vi nećete napraviti taj zatvoreni sistem gde više nemamo gde da pljunemo uopšte, nego sad ste sve uzeli u svoje ruke. I ta vaša montaža koju ste nama priredili mi ćemo probati da je razbijemo tako što će biti predsednik neko drugi. Znači, neće biti Boris Tadić, a ova vlada kad ste je napravili neka tera, ali ipak će biti neki predsednik koji nije u toj igri. Znači, može da se napravi bar neki razmak između nečega i da na neki način ponovo pomrsimo te konce.

Naravno, mi i ne možemo da predvidimo tačno kako će da izgledaju izborni rezultati, znači, ne mora da se desi da ta kombinacija bude Boris Tadić i Dačić, možda će Nikolić dati bolju ponudu Dačiću, pa će Dačić onda još više da se polakomi. Možda mu neće Boris Tadić ponuditi premijersko mesto, možda Nikolić hoće. U tom slučaju ako bi Dačić napravio vladu sa Nikolićem onda po ovom principu treba da usložnjavamo situaciju, onda naravno nikako ne bi trebalo glasati za Nikolića. U toj situaciji ako bi Nikolić i Dačić napravili vladu onda moramo da glasamo za Borisa Tadića. Znači, da probamo da ih razdvojimo, da nikako ne bude predsednik utaljen sa vladom. Ako bi oni tako ostali zgusnuti i sabijeni onda je to zaista jedna katastrofa, pogotovo što bi onda imali i vlast u gradu. Oni vole to da preslikaju na sve lokalne vlade. Znači, moramo da gledamo da razdvojimo vladu od predsednika, bar to. Hajde sada da ih stavimo pod kontrolu, da ne dozvolimo više da vlada i predsednik budu isti.

A ova naša građanska Srbija kaže da ne može da nas reprezentuje, bože moj, Toma Nikolić, nego to mora da bude kao fini dečko iz Beograda, sa Dorćola, mora da bude Boris Tadić. To su klasne priče, pošto smo mi doktori nauka, mi smo fini ljudi. Naša prošlost je postala naša sadašnjost i mi više nemamo koga da se gadimo. Ta prošlost je ukinuta time što mi danas živimo. Ona se pojavila kao iznova rođena, sa kohabitacijom, preko Koštunice i Tadića, ona je preko njihove kohabitacije obnovljena. Pa preko Dačića. Onda mi tu nemamo nikakvu grižu savesti, nego moramo da gledamo kako da taj sistem urušimo i kako da im ne dozvolimo da baš sva vrata i sve prozore zatvore, nego da idemo u jednu kontru i da probamo da glasamo suprotno njihovim planovima.

Svetlana Lukić: A znate kako to zvuči što ste rekli?

Vesna Pešić: Sve ove druge priče koje smo mi ranije pričali jednostavno ne stoje. Prvo, ta priča koja je iznad svih priča za šta mora sve da se žrtvuje, to je Evropska unija. Naravno da je to postala prazna retorika, Srbija sve što radi radi protiv EU, prema tome, ta priča koja bi htela da postane cilj po sebi ona jednostavno više ne pije vodu, bar kod mene ne pije vodu. Ja znam da Srbija nikad neće otići tamo i sve te njihove priče, od otvaranja dosijea do Ćuruvije, neće oni to nikad ništa otkriti, nikada na tome neće raditi, niti ta Evropa uopšte njih interesuje. To je samo, kako da kažem, nešto što oni moraju, neke ustupke, kao što je i Milošević morao, pa je potpisao onaj Dejtonski sporazum na kraju. Međunarodna zajednica nije gledala šta nama ovde, nekoj demokratskoj opoziciji odgovara, da mi napravimo neko pristojno društvo, to njih ne zanima, ne žive oni ovde. Njih je interesovalo da koče te ratove i svoje vojnike da nekako pokrenu, znači da oni ne stradaju. I ja sam razumela da njihovi se interesi ne poklapaju sa našima.

Da vam kažem, ja naravno razumem politiku velikih sila, njih interesuje da reše kosovsko pitanje da tu ne dođe do nekakvih nemira, to je ono gde se oni koncentrišu, a da li ćemo mi da imamo policiju, sigurnost građana, da li ćemo da umiremo u požarima, na autoputevima, nije njima to važno. To će možda da dođe jednog dana, ali sad stvarno ne. Znači, sad imamo neke četiri opcije, imamo DSS i radikale, imate ove lažne Evropejce, to su SNS, naprednjaci, izgubljeni u prevodu, koji se presvlače u Evropejce, ali su oni stari šovinisti. E, onda imate ovu treću grupu, to je i jedno i drugo. Tu prevaru smo videli, jer je ta prevara za nas bila najpogubnija. I onda imamo naravno tu četvrtu grupu koja radi da Srbija bude demokratska, moderna. Naravno, ta grupa uopšte ne postoji. Ja sam, moram da kažem, u toj grupaciji bila, mi smo verovali da su to neki baštinici Zorana Đinđića, moram to da kažem. Mi smo tu kao nekakvi stražari da se borimo za slobodu medija, za institucije, za modernizaciju Srbije itd. Naravno, oni su nas na svim tim planovima definitivno prevarili, u tome nema nikakvog smisla, zaista, to je bila poslednja kap koja je isceđena iz te građanske Srbije. I mi smo tu dobili takođe jednu veliku šamarčinu, iz koje sam ja na kraju morala da izađem zato što sam videla da nema nikakvog smisla da pokušavam da izigravamo tu varijantu evropske, moderne Srbije kada je to potopljeno u samoj realnosti.

E sad, ako je slika takva da nema više tog prozora, znači te alternative koja je jedno vreme postojala, znači sad mi moramo da pokušamo da sprečavamo da oni dovedu do totalnog Hondurasa, do totalne Gvatemale, da više razmaka ni između čega nema. E sad, da bi sad taj galimatijas naš do kraja ja prikazala, u mojoj analizi nije ni ovaj Nikolić pao s tavana, pa nije on sada više Šešeljev proizvod, niti je on Miloševićev proizvod. Ja sam bila svedok tome, on je proizvod takođe Borisa Tadića. On je uspeo da razbije radikale i naravno da su oni mandati u skupštini pripadali radikalima. Tadićev administrativni odbor sa Nenadom Konstantinovićem i njegovim ljudima, on je njima ostavio te mandate. Znači, tada je Radikalna stranka bila teorijski u pravu, ali DS je pomogla Naprednoj stranci i od tada je bila napravljena ta tajna veza između DS i SNS. Da galimatijas bude veći, i ti naprednjaci nisu Šešeljevi, nego Tadićevi. Čekaj sad, izvini, pa nemoj da me plašiš sa svojim sopstvenim, ti si napravio njih, ostavio im te mandate. Da su oni izašli iz skupštine, da nisu mogli da naprave tu stranku koja je bila napravljena, da nisu imali te poslanike, pa šta bi oni uradili?

Ako su oni bili izneti na plećima DS-a zajedno sa Dačićem, ako je sve njih Tadić napravio, e, pa sad, mi ćemo da biramo jedno od Tadićeve dece. Nisu to nikakvi više miloševićevci i šešeljevci, nego su to tadićevci. Kao što je Milošević, i to neka se zna, da kažem otvoreno, on je imao svog idealnog opozicionara, a to je bio Vuk Drašković. Radio je sve po Miloševićevom diktatu, a traže otvaranje tih dosijea, baš lepo, baš da vidimo. I tad smo mi govorili da mi imamo vladajuću stranku u opoziciji. Dok mi nismo shvatili i ubedili Amerikance koje nismo mogli onda da ubedimo da ne možemo da idemo protiv Miloševića ako je u našim redovima Vuk Drašković. Isto je sada ovo ispalo, Toma Nikolić je postao omiljeni opozicionar Tadićev. E sad, kad je omiljeni opozicionar iznikao u nekakvu tu gromadu koja je počela njemu da preti on se bacio na svog drugog omiljenog opozicionara, na Dačića, s kojim ima već sklopljen ugovor.

Politika je ovde običan maheraj. I ako jedanput shvatimo da je to isto društvo koje jedno drugog stvara, znači, autoritarizam je ovde pobedio, mi sad imamo jednu potpuno beznadežnu masu sveta koja nema od čega da živi, nema nikakvu perspektivu. Imamo one koji će se voziti helikopterima, vidimo da je Kusturica već i to provalio, on već ima svoje helikoptere, tako će i ovi da nastave. I nastaviće tu vladavinu, ko će biti između njih omiljeni kome, oni će se dogovarati, ali ta kazna, moć biračkog tela da kazni te koji su doveli do ovakve jedne zatvorenosti i do Honduras apatije u Srbiji, jer mi smo ipak nekakvu živost imali, taj mora da bude kažnjen, a to ko je radio, to je Boris Tadić. Hajde da pomrsimo te konce, bez ikakve iluzije, ali ako uspeš, ako imaš tu snagu možda će se iz te snage neko drugi izroditi. Ali ako budemo potpuno potonuli i oni lepo to živo blato zatvore zbog toga, da možemo da kažemo – dobro, ipak smo tu još toliko živi, ne možete baš sve da ostvarite kako ste zamislili. A da li možemo ili ne možemo, ja lično mislim da ne možemo, da su naše te građanske snage potopljene. I osećam da jedan deo onih što sebe smatraju nekom srednjom klasom ili kako da kažem, nekim ljudima od kulture, da oni ne mogu da prihvate nekog kandidata koji je u stvari kandidat koga će glasati ta sirotinja. Mi moramo nastaviti da glasamo za nekoga sa Dorćola, znači, mora biti neki fini gospodin. Ako im je fini gospodin taj, onda neka glasaju za finog gospodina. E sad, da li ćemo gledati da pokušamo neku vrstu kompleksnosti i dinamike da spasavamo, a ne da gledamo na to kog je porekla taj ili ovaj.

Ja sam pokazala da su svi poreklom tadićevci, sve ih je Tadić napravio, izvukao iz naftalina. Prema tome, da razbijemo jedanput tu igru. Stalno nas plaše sa tom prošlošću, a prošlost živimo, da jedanput postanemo odrasli ljudi, jer priča o tome kako nam vraća neko nešto, a mi tu prošlost uveliko živimo, da mi moramo jedanput da kažemo dosta više te lažne priče, da hoćemo da sagledamo tu priču iz nekog novog ugla.

Svetlana Lukić: Prošlog petka na sajtu Peščanika objavili smo tekst Milana Vukomanovića, sociologa religije i profesora na Filozofskom fakultetu u Beogradu, pod naslovom Istorijski Isus pre Hrista. Milan Vukomanović je pre šest godina objavio knjigu Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista, koja se nimalo nije dopala vladikama Srpske pravoslavne crkve. Napali su ga iz svih oružja, a jedna od primedbi je bila i to što je knjiga štampana na latinici. Naši pravoslavni oci vaspitavali su svoje stado tako da ništa ne znaju o čoveku kome hrišćanstvo duguje svoje poreklo i svoj identitet. Dok smo se mi bavili utvrđivanjem svetosavlja kao neke posebne srpske religije, malo se klali sa braćom rimokatolicima i muslimanima, intelektualci naknadno izmišljali i gajili nacionalne mitove, dotle su neki ljudi proučavali rukopise pisane na koži i papirusu pre dve hiljade godina, otkopavali hramove i gradove po nekadašnjoj Galileji i Judeji pokušavajući da rekonstruišu lik čoveka koga milijarde ljudi doživljava kao sina božijeg. Slušate Milana Vukomanovića.

Milan Vukomanović: Ko je bio taj čovek koji je dao povoda za sve to, i za Veliki petak i za Uskrs? To je jedna potraga koja je počela još dosta davno. U 18-19. veku se pojavljuju naučnici koji su došli do nekih vrlo važnih zapažanja i otkrića. To je da ono što je istorijski Isus kao autentična istorijska ličnost govorio, radio uopšte nije isto sa onim što su evanđelisti, oni koji su ostavili eventualno nekakve zapise, njih zaista nema puno o njemu, prenosili u svojim tekstovima. Drugim rečima, treba napraviti razliku između istorijskog Isusa i Hrista vere koji se u tim religijskim dokumentima pojavljuje. I same crkve su, i hrišćanstvo kao religija koja je proizišla iz toga, stvorile čitave stratuse i kumuluse između nas i naše perspektive i onoga što se eventualno tada dešavalo. Moj zaključak, na osnovu onog što sam ja radio, već izvesno vreme jeste da mi zapravo uopšte u toj potrazi ne treba da se toliko usredsređujemo na samog Isusa, jer to je ono što je hrišćanska crkva i svi oni koji su spinovali, da kažemo, tu istoriju u kasnijim vremenima upravo i činili.

Ta crkva je hristocentrična, sve se bazira na Isusu, a sam Isus uopšte se nije bavio samim sobom. Ono što nas treba da zanima jeste vreme u kome je on živeo, da probamo da napravimo istorijsku rekonstrukciju, društveno-istorijski kontekst u koji možemo da smestimo samog Isusa, njegove savremenike. I srećom, za to imamo podatke koji su mnogo neutralniji, mnogo manje spadaju u ovaj dogmatski okvir, kao što su crkveni dokumenti, na kraju krajeva i sama jevanđelja, sve ono što je ušlo u novozavetni kanon. To su recimo istorijska dela Josifa Flavija, istoričara, koji je dragocena svedočanstva ostavio upravo o tom vremenu, o jevrejsko-rimskom ratu od 66. do 73. godine. Bio je savremenik velikog broja tih događanja, naročito posle Isusove smrti. Drugo, mi u 20. veku imamo sreće da ova generacija zapravo može da koristi prevedene Kumranske rukopise koji su bili autentični tekstovi ljudi iz onoga vremena. Postoje danas pretpostavke da su možda to tekstovi koji su bili pohranjeni u jerusalimskom Hramu i da su onda tokom opsade rimske zapravo izneseni iz Hrama, da su takao našli u onim pećinama u Kumranu. Malo se ta paradigma sada menja, ne znači nužno da je neka zajednica živela tamo u Kumranu u pustinji i pisala sve to. Mi, drugim rečima, imamo uvid u tekstove ljudi iz onoga vremena, što jevanđelja nisu, ona su nastajala više decenija nakon Isusove smrti, čak Pavlova pisma koja su najbliža istorijskom Isusu takođe su nastala kasnije. Pavle nikad nije upoznao Isusa. Sve ono što nam dolazi iz Novog zaveta, dolazi nam od ljudi koji nisu uopšte bili savremenici neposredni tih događanja, oni nisu nikad upoznali Isusa. S druge strane, ti kumranski rukopisi su možda negde bili u tom hramu u vreme kada je Isus posećivao hram. Josif Flavije je ostavio istorijske zabeleške koje su prilično pouzdane. Neka arheološka iskopavanja na hramu u Jerusalimu koja su urađena šezdesetih godina takođe su dala potvrdu za mnogo toga što nalazimo kod Josifa Flavija.

Tako da mi možemo danas da probamo da rekonstruišemo tu istoriju na osnovu pouzdanih, izvornih dokumenata koje imamo, a onda da ono što imamo o Isusu u jevanđeljima, koja su još uvek najvažniji dokumenti, ali nisu njegove biografije, da u svetlu takve jedne društveno-istorijske pozadine i konteksta proveravamo i da onda izdvajamo neke stvari koje nam se mogu uklopiti u taj kontekst. Drugim rečima, to je taj jedan projekat demitologizacije koji su pokrenuli još ovi naučnici u 18, 19. veku, posle u 20. veku Bultman recimo, nemački teolog protestantski, takođe je to nazvao demitologizacijom. S jedne strane, znači, to privremeno sklanjamo iz fokusa, a onda vraćamo nazad u jedan kontekst koji je mnogo autentičniji. Nama zapravo hrišćanstvo kao takvo nije potrebno da bismo razumeli istorijskog Isusa. To može da izgleda paradoksalno, ali u trenutku kada on umire na Veliki petak na krstu van zidina Jerusalima, on nije propovedao nikakvo hrišćanstvo, nije bio osnivač nikakve nove religije. Njegovi sledbenici i savremenici nisu znali za tako nešto. Hrišćanstvo se ne spominje u jevanđeljima, hrišćanstvo se ne spominje u Pavlovim pismima, iako Pavla možemo prilično zadužiti kao osnivača nove religije. I zapravo iz celog tog fokusa može da se skloni slobodno hrišćanstvo, da ne govorimo o onome što je predstavljalo razvoj nekakve crkvene dogmatike, itd.

Ne možemo danas znati sa sigurnošću šta je bio izvorni tekst Matejevog jevanđelja, šta je bio izvorni tekst Markovog jevanđelja. Imate 7.500 rukopisa samo na grčkom od 2. do 16. veka tih dokumenata. Trebalo je izdvojiti šta bi bio nekakav standard za Marka, Mateju ili Luku, onda to ulazi u nekakav novozavetni kanon u 4. veku. Onda se tu novo jedno pravi štelovanje tih tekstova tako što se odabiraju neki, neki drugi se ne uzimaju, ali je dosta važan i raspored tih dokumenata unutar kanona. Ako bi to išlo nekakvim istorijskim redosledom, prvo bi išla Pavlova pisma, pa bi išlo Markovo jevanđelje, pa bi onda možda išlo Matej, Luka, Jovan, itd. Znači, čak i taj redosled već sam po sebi podrazumeva određenu selekciju i podrazumeva jedno spinovanje, kao što sam rekao, koje je možda najveće takvo spinovanje u istoriji. Mehanizmi toga se nisu mnogo razlikovali od onog što se danas dešava u svetu marketinga, u svetu odnosa sa javnošću, itd. Bio je potreban neko ko će da kreira jedan imidž Isusa, to je Pavle činio na samom početku, on je izvanredan bio, spin doktor koji je kreirao jednu priču koja i dan danas se prihvata bez mnogo zadrške. E sad, mi iz istorijske perspektive ako postavimo pitanje ko je bio zapravo taj Ješua, u stvari on se nije ni zvao Isus Hristos, pored toga što nije bio osnivač hrišćanstva. Isus Hristos na grčkom znači Ješua, mesija, to je pretendent na taj davidovski tron. Ta priča o kraljevstvu božijem koja je centralna tema Isusovih govora, ne on sam, dakle, nekakva hristologija, nego carstvo božije. Vaskrsenje je bilo sasvim uobičajeno učenje među farisejima, među Jevrejima onoga vremena. Znači, nije bilo potrebno hrišćanstvo za te teme da one budu razvijene teološki. Ono do čega mi tu dolazimo jeste zapravo godinu do dve dana života koji se opisuju u jevanđelju; mnogi koji čitaju jevanđelja misle da je opisan mnogo duži period, das u to neke biografije od Isusovog rođenja. Međutim, ako te prologe izuzmemo, koji su kasniji dodaci, mi zapravo nemamo tu više od godinu do dve dana nekakve aktivnosti Isusove u Galileji uglavnom, i nešto u Judeji, Jerusalimu, gde on privlači pažnju rimskih vlasti zbog toga što se oko njega širi već nekakva glasina da on pretenduje da bude car judejski.

Recimo, u Jovanom jevanđelju, u jednom relativno malom pasusu oko deset puta se spominje ta titula car judejski ili samo car. To je već jedna ozbiljna indikacija nečega što su mogle biti pretenzije jednog galilejskog lidera iz onoga vremena, dakle, da je on polagao pravo na to da nasleđuje nekakav mesijanski tron. Bilo je i drugih ljudi u to vreme, i kasnije i ranije, koji su takođe to činili, samo što su neki prepoznati kao mesije, neki nisu. I vrlo je indikativna jedna stvar, u Lukinom jevanđelju sam to našao, da je on zapravo bio optužen za pobunu protiv vlasti i za neplaćanje poreza. To je direktno jedna optužba koja se tiče rimske države. I drugi Jevreji su se bunili u to vreme, i ranije i kasnije, protiv Rima, odbijali da plaćaju porez, ti nameti su bili toliki da su bili na granici izdržljivosti. Znači, u jednoj takvoj provinciji kao što je Palestina bila, koja je brojala inače oko tri miliona ljudi, u jednom carstvu koje je u vreme Avgusta imalo oko 50 miliona ljudi, ako ne i više. Uzgred budi rečeno, nigde se jasno ne vidi da je on bio iz Nazareta. To je takođe po mom sudu jedna vrsta preokretanja onoga što zapravo taj epitet hanorze ili nazorej, na grčkom nazorajos, nosi, a to je da je on verovatno pripadao jednom određenom pokretu, sekti, jednom redu unutar judaizma koji karakteriše inače strogo poštovanje jevrejskog zakona.

Iz perspektive hrišćanske crkve, iz perspektive kasnijeg hrišćanstva, Isus je taj koji preformuliše taj zakon. On je veliki verski reformator, on je taj koji odbacuje jevrejski zakon u ime vere, u ime nekih postulata sasvim novih. U stvari, ako je on bio nazorej, zaista nikako to nije mogao raditi, naprotiv, on je bio taj koji će da bude autentični tumač tog zakona. Za samu crkvu je bilo jako važno da se ne insistira na tome da se on toliko pridržavao judaizma i zakona onog vremena. Ako ga tako prikažete onda čemu nova religija? Isus sasvim sigurno jeste poticao iz Galileje, jer tu je njegova delatnost bila najizrazitija. Spominje se da je njegova majka Marija bila iz Seforisa, koji je na jedan sat hoda bio udaljen od Nazareta, inače vrlo urban, kosmpolitski centar koji je renoviran upravo u vreme Heroda Antipe, koji je takođe Isusov savremenik. I ono što do nas dolazi zapravo jeste lik jednog čoveka koji je verovatno istrajavao mnogo više na reči i primeni jevrejskog zakona, koji se bunio protiv rimske države, protiv tih velikih poreza, koji je kao takav upao u oko guverneru provincije Palestine Pontiju Pilatu, koji je bio surov jedan čovek, a uopšte nije prikazan kao takav u jevanđeljima, što bi se opet moglo razumeti iz perspektive hrišćanske crkve koja je želela da ima jedan pomirljiv stav prema rimskoj državi u vreme kada se probijala da tu negde stane rame uz rame sa drugim religijama. Na kraju, u 4. veku je postala i dominantna religija Carstva. Otuda zapravo se sad priča preokreće, krivica pada na Jevreje savremenike – pa Isus sam je bio Jevrejin, to je jedan od uvida. Bilo je potrebno više vekova nauke i proučavanja da bi se došlo do uvida da je Isus sam bio Jevrejin.

Ali ono što je važno za kasniju crkvu jeste ta potreba da se sam Isus izmesti iz tog konteksta, znači da se on kao istorijska ličnost u stvari delegitimizuje da bi postao taj Hristos vere. I morao se razviti jedan antijudejski, antijevrejski jedan sentiment i etos koji je izuzetno bitan da bi se taj Isus iz te svoje matične religije premestio u jedan sasvim drugi, novi kontekst za koji kažem da ga on danas više ne bi mogao uopšte prepoznati ni razumeti. Prvo bi se uplašio tolike usredsređenosti na njega samoga, da ne govorim o tome da bi se prepao od te ikonografije, još da ne govorimo o tim nekim teološkim dogmama i pretenzijama.

Pored toga što ne smemo odmah ići na Isusa da bismo razumeli istorijskog Isusa, moramo staviti u zagrade hrišćanstvo. I treća stvar, moramo razumeti korenje tog antijudaizma, jer je on jako važan, on je dao osnova za kasniji antisemitizam u razvoju hrišćanstva. Zašto? Zato što hrišćanstvo da bi opstalo i, na kraju krajeva, postalo dominantna religija danas u svetu, sa više od dve milijarde sledbenika, da nije raskinulo sa tim jevrejskim korenima. Taj raskid je bio vrlo bolan, on je toliko bolan da mi već u jevanđeljima čitamo kod Mateja i Jovana jedan izrazito negativan i možemo reći čak i jedan antijudejski, antijevrejski diskurs koji sam Isus u svojim govorima, naravno, na način na koji ga vide Matej i Jovan pre svega, usmerava ka farisejima, usmerava ka svojim savremenicima nešto što zapravo čovek iz onog vremena sasvim sigurno čak i u polemičkom kontekstu ne bi upotrebio tako teške reči. Znači, oni za njih govore da su oni zmije, da su porodi aspidini, kaže – vaš je otac đavo, u Jovanovom jevanđelju obraća se Jevrejima. Znači, tako nešto ne bi bilo uopšte normalno za istorijsku ličnost ovako profilisanu. Ali je to bilo potrebno zato što na osnovu takve jedne konfrontacije on sada dobija nova svojstva.

On se sada pojavljuje kao neko ko, na kraju krajeva, izlazi iz tog jevrejskog okruženja, u kome hrišćanstvo uzgred budi rečeno nikad nije uspelo, znači, nikad se u Izraelu hrišćanstvo nije održalo. Pavle ne uspeva u Jerusalimu, Pavle ne uspeva u Judeji i Galileji, Pavle se okreće ka helenističkim provincijama rimskog carstva, ka Efesu, ka Korintu, ka Aleksandriji i tu hrišćanstvo se zapravo utemeljuje, uglavnom među nejevrejima, među Grcima, među ljudima koji te jevrejske postavke ne bi ni mogli do kraja razumeti. Oni su skloni nekim misterijskim religijama, oni su skloni ovim nekim paganskim kultovima, oni savršeno razumeju Isusa kao boga, kao božansku ličnost, ali koncept mesije i onoga što je karakteristično bilo za judaizam toga vremena oni već ne bi mogli razumeti. Na kraju krajeva, ne znaju hebrejski jezik, znaju grčki jezik, sve se to mora prevoditi. I do čega mi tu na kraju dolazimo jeste da taj istorijski Isus je morao pripadati nekakvoj grupi ili zajednici ili nekakvoj sekti unutar judaizma prvoga veka, gde se pokazuje da je on vrlo blizak bio Jovanu Krstitelju, koji se pojavljuje kao istorijska ličnost u delima Josifa Flavija. Isusov brat Jakov se pojavljuje kao istorijska ličnost kod Josifa Flavija. I Isus se pojavljuje kod Josifa Flavija, ali to je falsifikovan kasnije jedan umetak, jedna interpolacija hrišćanskog autora u Josifovom delu, to je utvrđeno davno. Znači pominje se neko ko je utro put za Isusa Nazoreja, kao što je bio Jovan Krstitelj, a spominje se u istorijskim knjigama i njegov brat koji je bio toliko značajna ličnost, koji ga je nasledio u Jerusalimu, upravo taj tron njegov on nasleđuje. A kasnije se javljaju sukcesori i neki izgleda rođaci Isusovi, znači, tu imamo jednu dinastičku malu liniju u samom Jerusalimu.

Bolje razumevanje onoga ko je bio Jovan Krstitelj, bolje razumevanje onoga ko je bio Jakov, rođeni brat Isusov, nam može pomoći u tome da razumemo i ko je bio istorijski Isus. Naravno danas, ja sam držao predavanja građanima u Leskovcu, maturantima u Obrenovcu, vi kad spomenete da je Isus imao četvoro braće i bar dve sestre, oni su svi iznenađeni i kažu – kako nam to dosad niko nije rekao. Ja kažem – jeste čitali jevanđelja, jesmo, pa to imate u jevanđeljima, to vam tu piše, nisam ja ništa tu izmislio. Pazite, kako niste znali, zato što fokus nije na tome. Ako je on rođen tako kako je rođen, ako je on to što jeste u hrišćanskoj religiji, četvoro braće definitivno komplikuje celu tu situaciju, i još neke sestre se tamo pojavljuju, one nemaju imena, ali braća imaju imena. Znamo čak i njihova imena: Jakov, Josif, Simon i Juda. Pa me pitaju ko je taj Juda, je l’ to onaj Juda. Ne, to je ime koje se često tad pojavljivalo, ali taj Simon bi mogao da bude značajan jer ima neki Simon Petar, pa ima još jedan Simon koji ga nasleđuje u Jerusalimu. Pa to je čitava jedna zavrzlama i nije uvek lako izvući šta je tu istorijski fakat. Ali ono što je jako važno jeste da zapravo ako imate rođenog brata koji nasleđuje takvog jednog lidera koji strada na krstu, na surov jedan način je pogubljen da se upozori to mnoštvo u Jerusalimu da takve stvari ne smeju da se rade; ako imate Jovana Krstitelja, koji je takođe pogubljen od strane Heroda Antipe, koji preti Isusu prema jevanđeljima. I na kraju, njegovog brata Jakova kojeg su bacili sa zidina jerusalimskog hrama i koji takođe mučki strada negde u ranim šezdesetim godinama, onda to daje osnova da mi zaista razumemo te ličnosti kao nekakve religijsko-političke lidere, kao ljude koji su od strane vlasti, kako ovih jevrejskih koje su inače bile kvinsliške, to su bili strani plaćenici Rima u ono vreme, ali i samog Rima, dolaze na udar zato što je njihova poruka imala političke konotacije.

U ono vreme, što je bilo religijsko bilo je i političko, jedino s nekim našim episkopima kad sam ulazio u polemiku, oni nisu mogli nikad to do kraja da prihvate. Naravno, jer sve to je bilo političko, da nije bilo političko ne bi došlo do tog rata 66. godine, ne bi bio sravnjen sa zemljom jerusalimski Hram, najveći hram onoga vremena. Nikad novi nije podignut od tada, sinagoga nije uopšte isto što i hram. Da skratim, taj rat od 66. do 73. godine nisu preživeli ni sadukeji, nisu preživeli ni eseni, vrlo mali broj nazoreja je preživeo sa centrom u Jerusalimu, preživeli su jedino fariseji od kojih je nastao ovaj današnji rabinski judaizam koji je i danas dominantna forma judaizma. Ali, kažem, taj judaizam sinagoga nije uopšte isto što i judaizam iz vremena Hrama u Jerusalimu, koji je inače mesto koje je sam Isus prema jevanđeljima posećivao. I ne samo da je posećivao, već je tamo prevrtao i nekakve stolove i govorio je – vi ste kuću Božiju pretvorili u hajdučku pećinu. To zvuči vrlo autentično, to je nešto što bi jedan lider iz onoga vremena mogao uraditi. Možemo pretpostaviti da su ti stolovi bili stolovi na kojima se menjao novac, možemo pretpostaviti da su to bili stolovi na kojima se ubirao taj porez. I to je sve bilo odmah tu uz tu svetinju nad svetinjama gde su se žrtvovale životinje bogu. On kao religiozni Jevrejin, kao nekakav možda i puritanac onoga vremena, tako nešto ne bi mogao prihvatiti. Njegova reakcija je pre svega religijska, ali ona je odmah i politička, jer odbijanje da se plati porez i takva jedna reakcija odmah privlači pažnju rimske vlasti. Zbog toga on biva uhapšen, zbog toga on biva raspet na krstu.

Vrlo brzo sve to ide, vodi se računa o tome da se izbegne pasha, jer na pashu takve stvari ne smeju da se rade među Jevrejima, to je kapitalna kazna. To se čini 14. nisana 30. godine uoči pashe, znači pre nego što padne mrak. Rimljani moraju brzo da izvedu tu egzekuciju u kojoj ne strada, vidimo iz jevanđelja, niko od Isusovih sledbenika. Možemo pretpostaviti da to nije bio neki mnogo veliki pokret, jer bi inače stradali još neki ljudi iz okruženja. Ovi su se svi razbežali i tako negde i završava Markovo jevanđelje, ostanu samo ove žene koje posete njegov grob. To tako deluje vrlo autentično. To je bilo jedno šokantno, surovo kažnjavanje, Rimljani su mogli na drugi način da izvedu tu egzekuciju, to je opomena svima drugima – nemojte slučajno pomisliti da pretendujete na to da budete car judejski, kao što je bio ovaj Ješua Hanozri koji je stradao zbog toga. Jevreji su se stalno bunili, to je istorija jednog velikog otpora prema Rimskom carstvu. Oni su tu negde na periferiji Carstva, imali su svoje običaje, imali su svoja nekakva pravila. Žestoko su pritisnuti tim nametima, pružaju otpor, na kraju je taj otpor sasvim savladan i padom tvrđave Masade 73. godine veliki deo jevrejske biblijske povesti se prekida. Ono što odatle nastaje je jedan judaizam koji do dana današnjeg se razvija takođe kao nova religija i takođe bi verovatno taj isti Isus imao nekakvih primedbi i zamerki i ne bi to baš video onako kako je bilo u njegovo vreme, ali bar bi te stvari mogao razumeti, dok čini mi se da iz hrišćanstva malo šta da bi uopšte mogao razumeti.

Pavle je pravi osnivač hrišćanstva. Ono što se desilo njemu na putu za Damask, što je epizoda koja se tri puta ponavlja u delima apostolskim, koji je inače delo njegovog saputnika Luke, koji je prema toj tradiciji bio lekar i bio je stalno u njegovoj pratnji, jeste da on ima viziju tog vaskrslog Hrista koji mu se obraća i kaže – Pavle, odnosno Savle, zašto me progoniš. Još nije on promenio ime tada, on je imao neko privremeno slepilo nakon tog susreta, jedna onako dosta biblijska epizoda. I on sad kreće, propoveda tu novu religiju vrlo brzo nakon Isusove smrti. To je strašno značajno istaći, da on zapravo već četrdesetih godina 1. veka, možda 10 do 15 godina nakon Isusovog raspeća, on već propoveda jednu novu religiju u Isusovo ime, ali koja se razlikuje već dosta od onoga što je propovedao sam Isus. Znači, tu je sad karakter te transformacije jako važan. Zanimljivo je da ta tema vaskrsenja uopšte nije bitna tema za Isusa i za njegove sledbenike. Čitajte jevanđelja, ne vidite nigde da je to vaskrsenje i neki kult vezan za to u fokusu. Ne, to je carstvo božije, to je kraljevanje božije u jednom poretku koji će biti drukčiji od tog postojećeg poretka. To je jedna potpuno zemaljska svetovna poruka, ali ima to relegijsko ruho, dok taj vaskrsli Isus, to je taj Isus trećeg dana, znači ne Isus Velikog petka gde umire istorijski Isus. I taj vaskrsli Isus trećeg dana, to je u stvari ono što je glavna tema u hrišćanstvu. Dakle, da bi hrišćanstvo opstalo, morao je nestati taj istorijski Isus iz vidokruga. I to je taj paradoks koji mi se čini da je jako značajan u formativnom smislu za hrišćanstvo. Još jednom, znači, hrišćanstvo mora da se odrekne istorijskog Isusa, mora da se odrekne judaizma i to se čini na onaj način na koji imate emotivni raskid unutar jedne porodice, gde dolazi do kidanja veza, gde je to burno, gde je to često tragično, gde se upotrebljava izuzetno jedan oštar antagonistički rečnik.

Drugim rečima, na tom antijudaizmu hrišćanstvo opstaje, a kasnije crkva opet taj antijudaizam koristi kao uporište za antisemitizam. Sam Pavle je rekao u jednom od svojih pisama da je Isus bio sve stvari svim ljudima. I bukvalno u ikonografiji se to tako vidi. Video sam ikonografiju gde je on prikazan među ovim narodima Dalekog Istoka kao Kinez ili Japanac, onako čovek druge puti, sa kosim očima. Prikazan je kao američki Indijanac recimo u Meksiku, prikazan je naravno kao plavook, plavokos na Zapadu, onako isposnički, asketski kao na onim sinajskim ikonama i uopšte u istočnoj pravoslavnoj crkvi. Prikazan je kao žena u nekom feminističkom kontekstu, itd. Dakle, to je neverovatno koliko je ta istorijska ličnost dala povoda za razne te ikonografske prikaze. Ono što su najstariji njegovi prikazi su negde na rimskim sarkofazima, i to je zanimljivo, on tu izgleda kao rimski građanin, kratko ošišan, obrijan, u rimskom odelu. Tako da, nemoguće je danas sa ove distance pretpostaviti kako je on izgledao, možda je više ličio na Jovana Krstitelja nego što je ličio na neke filmske junake danas, kako ga prikazuju u filmovima.

Ali ono što svakako jeste najinteresantnije jeste da je svaka epoha imala potrebu da ga prikaže na način primeren toj epohi. I tu u stvari vidimo koliko retroaktivno se učitava tu istorija. Znači, on je nekakav renesansni plemić u visokoj renesansi, u nordijskim zemljama u onom odelu karakterističnom za taj period, on je među monasima u Egiptu, na Sinaju, on je asketski jedan kaluđer sa dugom bradom, kosom. Na komercijalizovan Zapadu on izgleda kao filmski junak iz Holivuda, itd. Znači, ta potreba da se učitava zapravo dovoljno govori o tome koliko je istorijski Isus dao povoda za najrazličitije stvari, ali te najrazličitije stvari ne moraju imati nikakve veze sa njim samim. To je ono što je rezultat, ja bih rekao, ovih istraživanja, potrage te za istorijskim Isusom. Drugim rečima, svako ima pravo da ga prikaže kako misli ili kako želi, svako ima pravo da ga doživljava onako kako želi unutar hrišćanske religije, ali ako hoćemo da zaista probamo i da se makar malo približimo toj istorijskoj ličnosti moramo biti spremni na to da on gotovo nikakve veze sa svim tim nije imao.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. U današnjoj emisiji govorili su Vesna Pešić i Milan Vukomanović. Na pažnji vam se zahvaljuju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Emisija Peščanik, 13.04.2012.

Peščanik.net, 16.04.2012.