- Peščanik – Dev - https://dev.pescanik.net -

Mark Strand – blistav život

Pesnik Mark Strand ispred knjižare 192 Books na Menhetnu 11. jula 2012, Splash News/Corbis

U novembru prošle godine u osamdesetoj godini, posle duge borbe sa rakom umro je Mark Strand, prvi od mojih najstarijih prijatelja koji je otišao. Poznavao sam ga četrdeset šest godina i kada je umro shvatio sam koliko je bio i koliko je još uvek prisutan u mom životu. Kad god pročitam nešto zanimljivo, čujem književni trač, posle odličnog jela ili gutljaja zaista dobrog vina, poželim da mu se javim i to mu ispričam. To ne znači da smo se čuli svakog dana dok je bio živ, već da sam često u životu pomišljao na njega, a i on na mene.

Jednom smo se sreli svega nekoliko sati pošto je sleteo iz Italije. Pokazao mi je divne čarape i cipele koje je kupio u Rimu, a onda rekao da mora da mi ispriča nešto uzbudljivo. Dok je bio na Siciliji otkrio je da u Sirakuzi postoji nekoliko starih palata koje se prodaju budzašto. Zamislio je da nas dvojica kupimo jednu palatu, preselimo se u nju sa porodicama i odatle idemo na posao u Ameriku – on da predaje na Džons Hopkinsu, a ja na Univerzitetu u Nju Hempširu. Najpre bismo se odvezli u Palermo i uhvatili let za Rim, odakle bi on leteo za Vašington a ja za Boston, a onda bismo se svakih par nedelja vraćali. Ja sam na to prasnuo u smeh, ali je on još nedeljama snatrio o tim jeftinim palatama, sve dok me umalo nije ubedio da je taj plan zaista izvodljiv.

To je ono što je druženje sa Markom činilo toliko zabavnim. Bio je neumoran, uvek spreman da započne novi život i opsednut šemama za pravljenje para. Tako smo jednom razrađivali plan o uvozu australijskih i novozelandskih vina, koja su tada bila skoro nepoznata u Americi; drugi put smo hteli da otvorimo restoran u Invernesu, gradu na oko petnaest milja od zaliva Drejk severno od San Franciska, u kojem bi konobari bili poznati pesnici, naši poznanici koji bi se smenjivali na svakih par nedelja. Mislio je da bi se gostima to svidelo i da bi naš restoran doživeo veliki uspeh: „Zamisli da ti dobitnik Pulicerove nagrade ili Nacionalne književne nagrade donosi tanjir sa sirom i čašu vina“. Ideja se u početku dopala i našim ženama, sve dok nisu shvatile da bi one kuvale, a Mark i ja zabavljali goste.

Jedna od naših divljih zamisli je zaživela. Osnovali smo novi pesnički pokret u nadi da će nas proslaviti. Pre četrdeset godina je skoro svaki pesnik osnivao svoj pokret, pa smo pomislili, zašto ne bismo i mi? Naš se zvao Gastronomska poezija. Mark i ja smo primetili da kad god se na čitanjima poezije pomene hrana – što je bilo veoma retko – blaženi osmesi ozare lica u publici. Prema tome, računali smo, u zemlji u kojoj većina ljudi mrzi poeziju, a svi vole da neprestano jedu i nešto grickaju, pesme bi morale više da se bave hranom. Da bismo ispravili taj nesrećni propust, smislili smo da u svaku našu pesmu, bez obzira o čemu ona bila, ubacimo po neko sočno jelo od kojeg bi ljudima krenula voda na usta. Književne čistunce bi sigurno šokiralo da u našim uzvišenim pesmama pronađu rebarce na žaru ili parče pite od jabuka, ali milioni Amerikanaca koji kupuju časopise za sladokusce i kuvare, i koji sanjaju da jedu veličanstveno pripremljene obroke sa njihovih stranica, a da se sami nikada ne potrude da ih spreme, pohrliće da kupe naše knjige i uživaju u njima. Markova pesma o pečenju primer je gastronomske poezije:

Zurim u pečenje,
isečeno i servirano
na mom tanjiru,
i preko njega
sipam preliv
od šargarepe i luka.
I najzad ne žalim
zbog prolaznosti vremena…

Postoji i dosta mojih pesama u kojima se pominju slasni obroci. Evo jedne ljubavne pod naslovom Kafe Paradiso:

Moja pileća supa zgusnuta mrvljenim mladim bademima.
Moja mešavina zimskih zeleniša.
Najdraže taljatele s pečurkama, komoračem, inćunima,
Paradajzom i Vermut sosom.
Voljena riba grdobina propržena na luku, kaparima
I zelenim maslinama.
Daj mi svoj jezik sa ukusom belog pasulja i belog luka…

Sad se verovatno već pitate da li su ova dvojica ikada razgovarali o bilo čemu ozbiljnom? Naravno da jesmo. Razgovarali smo o tome kako se pisanje pesme ne razlikuje od uzimanja tiganja i smišljanja jela od onoga što se nađe u kući, kako u poeziji, kao i u kuvanju, sve zavisi od finih malih poteza koji potiču od dugog iskustva ili iznenadnog udara inspiracije. Sećam se kako je jednom posle večere Mark dugo sedeo zamišljen pre nego što me je pogledao i rekao: „Mislim da nisam stavio dovoljno sira u večerašnji rižoto“. Morao sam da se složim. Kulinarstvo je takvo, a takva je i poezija. To me je podsetilo koliko često sam bio opsednut mišlju o nekoj pesmi na kojoj sam radio, ili je već objavio, koja bi me navela da joj dodam reč-dve i tako je osvežim. Priznao mi je da se i njemu događa ista stvar. Bili smo samo dva kuvara koji su se izdavali za pesnike.

Mark je imao odličan smisao za humor. On ga nije napustio ni u poslednjim danima života kada je trpeo velike bolove, nastavljajući da predaje i čita na pesničkim večerima. Video sam ga pet dana pre smrti. Bio je u bolnici i čekao da ga otpuste, da ode kući i umre, jer je bio beznadežan slučaj. Odbio je pomoć pri oblačenju, ali onako mršav i slab je s naporom navukao i zakopčavao košulju, pa sam prišao da mu pomognem. Izletelo mi je da ima divnu košulju. I stvarno je bila divna! Ćutao je, a onda se vragolasto nasmešio: „Uvek obučem najbolje što imam kad idem u bolnicu“. Nije dodao „da umrem“, ali njegov osmeh i pogled su mi rekli da misli na to.

NYR Blog, 24.01.2015.

Preveo Zoran Trklja

Peščanik.net, 28.01.2015.